Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580

Sony α7 III (ILCE-7M3), Test

 

TELO

Kako forma (očekivano) ostaje ista, nije slučajno što treća iteracija α7 jako podseća na prethodnu, izuzev rasporeda i obima komandi, što smatramo pozitivnom promenom. Uz neke funkcionalne izmene, osnovna dizajnerska linija je zadržana, što uključuje i gumenu oblogu, čija je svrha bolje (i sigurnije) ležanje tela u ruci. Materijal je promenjen, kao i reljef, pa vizuelno deluje malo glatkije (i sjajnije), iako i dalje odlično prijanja za ruku i osigurava aparat od ispadanja. Neki elementi su preuzeti sa nešto starijeg i skupljeg α7R III (treća generacija visokorezolucijske varijante α7), do mere koja osigurava cenovni razred jeftinijeg modela.

005_T50_telo_orto.jpg

Rukohvat je tek minimalno preoblikovan, a zahvaljujući njemu, aparat je lako koristiti sa većinom uobičajenih objektiva. Određenu nelagodu je moguće primetiti isključivo kada se radi o tele-objektivima velike mase, premda se onda i težište premešta sa desne na levu ruku, kojom se pridržava upravo objektiv. Celodnevno korišćenje može biti pomalo naporno sa masivnijim objektivima poput Sigma-inih modela iz Art serije, ali to neće biti problem ukoliko se radi o standardnim zumovima ili prajmovima manjih žižnih daljina. Drugim rečima, zamerke u ergonomskom smislu su zajedničke sa većinom gabaritno malih MILC modela. 35mm format samo dodatno pojačava efekat nelagode, pa sve ovo nije slučajno.

U pogledu robusnosti, Sony je α7 pozicionirao ispod aktuelnog α7R III, pa je magnezijumska legura iskorišćena za sve strane tela, osim za zadnju, na kojoj se nalazi displej. Ona je ipak plastična. Kako god, ovakvo rešenje smo već viđali i nije nešto oko čega bi trebalo biti zabrinut.

006_T50_magnezijumsko_telo.jpg
Magnezijumsko telo Sony-ja α7 III *

Zaptivenost je prisutna do neke mere, a napominjemo da njome nije obuhvaćen donji deo tela, pa treba biti pažljiv sa tečnostima prolivenim na podlogu na kojoj stoji aparat ili ukoliko je isti rotiran na stativu, u nepovoljnim atmosferskim uslovima. Kao i uvek, naglašavamo da zaptivenost fotoaparata retko kad (čitaj: nikada) ima veze sa poimanjem zaptivenosti koja je karakteristična za (recimo) ručne satove. Dok ručni sat ili akcionu kameru smete u potpunosti potopiti u vodu, to za fotoaparate sa izmenjivim objektivima nikako ne važi. Zaptivenost, kao takva, podrazumeva jedino i isključivo određeni stepen otpornosti na atmosferske uslove, koji uključuju slabije ili intenzivnije prskanje vode i tome slično. Da stvar bude još konfuznija, retko koji proizvođač fotoopreme pristaje da navede stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), na osnovu kojeg bismo tačno i precizno mogli znati do kojeg nivoa je zaptivenost stvarno pouzdana.

Šematski prikaz zaptivenih spojeva/tačaka, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

007_T50_zaptivenost.jpg
Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Sony-ju α7 III *

Iako je u pitanju MILC model, mehanička zavesica je i dalje prisutna, kao i kod ostalih MILC-eva, a to znači i određeni vek koji ista može da izdrži do zamene. Sony α7 III se po ovom pitanju malo ističe u odnosu na prosek, sa deklarisanim vekom zavesice od 200.000 okidanja. Naravno, treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači garanciju, pa su iznenađenja, kao i kod svih drugih aparata, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom. Pozitivna osobina MILC-eva da ne poseduju mehanizam ogledala, doprinosi njihovoj robusnosti, jer je u pitanju veoma precizan i kompleksan mehanizam, koji unosi efekat trzaja kod DSLR aparata i (uprkos retkim pojavama tog tipa) određen rizik veoma skupih kvarova.

Bajonet je (naravno) nepromenjen i nosi oznaku Sony E. Radi se o bajonetu kompatibilnom isključivo sa objektivima ovog sistema, a stare modele Sony A sistema je moguće koristiti uz neki od odgovarajućih adaptera iz ponude (LA-EA2, LA-EA3 i LA-EA4), ali uz neka ograničenja koja limitiraju dostupnost nekih funkcija aparata ili usporavaju rad. Oštro oko će primetiti da je α7 III dobio mehanički ojačan bajonet koji, poput onoga na α9, za korpus tela učvršćuje čak šest vijaka.

 


SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Kao trenutno vodeći proizvođač senzora, Sony ima pomalo nezahvalnu obavezu da svakom novom generacijom senzora definiše trendove i na taj način opravda mukom stečenu poziciju lidera industrije. Kada u sopstvenom portfoliju već imate „odlikaše“ u modelima različitih klasa, može biti veoma teško pronaći odgovarajuću formulu, koja još nekom modelu može pronaći mesto na tržištu i zainteresovati javnost, kako onu koja gravitira ka Sony ekosistemu, tako i onu koja Sony prati iz perspektive glavnog dobavljača senzora za većinu ostalih brendova.

Sony je učinio mnogo toga kako bi iz 24 MP izvukao rezultat kojeg se ne bi postideli ni senzori veće rezolucije. Najpre, način očitavanja je drastično ubrzan, čime je maksimalno suzbijen i efekat "rolling shutter-a" (u meri u kojoj je to moguće kod ovakvih senzora), a tu je i AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filter koji spada u red veoma suptilnih, pa je i moiré-a sveden na minimum, uz istovremeno zadržavanje visoke konturne oštrine.

Očekivanja da bi novi aparat mogao doneti senzor iz vodećeg modela Sony ponude (α9) nisu se ostvarila, premda novi senzor delimično jeste baziran na skupljem modelu. U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, full-frame (35mm) formata i dimenzija 35.6 x 23.8mm, standardnog odnosa stranica 3:2, te rezolucije ukupnih 24 MP (precizno 6000 x 4000 piksela). Kako se radi o full-frame (FF; 35mm) senzoru, krop faktor ne postoji, pa je FOV (Field-of-view) koeficijenta 1.0x, što će reći – bez faktora množenja. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon i širinu projekcije baš onakvu kakva je za dati objektiv predviđena. Senzor poseduje integrisani analogno-digitalni konvertor (ADC; Analog-Digital Convertor) i sposoban je za 14-bitnu obradu kolornih informacija.

Exmor R, kako glasi naziv senzora, spada u tzv. BSI (Back-side Illuminated) tip, kod kojeg su, u cilju efikasnijeg sakupljanja svetlosti, elementi koji čine foto-receptor, raspoređeni drugačije u odnosu na uobičajene FSI (FrontSide Illuminated) varijante. Naime, konvencionalan (FSI) dizajn je konstruisan po ugledu na ljudsko oko, sa sočivom koje je prva barijera svetlosnim zracima koji padaju na površinu senzora, da bi nakon prolaska kroz njega zraci prvo morali proći kroz kolorni filter, pa zatim provodnički sloj i tek onda stigli do samog substrata koji registruje informaciju. Takav dizajn beleži određene gubitke u prikupljenoj svetlosti, budući da se deo iste reflektuje o metalni provodnički sloj, te na taj način ostaje neiskorišćen. Tu na scenu stupa BSI dizajn, koji svetlost, nakon prolaska kroz sočivo i kolorni filter, odmah propušta do substrata, dok je ožičenje smešteno iza. Ovaj dizajn, osim što je nešto skuplji, obezbeđuje bitno veću efikasnost u prikupljanju svetlosti, kako zbog izostanka refleksije ožičenja, tako i zbog veće iskoristive površine svake od foto-dioda. Samim tim, BSI dizajn utiče i na bolju osetljivost, ali i dinamički raspon. Koliki je dobitak u praksi, videćemo u praktičnom delu testa, a s obzirom da simbolična razlika u rezoluciji neće previše uticati na sveukupni IQ (Image Quality), može se reći da će poređenje dvaju dizajna biti više nego ravnopravno.

