Nikon D5200 Test

TELO

Iako neke promene u konceptu iziskuju i potrebu za redizajnom rasporeda i broja dostupnih komandi, D5200 je ipak zadržao ranije utvrđeni kurs, pa ga je dosta teško razlikovati od prethodnika:

Kao i najveći deo DSLR-ova ove klase, Nikon D5200 je izrađen od plastike ispod koje se krije metalna konstrukcija, kao ojačanje koje utiče na strukturnu čvrstoću i robustnost aparata. Finiš je karakterističan Nikonski, mat teksturiran, sa gumenom oblogom na rukohvatu i tek manjom oblogom za palac na zadnjoj strani. Mali gumeni detalj se nalazi i na prednjoj strani aparata, dole-desno (gledano spreda), koji pomaže u boljem držanju i smanjuje mogućnost proklizavanja. Ostatak aparata je u potpunosti bez gumene obloge, što može izazvati zamor prilikom dužeg korišćenja, a pogotovo sa masivnijim objektivima. Isto smo svojevremeno i prethodnom modelu naveli kao zamerku. Ali, šta je tu je. Dimenzije tela su minimalno veće nego ranije i iznose 129 x 98 x 78mm, dok je masa svega 5 grama veća i sa baterijama i karticom iznosi 555 grama. Za one kojima su male dimenzije prioritet, Nikon D5200 je korak u pravom smeru, jer do sada nismo imali ovako ozbiljan DSLR aparat u ovako malom pakovanju.

Što se robusnosti tiče, realno je suviše za očekivati da aparat ove kategorije nudi nešto više od bazične otpornosti na uobičajene meteorološke prilike, ali je pohvalno što predviđeni vek zavesice i dalje gravitira oko sasvim pristojnih 100.000 okidanja.

Pošto D5200 spada u APS-C „krop“ tela (odnosno DX u Nikon terminologiji), kompatibilnost se prostire na celu gamu DX optike, a delimična podrška je obezbeđena i za najveći broj starijih objektiva, namenjenih čuvenom Nikon-F bajonetu. Zbog odsustva „šrafcigera“, naročitog motora u telu kojim se pogoni autofokus na starijim autofokusnim objektivima, podrška za njih je moguća samo sa manuelnim fokusom, dok je AF funkcionalnost rezervisana za AF-S i AF-I objektive. Iz istog razloga, Nikon poslednjih godina lagano menja starije objektive novima iz AF-S serije, čija je funkcionalnost potpuna, nezavisno od tela na koje se montira. Takođe, podrška za sve modove snimanja je obezbeđena samo u kombinaciji sa objektivima koji raspolažu elektronikom, poput onih koji nose „D“ i „G“ sufiks, dok je one bez elektronike (Non-CPU) moguće koristiti isključivo u potpuno manuelnom modu. Sažeta tabela će pružiti jasniju sliku:

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Nastavak kursa ubrzanog povećanja rezolucije je bio očekivan i u slučaju Nikona D5200, s tim što je u ovom slučaju Nikon demonstrirao i određenu nezavisnost od svog glavnog kooperanta kada su senzori u pitanju – Sony korporacije. Naime, Nikon već neko vreme koketira sa više različitih proizvođača, na taj način se štiteći od eventualnih nesuglasica koje se mogu javiti u situacijama kada sve zavisi od samo jednog partnera. Koliko se ovakvo „sedenje na dve stolice“ dopada Sony-ju, manje je važno, jer je Nikon trenutno u poziciji da diktira tempo i uslove, možda čak i kada je u pitanju sam razvoj CMOS senzora. U svakom slučaju, glavno iznenađenje vezano za senzor u modelu D5200 je činjenica da je napravljen u pogonima Toshiba korporacije, što je pomalo neočekivano, a sa tehničkog stanovišta i dovoljno intrigantno, budući da je ovo prvi izlet ovog proizvođača u vode u kojima ga do skoro nije bilo.

I dalje se radi o senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.6mm izrađenom u CMOS tehnologiji, a sa velikom sigurnošću možemo reći da je Nikon i u ovom slučaju imao značajnog udela u fazi projektovanja. APS-C format (Advanced Photo System type-C) u ovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što se odnosi na vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), tj. faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm Lajka format). Množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D5200 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82.5mm na full-frame senzoru (36x24mm). Ovakav vidni ugao, iako žrtvuje širinu, pogoduje ljubiteljima akcione fotografije koja uključuje velike radne distance, budući da svojim množiocem nadomešćuje nedostatak milimetara na objektivu. 14-bitni A/D konvertor je sada već uobičajena stavka, a omogućava širok spektar kolornih tonova, a samim tim i širi dinamički raspon.

