Nikon D5200 Test

KIT OBJEKTIVI

Kit objektivi su obavezan deo ponude uz aparate „entry-level“ klase, pošto su njihova ciljna grupa uglavnom početnici koji ranije nisu posedovali DSLR. Nekada se uz određene modele aparata nudi i više od jednog kit objektiva, a zajedničko za sve je da mogu biti više nego sjajan izbor za početak druženja sa DSLR aparatima. Često i više od toga. Zgodno u vezi njih je i to što ih proizvođač nudi pod znatno povoljnijim uslovima, nego u slobodnoj prodaji, što ih očekivano svrstava u red najprodavanijih.

Zvanični kit komplet, tj. onaj koji je ponudio sam proizvođač, a koji smo i mi imali na testu, uključuje samo jedan model - AF-S DX Nikkor 18-55 f/3.5-5.6G VR, dok prodavci često kreiraju sopstvene, često i zanimljivije kombinacije, sa jednim ili više objektiva.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR

Najveći broj proizvođača (da ne kažemo – svi) u svojoj ponudi imaju po jedan kratki standardni kit objektiv, često toliko jeftin da biva odbacivan čak i pre probe. Kako optička „glad“ savremenih senzora raste, tako se vremenom unapređuju i kit objektivi, a stari AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED II je pre nekoliko godina (tačnije – 2007.) zamenjen verzijom sa optičkom stabilizacijom, koju ćemo vam predstaviti u nastavku – AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR. Isporučuje se sa telima dve najniže klase Nikona – D3200 i D5200.

Stavka koja često informisane kupce odvraća od najjeftinijih kit objektiva je dosta kratak raspon. To ih čini nešto manje poželjnim rešenjem za turističke namene, ali ih istovremeno čini i jeftinijim. S druge strane, solidnih su optičkih performansi, što je u biti i najvažnije. Kit objektiv o kojem ovde govorimo, krasi (u kompakt terminologiji) raspon od 3x. Kreće se od srednje širokih 18mm, a završava se na području srednjih 55mm. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom (u slučaju Nikon APS-C-a, to je 1.5x). Tako ovaj objektiv pokriva raspon od 27 do 83mm, a vidni ugao koji zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 28,8° na najdužih 55mm.

Spoljne dimenzije objektiva, 79mm x 73mm i masa od 265 grama, čine ga izuzetno laganim za nošenje, što posebno pogoduje celodnevnoj upotrebi. Izrada je solidna, klasična „Nikonska“, sa finom teksturom na kojoj ne ostaju otisci i dovoljno je otporna na nehotično grebanje. Zazori na spojevima su mali, a mehanička pokretljivost je prilično dobra za objektiv cenovnog ranga kome pripada. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je izrađen jednodelno, a sistem izvlačenja je pomalo arhaičan i često viđen na objektivima ove klase – najmanju dužinu objektiv postiže na srednjih 30-32mm, dok je najduži na 18, odnosno 55mm. Na taj način su postignute manje dimenzije, ali i ušteda, jer telo objektiva zahteva manje materijala, a solidne optičke performanse su zadržane. Bajonet je, takođe standardno za klasu kojoj pripada, izrađen od plastike, što ukazuje na potrebu da se sa njim rukuje nešto pažljivije.

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom, ali ne obezbeđuje FTM (full-time manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti isključivo kada je prekidač prebačen u odgovarajući položaj. Iz istog razloga, prednji element prečnika ø52mm rotira i izvlači se prilikom fokusiranja, što donekle komplikuje upotrebu nekih filtera, poput ND-Gradual ili CPL-a. Skala distance nije obezbeđena, a namenski fokusni prsten ne postoji, već je iskorišćen obod prednjeg elementa, koji je nazubljen i na taj način služi svrsi. Minimalna fokusna distanca iznosi 28cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje na taj način postiže je vrlo solidnih 0.31x, odnosno – približno 1:3.2. Brzina AF-a je prosečna za ovu klasu, što je, objektivno, sasvim dovoljno za većinu svakodnevnih potreba, koje ne uključuju akcione scene. Tačnost je više nego pristojna, a kolebanje je moguće u lošim svetlosnim uslovima, što u suštini i nije teren ovog objektiva.