008_T50_senzor.jpg
Sony Exmor R BSI CMOS od 24 MP *

Bazni ISO raspon je povećan za jednu blendu u odnosu na prethodnika, pa se sada kreće od 100 do maksimalnih 51200, dostupnih u koracima od 1/3 EV. Proširene, softverski dobijene vrednosti, podrazumevaju ISO 50 u donjem opsegu i maksimalnih 204800 u gornjem, što je impresivan podatak.

Kako bi svi podsistemi, algoritmi i funkcije bili usklađeni i efikasni u pogledu potrošnje energije, neophodno je imati dovoljno jak centralni procesor. Sony je za ovu namenu implementirao poznati BionZ X procesor, koji se već pokazao kao izuzetno rešenje u cilju postizanja vrhunskih foto i video performansi.

009_T50_bionz-X.jpg
Centralni procesor najnovije generacije – Sony BionZ X *

Senzor je opremljen poslednjom generacijom Sony IBIS (In-Body Image Stabilization), koja korekcije vrši u čak pet osa. Tehnički gledano, radi se o dve ose (horizontalnoj i vertikalnoj), kao i rotaciji oko te dve, i oko uzdužne ose objektiva. Deklarisana efikasnost navodi do čak 5 EV, što znači da stabilizacija omogućava do 5 EV duže ekspozicije u odnosu na prosek uobičajen za objektive bez stabilizacije.

Za automatsko čišćenje prašine zadužena je kombinacija pasivnog i aktivnog sistema mehaničkog uklanjanja, a sastoji se iz antistatičkog premaza na AA/LP filteru, komori senzora i pratećim elementima, kao i funkcije fizičkog otresanja neželjenih čestica, za šta je upotrebljena sposobnost IBIS sistema da pomera senzor u nekoliko osa. Sistem čišćenja se aktivira samo namenski, pomoću opcije u sistemu menija, a nakon aktivacije vrši dosta agresivno niskofrekventno vibriranje (koje se u rukama poprilično oseća), kojim nastoji da ukloni nakupljenu prašinu sa izložene površine senzora.

Kako je u pitanju MILC fotoaparat, autonomni elektronski sistemi kakvi su poznati na DSLR aparatima, ustupili su svoje mesto glavnom senzoru. To važi i za sistem merenja svetla, koji funkcioniše na način poznat sa kompakt aparata. Samim tim što se merenje izvodi pomoću glavnog senzora, podrazumeva se da je u pitanju TTL (Through-The-Lens) tehnika, što znači da je kompletan proces usaglašen sa onim što vidimo kroz objektiv, odnosno tražilo. Merenje se izvodi uzorkovanjem informacija iz ukupno 1200 zona, a raspon delovanja je od -3 do +20 EV, što je znatno poboljšanje u odnosu na prethodnika.

Modova merenja sada ima pet. Multi (multi pattern metering) je podrazumevani mod merenja, koji informacije uzima iz više pojedinačnih polja, te ih usrednjava, izvodeći procenu korektne ekspozicije. Entire Screen Average nije postojao na prethodnoj generaciji α7, a radi slično kao i Multi, s tim da je kod njega referentna vrednost dobijena izvlačenjem proseka iz celokupnog kadra. Center (center weighted average) takođe meri celokupan kadar, ali ovaj put dajući akcenat njegovom središtu. Spot merenje, kako mu i ime govori, merenje izvodi uzorkovanjem veoma malog dela kadra, kako bi ekspozicija favorizovala samo ono što fotograf želi, bez obzira na efekat na ostatak kadra. Veličinu merene zone je sada moguće menjati u dve veličine, a zona merenja može biti fiksirana na centar kadra ili vezana za aktivnu AF tačku/zonu. Pored pobrojanih, dodat je i Highlight mod, koji (slično Nikonovom Highlight priority) apsolutni prioritet daje najsvetlijim partijama u kadru, kako bi sprečio njihovo preeksponiranje i tako informacije sačuvao od gubitaka.

Sistem merenja svetla ima i sekundarnu funkciju, pa će analitičke sposobnosti ovog podsistema biti obilato korišćenje za funkciju prepoznavanja lica i očiju (Eye-AF), a samim tim i asistirati sistemu autofokusa. Istovremeno, funkcija prepoznavanja lica se može iskoristiti i za davanje akcenta osobama koje se nalaze u kadru, u pogledu korigovanja potrebne ekspozicije.

Gledano u strogo mehaničkom smislu, režim okidanja obuhvata tri mogućnosti. Osim klasičnog, pojedinačnog okidanja (Single), aparat nudi rafalno okidanje u čak četiri brzine (Low, Mid, Hi i Hi+), a tu je i tri varijante odloženog okidanja, sa zadrškom od 2, 5 ili 10 sekundi. Naravno, aparat nudi i nekoliko varijanti bracketing-a (okidanja nizom različitih parametara), kao što je WB bracketing, DRO bracketing ili klasični exposure bracketing.

Sony α7 III, s obzirom da je MILC, nudi i mogućnost nečujnog okidanja u dve varijante. Jedna podrazumeva elektronsku „prvu zavesicu, kada se umesto prve lamele zatvarača, ekspozicija započinje elektronskim očitavanjem senzora, a završava se mehaničkim zatvaranjem druge zavesice. Druga podrazumeva potpuno elektronsko funkcionisanje, s tim da efikasnost rada zavisi od načina fotografisanja. Pa tako, elektronsku zavesicu nije poželjno koristiti u kombinaciji sa brzim horizontalnim paningom (zbog efekta „rolling shutter-a“), zatim za rad s blic rasvetom, HDR i raznim drugim efektima.

Akselerometar je (naravno) prisutan, poseduje dve ose, pa α7 III nudi standardnu funkciju elektronske libele, kojom se lako kontroliše nivelacija aparata, kako u odnosu na horizontalnu osu, tako i u odnosu na vertikalnu. Prikaz u tražilu je dosta diskretniji od nametljivog Canon-ovog, ali je nezgodno to što su kod Sony-ja i AF tačke/zone takođe veoma diskretno grafički istaknute, tako da je u nekim situacijama neophodno isključiti prikaz elektronske libele, kako biste nesmetano mogli da manipulišete AF sistemom. Gotovo je neverovatno da se estetika i dalje nameće ispred funkcionalnosti, jer da nije tako, grafički prikaz elektronske libele bi bio napravljen na način koji asocira na rešenja iz optičkih tražila, kakvo je (na primer) ono iz EOS-a 5D Mark IV.

 

AUTO-FOKUS

I pored toga što je prethodnik posedovao odličan autofokusni sistem u trenutku promocije, Sony je odlučio da u novu generaciju α7 implementira najbolje rešenje kojim raspolaže, preuzimanjem fazne komponente AF sistema od top modela oznake α9. Radi se o modernom, hibridnom AF sistemu, koji kombinuje čak 693 faznih AF tačaka (PDAF; Phase-Detection Auto-Focus; integrisanih u glavni senzor) sa 425 kontrastnih AF polja (CDAF; Contrast-Detection Auto-Focus). Iako i sam ovaj podatak zvuči dovoljno impresivno, još je ubedljivije kada znamo da je α7 II nudio 117 faznih tačaka i svega 25 kontrastnih AF polja, a da čak ni α9 ne nudi više kontrastnih!