Toshiba CMOS senzor rezolucije 24 MP*

ISO raspon je ostao isti kao na prethodniku, kreće od ISO 100 do ISO 6400 u koracima od 1/3 blende, a kao i ranije, ponuđene su i cele dve blende softverski pojačane osetljivosti – ISO 12800 (H1.0) i 25600 (H2.0). U rasponu od ISO 6400 i H1.0, postoje i međukoraci od ISO 8000 (H0.3) i ISO 10000 (H0.7), koji obezbeđuju mogućnost dozirane upotrebe najviših vrednosti, a samim tim i manje šuma.

Desna ruka senzora, centralni procesor koji upravlja celokupnim sklopom, oličen je u nedavno predstavljenom Expeed3, a razlozi su više funkcionalne, nego brzinske prirode. Pošto je i prethodni procesor imao više nego dovoljno potencijala da savlada potrebne performanse tela kao što je ovo, logičan zaključak je da novi procesor predstavlja uslov za video zapis kakav novi aparat nudi, ali sniženu potrošnju kojom se balansira ukupna autonomija sa postojećom baterijom.

Veoma brz – Nikon Expeed3*

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova, i D5200 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“ funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se izvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Osim ukoliko nije drugačije podešeno, čišćenje se pokreće prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System u sklopu šasije senzora*

Senzor merenja svetla, 420-pikselni RGB senzor TTL tipa, konačno je zamenjen modernijim i efikasnijim 2016-pikselnim RGB senzorom, koji smo prvi put videli u Nikonu D7000. Raspolaže sa tri moda merenja. Najčešće korišćeni je Matrix, a ponuđen je u dve varijante, koje će biti automatski izabrane u zavisnosti od objektiva koji je na aparatu. Primarna varijanta – 3D Color Matrix Metering II, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući informacije sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, zanemarujući eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu.

2016-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla*

AUTO-FOKUS

Jedno od najvažnijih unapređenja, premda postoji osnovana sumnja u opravdanost, s obzirom na ciljnu grupu kojoj je ovaj aparat okrenut, tiče se autofokusnog sistema, koji je opet kompletno preuzet sa modela D7000. Da podsetimo, radi se o Multi-CAM4800DX AF senzoru sa 39 AF tačaka, od kojih centralnih devet spada u krstaste („cross-type“). Na ovaj način je D5200 napravio ozbiljan otklon u odnosu na klasu u kojoj gravitira.

Još jedna premijera – Multi-CAM4800 TTL, novi AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva solidan deo kadra, a po potrebi se njihov broj može ograničiti na svega 11. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog jednokratnog fokusiranja, automatski prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju da registruje promenu distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidljivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog režima dinamičke zone sa 39 tačaka je u tome da 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area režimu sa 39 tačaka jedna tačka ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima, što pre zaboravite na postojanje ove varijante „automatskog fokusa“ (da ne kažemo – „pametovanja“ AF sistema), to bolje. Ne zbog toga što je po definiciji loša, već zbog toga što aparat jednostavno nije sposoban da oceni koje prioritete gaji fotograf, pogotovo kada subjekt zauzima tek mali deo fokusnog polja pokrivenog sa svih 39 AF tačaka. ili na sceni postoji više objekata koje bi automatika mogla prepoznati kao prioritetne. Po ovom pitanju D5200 se ponaša kao i svaki drugi DSLR, čiji AF modul pokušava da „misli“, bez obzira na algoritam predikcije kretanja, koji u nekim momentima zaista dobro radi svoj posao. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – tako da su ostali režimi fokusiranja bazirani na manuelnoj selekciji određenih tačaka ili grupe tačaka.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

TRAŽILO

Tražilo je optičko, bazirano je na pentaogledalu, zbog čega je nešto tamnije nego ona koja krase skuplje (i veće) aparate. Prikaz u njemu pokriva 95% kadra, a stepen uvećanja je 0.78x, po čemu je identičan tražilu u D5100, a eye-point, tj. najudaljenija tačka sa koje se kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 17.9mm, što u većem broju slučajeva omogućava korišćenje bez skidanja naočara. Dodatno, priloženim točkićem se može izvršiti korekcija dioptrije u rasponu od -1.7 do +0.7.

