Sony α7 III (ILCE-7M3), Test
DETALJI, JPEG
Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u svetu aparata sa izmenjivim objektivima. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Ukoliko resursa za obradu manjka, što u kombinaciji sa senzorima visoke rezolucije naročito može biti slučaj, JPEG postaje jedini izbor!
Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo videli da je JPEG iz α7 III sjajan, u bazičnom smislu sasvim uporediv sa podrazumevanom RAW konverzijom i kao takav – pogodan za svakodnevni rad, bilo profesionalne, bilo amaterske namene. Zato će biti zanimljivo videti koji su dometi JPEG-a koji α7 III nudi.
Iskoristili smo istu scenu, a snimci su nastali u istom momentu kada i RAW:
Snimci u punoj rezoluciji: Sony α7 III, Canon EOS R
JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:
Pobediti Canon u komparaciji JPEG-ova i nije neki uspeh, sam po sebi. Međutim, Sony ovde to čini gotovo brutalno. Ako je EOS R i imao prednost u detaljima u RAW testu, ona je iščezla u slučaju JPEG-a. Bez želje da umanjimo uspeh Sony-jevog modela, moramo još jednom napomenuti da je za ovakav odnos veća krivica u Canon-u, nego što je zasluga u Sony-ju. Prosto, uporno ignorisanje trendova na polju unapređenja JPEG algoritma, daje svoje rezultate, a oni definitivno idu na štetu Canon-a. Sony α7 III ovde odnosi glatku pobedu po praktično svim parametrima – od detalja, mikrokontrasta i oštrine… sve je mnogo jasnije i bolje na α7 III. Svaki dalji komentar je suvišan.
Uporedićemo još jednom RAW i JPEG, ovaj put u studijskim uslovima:
Interesantna pojava kod Sony-ja, ali i kod Fujifilm-a je to što ne postoji nikakva upadljiva razlika u JPEG-u dobijenom na podrazumevanim podešavanjima iz aparata, i RAW-a koji se dobija prostom konverzijom u (recimo) Adobe Camera RAW-u. Dok se u RAW-JPEG komparaciji u slučaju EOS-a R ne može naći kraj spisku prednosti kojima RAW ponižava JPEG, kod Sony-ja je stvar daleko od jednostavne. Ako bismo išli u detalje, možemo primetiti da je inicijalno oštrenje na JPEG-u čak za nijansu i jače nego što je slučaj u RAW-u, te da je kolorit možda malo jače saturisan, nego što je poželjno. Topliji kolorit nije sam po sebi toliko sporan, pa tome (za sada) nećemo pridavati preteranu pažnju. Ipak, primeti se da ni Sony nije imun na trikove u cilju bolje kontrole kolornog šuma u tamnijim partijama, pa je teget nijansa nekako volšebno prevedena u gotovo crnu. Ništa novo, u svakom slučaju.
Sa ovakvom oštrinom na podrazumevanim setovanjima interne JPEG konverzije, malo kome bi palo na pamet da posegne za korekcijom stepena oštrenja. Ipak, ukoliko se takva mogućnost javi, Sony omogućava podešavanje na simetričnoj skali raspona ±3. Nulti nivo je podrazumevani, a nivo -3 predstavlja isključeno oštrenje. Kako to utiče na konačni rezultat, možemo videti na sledećim isečcima:
Kada ih ovako sagledamo, čini nam se da je podrazumevani nivo možda i suviše agresivan po pitanju naglašavanja detalja i konturne oštrine, te da bi nivo -1 možda bio i prikladniji za većinu uobičajenih situacija. Naravno, ne treba ispustiti iz vida i činjenicu da razne scene zahtevaju i različit pristup, kao i to da optička komponenta (čitaj: objektiv) u mnogome može uticati na krajnji efekat internog oštrenja. Idealno je, s toga, obratiti pažnju na ispoljavanje oštrenja u zavisnosti od upotrebljenog objektiva i u skladu sa time prilagoditi i stepen oštrenja. Jedino što je sigurno je da vam poslednja dva nivoa (+2 i +3) neće trebati, jer su suviše agresivne.