Optička konstrukcija se sastoji od 11 elemenata u 8 grupa, uključujući i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Mera štednje je vidljiva na izostanku ED elementa (Extra-low Dispersion), koji suzbija hromatske aberacije nezavisno od žižne daljine, a bio je sastavni deo starije verzije objektiva. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (naznačen crvenom bojom), koji svojim pomeranjem amortizuje podrhtavanje u dve ose i time čini optičku stabilizaciju (VR; Vibration Reduction) funkcionalnom. Uzdužni presek i poredak optičkih elemenata možete videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je postojao na starijim objektivima, nije na raspolaganju, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, rezultati se uklapaju u ove specifikacije, s tim da treba pomenuti da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Za brze, akcione scene, i dalje je neophodno imati bržu ekspoziciju, kako bi pokret mogao biti „zamrznut“. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama, u kojima ona nije potrebna ili je kontraproduktivna (rad sa stativa, npr.). Pošto je u pitanju objektiv niže klase i malog dometa, optička stabilizacija ne raspolaže namenskim Active modom, prilagođenom akcionoj fotografiji, a umesto toga, objektiv je sposoban da prepozna takve situacije i automatski reguliše intezitet stabilizacije, tako da primat dâ samo vertikalnoj i time omogući kvalitetnije horizontalno praćenje (panninig) pokretne mete.

Od dodatne opreme, na raspolaganju je zonerica HB-45, kao i odgovarajuća meka torbica, oznake CL-0815, koji se kupuju posebno.

SOFTVER

Sistem menija Nikona D5200 raslojen je u pet kategorija: Playback, Shooting, Custom Settings, Setup i Retouch:      

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch

Playback kategorija je namenjena podešavanjima vezanim za pregled i štampanje fotografija direktno sa aparata; Shooting podešavanju vezanom za fotografisanje; Custom Settings je skup opcija namenjenih finom podešavanju sistema aparata; Setup podešavanju nefotografskih parametara aparata; Retouch su opcije namenjene naknadnoj obradi.

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. RAW (Nikonov NEF format) se može snimati samo u maksimalnoj rezoluciji (24 MP), dok je za JPEG na raspolaganju dvostruko definisanje kvaliteta – rezolucijom i stepenom kompresije. Na raspolaganju je tri rezolucije: 24 MP (Large (L) – 6000 x 4000), 13.5 MP (Medium (M) – 4496 x 3000) i 6 MP (Small (S) - 2992 x 2000). Svaka od tri rezolucije je ponuđena u tri nivoa kompresije (Fine, Normal i Basic), a svaka od ovih varijanti je dostupna i prilikom kombinovanog RAW+JPEG snimanja. JPEG snimak koji je sadržan u NEF fajlu radi pregleda (tzv. embedded JPEG) zapisan je u punoj rezoluciji, što omogućava uvećanje na 100% nivo u režimu pregleda fotografija.

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Opcije za uklanjanje optičkih anomalija objektiva spadaju u još jednu od inovacija poteklih iz Nikon kuhinje. Ispravljanje geometrijskih izobličenja je moguće uključiti ili isključiti pomoću opcije Auto Distortion Control, dostupne u Shooting grupi opcija, a još dve dodatne korekcije nisu predmet izbora – jedna je korekcija vinjetiranja, a druga je korekcija hromatskih aberacija. Oba zahvata aparat izvodi više nego odlično, tako da je JPEG u startu lišen potrebe za dodatnim korekcijama. Ukoliko iz bilo kog razloga niste zadovoljni učinkom automatike, RAW format će omogućiti ručne ispravke u postprocesu, s obzirom da se unutrašnja obrada ne primenjuje na ovaj format.