Praksa da se nešto odavno prisutno izbacuje kako bi se u nekoj n-toj iteraciji isto to predstavilo kao poboljšanje, nije novost. Postoji oduvek. A na delu je možemo videti upravo u ovom aparatu. Dok je D5000 posedovao tražilo za dinamičkim prikazom, na D5100 je ono zamenjeno graviranim fokusnim staklom, da bi se sada ponovo vratio dinamički prikaz. Fokusno staklo je nepromenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BrightView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaogledala, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Optičko tražilo Nikona D5200

Obim informacija kojima se D5200 može pohvaliti, uporediv je sa onim viđenim na većim i skupljim aparatima. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); Flexible-program indikator (u Programmed Auto modu); dužina ekspozicije (odnosno AF mod); otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije) i rangefinder-a u manuelnom modu fokusiranja; signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (a u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, indikator spremnosti blica itd.).

U donjem levom uglu samog vizira, moguće je uključiti prikaz upozorenja, a ona obuhvataju upozorenje da nema kartice u memorijskom slotu, zatim upozorenje da je baterija pri samom kraju ili kada je aktiviran C/B stil fotografisanja. Kako bi bile uočljivije, ove informacije se prikazuju u istoj ravni sa pomoćnom mrežom i AF tačkama.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Nikon D5200 se na prvi pogled veoma malo razlikuje od prethodne generacije, što je s jedne strane očekivano, a s druge strane – moglo bi se pokazati problematičnim u svetlu pozitivnih funkcionalnih promena, koje ipak zahtevaju i nešto drugačiji pristup samoj upotrebi.

Gledano spreda, jedina razlika je u oznaci modela i nekim estetskim detaljima na novom aparatu. Obim i raspored komandi je isti. Na samom rukohvatu se nalazi IC port za kontrolu daljinskim okidačem, a između Nikon-F bajoneta i rukohvata je višenamenska lampa koja služi kao AF-assist, za uklanjanje efekta crvenih očiju, ali i kao indikator odloženog okidanja. Sa desne strane bajoneta se nalazi veliki taster za odbravljivanje objektiva radi demontaže, a iznad njega su dva tastera. Gornji služi za aktiviranje internog blica i setovanje kompenzacije snage bljeska, dok je donji (Fn) programabilan i može se namestiti da upravlja nekom od unapred definisanih funkcija. Podrazumevana namena će najčešće ostati i jedina, a to je izbor ISO vrednosti, po čemu ova klasa Nikona, baš kao i ona najniža, odavno drži čas skupljim aparatima ovog proizvođača.

Gornja strana aparata je, ako izuzmemo par detalja, gotovo identična kao na modelu D5100. U sredini, malo više na levoj strani, stoji interni blic, koji svoj prostor deli za pentaogledalom, namenjenim optičkom tražilu. Malo iza njega se nalazi i-TTL kompatibilna stopica za blic, a između njih je jedna od novina koje donosi Nikon D5200 – interni stereo mikrofon, koji će većini amatera verovatno ostati i jedini koji će koristiti za video zapise. Desno od internog blica je samo mali zvučnik koji služi za reprodukciju audio komponente video zapisa, a desno je, kao i uvek, selektor modova. Kao i na prethodniku, na raspolaganju je 13 položaja. Osim klasičnog Full-auto moda, naznačenog zelenim simbolom, na raspolaganju je još jedan potpuno automatski mod – flash-off, koji izostavlja upotrebu blica u lošijim svetlosnim uslovima. Pored njega, tu su četiri kreativna moda: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Scenskih modova, okrenutih laicima, na samom selektoru ima pet: Portrait, Landscape, Child, Sports i Close-up, a ponuđena je i pozicija Scene, koja grupiše dodatnih jedanaest (!) – Night Portrait, Night Landscape, Party/Indoor, Beach/Snow, Sunset, Dusk/Dawn, Pet Portrait, Candlelight, Blossom, Autumn Colors i Food. Nismo sigurni u svrsishodnost ovolikog broja predefinisanih scenskih modova, ali – recimo da ih neko može upotrebiti. Nejasno je i na koji će se način korisnik snaći u nekoj takvoj situaciji, s obzirom da treba da izabere odgovarajući u gomili od čak 16 scenskih modova! Da stvar bude još zamršenija (ili kreativnija?), Nikon se pobrinuo izdvajanjem još jednog posebnog moda – Effects. Ovaj mod grupiše set od 7 specijalnih efekata, od kojih smo neke viđali na ranijim aparatima. Razlika je što ih ovaj put možete primeniti u realnom vremenu, u toku fotografisanja, pa čak i snimanja video materijala. Ponuđeni su: Night Vision, Color Sketch, Miniature Effect, Selective Color, Silhouette, High Key i Low Key. Uvek će biti onih koji će ovu opciju protumačiti kao marketinšku borbu za kupce skromnijeg znanja, ali smo sigurni da će biti i onih koji će je pozdraviti. Zbog toga sud o njoj ostavljamo vama.

