Nikon D5200 Test

fotoTEST

Stigli smo i do onog najbitnijeg dela testa novog aparata, praktičnog. Iako praktični deo testa u svom najvećem delu forsira senzor kao najbitniji element savremenog aparata, mi ćemo u jednom manjem delu obuhvatiti i testiranje nekih drugih aspekata. U zbiru, svi oni zajedno čine aparat onim što jeste. Nikon D5200 na papiru nudi zaista mnogo. Nema sumnji da je tako i u praksi, ali kako su ljudi često sumnjičavi dok se sopstvenim čulima ne uvere u nešto, praktični deo testa ostaje i jedini bitan.

Sledeći ranije utvrđenu praksu, novi aparat ćemo uporediti sa njegovim prethodnikom, modelom D5100, ali i direktnim konkurentom, Canonovim EOS-om 650D. Iako je u trenutku zvanične promocije Nikona D5200 već postao izvestan i naslednik EOS-a 650D, model 700D, smatrali smo da je nepotrebno insistirati na „svežini“ konkurentskog prestavnika pošto, budimo realni, slovi za sve, osim za nešto sveže. Svi ključni sistemi u njemu su identični prethodniku, a čak bismo mogli reći i da je glavna razlika u oznaci na samom telu.

Ako ste do sada imali prilike da se upoznate sa metodologijom ovih testova, primetili ste da ih delimo na studijski (tzv. „laboratorijski“) i realni deo. Svi test snimci su urađeni korišćenjem referentnog objektiva ovog proizvođača – AF-S Nikkor 50mm f/1.4G, dok smo kao primaran format koristili RAW, iz razloga koje smo i ranije navodili, a tiču se maksimalnog mogućeg kvaliteta koji aparat može da isporuči. JPEG nipošto nismo izostavili, pa je i on ispraćen serijom testova, nakon kojih ćemo moći da donesemo nekakav konačni sud, a vama obezbedimo validne dokaze u prilog iznetih tvrdnji. Na samom kraju je, kao i uvek, galerija semplova u punoj rezoluciji, koja treba da demonstrira šta se od ovog aparata može očekivati u praksi.

1. DETALJI, RAW

Prvi na redu je test detalja. Pošto se RAW u DSLR svetu smatra primarnim formatom, iz kojeg je moguće izvući samu esenciju kvaliteta, pogledaćemo kako se Nikon D5200 nosi u kontrolisanim uslovima, korišćenjem Nikonovog NEF-a.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u svim dosadašnjim testovima, poslužiće i ovaj put. Isečke smo dobili razvijanjem u verziji 7.4 Adobe Camera RAW-a (u daljem tekstu – ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor koji utiče na očuvanje detalja), a primenjen isti stepen oštrenja (50). Temperatura svetla je postavljena na 2850K, dok je izlazni kvalitet maksimalnih 12 (na skali od 1-12). Sečenje gotovog materijala je urađeno loseless tehnikom (bez gubitaka u kvalitetu i bez kompresije), kako bi kvalitet bio maksimalno očuvan.

Kako smo u uvodu praktičnog dela testa već napomenuli, poređenje ćemo vršiti sa Nikonom D5100, kao aparatom prethodne generacije, ali i sa konkurentskim EOS-om 650D, kao direktnim rivalom iz Canon kuhinje, koji deli istu ciljnu grupu sa ovde testiranim D5200.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D5200, D5100 i 650D

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma i sa istim stepenom oštrenja:

Moramo priznati da smo po prvi put pomalo zbunjeni onim što vidimo iz priloženog. Nikon D5200 nosi bezmalo 50% veću rezoluciju u odnosu na prethodnu generaciju, ali se to u praksi ne može baš lako registrovati. Naravno, ne treba vas zavarati utisak veće oštrine koja se može videti sa D5100, jer oštrina nije nužno povezana sa detaljima, ali ono što se na prvi pogled vidi, čini da zaključimo kako je donekle mekan rezultat posledica jačeg Low-pass filtera. Da li je Toshiba možda primenila ovu tehniku kako bi se rešila viška moiré-a ili nazubljenosti ivica, a zapravo je žrtvovala detalje, u možda većoj meri nego što je opravdano? Kada govorimo o opštoj količini zabeleženih detalja, ona se između D5100 i 650D gotovo i ne razlikuje, ali je neočekivano da neki adekvatan pomak ne vidi ni sa D5200. Rezolucija nije upitna, detalji su tu, definitivno ih ima više, ali se pomalo gube u omekšanom konačnom rezultatu. Slično poređenje koje smo svojevremeno sproveli na modelu D3200, a koji nosi istu rezoluciju, ali i senzor poreklom iz pogona Sony korporacije, pokazalo je bitno drugačiji odnos, nedvosmisleno u korist novijeg aparata.

Da bismo pitanje rezolucije maksimalno anulirali, probaćemo da uradimo normalizaciju i utvrdimo razlike na istoj rezoluciji. Najpre ćemo snimak sa D5100 ekstrapolirati na rezoluciju od 24MP:

Uobičajeni zaključak u ovakvim poređenjima je da novi aparat lako pobeđuje, budući da mu nativna rezolucija ide na ruku. Međutim, ovde nismo sigurni u takav zaključak. Novi aparat beleži više detalja, u to nema sumnje, ali njihova uočljivost nije tako očigledna, opet zahvaljujući pomalo omekšanom izlazu.

Pogledajmo kako stoje stvari i prilikom obratnog procesa, kada se snimak novog aparata interpolira (smanji) na rezoluciju starog Nikona D5100:

Interpolacija na 16 MP modelu D5200 sasvim sigurno ne može doneti boljitak, jer se žrtvuje sve ono što viša rezolucija donosi. Međutim, ovakav zahvat itekako može poslužiti kao odlična ilustracija koliki je učinak i kako se novi senzor kotina u odnosu na stari po pitanju detalja. Ipak, D5200 ovde ne briljira, realno. Mekoća koja je delimično kriva za ne tako bedljivu prednost u odnosu na prethodnika, na testu interpolacije se praktično izjednačava sa starim 16 MP senzorom, tako da prednosti jednostavno – nema. Ipak, ne bismo ovo mogli nazvati otežavajućom činjenicom, već više znakom da ili CMOS tehnologija dostiže svoj zamor ili Toshiba nije uspela da iscedi svaki foton, budući da joj je ovo prvenac u ovom okruženju.

Kao i uvek, test detalja ćemo sprovesti i u nekim realnijim uslovima, bližim svakodnevnom korišćenju. Naravno, posmatrati fotografiju na 100% ne smatra se razumnim, ali – budimo realni – svako voli da kupovinu novog aparata opravda nekim konkretnim dobicima! Ukoliko je taj dobitak u nekom momentu moguće i unovčiti (ko je pomenuo „stock“?), onda cela ova priča počinje da deluje mnogo razumnije. Pogledaćemo kako se Nikon D5200 snalazi u ovakvim uslovima:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen u ACR-u na standardnim podešavanjima, isključenom redukcijom šuma i oštrenjem na 50, a desno JPEG u standard kolornom stilu, na „default“ setovanjima):

Visok nivo detalja se vidi i u ovoj prilici, s tim da primećujemo da je JPEG nešto bolje balansiran nego ranije, pa se kao glavna prednost RAW-a pretežno ističe fina tekstura, pre nego stepen oštrine. Oštrina je ipak na strani RAW-a, ali je prava retkost da je ona na podrazumevanom stepenu oštrenja ovoliko bliska rezultatu koji dobijamo posebnim setovanjima u Adobe Camera RAW-u. Odlična uvertira za sledeći blok testa...