Pokrivenost kadra AF tačkama je izvanredna i iznosi okvirno 93%. Kako to izgleda u praksi, može se videti na sledećoj ilustraciji:

010_T50_AF-points_display.gif
Pokrivenost fokusnog polja sa ukupno 693 faznih AF tačaka (33 x 21)

Fokusno polje čini mreža od 33 tačke horizontalno i 21 vertikalno. Ukupan broj tako dostiže pomenutih 693, što otvara mogućnost znatno lakšeg kadriranja, bez ikakvih kompromisa po pitanju naknadnog rekadriranja ili tome sličnog. Hibridni fokus, osim toga, nudi značajna poboljšanja i po pitanju pouzdanosti na celoj površini kadra pa je i aparat (ukoliko objektiv svojom uniformnošću to dozvoljava) mnogo tolerantniji na izbor fokusne bilo gde u kadru. CDAF i PDAF se u tom smislu sjajno nadopunjuju i mogućnost greške svode na minimum. S druge strane, obim raspoloživih AF pozicija pri ručnoj selekciji može u nekim situacijama biti opterećujući, zamoran i spor, pa ukoliko se fotografisana scena često menja, selekciju tačaka treba poveriti metodu koji pojednostavljuje njihov izbor.

Sony navodi da je fazna komponenta AF sistema sposobna za delovanje i sa minimumom ambijentalnog svetla, a to pretočeno u brojke znači f/11 kao minimalni otvor blende i raspon delovanja od -3 do +20 EV.

Fokusnih modova zvanično ima pet, s tim da se (tehnički gledano) to ipak svodi na tri. AF-S je mod pojedinačnog fokusiranja (S od Single), gde se izoštravanje vrši jednokratno, nakon pritiska okidača na prvo koleno, dok je AF-C (continuous) mod kontinualnog fokusa, gde se fokusiranje vrši dok god je okidač pritisnut, te se korekcija permanentno vrši, radi praćenja pokretne mete. Treći mod, AF-A (od Auto) kombinuje ova dva, pa će nakon registrovanja promene distance fokusiranog objekta, automatski preći u mod kontinualnog fokusa. Manuelno fokusiranje (MF) takođe se nalazi na listi modova, što nije usamljen slučaj, a uvek se iznenadimo apsurdnošću takve organizacije opcija, jer manuelni fokus po definiciji ne može biti mod automatskog fokusa, jer da bi to bio, najpre mora biti automatski. Poslednji mod, pomalo mistične opcije DMF (od Direct Manual Focus) zapravo je samo Sony-jevo viđenje full-time manual fokusiranja, odnosno mogućnost da se manuelna korekcija vrši nakon inicijalnog automatskog izoštravanja. Ideja iza ovoga je da se skrati vreme manuelnog fokusiranja, time što će inicijalna pozicija fokusne ravni u startu biti dovedena na određenu distancu.

Sam proces fokusiranja bi bio veoma otežan, kada ne bi postojala mogućnost prilagođene selekcije aktivnih AF tačaka. Sony α7 III nudi pet metoda selekcije AF tačaka, s tim što određene kombinacije donose način rada koji se po nekim detaljima bitno razlikuje od onoga na šta smo navikli kod drugih brendova.

Wide metod predstavlja ono što se podrazumeva pod terminom „potpuno automatski fokus“. To će reći da ovaj metod, na osnovu informacija koje dostavlja algoritam merenja svetla, procenjuje koji je objekat/subjekat u kadru primarani njemu daje prioritet:

011_T50_AF_wide.gif

Zone metod je klasična zonska selekcija – omeđeni deo kadra je moguće pomerati po fokusnom polju, a rezultat toga je ograničena površina u kadru, koja se tehnički ponaša identično automatskoj selekciji (Wide), s tim što je manevarski prostor sužen. Ovakav metod selekcije je dobar za situacije kada nema vremena za brzu promenu tačaka, pa je automatska selekcija prihvatljiv kompromis, ali uz koliko-toliko predvidivu poziciju u kadru:

012_T50_AF_zone.gif

Center metod smatramo gotovo pa beskorisnim, jer se njegov način rada svodi na fiksirano fokusno polje u centru kadra, koje ne nudi apsolutno nikakvu interakciju u pogledu uticaja na fokusiranje, osim rekadriranja. Postavlja se logično pitanje, zbog čega bi neko želeo da koristi ovaj metod, umesto klasične ručne selekcije, pri čemu je samo potrebno resetovati poziciju AF tačke na centar? Kako god, to ovako izgleda:

013_T50_AF_center.gif

Flexible Spot je metod koji drugi brendovi u svojim aparatima obično označavaju sa „Single-nešto“ i to otprilike ilustruje i logiku iza ovog Sony-jevog metoda – selekcija se vrši ručno, a pozicija aktivne tačke u kadru menja se džojstikom. Veličinu AF tačke moguće je menjati u tri veličine, te na taj način prilagoditi preciznost uslovima rada. Malo je reći da nam je ovaj metod selekcije bio omiljen tokom testiranja:

014_T50_AF_flexible-spot.gif

Expand Flexible Spot je varijacija na prethodni metod, s tim što ne postoji mogućnost promene veličine aktivne AF tačke, već je aktivna tačka primarna, a okružena je pomoćnim tačkama, koje se brinu da fokus bude na željenom mestu, čak i onda kada osnovna tačka iz grupe ima poteškoća za registrovanjem odgovarajućeg kontrasta:

015_T50_AF_expand-flexible-spot.gif

Specifičnost Sony fokusnog sistema je u tome što su svi metodi dostupni i za dinamičko praćenje. Naime, poslednji metod na listi označen je prefiksom Lock-on AF, a grupiše sve prethodno pobrojane metode, dajući im moć dinamičkog praćenja. Ovaj metod je dostupan samo u modu kontinualnog fokusa (što je i logično, s obzirom na namenu), a njegovo ponašanje je najsličnije Nikon-ovom 3D-Tracking metodu, kada se nakon inicijalnog markiranja mete, ista u kadru prati dinamičkom promenom tačaka, dok god obitava u okvirima kadra. Razlika u odnosu na Nikon je u tome što Sony nije limitirao selekciju na samo jednu AF tačku, već su u Lock-on sekciji dostupni i svi ostali metodi izbora tačaka. U praksi nam je, priznajemo, bilo veoma teško da pronađemo namenu baš svim metodima dostupnim kroz Lock-on, ali je pozitivno to što ovakvo fokusiranje radi veoma dobro:

016_T50_AF_lock-on.gif

Sony α7 III poseduje niz raznih opcija kojima je ponašanje autofokusa moguće prilagoditi sopstvenim potrebama.

Tu su opcije za definisanje prioriteta (tačnost/brzina) za pojedinačni i kontinualni mod, automatsku promenu aktivne tačke/zone u zavisnosti od orjentacije aparata, agilnost prilikom praćenja, brzina tranzicije fokusne ravni (veoma bitno u video modu), ali i opcije vezane za funkciju prepoznavanja lica i očiju. Eye-AF je i ovaj put veoma jak adut Sony-jevog novog modela, pa nije iznenađenje što je implementiran i ovaj put.

Premda po definiciji ne spada u opcije koje se tiču autofokusa, u grupi pridruženih su i opcije kojima se prilagođava rad manuelnog fokusiranja. Obezbeđena je opcija naglašavanja jakog kontrasta (peaking), koja vizuelno indikuje poziciju fokusne ravni kada se fokusira ručno. Intenzitet i boju indikatora je moguće menjati, a osim toga, na raspolaganju je i uvećani prikaz, koji se može aktivirati automatski, nakon što aparat registruje rotiranje fokusnog prstena.

AF Micro Adjustment opcija, koja nam je poznata sa DSLR-ova više kategorije, iz MILC klase je manje-više iščezla. Izuzetak predstavljaju neki Sony modeli, poput α7 III (ili njegovog prethodnika), koji su ovu opciju obezbedili zarad održavanja što veće vertikalne kompatibilnosti sa starijim A sistemom i njegovim objektivima. Tako je moguće da, ukoliko posedujete LA-EA2 ili LA-EA4 adaptere za objektive A bajoneta, iste kalibrišete za korektno fokusiranje faznim sistemom fokusiranja, uz uslov da se radi o modelima objektiva iz Sony, Minolta ili Konica-Minolta game autofokusnih objektiva. U praksi, kalibracija može raditi i sa modelima drugih proizvođača za A bajonet, ali nije garantovano. Kalibracija se može izvršiti za ukupno 30 objektiva u koracima od ±20.

