Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580

Sony α7 III (ILCE-7M3), Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od većine malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC aparati su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, zabeleži što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon i Sony aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale. Da bismo imali ideju o poziciji novog senzora na tržištu, kao i napretku u odnosu na prethodnika, niže se, uz link ka test snimcima sa Sony-ja α7 III, mogu naći i linkovi arhiva sa snimcima Canon-a EOS-a R i Nikon-ovog D750. Prvi je tu kao direktni konkurent, a drugi kao izvrstan primer modela koji nudi odličan DR u nižem cenovnom rangu.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

128_T50_7-DR_normalno_eksponiran.jpg
ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Sony α7 III (ZIP; 98 MB), Canon EOS R (ZIP; 176 MB), Nikon D750 (ZIP; 97 MB),

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Kao i uvek, počeli smo sa podeksponiranjem od jedne i dve blende. Jedna blenda kraće ekspozicije nema naročit uticaj na konačni snimak, a isto bi se moglo reći i za dve. Bez obzira što sva tri senzora rutinski prolaze ovaj deo testa, mora se primetiti da Sony već sada pokazuje veoma malu, ali uočljivu prednost u odnosu na Canon, a otprilike istu prednost Nikon ima u odnosu na Sony. U odnosu na Canon, Α7 III nudi čistiji snimak u tamnijim partijama, gde EOS R pokazuje za nijansu više kolornog šuma.

-3 EV Canon za Nikonom zaostaje za već više od jedne blende, dok se Sony drži na još uvek pristojnih 2/3 EV. S obzirom na jaču osetljivost senzora u Nikonu, reklo bi se da je ova razlika čak i nešto veća, ali ćemo o tome ipak dati sud nešto kasnije, kad vidimo kakav je trend rasta šuma i slabljenja dinamike.

-4 EV je obično trenutak na kojem vršimo presek utisaka, jer je taj stepen podeksponiranosti nešto što je zaista moguće iskusiti u realnosti. Podeksponiranje koje će uslediti posle ovoga, tiče se isključivo teorije i analize maksimalnog dometa senzora. Ono što senzor postigne do -4 EV, obično važi za veoma praktičan učinak.

130_T50_7-DR_podeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nažalost, ovde je lako uočiti da je Sony lako posustao. Nikon D750 je još jednom pokazao zašto poseduje referentni senzor koji će još godinama ostati među najboljima po pitanju dinamičkog raspona. Prednost koju je Nikon izvojevao je dostigla 1EV, što je impresivno. Prednost Sony-ja u odnosu na Canon istovremeno je pala na ispod 2/3 EV, s tim da se ne može sav kvalitet posmatrati strogo kroz količinu šuma, već i kroz njegovu prirodu. Naime, EOS R već sada pokazuje blage obrise bendinga, što svakako nije poželjno. Trend je pomalo zbunjujuć (ne računajući dominaciju Nikona D750, na koju smo uglavnom navikli), pa smo brzo prešli na -5 EV.

Iznenađujuće, poredak je ostao isti, a čak je i količina šuma porasla linearno. Očuvanost detalja i tonalnog balansa je daleko najbolja kod Nikona, sledi Sony, a na začelju Canon. Isto se ponavlja i na -6 EV, dok se na -7 odnos delimično menja. Nikon i dalje dominira, s tim da je količina šuma sada nešto veća i kod njega, uz pojavu bendinga. Prednost u odnosu na A7 III je pala na ispod jedne blende ali je, s druge strane, Sony podbacio u očuvanju najtamnijih partija, pa je mnogo toga nepovratno izgubljeno, čemu izvesno kumuje i nešto slabija osetljivost, koja osim što kamuflira šum, utiče i na kvalitet informacija u senci.

Na -8 EV nema potrebe vršiti neku posebnu analizu. Sva tri senzora su pala ispod granice upotrebljivosti, s tim što Nikon i dalje deluje kao da je test specijalno krojen po njegovoj meri. Uz pažljivo čišćenje kolornog šuma i parcijalno dosvetljavanje, gotovo da je moguće dobiti upotrebljiv snimak, jer je tonalni balans gotovo nestvarno dobro očuvan! Sony i Canon su podbacili. Sony nudi snimak sa evidentno manjom količinom kolornog šuma, ali uz istovetno očuvanje detalja i značajno narušen tonalni balans. Canon je ovde čak i nešto bolji po pitanju opšte očuvanosti snimka, iako je u biti na delu samo jedan oblik Pirove pobede.