Poluga za aktiviranje režima „živog prikaza“ (live-view) sačuvala je svoje mesto, a postavljena je u osnovu selektora modova. Potpomognuta je oprugom, tako da se nakon pokretanja, odmah vraća u prvobitni položaj. I dok bi se o njenoj poziciji dalo raspredati, dve stvari je čine ne baš dobrim rešenjem. Prvo, smer aktiviranja je jednostavno rečeno – pogrešan. Zahteva da bude pomaknuta kažiprstom, umesto logičnije, palcem. Zbog toga će pri aktivaciji oduzeti više vremena, zbog potrebe da aparat drugačije prihvatite.

Ostatak komandi na gornjoj strani je skoro uobičajen. Osim glavnog prekidača za uključivanje aparata i dvostepenog okidača u njegovom središtu, u njegovoj okolini je još četiri tastera. Jedan od njih je namenjen izboru blende, odnosno kompenzaciji ekspozicije (u zavisnosti od trenutno selektovanog moda fotografisanja) u kombinaciji sa kontrolnim točkićem, a može biti reprogramiran i za neku drugu funkciju (lista nije preširoka i obuhvata samo određeni set opcija). Tu je i Info taster, kojim se glavni displej može po želji uključiti/isključiti, radi dobijanja kontrolnog menija, naročite zamene za statusni displej, koji nedostaje na malim aparatima. Na taster za početak snimanja video zapisa smo već naviki, a označen je crvenim markerom i, na žalost, njegovo reprogramiranje nije moguće, niti je moguće koristiti ga van režima živog prikaza. Jedina nova komanda je namenjena izboru režima okidanja, a na raspolaganju je delimično prošireni set: pojedinačno okidanje (Single), odloženo (Self-timer), odloženo pomoću okidača (Delayed remote); trenutno uz pomoć okidača (Quick response remote); tiho okidanje (Quiet release) i dva režima kontinualnog (rafalnog; eng. burst) okidanja – Continuous Low (spori rafal, 3fps) i Continuous High (5 fps). Rafal je još jedna stavka kojom Nikon D5200 direktno ugrožava neke aparate više klase, kako u okviru brenda, tako i van njega, čime sve više briše granicu između amaterske i naprednije fotoopreme.

Pogled sa zadnje strane otkriva identičan broj komandi kao i na prethodniku, a to važi i za njihov raspored. Sa leve strane tražila je postavljen Menu taster za ulazak u sistem menija, a do njega je i zadnji IC senzor za daljinsku kontrolu aparata (kao što ste verovatno primetili, ima ih dva, što zaslužuje posebne pohvale). Sa desne strane tražila se nalazi Information Edit komanda za podešavanje parametara na Information Display-u (više o tome kasnije), dok zeleni marker pokraj nje sugeriše da služi sistemskom resetovanju aparata, u kombinaciji sa jednako obeležnim Menu tasterom. Neposredno kraj nje je AE-L/AF-L taster, kojim se zaključava ekspozicija ili snaga bljeska blica. U modu pregleda, istim tasterom se snimljene fotografije mogu zaključati, tako da onemoguće nehotično brisanje. U krajnjem desnom, gornjem uglu, nalazi se kontrolni točkić, čija je namena višestruka, a trenutna funkcija zavisi od aktivnog moda fotografisanja ili korišćene funkcije. Osnovna funkcija mu je setovanje otvora blende (Aperture Priority mod) ili ekspozicije (Manual), dok se u kombinaciji sa tasterima poput Fn/ISO i sličnih, koristi za izmenu ostalih bitnih parametara. Ispod njega je obloga (mada više liči na podmetač) za palac, koja obezbeđuje bolje držanje aparata. Desno od displeja dominira četvorosmerni krstić/klackalica, kojim se vrši kretanje kroz sistem menija, selekcija opcija i izmena parametara kada je aktivan Information Display. U toku samog fotografisanja, njime se vrši i selekcija aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster, čija je svrha očigledna i osim potvrde izbora, služi i za odabir centralne AF tačke. Iznad je komanda za prelazak u režim pregleda snimaka, dok su ispod komande za uvećanje/umanjenje prikaza u režimima živog prikaza i pregleda fotografija. Desno od njih je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, kao i komanda za brisanje snimljenih fotografija.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je postavljen na standardno mesto, na desnom boku aparata, u sklopu rukohvata. Izrada je solidna, a poklopac se ovaj put čini nešto čvršćim nego ranije. Podržava sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, što osim izvornog, uključuje i SDHC, SDXC, ali i sve popularniju Eye-Fi vrstu kartica, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne uređaje (Wi-Fi standard komunikacije). Naravno, podržana je i najbrža UHS-I podvarijanta.