 

TRAŽILO

Kao i svi fotoaparati MILC kategorije, Sony α7 III poseduje elektronsko tražilo (EVF; od Electronic ViewFinder), marketinškog naziva XGA OLED Tru-Finder, koje prenosi ono što vidi glavni senzor, na minijaturni displej unutar okulara. Samim tim, prikaz obuhvata i balans bele, kao i eksponiranost, koja u značajnoj meri predstavlja upravo ono što će senzor zabeležiti nakon okidanja. Kvalitet prikaza možemo opisati kao odličan, što je u poslednje vreme više pravilo, nego izuzetak, a kao kuriozitet se ističe podatak da je optički sklop, koji predstavlja sponu između oka i samog minijaturnog displeja, presvučen Zeiss T* premazom, radi suzbijanja neželjenih refleksija.

Tražilo pokriva 100% prikaza kadra, faktor uvećanja je sada 0.78x, dok je minimalna udaljenost sa koje je moguće sagledati čitav kadar (tzv. eyepoint) i dalje izvrsnih 23mm, što znači da naočare nisu problematične za nesmetan rad. Minijaturni displej spada u OLED tip, odnosa je stranica 4:3, dijagonale 0.5“ (~13mm) i ukupne rezolucije od 2.359.296 piksela. Rezolucija je, kao što vidimo, ostala kao i na starom modelu, što znači da ipak nije preuzeta naprednija verzija koju nudi α7R III.

Kako bi potrošnja dragocene energije iz baterija bila optimizovana, tražilo je opremljeno i senzorom primicanja lica, koji će asistirati aparatu u privremenom uključivanju/isključivanju EVF-a, onda kada se ne koristi. Interesantno je da ovaj senzor biva automatski deaktiviran ukoliko je glavni ekran zakrenut gore ili dole. Iako na prvu loptu ovo ima smisla, smatramo da bi ipak bilo korisnije da tražilo može da funkcioniše čak i sa obrnutim ekranom, jer se nekad može dogoditi da je mogućnost brze provere u tražilu zgodnija nego posmatranje ekrana, a to onda iziskuje vraćanje istog u ležište, samo da biste na sekund mogli da proverite prikaz u tražilu. Ako ništa drugo, ovo je trebalo biti predmet opcionog podešavanja.

Optički sklop koji stoji između okulara i samog ekrana, omogućava korekciju dioptrije u rasponu od -4 do +3 m-1, što za veliki broj osoba može učiniti mogućim i rad bez naočara.

Prikaz je ugodan i jasan, a obim dostupnih informacija je u potpunosti identičan onome što je ponuđeno na glavnom ekranu:

017_T50_EVF.gif
Elektronsko tražilo Sony-ja α7 III

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

U želji da se što više dopadne korisnicima, a pogotovo onima koji su navikli na ekskluzivnije modele Canon-a i Nikon-a, Sony je pribegao maksimalnom posvećivanju pažnje komandama i njihovom rasporedu. Gotovo da nema parčeta tela koje nije obogaćeno nekom komandom. I još bolje od svega - gotovo sve su programabilne i moguće ih je skoro u potpunosti prilagoditi sopstvenim potrebama. Dalje, dok Canon i Nikon poslednjih godina muku muče sa pokušajima da neke modele učine manje atraktivnima, kako bi zaštitili prodaju onih najboljih (i treba li reći - najskupljih), Sony nema takav kamen oko vrata i trudi se da pruži svoj maksimum. Tako Sony nema dva, nego čak tri točkića, od kojih svaki može da vrši gomilu operacija, a onaj treći (Sony ga zove "kontrolni") je integrisan i sa četvorosmernom kursorskom komandom, kojom se vrši promena najbitnijih parametara rada.

Kako bi predupredio efekat konfuzije, projektni tim je predvideo samo generičke oznake (C1, C2, C3 itd) za većinu programabilnih komandi, kako korisnicima ne bi bilo sugerisano jedno, a da komanda čini nešto sasvim drugo. Pristup možda nije unikatan, jer smo u prošlosti već viđali slična rešenja, ali je u svakom slučaju bolji nego gomila bespotrebnih funkcija koje zauzimaju dragoceni prostor, a nude skoro pa nepotrebne funkcije.

Gledano spreda, Sony α7 III se veoma malo razlikuje od svog prethodnika, pa će samo oštro oko uspeti da (ne gledajući oznaku) pogodi o kojem je modelu reč. Jedna od upečatljivih razlika je gumena obloga nešto sjajnijeg finiša i izraženijeg reljefa. Ostalo je, uz minorne dizajnerske korekcije, tamo gde pamtimo na prethodnoj generaciji.

Dominantno mesto zauzima E bajonet, sa markerom koji sugeriše poziciju montaže objektiva. Levo je rukohvat korektnog oblika i sasvim dovoljne dubine za udoban rad, u čijem se središtu krije infracrveni prijemnik za daljinsko okidanje. U eri sveopšte štednje, pozdravljamo to što IC nije penzionisan, uprkos tome što Sony raspolaže i drugim vidovima bežične komunikacije. Na samom vrhu rukohvata nalazi se prednji kontrolni točkić pristojne nazubljenosti i veoma preciznog hoda. Pomoću njega se manipuliše primarnim parametrima, kao što je otvor blende ili trajanje ekspozicije, ali i mnogim drugim parametrima, u zavisnosti od trenutnog statusa i moda aparata. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim gore se nalazi minijaturna LE dioda, kojom aparat signalizira odloženo okidanje, asistira fokusnom sistemu u uslovima slabijeg ambijentalnog osvetljenja ili vrši korekciju efekta „crvenih očiju“, prilikom rada s blicem. Niže, uz sam bajonet, nalazi se taster kojim se otključava bajonet, radi uklanjanja objektiva. Sa desne strane bajoneta nema faktički ničega, osim oznake modela.

018_T50_front.jpg

Ni pogled odozgo ne otkriva neke bitnije promene u odnosu na prethodnika, ako izuzmemo minorne korekcije u formi, kao i oznaku „4K“, koja ističe video kapacitete novog modela. Središtem dominira kućište elektronskog tražila, na čijim su bokovima otvori internog stereo mikrofona (tj. njegovog levog i desnog kanala), a na vrhu Multi-Interface Shoe, namenska papučica blica, koja ne poštuje ISO-518 standardizaciju, ali je ipak mehanički kompatibilna s istim. Sony-jeva varijanta poseduje dodatne pinove u prednjem delu, koji se koriste za komunikaciju sa raznim drugim dodacima koje ovaj proizvođač nudi, kao što su eksterni mikrofon sa balansiranim XLR ulazom, na primer. Levo od kućišta tražila nalazi se samo minijaturni zvučnik, koji se koristi kako za signaliziranje potvrde fokusa ili odloženog okidanja, tako i za emitovanje audio zapisa video snimka.

Desno je situacija malo živopisnija. Odmah do kućišta tražila i papučice blica, nalazi se klasični, rotacioni selektor modova, koji broji deset pozicija. Osim uobičajenog Auto moda, koji korisniku ne prepušta ni minimum kontrole nad osnovnim parametrima, tu je četiri kreativna moda (manuelni (M), prioritet blende (A), prioritet ekspozicije (S) i programirani automatski (P)), scenski mod, koji grupiše niz raznih efekata okrenutih laicima, kao i dva video moda – klasični i S&Q (što je akronim od Slow & Quick; više o tome će biti reči u sekciji koja se bavi video modom). Poslednje dve pozicije označene su brojevima 1 i 2 i rezervisane su za korisničko prilagođavanje, tako da se jednim potezom mogu dobiti uskospecifična podešavanja po meri korisnika.