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali uz što manje nusefekata. Pored toga, ADL izvodi i kontrolisanu korekciju kolorita, najčešće pojačavajući zasićenje. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Na raspolaganju je Auto mod, kada će aparat primeniti stepen najpogodniji u odnosu na trenutne uslove rada, kao i četiri predefinisana nivoa: Low, Normal, High i Extra High. Njihov učinak ćemo pogledati na sledećem primeru:

Demonstracija Active D-Lighting opcije; s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-High

Priloženi snimak je samo jedan od mogućih epiloga, a učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki neće uvek biti isti. Nekada ćete se zapitati da li ga je aparat uopšte primenio, a nekad će učinak biti vidljiv bez potrebe za detaljnom analizom. Razlog leži u razlici između D-Lighting opcije, raspoložive u Nikon Capture NX2 (komercijalnoj aplikaciji za razvijanje Nikon RAW fajlova), koja izvodi zahvat po unapred definisanim parametrima, i Active D-Lighting varijante koja svoj intezitet i odnos tonova određuje u samom trenutku fotografisanja, iz čega sledi zaključak da ga je nemoguće ponoviti u post-procesu, osim ukoliko RAW nije snimljen sa uključenom ADL opcijom. Kao i za sve druge, slične opcije, i za ADL važi preporuka da se koristi samo kada za njim ima potrebe, tj. kada u kadru dominiraju jaki kontrasti, jer njen uticaj nekada može biti kontraproduktivan i od potencijalno odličnog snimka, napraviti tek prosečan, u smislu tonaliteta i kolorita. Takođe, ukoliko postoji nesigurnost oko krajnjeg efekta ADL-a na snimak, preporučljivo je koristiti RAW+JPEG zapis, što će vam omogućiti da ADL izostavite u slučaju potrebe.

RETOUCH MENU

Danas već redovna opcija modernih DSLR-ova, mogućnost jednostavnije obrade i konverzije RAW snimaka u JPEG, ponuđena je i na Nikonu D5200. U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za ove opcije, ukupno njih 17. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Small Picture, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Poslednja opcija, Edit Movie, namenjena je najosnovnijoj „obradi“ video materijala – trimovanju („seckanju“). U svakom slučaju, možda nisu konkurentne ozbiljnim grafičkim alatkama, ali ove opcije mogu biti sasvim korektna alternativa, u situacijama kada su gotove fotografije potrebne bez odlaganja, ili korisnik prosto nije vičan ozbiljnoj obradi korišćenjem namenskih alata.

HDR MODE

Opcija koju smo u ovoj klasi prvi put videli na prethodniku, logično nasleđuje i najnovija generacija. HDR važi za sledeći nivo kompleksne simultane obrade u odnosu na Active D-Lighting. HDR (High Dynamic Range) kao pojam, sam po sebi nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija, ali se po prvi put pojavljuje kao opcija kojom se bez previše truda, manje ili više zadovoljavajući rezultati mogu dobiti direktno iz aparata. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje na oči krenu suze, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti, u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a, u teoriji je moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim rasplaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR je, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenameski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan, a algoritam implementiran u D5200 stremi nekoj zlatnoj sredini, gde je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom. Jedno poređenje klasičnog snimka u odnosu na HDR možete videti na sledećem primeru:

Snimak načinjen na klasičan način (levo) i rezultat HDR funkcije (desno)