Odeljak SD memorijskog slota

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice bi trebala biti nešto veća nego ranije, ali je očigledno da je u igri i nešto jača kompresija, budući da se na isti prostor može smestiti sličan broj fotografija kao i sa D5100, iako je rezolucija čak 50% veća. Tako na karticu kapaciteta 8 GB u proseku staje oko 340 RAW, 950 JPEG ili 260 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu i najvećoj rezoluciji (RAW+JPEG Large/Fine). Prosečno zauzeće prostora može varirati u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p u 30fps), što zavisi od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali. Lošiji svetlosni uslovi i pojačan šum otežavaju kompresiju, pa se na taj način povećava i protok podataka u sekundi. Prilikom snimanja u nekim prosečnim uslovima, testiranjem smo utvrdili da prosečna SDHC kartica klase 6 uspeva da se izbori sa brzinskom zahtevnošću videa na Nikonu D5200, ali je zbog sigurnosti (fragmentacija i bolja kontrola memorijskog bafera) preporučljivo obezbediti barem Class 10 karticu.

 

BATERIJA

U osnovu rukohvata, takođe na uobičajenom mestu, nalazi se EN-EL14 Li-Ion baterija, koju D5200 deli i sa prethodnikom, ali i sa klasom niže, u kojoj se nalazi model D3200. Poklopac odeljka baterije je solidno izrađen, ne klima se i nema preteranog zazora kada je zatvoren, a poseduje i osigurač koji će se pobrinuti da baterija ne izleti iz ležišta nakon otvaranja poklopca.
   

MH-24 punjač sa EN-EL14 Li-Ion baterijom

Kapacitet baterije iznosi 1030mAh, a autonomija, iako i dalje u vrhu klase, na novom aparatu ne deluje tako uverljivo kao što je bila na D5100. Umesto 600+ snimaka, novi aparat po CIPA (Camera & Imaging Products Association) obezbeđuje u proseku oko 500 snimaka, što je (pretpostavljamo) rezultat veće potrošnje izazvane kako senzorom, tako i novim procesorom koji se mora izboriti sa toliko podataka. U svakom slučaju, i za D5200 važe pravila štednje sa kojima se mogu ostvariti bolji rezultati trajanja baterije, pa ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete izvući i više od 800 snimaka! Oni koji žele da idu dalje, uz maksimalnu štednju, koja isključuje korišćenje internog blica, glavnog displeja (i naravno, živog prikaza), stabilizacije objektiva, pa čak i manuelnog fokusa i RAW zapisa, mogu očekivati i preko 1000 snimaka iz jednog punjenja!

Video zapis je (kao i u slučaju memorijske kartice) dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da isprazni za svega pola sata kontinualnog snimanja. Testiranjem smo utvrdili da će baterija izdržati nešto više od 40 minuta snimanja u nekoliko sekvenci, u povoljnim ambijentalnim uslovima (dobra osvetljenost i sobna temperatura, koja najviše pogoduje baterijama). Više nego solidan rezultat, ali i u ovom slučaju daleko od standarda koje je definisao prethodnik.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, smešteni su konektori. Ima ih četiri. Gore se nalaze 3.5mm stereo mikrofonski ulaz i kombinovani USB/AV-Out konektor, a dole kombinovani GPS/Remote konektor i mini-HDMI izlaz. Stereo mikrofonski ulaz je namenjen audio snimanju u video režimu, a podržani su pasivni mikrofoni. Pomoću kombinovanog USB/AV-out konektora aparat se može povezati sa računarom radi prebacivanja snimaka ili daljinskog snimanja pomoću specijalizovane aplikacije, a sa AV-out kablom se „živi prikaz“ može preneti na eksterni video uređaj ili vršiti pregled snimaka direktno sa aparata.

Kombinovani GPS/Remote konektor ima višestruku namenu. Služi za povezivanje Nikon MC-DC2 daljinskog okidača, ali i Nikon GP1 GPS geotagger modula, koji će u EXIF svakog pojedinačnog snimka upisati trenutne koordinate i na taj način vam dati mogućnost da kasnije utvrdite tačnu lokaciju snimanja, grafički je prikažete u kompatibilnim aplikacijama ili web sajtovima sa odgovarajućom podrškom. Nova mogućnost koja se pojavila načelno sa Nikonom D3200, a nastavljena i na ovom aparatu, je WiFi podrška, pa će uz Nikon WU-1a WiFi modul biti moguće sve ono za šta smo nekada morali da izbrojimo pristojnu svotu novca – daljinsko upravljanje, remote live-view (živi prikaz na displeju smart telefona), prenos fotografija na smart uređaj itd – skoro sve što smo nedavno videli na konkurentskom aparatu više klase – Canonovom EOS-u 6D. Međutim, mora se priznati da ovaj modul ipak nije integralni deo aparata, mora se dokupiti i vrlo nezgodno viri na levom boku tela. Kome sve to ne predstavlja problem, imaće izuzetne mogućnosti kontrole i povezivanja sa postojećim uređajima, bilo da su oni Android ili Apple iOS kompatibilni.