Nedaleko od selektora modova nalaze se dve programabilne komande (C1 i C2), čije su inicijalna uloge podešavanje balansa bele i fokusa, dok se nedaleko od njih, bliže zadnjoj strani aparata, nalazi mehanički točkić za podešavanje kompenzacije ekspozicije u rasponu ±3 EV, u koracima od 1/3 EV.

Na samom vrhu rukohvata, nalazi se rotacioni prekidač za uključivanje aparata, u čijem je središtu dvostepeni okidač, čijim se prvim kolenom vrši fokusiranje i merenje svetla, a drugim samo okidanje.

019_T50_top.jpg

Pogled od pozadi, bitno je živopisniji. Dominantna pojava je definitivno obrtni displej, dok se iznad njega nalazi okular tražila sa kvalitetnom gumenom oblogom i senzorom primicanja lica. Sa leve strane tražila nalaze se dva tastera – programabilni C3, koji inicijalno služi za izbor fokusnog moda (i zaštitu snimaka od nehotičnog brisanja, u režimu pregleda), i Menu, čijim se pritiskom ulazi u sistem menija. Na desnom boku okulara je točkić za korekciju dioptrije istog, a malo dalje od tražila se nalazi Movie komanda, namenjena započinjanju i zaustavljanju snimanja video zapisa. Upućeni će primetiti da je ova komanda izmeštena sa svoje ranije (i dodajmo – besmislene) pozicije na samom pregibu, na koji naleže dlan prilikom držanja aparata i koja je zahtevala naročitu spretnost u žongliranju, samo da biste mogli da započnete snimanje.

Nešto dalje od Movie komande, nalazi se zadnji kontrolni točkić (tj. njegova gornja varijanta) kojim se, baš kao i sa prednjim, koriguju primarni parametri, u zavisnosti od trenutno izabranog moda i statusa aparata. Ispod njih su AF-ON i AEL komande, kojima se kontroliše fokusiranje, nezavisno od okidača, odnosno vrši zaključavanje trenutnog merenja ekspozicije. U režimu pregleda, ove komande se koriste za uvećanje, odnosno umanjenje prikaza.

020_T50_back.jpg

Rotacioni preklopnik za automatski i manuelni fokus, koji nije bio naročito koristan na prethodniku, ustupio je mesto nemerljivo korisnijem i veoma efikasnom džojstiku, čija je osnovna namena selekcija AF tačaka, ali i manipulacija gomilom drugih parametara i opcija. Osim mogućnosti kretanja u osam smerova, ova komanda ima i taster u centru, kojim se (prirodno) aktivna AF tačka smešta u centar kadra, dok se u drugim modovima rada koristi za potvrdu izbora.

Malo niže je Fn taster, kojim se poziva Quick Navi, interaktivna kontrola parametara i funkcija, dok se u režimu pregleda inicira slanje snimaka na pametne telefone.

Spisak kontrolnih točkića se ovde ne završava, pa kao i prethodnik, i α7 III poseduje još jedan, koji neodoljivo podseća na zadnji kontrolni točkić, kakav znamo sa Canon aparata. Ovaj točkić, osim što omogućava rotaciju, poseduje i četiri tastera, kojima se kontrolišu razni parametri, kao što je prikaz na ekranu (i u tražilu), režim okidanja, ali i ISO vrednost. Osim pobrojanog, donji od četiri tastera nosi oznaku C4, što nam govori da je u pitanju još jedan programabilni taster, ali ovaj put bez inicijalne uloge. U središtu kontrolnog točkića je i komanda kojom se najčešće vrši potvrda izbora. Sasvim dole, ispod ovog kontrolnog točkića, nalaze se komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje istih, dok je nešto dalje i LE dioda koja signalizira rad sa memorijskim karticama.

Na pregibu, koji odvaja desni bok aparata od oslonca za palac, na mestu gde se ranije nalazio Movie taster, ovaj put je postavljena klizeća polugica za otvaranje odeljka memorijskih slotova.

 

MEMORIJA

Imati dva slota je, bez ikakve sumnje, veoma korisno. Međutim, samo po sebi, imati dva fizička slota ne znači mnogo, ako su oni na neki način limitirani mogućnostima i/ili performansama. Sony α7 III po ovom pitanju nije baš preterano dobar primer. Slot 1 podržava sve vidove kartica po Secure Digital (SD) standardu. Podrška je veoma široka i obuhvata sve od SDHC, SDXC, brzinske indekse UHS-I i UHS-II… bukvalno sve izuzev Eye-Fi, za koji podrška i nije naročito bitna, imajući u vidu da aparat nudi integrisan modul bežične komunikacije, NFC i Bluetooth standarde, koji su sposobni da nadomeste (i prevaziđu) mogućnosti bazičnog prenosa snimaka, kakav nude prosečne Eye-Fi kartice.

Slot 2 je hibridni. Osim SD standarda i svih pobrojanih kartica za slot 1 (ali samo do UHS-I kategorije), kompatibilan je i sa MMC i Memory Stick Duo Pro standardima (čiji je Sony tvorac). Nejasno je čemu takva podrška služi, ali je jasno da ako karticu stavite u gornji slot (slot 2), performanse će biti limitirane mogućnostima slota, što će reći da UHS-II klasa kartica neće raditi na svom maksimumu.

Po svojim funkcijama, slotovi su ravnopravni. Mogu biti korišćeni naizmenično (nakon punjenja jedne kartice, prelazi se na drugu), za simultani upis (backup), sortirani (RAW i JPEG na različite kartice, ili foto i video snimci na različite kartice), a moguće je vršiti i kopiranje sa jedne na drugu karticu.

Inače, slotovi su orjentisani tako da deluju logično postavljeni samo ako telo gledate spreda. Ukoliko ih (kako je i uobičajeno) posmatrate od pozadi, lako ćete primetiti da su naličja memorijskih kartica okrenuta od vas, umesto ka vama. Osim toga, gornji slot je slot 2, a donji slot 1, što takođe ne deluje naročito intuitivno. Izgleda da je neko pogrešno okrenuo modul SD slotova ili barem rešio da se dobro našali sa korisnicima.

021_T50_memorija.jpg
Odeljak memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost novog Sony-ja se uklapa u prosek današnjih 24 MP senzora, a prevedeno u brojke, α7 III na karticu od 8 GB može da smesti oko 150 RAW, 300 C-RAW, 435 JPEG (Extra Fine) ili 125 snimaka RAW+JPEG, odnosno 215 snimaka C-RAW+JPEG. Bitno je napomenuti da prilikom kombinovanog upisa RAW+JPEG, Sony α7 III može upisivati isključivo Fine kvalitet.

Kada se govori o video zapisu, kapacitet iste kartice može značajno da varira, u zavisnosti od rezolucije, brzine, kvaliteta kompresije i uslova snimanja, ali se u proseku može očekivati od 8 minuta u maksimalnom kvalitetu, do skoro sat vremena u najnižem.

U pogledu brzinske zahtevnosti, jasno je da novi Sony zahteva veoma brze kartice, ukoliko iole želite da iskusite njegov maksimalni potencijal. To važi kako za rafalno fotografisanje, tako i za video maksimalnog kvaliteta.

 

BATERIJA

A7 III je izvanredan primer teze da MILC aparati, iako u startu veći konzumenti dragocene energije, ipak nisu bespomoćni kada je rad na autonomiji u pitanju. Pokazalo se da sustizanje autonomije prosečnog DSLR-a ipak nije naučna fantastika, ako se energijom pravilno upravlja, a baterija pažljivo dimenzioniše. I moramo priznati da ovakav pristup ipak zvuči daleko logičnije, nego ideja o nošenju redenika baterija, svaki put kad aparat iznesete van zatvorenog prostora.

