Posle turbulentnih godina od predstavljanja prvog člana X sistema, mnogo osporavanja usled loše softverske podloge i nastojanja da se nametne kao ravnopravan takmac postojećim igračima na tržištu, Fujifilm je konačno došao u poziciju da može da uspori tempo i zadrži se na utabanim stazama, čije je nastajanje mukotrpno platio, razvojem koji svakako nije bio jeftin, a bio je dodatno opterećen insistiranjem na nesvakidašnjem dizajnu.
Nije teško dobiti trku u kojoj trčite sami. Svakako da se situacija može posmatrati i tako ali, kada se govori o tržištu i učesnicima čiji smisao postojanja nije samo filantropski, reklo bi se da i profit igra ulogu u poimanju uspeha u nekoj disciplini. X-Pro zaista jeste serija koja svoju trku trči sama. U tome je izvrsna i nema nikakve sumnje da po mnogim komparativnim parametrima nadilazi konkurentske modele, čak i u disciplinama koje joj nisu primarna namena. Ipak, specifičnosti kojima nastoji da privuče potencijalnog kupca, nisu nešto što bismo mogli nazvati konvencionalnim.
Kako poslednjih godina, a naročito poslednje dve, prisustvujemo ubrzanoj smeni na polju koncepta modernog aparata, mnogim ustaljenim DSLR klasama preti sigurno izumiranje. Klasa „dvocifrenih“ Canon EOS DSLR-ova, kojoj pripada EOS 90D, za sada je sigurna, mada je u nedavnoj prošlosti bilo nekih nedefinisanih modela, čija svrha, a ni pozicija u gami ni dan danas nemaju jasno objašnjenje. Takav model je EOS 77D. Budućnost ove klase je zbog toga u jednom momentu bila poljuljana i bez obzira na stabilnu prodaju, ugrožena pred naletom sve ozbiljnijih MILC modela. Ironično, MILC-evi nisu uspeli da ugroze APS-C DSLR-ove srednje klase, uglavnom zbog sopstvene visoke cene. Osim toga, i pored nesumnjivih prednosti koje moderni MILC sistemi donose, u praksi se pokazalo da DSLR-ovi i dalje imaju prođu. Sa stanovišta čiste tehnike, to de
I pored toga što je tržište foto-opreme uzavrelo poslednjih godina, što se uprkos opštoj stagnaciji prodaje unutar branše nudi sve više i više kvalitetnih aparata i prateće optike, višedecenijski rivali i lideri industrije, Canon i Nikon, i dalje najviše pažnje poklanjaju međusobno, jedan drugome. Kako drugačije objasniti činjenicu da se skoro svaka velika promena u poslovnoj politici ogleda pre svega u onome što je glavni rival uradio ili planira uraditi? Da, jasno je da je vodeći dvojac odavno prerastao u trojac, ulaskom Sony-ja u gornji dom dominacije branšom, ali je isto tako činjenica i da su glavni rivali najbolji razlog za unapređenja sopstvene ponude.
Koncept smanjenog i funkcijama olakšanog tela koje za uzor ima neki prestižniji model, ne predstavlja novinu u foto svetu. Svaki proizvođač ima svoje viđenje ovakvog koncepta. Osim očiglednije diversifikacije ponude, to omogućava i kupcima skromnijeg budžeta da uživaju u blagodetima prestižnih tehnologija, ali u skromnijem pakovanju.
Kroz celu modernu tehnološku prošlost, a praktično od svog nastanka, Sony korporacija je težila (i većinom uspevala) da bude inovator… vodeći, u svakom smislu. Jedna od retkih branši gde poznata japanska kompanija nije pustila korenje, bila je fotografija. I kako to obično biva u svetu krupnog kapitala, nekada je za početni korak neophodno naći prečicu, te na taj način nadomestiti manjak iskustva (pa i patenata) u novim okolnostima. Znanja nije nedostajalo, jer je Sony već odavno bio prisutan u domenu pokretnih slika. Akvizicija neke postojeće kompanije bio je logičan korak, pa je Sony izveo preuzimanje Konica-Minolta-e, jedne od nekada vodećih kompanija, iz reda onih koje se nisu snašle u tranziciji sa analogne na digitalnu fotografiju.
Retke su situacije kada test ne predstavlja samo običan prikaz novog fotoaparata, već praktično test čitavog novog sistema. U prilici smo da, posle nešto više od 30 godina od predstavljanja EOS sistema i sada već čuvenog EF bajoneta, prisustvujemo početku razvoja naslednika, čija je oznaka RF.
Biljka koja preživi oluju, nastoji iskoristiti apsorbovanu energiju i vodu, kako bi učvrstila koren i iz borbe izašla jača. Fuji-jev put u mnogome podseća na tu biljku, jer - ako je i lako boriti se sa divovima industrije, kao što su Canon i Nikon, budući da nijedna od pomenute dve kompanije do nedavno nije imala volju (ili kapacitet) da odoli naletima modernih i pretećih alternativa, sudar sa korporacijom kakva je Sony, postaje sve teži zalogaj i za mnogo jače takmace u ovoj beskrajnoj igri. Da sve bude gore, opštoj gužvi se pridružuju i ostali proizvođači, nastojeći da iz trenutne situacije izvuku sve što mogu. Preživeo je Fuji i prvobitno oduševljenje retro dizajnom i beskrajne kritike zbog loše softverske izvedbe, pa zatim negodovanje zbog cenovnog ranga u kojem X sistem gravitira… a ipak opstao. I ne sa
Nikon D810 je imao veoma nezahvalnu ulogu. Trebalo je održati korak sa konkurencijom ali, možda i teže od toga, nastaviti utabanom trasom kojom je D800(E) postavio temelj uspešne serije visokorezolucijskih Nikon DSLR-ova. Tako je D810 imao težak zadatak da ne ostane u senci prethodnika, dok D850 ima možda još i teži, a to je da ne ostane u tržišnom zapećku, u atmosferi gde neki novi momci oblikuju potrebe kupaca i nameću svoju viziju koja se, nekako kao u inat, ni najmanje ne poklapa sa vizijama Nikon korporacije.
Godinama u ulozi tzv. „flagship-a“ Nikonove APS-C klase, serija D7x00 je vremenom napredovala, bila pionir inovacija, kreator trendova, predmet čežnje vlasnika fotoaparata nižih klasa i po mnogo čemu etalon industrije, na koji se konkurencija ugledala. Oreol „najboljeg iz APS-C klase u Nikon aromi“, ovaj model je nosio od prve generacije, modela D7000, pa do trenutka kada je, nastojeći da povrati renome koji je svojevremeno nosio D300(s), Nikon predstavio model D500. Budući da D500 u mnogim aspektima daleko prevazilazi ono što je D7x00 klasa nudila, bilo je za očekivati da će koncept, koji je ranije trasiran, biti zadržan, te da će naslednik modela D7200 samo nastaviti ono što je ranije definisano.