Poslednji u nizu konektora, mini-HDMI zapravo je digitalna verzija audio/video izlaza, a osim za klasičan pregled snimljenih fotografija na velikom eksternom displeju, može se koristiti i za „živi prikaz“ (live-view; u daljem tekstu LV), a ukoliko je u pitanju HDMI-CEC kompatiblni televizor, daljinskim upravljačem će biti moguće vršiti i osnovnu kontrolu prilikom pregleda.

Konektori: kombinovani USB-A/V izlaz, GPS/Remote, mini-HDMI i 3.5mm mikrofonski ulaz

DISPLEJ

Displej je u celosti preuzet sa prethodne generacije, što je u ovom slučaju pozitivno. Radi se o 3-inčnom displeju formata 4:3 i rezolucije 921.000 piksela (640 x 480), čiji je ugao vidljivosti vrlo blizu 170°, što znači da kolorne deformacije nisu vidljive ni iz jednog, iole normalnog ugla gledanja. Prikaz je detaljan, odličnog kontrasta i inteziteta osvetljenja, pa ga neće biti teško koristiti ni na jačem suncu. U slučaju potrebe, opcija za korekciju osvetljenja je dostupna u sedam nivoa. Reprodukcija boja možda nije idealna, ali je sasvim solidna, pa se može reći da će displej u najvećem broju slučajeva poslužiti kao vrlo tačan reper eksponiranosti i kolorita snimljenih fotografija.

Odsustvo statusnog displeja na aparatima ove klase je glavni displej proizvelo u svojevrsnu zamenu. Pošto su rezolucija i raspoloživi prostor znatno veći, a njegov položaj na telu povoljniji (pogotovo kada je aparat nivelisan u nivou očiju), glavni displej izuzetno dobro radi posao statusnog, mada uz penale koji se tiču evidentno slabije vidljivosti u uslovima sa prejakim svetlom, kao i značajno smanjene autonomije aparata, zbog potrošnje koju permanentna upotreba glavnog displeja generiše.

Prikaz koji obuhvata Information Display (kako ga Nikon zove), ponuđen je u dve varijante – klasičnoj i grafičkoj, sa po tri kolorne teme za svaku od njih. Organizacija osnovnih parametara im se delimično razlikuje, ali je njihov broj praktično jednak:

Information Display, u dve verzije (classic i graphic) i više kolornih tema

Prikazane informacije pokrivaju trenutni mod rada, osnovne parametre poput otvora blende, ekspozicije, ISO vrednosti i skale svetlomera raspona ±2 blende (kojoj je, kao i u tražilu, moguće obrinuti polaritet). Pored njih, Information Display u osnovnom prikazu nudi i sledeće: indikator kompenzacije snage blica, odnosno manuelnog rada sa istim; indikator Auto-ISO opcije; indikatore multiple exposure i HDR funkcije; indikator baterije; indikator bracketing funkcije i parametre vezanje za nju; indikatori bipera, GPS-a i Eye-Fi konekcije; trenutni mod autofokusa, režim i selektovanu AF tačku. U donjem-desnom uglu je broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu trenutno izabranim kvalitetom, a ceo donji deo ekrana sadrži opcije kojima se direktno pristupa pritiskom na Information Edit komandu označenu slovom „i“, te se na taj način mogu interaktivno kontrolisati, bez potrebe za kretanjem kroz sistem menija. Ponuđene su: kvalitet snimanja; balans bele (WB); ISO osetljivost; režim okidanja; mod i režim fokusa; mod merenja; Active D-Lighting; Bracketing; mod blica i njegova kompenzacija; kompenzacija ekspozicije i trenutni kolorni stil.