Ne treba smetnuti s uma da je NP-FZ100 baterija prilično većeg kapaciteta od ustaljenog proseka, čak i u poređenju sa DSLR baterijama, a kamoli u odnosu na prethodnika, ali da ukupan broj mogućih snimaka ipak ne prati takvu superiornost. Ipak, naivno je pomisliti kako bi EVF, kao najveći konzument baterije, mogao biti naročito štedljiviji. Jednostavno, visok kvalitet prikaza, koji je neophodan kako bi EVF na odgovarajući način parirao optičkoj varijanti tražila, neumitno povlači i veći utrošak energije. Nema sumnji da bi neki DSLR sa istom ovakvom baterijom veoma lako dobacio možda čak i trostruko veći broj snimaka, ali je ovo postignuće ipak nešto veliko i nadamo se da će Sony nastaviti s ovom praksom i u sledećoj generaciji svojih MILC-eva.

Ovakav uspeh je, na Sony-jev način, morao biti miniran i određenim promašajima. U takvo spada ponovno insistiranje na odsustvu regularnog punjača, u korist punjenja putem USB konektora i priloženog adaptera koji neodoljivo podseća na uobičajeni USB punjač za Android telefone. Rizik oštećenja aparata (fizički, usled neophodnosti da stoji van torbe) ili elektronski, zbog mogućih smetnji u mrežnom napajanju, prosto je veliki i daleko prevazilazi uštedu koja je dobijena izostavljanjem klasičnog punjača. O brzini punjenja da i ne govorimo! Regularno punjenje, bez obzira koji od dva raspoloživa USB konektora koristite, praznu bateriju uspeva da dopuni za čak 285 minuta. Ako nas pitate, previše, ma koliko bili tolerantni. Ukoliko na taj način punite i baterije u gripu, spremite se na celonoćno punjenje, jer se baterije ne pune simultano, nego jedna za drugom, za šta postoji i indikator na gripu.

Sama baterija oznake NP-FZ100, nosi nominalni napon od 7.2 V i kapacitet od čak 2280mAh, pri čemu masa iznosi sasvim prosečnih 83 grama!

022_T50_baterija.jpg
USB AC punjač, USB kabl i NP-FZ100 Li-Ion baterija

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima gravitira oko cifre od 610 snimaka, ukoliko se forsira korišćenje elektronskog tražila! Iako ovaj rezultat teško može biti impresivan za pojedince koji su koristili DSLR-ove visoke klase, za MILC je ovo rekord. Ukoliko se koristi glavni displej, moguće je dobaciti i preko 700 snimaka! Razlog za ovo je činjenica da glavni displej, uprkos svojoj veličini, troši manje energije nego elektronsko tražilo visoke rezolucije. Uzdržanim korišćenjem režima pregleda snimaka, može se obezbediti i više snimaka sa jednom baterijom, ali je za nesputan rad preporučljiva nabavka namenskog baterijskog gripa oznake VG-C3EM

 

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod tri gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. S leve strane, izdvojen sasvim gore-levo, nalazi se 3.5mm mikrofonski stereo ulaz. Poklopac desno-gore krije 3.5mm stereo izlaz i micro-HDMI konektor tipa C, kojim se prikaz šalje na eksterni displej ili digitalni video snimač, za čije je potrebe obezbeđen tzv. „čisti HDMI izlaz“.

Dole desno, ispod posebnog poklopca, nalazi se par USB konektora. Gornji je micro USB 3.1, tip C, a dole popularni micro-USB 2.0. Oba konektora su ravnopravna – mogu se koristiti kako za komunikaciju, tako i za punjenje, s tim da treba imati u vidu da ih je nemoguće koristiti simultano.

023_T50_konektori.gif
Konektori: levo – 3.5mm stereo mikronfonski ulaz; desno gore - 3.5mm stereo audio izlaz i micro-HDMI type-C;
dole desno –mikro USB 3.1 (tip C) i micro-USB 2.0

Konektori su raspoređeni malo nespretno, pa je već prilikom prvog punjenja putem USB konekcije, moguće primetiti da se poklopac ne može otvoriti tako da ne smeta kablu. Kako god okrenuli poklopac, sudaranje sa konektorom ili podlogom je neminovno, što ukazuje na očigledan nedostatak dizajna.

 

DISPLEJ

Glavni displej spada u vertikalno pokretljive (tilt), pri čemu se zakretanje na dole može izvesti do 41°, odnosno na gore za 107°. Moramo napomenuti da nismo ljubitelji ovako ograničene pokretljivosti. Puna rotacija, kakvu nude Canon modeli, čini se idealnom, ali se i tilt mehanizam može koliko-toliko dobro implementirati, ukoliko se u obzir uzmu sve varijante, kao što je to slučaj sa Fuji aparatima. Sony rešenje je za naš ukus suviše limitirano, ali je i takvo rešenje bolje nego fiksni displej… ako izuzmemo povećan rizik od loma ekrana.

Ekran je sada zasnovan na standardnoj RGB matrici i spada u elemente koji su degradirani u odnosu na prethodnu generaciju. RGBW ekrani su poznati kao štedljiviji, pa nas pomalo zbunjuje odluka da izbor padne na RGB matricu i to baš za model koji je zamišljen kao dokaz da MILC-evi ne moraju imati autonomiju kao najveću slabu tačku. Dijagonala je i dalje 3“ (~7.6cm), odnos stranica 4:3, a rezolucija 921 600 piksela. Iako to zvuči kao znatno slabija rezolucija od 1 228 800 piksela koju nudi displej na α7 II, efektivno se radi o istoj VGA (640 x 480) rezoluciji, s tim da matrica sada sadrži tri, umesto četiri komponente.

024_T50_display.jpg

Ekran je osetljiv na dodir, a upotrebljen je danas aktuelni kapacitivni panel, gde je i letimičan dodir dovoljan za valjanu reakciju. Osetljivost na dodir se primarno koristi za direktnu selekciju fokusnog polja/tačke, u dve varijante. Jedna podrazumeva promenu pozicije fokusa i samo fokusiranje direktnim upravljanjem, kada je projekcija na glavnom ekranu, dok druga koristi glavni ekran (ili jedan njegov deo) kao tzv. „touch-pad“, kada je upravljanje omogućeno u režimu rada sa elektronskim tražilom.

Sony α7 III poseduje i mogućnost interaktivne kontrole parametara i funkcija, posredstvom tzv. Quick Navi Screen-a. Grafičko rešenje koje nudi, dovoljno je intuitivno da će se većina novih korisnika veoma lako prilagoditi, a pritiskom na Fn taster, pristupa se promeni parametara/funkcija sa desne strane ekrana:

025_T50_Quick-Navi-Screen.gif
Prikaz osnovnih parametara na Quick Navi Screen-u

Uvećanje prikaza je dostupno u dva nivoa, čime se olakšava ručno fokusiranje sa stativa i pruža bolja kontrola dubinske oštrine, u situacijama kada je ona kritična:

026_T50_LV_Zoom.gif
Uvećanje prikaza

I pored sistema elektronske libele, koji je postao neizostavan element modernih i naprednih fotoaparata, grafički prikaz pomoćne mreže za kadriranje često može biti korisnije pomagalo, jer osim za poravnanje, pomaže i u komponovanju kadra:

027_T50_LV_grid.gif
Prikaz pomoćne mreže za kadriranje

Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Simulacija ekspozicije je (naravno) dostupna i omogućava da efekte izabranih parametara i podešavanja, vidite i pre nego li načinite snimak, foto ili video, svejedno je.

 

VIDEO

Za razliku od Canon-a, koji po svaku cenu nastoji da sačuva prodaju opreme iz profesionalnog segmenta, time što maksimalno sputava mogućnosti svojih modela namenjenih širem tržištu, Sony ne gaji takvu vrstu zaštitničkog odnosa u toj meri, bez obzira što i sam ima jako dugu tradiciju i zaostavštinu u video branši, što kroz vrhunske proizvode, što kroz inovacije tokom decenija postojanja. I koliko god to u teoriji delovalo kao nešto potencijalno pogubno, prodajni rezultati pokazuju da je upravo suprotno – jeftiniji proizvodi vrhunskih mogućnosti naprosto neće uništiti prodaju onih iz pro segmenta, jer se uglavnom zna ko to i zbog čega kupuje. Pojedinac koji svoju sreću traži u donjem cenovnom rangu, neće nikad ni pogledati u pravcu ozbiljnih sprava čija cena gravitira u petocifrenom rangu, dok surovi profesionalci svakako neće odrađivati svoje angažmane amaterskom opremom, nezavisno od njihovih mogućnosti.

