Sony α7 III (ILCE-7M3), Test

 

fotoTEST

Praktičan deo testa često može pružiti neki sasvim drugačiji ugao od onog koji podrazumeva poređenje tehničkih specifikacija.

Poređenje smo izvršili sa direktnim konkurentom, Canon-ovim EOS-om R, a komparacija je izvedena u svim kategorijama u kojima to i inače praktikujemo.

U nedostatku odgovarajuće optičke podrške za EOS R, test snimke smo napravili korišćenjem namenskog adaptera za EF bajonet i tako angažovali dobro poznati, mada vremešni Canon EF 50mm f/1.4 USM objektiv. Sony je za svog predstavnika imao podršku u vidu Sony Zeiss T* FE 55mm f/1.8 objektiva.

Kao primaran format smo koristili RAW, premda ni JPEG nije zapostavljen. Kraj testa je, kao i uvek, začinjen galerijom semplova u punoj rezoluciji, koji mogu da makar provizorno dočaraju domete novog aparata. Pa, krenimo redom…

 

DETALJI, RAW

Prvi na redu je test detalja. Počinjemo RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na aparatima sa izmenjivim objektivima. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi. Iako za ovu vrstu testa to nije ni od kakve važnosti, koristili smo DP-RAW format.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na približno ~2800K (direktnim merenjem), izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Sony α7 III ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa novog Canon-ovog EOS-a R, kao direktnog konkurenta.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: Sony α7 III, Canon EOS R

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG u maksimalnom kvalitetu, lossless isečci, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

 

Već u prvoj komparaciji, Sony α7 III pokazuje da neće biti podređen u ovom sučeljavanju. 24 MP rezolucija je više nego konkurentna, a veoma suptilna razlika u stepenu uvećanja to i demonstrira. Bez obzira što i α7 III poseduje AA filter na senzoru, render detalja je finiji, a konturna oštrina jača nego kod Canon-ovog pulena. Konturna oštrina može biti korigovana i u konverziji, ali ona ipak ne može nadomestiti nedostatak detalja. Ovde na delu vidimo da Sony iz svoje rezolucije izvlači veoma mnogo detalja, do mere da je teško poverovati da ovde postoji AA filter. Slično kao i Nikon i Sony ulaže dosta napora u sam proces A/D konverzije, pa nije preterano čudno što rezultat ne izostaje. Marljivijim zagledanjem je svakako moguće uočiti prednost više rezolucije senzora EOS-a R, ali ne u meri da bi se prednost u detaljima mogla predstaviti kao nekakav ozbiljan kapital u konačnoj evaluaciji. Render detalja u senci je skoro pa identičan, a određene razlike se mogu primetiti u nešto većoj kolornoj zasićenosti isečaka nastalih na Sony modelu.

U nastavku ćemo pogledati kako se Sony α7 III snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

 

Ovo se istinski ne viđa baš previše često. Čak je i Fujifilm, čiji JPEG-ovi već dugo važe za referencu u pogledu kvaliteta izlaza, nisu ovoliko bliski u odnosu na prosto konvertovani RAW! Naravno, direktna komparacija bi bila prikladnija, ali kako se ovde radi o modelima potpuno različitih kategorija i ciljnih grupa korisnika, ostaje da se zadovoljimo samo subjektivnim utiscima. Jedini detalj po kojem JPEG možemo da razlikujemo u odnosu na RAW je sužena kolorna paleta, koja se interno konvertuje u 8-bitnu, pa to ima svoje reperkusije i na render detalja u senci i uopšte tamnijih nijansi. Sve drugo je dovoljno dobro da, ukoliko potreba za nekom ozbiljnom obradom ne postoji, bez ustezanja možete koristiti JPEG. Da li to važi i za ostale karakteristike, kao što su kolorit i prisustvo šuma, utvrdićemo u nastavku testa.