 

LIVE VIEW

Danas LV predstavlja sasvim uobičajenu funkciju na modernim DSLR-ovima. I pored usavršavanja tokom godina, na ovom tipu aparata nikad nije dostigao popularnost koju ima na kompakt aparatima. Dva su razloga za to. Prvi je činjenica da je blagodeti optičkog tražila teško zameniti digitalnim prikazom, a drugi je čisto ergonomske prirode – zbog osetno velike razlike u masi, DSLR-ove je skoro nemoguće koristiti po uzoru na kompakte, kadriranjem u visini očiju, ispruženih ruku i proizvoljnim fokusiranjem, što zbog nedovoljne stabilnosti, što zbog nedostatka bržeg autofokusa. Na kraju, i sam rad u LV režimu je usporen, okidanje se vrši sa određenim kašnjenjem, pa i to treba imati u vidu. Ipak, upotrebljivost ove funkcije na DSLR-ovima se ne dovodi u pitanje, pri čemu je važno naglasiti da je po sredi sasvim drugi način rada. Zbog toga se LV na DSLR-ovima koristi mahom sa stativa, a u novije vreme i za snimanje video zapisa, kod kojeg postaje ključna spona između korisnika i onoga što aparat „vidi“.

Specifičnost LV režima je i autofokus. Pošto Nikon u tela niže klase standardno ne uključuje mogućnost kombinovanog korišćenja konvencionalnog faznog fokusa u LV režimu (kao što je to slučaj sa aparatima više klase, gde se ovaj mod još zove i „handheld“), na D3100 je moguće fokusirati isključivo pomoću „kontrastnog“ AF-a (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Ovaj sistem fokusiranja ne koristi usluge AF senzora namenjenog faznom fokusiranju, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokus napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom fokusnom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, od kojih najkritičniju predstavljaju slabije performanse u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjena brzina, zbog kojih nije pogodan za upotrebu na dinamičnim scenama. CDAF je oduvek važio i za loš izbor prilikom praćenja objekata, a prvi pokušaj da se ovom problemu doskoči, Nikon je demonstrirao izbacivši model D3100. Na njemu je prvi put implementiran Full-time Servo AF, koji je namenjen permanentom fokusiranju u dinamičnijim uslovima, kako bi korišćenje video zapisa bilo olakšano manje iskusnim korisnicima. Pored ovog, LV mod je opremljen i AF-S (Single-servo AF) modom fokusiranja, a oba se mogu koristiti u četiri režima: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je, kao i istoimeni sistem fokusiranja na kompakt aparatima, usresređen na davanje prioriteta licima u kadru, na osnovu forme i kolorita; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

Zahvaljujući displeju visoke rezolucije, Nikon D5200 se može pohvaliti kvalitetnim prikazom u LV režimu, što je najvidljivije u slučaju zumiranja prikaza. Na ovaj način je moguće postići savršeno manuelno fokusiranje, jer se i najmanje pomeranje fokusne ravni vidi jasno na displeju visoke rezolucije. U praksi, to izgleda ovako:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, što pruža jednu sasvim novu dimenziju radu sa stativa. Posebno kada je npr. makro fotografija u pitanju. Istovremeno, na ovaj način je moguće nadomestiti izostanak AF motora na starijim objektivima, te na taj način imati na raspolaganju mnogo širi dijapazon optike koja se može iskoristiti. LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža u LV režimu

Kao i ni do sada, LV režim nije opremljen mogućnošću prikaza histograma - grafika izmerenog svetla u realnom vremenu, što odavno nije nepoznanica čak ni na jeftinim kompakt aparatima, iako će ga sasvim normalno prikazati u režimu pregleda fotografija (što je dokaz da sama analiza postoji). Na žalost, to nije jedini problem, jer je Nikon iznova i iznova uporan u ideji da simulacija ekspozicije, tj. realtime demonstracija uticaja tekućih parametara, nije naročito bitna funkcija. Zbog toga će svaka promena parametara, nezavisno od režima u kojem radite ili setovanih parametara, biti ispraćena istovetnim prikazom. Jedino će u Aperture Priority modu biti moguće videti uticaj kompenzacije ekspozicije (!) i to baš na način koji bi trebao da pokaže uticaj nekih parametara na krajnji rezultat!

VIDEO

Video na Nikon aparatima, uprkos tome da su sa modelom D90 postali pioniri na terenu DSLR videa, napreduje vrlo sporo. Rekli bismo da Nikon ni danas ne pokazuje neki naročit entuzijazam na ovom polju, ali pomak ipak postoji, prvenstveno zahvaljujući pritisku konkurencije, kako od strane glavnog konkurenta – Canona, tako i od bujice vrlo ozbiljnih rešenja iz porodice „bezogledalaca“ (MILC sistemi; Mirrorless Interchangeable Lens Camera), koji konstantno unapređuju video segment i čine ga maksimalno upotrebljivim u praksi, čak i za vrlo ozbiljnu upotrebu. Epilog ovakvih pritisaka je vrlo ozbiljan video za ovu klasu, ali uz nekoliko takođe ozbiljnih nedostataka.

