Nikon D5200 Test

7. DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje primetno slabiji u poređenju sa filmom, a najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Test dinamičkog raspona smo revidirali tokom testiranja Canonovog 5D Mark III tela, a novu praksu nastavljamo i sa D5200. Test ovaj put podrazumeva i kontrolisane uslove – ono što do sada nismo radili. Radi pojednostavljenja postupka, iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa prosvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku prosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Za razliku od njih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu D5200 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Očekivano, preeksponirani snimak je ipak drastično teža varijanta za potpuni oporavak, iako u celini nosi čistije informacije u svim ostalim partijama. Dok je na 4EV podeksponiranom snimku jedino prisustvo šuma problematično, na preeksponiranom snimku postoji primetan gubitak informacija sa svih iole svetlijih površina. Zbog toga snimak „puca“ već na +3EV, kada se pojavljuju „pregorele“ partije koje ne nose praktično nikakve informacije. U konkretnom slučaju, kao i većina novih Nikon aparata, i D5200 se čini sasvim pristojnim na ovom polju, iako je dinamički raspon, kao i kod većine digitalnih senzora, više okrenut ka tamnijim delovima spektra.

Ako pogledate čitav niz od 13 snimaka (iz priložene arhive), videćete da je očuvanost informacija, kao i na većini aparata, u potpunosti zadovoljena u rasponu od ±2 EV u odnosu na referentnu dužinu ekspozicije. To će reći da se bez bojazni od gubitka informacija mogu spasiti snimci podeksponirani za dve blende, kao i oni preeksponirani za istu vrednost. Sve van toga zavisi od okolnosti, kontrasta scene, tipa osvetljenja itd. Ako gledamo neki prosek, relativno dobri rezultati se na D5200 mogu očekivati i na -3EV, a ponekad i na -4EV, s tim da se onda mora računati i sa kolornim primesama u tamnijim partijama. Na Nikonu D5200 se radi o zelenoj kolornoj primesi, koja se još uvek može relativno lako eliminisati, dok god se ne preteruje sa podeksponiranjem. Kada se ode u krajnost, što obuhvata raspon od -5 do -8 blendi, efekat izraženog bendinga raste, količina detalja opada, a primetili smo i da se osetljivost senzora donekle menja, pa -8 EV deluje podeksponirano za -1/3EV više nego što je predviđeno.

Preeksponirani primeri su bitno nezgodniji, Za razliku od podeksponiranih koji se koliko-toliko mogu oporaviti, makar i uz žestoko uklanjanje šuma i peglanje nedostataka, kod preeksponiranih snimaka su uništene partije samo to – uništene. Kao takve, nemoguće ih je doterati u nekakav balans, koji će makar vizuelno zamaskirati očigledan manjak informacija.

U nastavku ovog testa ćemo probati da ispitamo i neke granične vrednosti tzv. „push“ procesa, zahvata kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, jer one softverski dobijene u aparatu (na D5200 su to vrednosti 8000, 10000, 12800 i 25600) sa sobom već nose određene gubitke, pa ne bi bile od posebne koristi. Zato ćemo primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO 6400 za cele tri, odnosno četiri blende, na taj način simulirajući ISO 51200, odnosno 102400. Prva je ISO 51400:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 4 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Moramo priznati da nam je Nikon na neki način pokvario igru testiranja DR-a, ponudivši softverski push za dve blende (25600) već u aparatu. Na taj način smo bili prinuđeni da testiramo senzor na ekstremne vrednosti, a pokazalo se da to, čak ni sa ovako sjajnom dinamikom, nije nimalo lak zadatak. Podeksponiranje za cele tri blende i softverski „push“ u obradi, proizveo je ISO 51200. Ako i zanemarimo pitanje čemu bi ta vrednost trebala da služi na aparatu ovog kalibra, ipak bi se reklo da je rezultat relativno dobar, u okvirima koji uzimaju u obzir da je u pitanju malo ekstremni zahvat. Ukupni tonalitet vuče na nijanse magente i teget-plave, ali je odnos ostalih boja koliko-toliko očuvan. Ni uz najjače filtriranje šuma nismo uspeli da eliminišemo ovaj problem kolornih primesa, a kao jedino rešenje se javila selektivna desaturacija pomenutih tonova. U svakom slučaju, ako to posmatramo kao kompromis koji se svakako neće javljati u svim situacijama podjednako (imajte na umu da je ova scena ipak ekstrem), ISO 51200 bi u retkim situacijama čak i mogao biti iskorišćen za nekakvu dokumentarnu fotografiju, naravno - uz pažljivo čišćenje i balansiranje kolorita.

Drugi pokušaj je podeksponiranje za četiri blende i softverski dobijenih 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Na žalost, podeksponiranje za četiri blende i softverski dobijenih ISO 102400 donose skoro tragično devastiranu fotografiju, na kojoj su samo izuzetno svetle partije uspele da koliko-toliko sačuvaju neki procenat informacija. Sve ostalo je nepovratno izgubljeno i guši se u kombinaciji šuma, bendinga i agresivnih kolornih primesa. Pritom, nivo redukcije šuma koji smo primenili spada u sve, samo ne u konvencionalne, tako da je potpuno iluzorno očekivati da se ovako jako „natezanje“ fajla može iskoristiti u nekoj realnoj situaciji. Na ISO 100 – da. Na ISO 6400, skoro pa nemoguće. S druge strane, treba biti realan i reći da je ovaj deo testa i tako iz domena teorijskih eksperimenata, koji se u praksi vrlo malo (do ni malo) koriste. Ilustrativno sigurno jeste, ali ni najmanje ne treba da vas plaši ukoliko sebe vidite kao vlasnika novog malog Nikona.