Kao što se iz priloženog može videti, HDR je uspeo da izbalansira snimak, tako da delovi u senci deluju bolje eksponirano, kao i da jače osvetljeni delovi budu sačuvani od pregorevanja. Efekat je postignut uzastopnim snimanjem dve fotografije, različitim trajanjem ekspozicije. Razlika u trajanju ekspozicije može biti postavljena u rasponu od jedne do tri cele blende, a dodatni parametar – Smoothing (Low, Normal, High) utiče na omekšavanje ivica između delova koji su preuzeti sa različitih snimaka i na taj način rezultujuću fotografiju čini uverljivijom. Zbog toga je preporučljivo koristiti ovu funkciju snimanjem sa stativa, kako bi uklapanje frejmova bilo tačnije i na taj način izbegnut „halo“ efekat (koji možete videti i na primeru iznad). Uzgred, korišćenje HDR-a je uslovljeno čudnim pravilom, koje pre liči na bag, nego na nameru. Naime, korišćenje HDR-a je ograničeno na JPEG snimke, ali ne u smislu da je primenjen samo na JPEG-u (što je i logično), već u smislu da je nemoguće koristiti RAW+JPEG, tako da aparat sačuva i RAW, pored gotovog HDR-a. Da stvar bude još čudnija, aparat će, u slučaju da je kvalitet setovan na RAW+JPEG kombinaciju, upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa, uz prikladno upozorenje.

BRZINA

Ono čega DSLR-ovima generalno ne nedostaje je – brzina. Međutim, ako neko planira upgrade sa starijeg modela, neka zapažanja koja ćemo u nastavku izneti, mogla bi ga interesovati.

Novi procesor je, osim očiglednih dobitaka po pitanju funkcija, doneo i teoretski veću ukupnu brzinu rada. U praksi, D5200 vas neće razočarati brzinom rafala koja je vodeća u klasi i sada iznosi čak 5fps, ali je mnogo bitniji vremenski period u kome je sposoban da taj rafal održi. Kada je aparat opremljen nekom od najbržih SDXC kartica, možete očekivati kontinualno okidanje do 35 JPEG snimaka bez usporavanja. Kada se radi o višestruko zahtevnijim RAW snimcima, Nikon D5200 uspeva da postigne do 8 snimaka u nizu, što jeste solidan rezultat u klasi u kojoj se nalazi, ali moramo primetiti da uprkos 25% bržem rafalu u odnosu na prethodnika, kao i 50% većoj rezoluciji, bafer nije ispratio nove okolnosti, pa novi aparat beleži dvostruko lošiji rezultat po pitanju održanja brzine, pošto je D5100 mogao da održi maksimum do čak 16 snimaka u nizu!  Kada se koristi kombinovani RAW+JPEG upis, brzina pada na sasvim solidnih 6fps, što znači da će D5200 maksimalnom brzinom u tom slučaju moći da okida nešto iznad jedne sekunde. Nakon što se bafer prepuni, aparat nastavlja da okida, ali uz rafal koji ne prelazi (odokativno) 1.5fps, do pražnjenja bafera. Možda nije dovoljno za ozbiljniji rad, ali najzad – ko uopšte očekuje pro performanse od amaterskog tela?

Korišćenje geometrijskih korekcija i Active D-Lighting funkcije ne pokazuje uticaj na efektivnu brzinu aparata, a vidljiv pad performansi se oseća kada se koriste najviše ISO vrednosti (posebno u situacijama koje uključuju algoritme za redukciju šuma). Ostatak operacija, od pregleda fotografija, navigacije kroz menije i, naravno, samog fotografisanja, ostavljaju vrlo povoljan utisak i Nikon D5200 možda ne izbacuju na vrh liste brzinskih testova (posebno nakon onoga što smo videli sa D5100), ali ga i dalje favorizuju nad nekim drugim modelima. Brzina klasičnog fokusiranja je sada veća nego ikada i iako zavisi od korišćenog objektiva, sada će zaista teško biti opravdati nedovoljno dobro ispraćenu akcionu scenu, okrivljujući aparat. Kao i ranije, brzina kontrastnog fokusa važi za solidno brzu kada se poredi sa najvećim konkurentom, Canonom, ali i za prilično nekonkurentnu, ako se poredi sa vodećim aparatima iz kategorije „bezogledalaca“ (MILC).