Nikon D-Movie, kako Nikon naziva sopstvenu implementaciju snimanja video zapisa, na modelu D5200 je ponuđena u nekoliko rezolucija. Najveća je, naravno, puna HD (fullHD) rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080, a u zavisnosti od izabranog framerate-a, može biti u progressive (1080p) ili interlaced (1080i) varijanti. 1080p je dostupan u brzinama od 24, 25 i 30fps, dok se 1080i može snimati u 50 i 60fps, što smatramo samo lošim marketingom. Neko će reći da je „bolje išta nego ništa“, ali interlaced varijanta nema kapaciteta upravo za ono čemu je prvenstveno namenjena, a to je slowmotion (tehnika konverzije videa sa 50/60 na 25/30fps radi dobijanja efekta usporenog snimka sa tečnom projekcijom), pošto je izlaz sa senzora zapravo u 30fps, ali se udvajanjem na parne i neparne linije po vertikali, stvara privid dvostruko bržeg zapisa. U praksi je ova varijanta vidljivo lošijeg kvaliteta od 1080p verzije, što je i očekivano. Od ostalih rezolucija, ponuđena je HD 720p (1280 x 720) u 50 i 60fps (PAL i NTSC standard, respektivno) sa punim slowmotion kapacitetom, kao i mala VGA rezolucija formata 3:2 u 640 x 424 i 25, odnosno 30fps. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Zasluge za ovo pripadaju niskom bitrate-u od svega ~20 MB/s, postignutih korišćenjem B-frejmova. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, pa može rezultovati audio zapisom sa dosta nepoželjnih, „parazitnih“ zvukova. Srećom, Nikon je i ovaj put imao sluha i ponudio 3.5-milimetarski konektor za eksterni stereo mikrofon, kao odličan način za zaobilaženje svih problema sa audio komponentom.

Na žalost, baš kao i u slučaju svih modela nižih klasa, pa i nekih iz višeg segmenta, ni Nikon D5200 nije uveo potpuno manuelne kontrole u video segment. Njih je moguće kontrolisati, ali na način koji drastično umanjuje brzinu rada i najblaže rečeno – ubija kreativnost zbog potrebe da se više misli o tehnici rada, nego o onome što treba biti njen rezultat. Ekspozicija i ISO vrednost će biti automatski određeni u Aperture priority modu, dok će u Manual modu biti moguće vršiti sve korekcije, dok god vas ne izludi potreba da non-stop praktikujete gimnastiku sa LV režimom. Naime, setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu, neophodno je izvesti gimnastiku na aparatu, napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. Eventualno, ukoliko snimite fotografiju nakon promene setovanja (!), novi otvor će postati aktivan! Nejasan je poriv ovakve realizacije kontrola, ali kako ovo čuđenje opstaje već godinama, možemo slobodno reći da je bilo i očekivano da će ista ograničenja ostati na snazi. Najzad, kada postoji na D600, kao modelu bitno više cene i kategorije, skoro da je izližno očekivati da bi u aparatu kakav je D5200 moglo biti bolje. Treba napomenuti i to da, iako aparat naizgled registruje promenu parametara u toku snimanja (odnosno u LV režimu), ista nisu ažurirana u realnom vremenu i, ukoliko ne izvedete egzibicioni zahvat isključivanja/uključivanja LV režima, neće postati aktivna!

I na prethodna dva aparata smo očekivali da će Nikon imati sluha i pokazati volju da ove neshvatljive nedostatke ispravi nekim novim firmware-om, budući da pomenuti problemi više deluju kao bagovi, a nisu rezultat tehnoloških ograničenja. Tim pre što u najvišoj klasi (D3, D3s, D3x), LV funkcioniše baš onako kako bi i trebalo. Očigledno je da se Nikon i dalje ne oseća ni najmanje ugroženim, pa je i krajnja realizacija video segmenta u skladu sa tim. Šteta.

BLIC

Vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100, a može se koristiti u potpuno automatskom, i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, sada je potpomognut još boljim, 2016-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada nijansu veći (gn 13/ISO100), budući da se izostankom preflash-a (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni flash može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800, SB-900 i SB-910. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-800 i SB-900 modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

Iako smo očekivali da će, pritisnut konkurencijom, Nikon uvrstiti bežičnu kontrolu bliceva i u ovu klasu, D5200 ipak ne raspolaže ovom mogućnošću, već je istu može ostvariti uz odgovarajuću eksternu podršku (SB-700, SB-800, SB-900, SB-910 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, na taj način je obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.