Sony α7 III (ILCE-7M3), Test

 

ISO TEST, RAW

ISO test već godinama slovi za važan deo testiranja svakog novog aparata i senzora u njemu. Mogućnost da se i u lošijim svetlosnim uslovima dobije rezultat pristojnog kvaliteta, predmet je želja fotografa još od nastanka fotografije. Prelaskom sa analognog filma na digitalni senzor, fotoaparati su doneli revoluciju na ovom polju. Ne samo po pitanju manjeg šuma, već i po pitanju lakoće korišćenja, jer digitalni aparat nije uslovljen rolnom filma, već se osetljivost može menjati od snimka do snimka. Na taj način je ISO preko noći postao jedan od najvažnijih parametara, a testiranje performansi jedna od ključnih komparacija među senzorima.

Sony α7 III, kao model koji teži zlatnoj sredini između rezolucije i akcione upotrebe, mora ponuditi ISO performanse koje će pokriti što veći opseg potreba, pa ćemo u nastavku videti kako se ovaj model kotira protiv konkurentskog EOS-a R, iz Canon kuhinje.

Igrači su isti, a ista je i scena:

Isečci dobijeni konverzijom iz RAW formata, sa isključenim uklanjanjem šuma (levo Sony α7 III, desno Canon EOS R):

Do ISO 400, testirani modeli su gotovo identični, uz savršeno čiste uniformne površine koje nudi Sony. Istina, uz nešto slabiju eksponiranost na istim ISO vrednostima (do 0.5 EV), što ukazuje na nešto slabiju osetljivost senzora, iako ni sam Canon nije poznat kao brend koji naročito drži do standarda u ovom domenu.

Na ISO 1600 Sony počinje blago da se odvaja, vrlo malom prednošću u pogledu prisustva šuma na uniformnim i (naročito) tamnijim partijama snimka. Na ISO 3200, α7 III beleži prednost od oko 2/3 EV, da bi na 6400 ona porasla za još neki procenat. Isti trend se nastavlja i na ISO 12800, dok na 25600 α7 III svoju prednost zaokružuje na celu jednu blendu. Ipak, izgleda da je kontrola šuma nelinearno raspoređena, pa se prednost od 1 EV gubi na ISO 51200 i vraća se na ranijih 2/3 EV. Sony nastavlja istim intenzitetom i na 102400, što je ujedno i maksimum koji EOS R nudi u pogledu raspoloživih ISO vrednosti.

U praksi se ponekada dešava da svesno „trošimo“ raspoloživu svetlost, da bismo postigli nekakav efekat koji je prikladan za datu scenu. Tako se može desiti da je za pojedine situacije neophodno zatvoriti blendu na veoma malu vrednost, pa je podizanje ISO vrednosti praktično obavezno, ukoliko ne radimo sa stativa ili scena nije statična. Interpolacijom se u takvim situacijama može kompenzovati pojačan šum, na uštrb detalja. Pažljiva obrada takođe može doneti dobre rezultate u borbi sa šumom, pa ćemo pogledati kako to izgleda sa Sony α7 III, na dva primera:

Zeiss FE 35mm F2.8 ZA @35mm f/13, ISO 20000, (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

 

Sony FE 85mm f1.8 @85mm f/1.8, ISO 12800, (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Kvalitetan senzor ne podrazumeva samo visoku otpornost na ispoljavanje agresivnog kolornog ili monohromatskog šuma, već i mogućnost da tako nastalu fotografiju obradite, a bez preteranog ustezanja. Sony nas je ovde prijatno iznenadio, jer je čak i u ovakvim ambijentalnim uslovima, koji kombinuju manjak svetlosti, slabiju prozračnost i jake kontraste, praštao nonšalantno povlačenje slajdera u RAW konverteru, čuvajući kolorit koliko je god bilo moguće. U nastavku ćemo videti kako stvari stoje u JPEG formatu.