U nastavku ćemo preći na drugu stranu vage i „push“ tehniku zameniti sa „pull“, odnosno simulirajući skraćivanje ekspozicije prethodno preeksponiranog snimka. Prvi korak je snimak preeksponiran za jednu blendu, što je u principu rutinski zadatak za većinu današnjih senzora, a posebno za 35mm format, koji u najvećem broju slučajeva već nudi softverskih ISO 50, što je i ekvivalent +1EV. S obzirom da u „pull“ tehnici šum više nije na listi problema, dinamički raspon se ispoljava isključivo kroz procenat očuvanih partija u odnosu na nominalnu eksponiranost. Sva tri senzora su na ovom nivou odradila posao tako da nema uočljivih razlika u odnosu na referentni snimak.

+2 EV je već na granici upotrebljivog (što i ne čudi, s obzirom da se radi o simuliranih ISO 25), a interesantno je da ovde Sony dominira, bez ijednog promila izgubljenih informacija, po čemu dosta podseća na Nikon D850. Kako slabost u tamnijem delu skale dinamičkog raspona obično biva kompenzovana određenim potencijalom u svetlijem, očekivali smo da se EOS R pokaže nešto boljim. Ipak, to nije slučaj, premda se EOS R nije obrukao i zauzeo je poziciju odmah iza A7 III. Nikon je, pogađate, u ovoj situaciji ostao na začelju, što podržava teoriju da dinamički raspon nije moguće širiti balansirano i simetrično, pa dobitak na jednoj strani mora rezultovati barem manjim gubitkom na drugoj.

Dok je za prethodni korak Sony-jev uspeh mogao biti protumačen kao rezultat slabije osetljivosti, to se nipošto ne može reći i za +3EV. Efektivnih ISO 12 je krupan zalogaj za bilo koji senzor, a osim toga, ako čak i anuliramo prednost osetljivosti, to i dalje znači uspeh. Sony je, u ovom momentu, uspeo da obezbedi više od pola blende prednosti u svetlim partijama, što nikako nije zanemarljivo!

Da bismo to potvrdili, prešli smo i na konačnih +4 EV i efektivnih ISO 6:

131_T50_7-DR_preeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Sony A7 III je nastavio da briljira! Uprkos činjenici da konačni snimak više nije onako savršeno očuvan, kao što je bio na +2 EV, Sony-jev pulen se fantastično drži u situaciji koja važi za odavno otpisanu kod svih drugih senzora! Usudili bismo se reći da je ovo verovatno i najbolji rezultat koji smo zabeležili u ovom delu testa dinamičkog raspona! Prosto je impresivno koliko se A7 III bolje nosi sa preeksponiranim partijama u odnosu na anemične fotografije dobijene sa Canon-ovim EOS-om R i Nikon-ovim D750. Bez želje da umanjimo dostignuća druge dve kompanije, smatramo da je ovo postignuće veoma važno, te da bi i drugi proizvođači trebali da obrate više pažnje na svetliji deo tonalne skale.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a ISO raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju A7 III to je ISO 51200) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa A7 III potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 102400 ili 204800, pošto su obe već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 51200, podeksponiranog za 3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 409200:

132_T50_7-DR_iso204800_resize.jpg
Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3.3 EV i i naknadnim izvlačenjem i obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Nismo očekivali spektakl i on je i izostao. Realno, ISO 204800 je već dovoljan uspeh, pa bi sve iznad toga bio bonus. Gledano u strogo dokumentarnom smislu, ovakva fotografija bi mogla da bude upotrebljena, a naročito uz monohromatsku konverziju. Tonalni opseg je sužen, što se vidi na svim tamnijim partijama, ali je to čak i manji problem u odnosu na veoma krupan i agresivan šum.

Sve u svemu, s obzirom na vrednost o kojoj se radi, ovo je sasvim prihvatljivo za ovaj cenovni rang, pa i više od toga.

 

Komentari

Podelite sa prijateljima!