Daleko od toga da Sony nema strategiju taktičnog unapređivanja performansi, kod kojeg se nikad ne nudi „višak“ boljitka, već je sve balansirano spram cenovnog ranga u kojem se neki model nalazi. Sony A7 III u ovom pogledu predstavlja samo evolutivni korak i dok bi se u nekim drugim okolnostima to moglo protumačiti čak i kao nedostatak, u ovom slučaju je to samo potvrda već sjajno etabliranog sistema, podjednako okrenutog videu i fotografiji. Možda bi se moglo reći da je jedino Panasonic ispred Sony-ja, kada je o posvećenosti video zapisu reč, ali to je uglavnom i očekivano, uzevši u obzir da je Panasonic oduvek video stavljao ispred fotografije.

Iz ma kojeg ugla ga posmatrali, video je u najnovijem Sony MILC-u odličan… kako u teoriji tako i u praksi. Spisak ponuđenih rezolucija nije toliko širok (zapravo ih je svega dve), nema DCI-4K (cinema 4K) formata, ali je obuhvaćeno upravo ono najbitnije. Maksimalni kvalitet rezervisan je za 4K UHD rezoluciju (3840 x 2160), bez ikakvih nestandardnih krop faktora ili drugih nepopularnih funkcionalnih limita. Može se snimati u punom formatu senzora ili u Super-35 (APS-C), koji je čest u video branši, brzinom od 24, 25 ili 30 fps, u progressive tehnici formiranja frejmova. Kada se snima u punom formatu senzora, primenjuje se tzv. „overlampling“, što je u suštini sinonim za interpolaciju, tehniku kojom se postiže znatno kvalitetniji video zapis, tako što se materijal za svaki frejm uzima u punoj (u ovom slučaju 6K) rezoluciji, a onda uz pomoć brzog procesora interpolira na rezultujuću rezoluciju, čime se postiže veća oštrina, jasniji detalji i manje nepoželjnog šuma i moiré-a. I dok ova tehnika pokazuje svoj maksimalni učinak u 35mm formatu, kada se snimanje vrši u APS-C krop modu, interpolacija je minimalna, budući da je „isečeni“ deo kadra pune rezolucije tek malo veći od rezultujućeg frejma 4K rezolucije. Zbog toga je krajnji kvalitet u APS-C formatu slabiji od 4K, čak i u većoj meri nego što sama rezolucijska razlika to sugeriše. Naprosto, oversampling čini zaista nemerljivu razliku.

Druga rezolucija, poznata još i kao fullHD (1920 x 1080), takođe se snima u tehnici progresivnog formiranja frejmova, a dijapazon brzina je znatno širi i obuhvata sve standardne brzine od 24 do 60 fps. U high-speed režimu brzina je 100/120 fps, a može se usporiti 4 ili 5 puta, radi dobijanja usporene projekcije. Radi uštede u prostoru, niža rezolucija je dostupna i u prepletenoj (interlaced) tehnici formiranja frejmova. Bez obzira na izabranu brzinu snimanja, fullHD zapis se snima bez dodatnog kropovanja, izuzev APS-C-a, ukoliko je tako izabrano.

Video zapis se enkoduje u H.264/MPEG-4 formatu i smešta u MOV kontejner, pri čemu AVCHD može biti upotrebljen kao skromniji ili XAVC S kao kvalitetniji kodek. Kompresija se vrši varijabilnim bitrate-om od 16 do 100 MBps, zavisno od rezolucije, brzine i formata snimanja. Premda je bitrate dosta skromniji od maksimalnih dometa koji nudi Canon sa svojim EOS-om R (gotovo petostruko većih 480 Mbps), to se u praksi ne primećuje previše, jer tehnika oversampling-a obezbeđuje dovoljno kvalitetan inicijalni materijal, pa kompresija kreira i manje artefakata i drugih nuspojava. Sony je na taj način je indirektno zaštitio svoje ekskluzivne proizvode iz video segmenta, a najjeftinijem FF MILC-u ipak omogućio sjajan prijem kod potencijalnih kupaca.

Kolorni prostor je limitiran na 8-bitni, 4:2:0 za sve rezolucije i interno snimanje na karticu, odnosno 4:2:2 za čisti HDMI izlaz. Mora se primetiti da je Sony ipak odlučio da u ovom domenu malo zauzda napredak. U cilju precizne kontrole kolorita, implementirani su S-Log2 i S-Log3, logaritamski kolorni profili, čiji je zadatak da obezbede širi dinamički raspon uz manju saturaciju i time pruže bitno više prostora za naknadnu obradu materijala, a dostupni su kako za interno, tako i za eksterno snimanje. Tu je i HLG (Hybrid Log Gamma), čija je namena bolja prilagođenost HDR materijala kompatibilnim televizorima, te postizanje izuzetno širokog i kolorno bogatog dinamičkog raspona.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, fajlovima ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, odnosno 2GB za AVCHD kompresiju, zbog limita koji nameće FAT32, standard fajl sistema koji se koristi na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko je kartica SDXC standarda, biće formatirana kao exFAT, čime se prevazilazi i taj limit. Limit vezan za trajanje jednog video snimka je nepromenjen, bez obzira na fajl sistem. I dalje je maksimum koji aparat u jednom snimku može da zabeleži – 30 minuta, zbog propisa koji u određenim delovima sveta uređaje sposobne da snime više od pola sata video materijala tretiraju kao kamkordere, a time ih svrstavaju i u drugu carinsku kategoriju.

028_T50_telo2.jpg

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima aparat generalno raspolaže. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od 1/4 do 1/8000s, zavisno od izabranog formata. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a manjih ograničenja ima u pogledu ISO vrednosti, čiji je raspoloživi raspon ekvivalentan baznom, što znači da se može birati između ISO 100 i 51200.

U kombinaciji sa AVCHD kompresijom, zvuk se snima AC3 kompresovano, 16-bitno, 44KHz, u stereo tehnici, nezavisno da li se koristi interni ili eksterni mikrofon. Ukoliko se koristi kvalitetnija XAVC S kompresija, zvuk se beleži nekompresovano, u Linear PCM formatu 24-bitno/48KHz. Ulazni signal je moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici, a postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar. Kao i kod većine drugih fotoaparata, interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Uz dosta kontrolisane zvukove unutar tela i objektiva, interni mikrofon može poslužiti svrsi, ali je za sva ozbiljnija snimanja ipak preporučljiva nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. U slučaju potrebe za najvišim kvalitetom zvuka, Multi Interface Shoe nudi i podršku za balansirane stereo mikrofone. Tu je i 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu audio zapisa u realnom vremenu.

IBIS čini veliku uslugu u procesu nastanka video zapisa, jer je sposoban da kompenzuje veoma ozbiljne potrese nastale u toku snimanja bez stativa ili sličnih pomagala, čak i sa objektivima koji ne nude nikakav oblik stabilizacije. „Zebra“, funkcija vizuelnog signaliziranja preeksponiranih partija u kadru, prisutna je i veoma efikasna, pa je mogućnost pogrešne procene potrebnih parametara svedena na minimum.

Osim klasičnog video moda, Sony α7 III na selektoru modova nudi zasebnu poziciju označenu sa S&Q (od Slow & Quick), kojom se prelazi u mod snimanja usporenih (slow-motion) i timelapse (quick) snimaka, uz preciznu kontrolu kakvu većina drugih današnjih aparata ne pruža, budući da se brzina može podešavati u rasponu od 1, pa sve do 120fps!

Na žalost, kako senzor i dalje vrši parcijalno očitavanje umesto globalnog, efekat „rolling shutter-a“ je i dalje prisutan, mada je solidno kontrolisan. Na žalost, ispoljavaće se dosta agresivno u slučaju praktikovanja bržeg praćenja pokretne mete. Autofokus funkcioniše izvanredno, a podrška nije izostala ni za prepoznavanje lica. Promena u odnosu na prošlu generaciju, dobijena je kao prateći efekat ekrana osetljivog na dodir, a tiče se lake kontrole fokusiranja. Naime, pošto se selekcija fokusnog polja ili zone sada može kontrolisati putem ekrana, a tranzicija se može podesiti tako da ide sporije od uobičajenog, nekada je krajnji efekat prosto očaravajući. Na žalost, sam autofokus ume neprijatno da iznenadi, pa je uputno koristiti manuelno fokusiranje za sve kritične situacije, naročito zato što aparat nudi i „focus peaking“, koji vizuelno pokazuje poziciju fokusne ravni.

Ako ste novi aparat čekali zbog videa, reklo bi se da ste ga dočekali, jer je α7 III u ovom domenu zaista kompletan proizvod.

029_T50_telo3.jpg

 

BLIC

Sony α7 III ne poseduje interni blic, pa je sva interakcija sa blic rasvetom svedena na upotrebu kompatibilnog eksternog blica. Prisutna papučica ne prati ISO-518 standard, mada je nakon poslednje revizije sistema kontrole bliceva na Sony modelima (Sony α flash system), fizička izvedba papučice prilagođena standardu, tako da je sada moguće koristiti i dodatke drugih proizvođača, koji su predviđeni za montažu na ISO-518 papučicu.

Sony papučica nosi naziv Multi Interface Shoe, a u svom prednjem delu poseduje niz pinova za komunikaciju sa dodacima koji ne moraju nužno spadati u bliceve (kao što i ne spadaju). Podrška je obezbeđena kako za TTL kompatibilne, tako i za manuelne bliceve. Kao i kod svih drugih TTL algoritama, merenje potrebnog intenziteta bljeska vrši se uoči samog okidanja, kratkim bljeskom (pre-flash).

Blic može raditi u potpuno automatskom TTL modu, može raditi manuelno, kada se intenzitet bljeska određuje potpuno ručno, a tu je i Flash bracketing, koji okida 3, 5 ili 9 puta, osvetljavanjem scene različitim intenzitetom. Kompenzacija je dostupna u rangu ±3 EV, a može se podešavati u koracima od 1/2 ili 1/3 EV.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska ograničena je na 1/250, a dostupan je i high-speed sync, kada trajanje ekspozicije može biti i kraće, na uštrb intenziteta bljeska blica.

Sony α7 III ne poseduje PC-Sync konektor (po standardu ISO-519), a u kombinaciji sa odgovarajućim okidačima ili eksternim blicevima, moguće je vršiti i bežičnu kontrolu kompatibilnih TTL bliceva iz Sony sistema.

 


BEŽIČNA KOMUNIKACIJA

Modul bežične komunikacije, kakav nam je poznat sa modela α7 II, a koji nudi Wi-Fi vezu po IEEE 802.11 b/g i n standardima, kao i NFC (Near-field Communication), unapređen je dodavanjem Bluetooth modula verzije 4.1.

Korišćenjem dostupnih vidova bežične komunikacije, a7 III omogućava više modova rada:

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija i video snimaka na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne Sony PlayMemories Mobile aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.sony.playmemories.mobile&hl=sr__%23Latn) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/playmemories-mobile/id489191124?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu. U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati i pregledati ranije snimljene fotografije. Jednom rečju, većina onoga što se i inače može izvesti direktnom kontrolom aparata. Osim mogućnosti daljinske kontrole aparata, veza sa „smart“ uređajima se može iskoristiti i kao interfejs za GPS geotagging, kada se meta-podaci sa koordinatama preuzimaju iz kompatibilnog uređaja i upisuju u EXIF svakog pojedinačnog snimka.

Jedna opcija, koja je postojala na prethodnim modelima, ovaj put je izostavljena – mogućnost nadogradnje fotoaparata PlayMemories modulom, koji dodaje nove funkcije, više nije na listi podržanih, baš kao i kod α9, α7R III ili RX10 Mark IV. I dok, s jedne strane, neke opcije sada postoje i bez implementacije eksternih softverskih modula kroz PlayMemories alatku, neke ipak nisu našle svoj put do integracije u sam aparat, kao što su timelapse, bulb tajmer ili intervalometar. Nadamo se da će neki budući firmware rešiti i ovo.

Veza za sa računarom – Besplatna PlayMemories aplikacija kojom se aparatom upravlja sa „smart“ uređaja, dostupna je i za računare, kako u offline režimu (http://support.d-imaging.sony.co.jp/www/disoft/int/playmemories-home/en/), za Windows i MacOS, tako i kroz Cloud servis, pomoću PlayMemories Online aplikacije (https://playmemoriesonline.com/?lang=en-us), ali treba znati da u ovoj varijanti bežična kontrola nije podržana, iz nama nepoznatog razloga. Ukoliko imate potrebu za kontrolom aparata sa računara, a USB konekcija ne predstavlja problem, rešenje je u Sony Remote aplikaciji, koja je takođe besplatna. Osim ovog načina komunikacije, veza sa računarom je omogućena i kroz FTP protokol, kojim se snimci mogu prebacivati sa aparata na računar, tj. FTP server.

Pregled snimaka na TV-u – ovo je opcija čiji naziv sve govori. Namenjena je jednostavnom pregledu fotografija na TV-u, putem bežične veze, bez potrebe da snimke prethodno prebacujete na bilo koji sekundarni uređaj.

030_T50_telo4.jpg

 

 

GRIP

Sony α7 III donosi potpuno novi grip, oznake VG-C3EM. Radi se o vertikalnom baterijskom gripu, koji omogućava umetanje dve NP-FZ100 baterije i rad u portretnoj orjentaciji aparata čini mnogo lakšim, nezavisno od korišćenog objektiva, tj. njegovih gabarita i mase.

Sam grip je, može se slobodno reći, prilično krupan, što i nije neobično, s obzirom da može da primi dve NP-FZ100 baterije, koje su i same zapreminski mnogo veće od NP-FW50, koja nam je poznata iz α7 II.

Koncept montaže gripa je identičan Canon-ovom – nakon uklanjanja postojeće baterije i poklopca odeljka baterije, grip se umeće u odeljak, a element koji „glumi“ bateriju poseduje i kontakte koji omogućavaju rad duplih komandi na samom gripu. Zatezanje za telo se vrši pomoću 1/4“ vijka, koji se uvrće u navoj za stativ, a grip poseduje i sopstveni navoj, kako bi mogućnost korišćenja na stativu bila očuvana.

Osim dvostepenog okidača i poluge za zaključavanje komandi, grip nudi još nekoliko udvojenih komandi, čija se funkcija preslikava sa tela. S gornje strane su C1 i C2 programabilni tasteri, s preda i pozadi su kontrolni točkići, dok se na zadnjoj strani nalazi još i AF-ON komanda, kao i džojstik za upravljanje autofokusnim sistemom. U samom uglu (gore-desno, gledano u vertikalnom položaju), nalazi se i AE-Lock komanda.

Ukoliko postoje izgledi da ćete α7 III koristiti u dužim periodima, a posebno ako ga koristite u kombinaciji sa masivnijim objektivima, vertikalni baterijski grip je preporučljivo nabaviti, kako iz ergonomskih, tako i iz razloga veće autonomije, bez obzira što je α7 III pravi MILC odlikaš na ovom polju.

031_T50_VG-C3EM_grip.jpg
Sony VG-C3EM baterijski grip *

 

Komentari

Podelite sa prijateljima!