Sony α7 III (ILCE-7M3), Test
REZIME
Suprotno veličini konglomerata, velike kompanije se u poslovima, u kojima nemaju dugu tradiciju, najčešće ponašaju kao nezreli adolescenti. S toga nije preterano čudno što je fotografska javnost jednim delom bila veoma skeptična po pitanju Sony-jeve istrajnosti u ovoj branši. Velika postignuća koja je ova kompanija zabeležila tokom decenija rada u video tehnici, nikad se nisu preslikala na foto segment, pa je Sony u celu priču ušao gotovo kao autsajder, akvizicijom Konica-Minolta grupacije, iz koje je mogao da pokupi vredne patente i iskustva i pretoči ih u jednu sasvim uspešnu priču. Skepticizam je svoje korene imao u činjenici da velike kompanije profit žele odmah, za svaki poduhvat koji im nije odavno u portfoliju. Imamo primer Samsung-a, koji je u foto branšu uleteo klizećim startom, ozbiljno zapretio i još brže ugasio celokupne fotografske operacije, jer povrat uloženog nije išao očekivanim tempom. Stvar je u tome da se očekivan tempo u foto tehnici retko kad može poklopiti sa onim što veliki proizvođači mogu postići u poluprovodničkoj industriji, a nečija loša procena dovela je do toga da fotografi izgube jednog potencijalnog lidera i vajara budućih trendova.
Sony je, mora se priznati, na ne baš tako sjajnom glasu kada je brzopleto gašenje nedovoljno profitabilnih divizija korporacije u pitanju. S obzirom da ova kompanija posluje u celom svetu i odavno je prošlo vreme kad smo je mogli zvati strogo japanskom, jedan deo zainteresovane javnosti (uključujući tu i autore ovih redova) je s pravom verovao da bi sudbinu sličnu Samsung-ovoj, mogao u nekom trenutku doživeti i Sony. Srećom po tržište i na nesreću glavnih rivala, to se nije dogodilo. Sony je očigledno pregrmeo godine slabog profita i strpljivo je radio na unapređenju svih segmenata svoje foto ponude, uključujući tu i ono što mu je najviše spočitavano u pogledu ulaska u pro segment, a to je post-prodajna servisna podrška. Posao sa senzorima je od samih početaka bio dobra podloga za razvoj sopstvenog sistema, pa je liderska pozicija u toj branši kad-tad morala da rezultira i određenim uspehom u ogranku zaduženom za foto-tehniku generalno.
Prošlo je više od pet godina od promocije prvog modela iz A7 serije i gotovo osam od prvog Sony MILC-a. Sve i da prethodnicu svega toga, DSLR-ove i pomalo kontroverznu SLT međufazu, zanemarimo, čini se da je (u tehnološkom smislu) tih osam godina veoma dobra zaleđina za neke buduće poduhvate, a tržišni udeo se malo po malo, konzistentno uvećava na štetu godinama uspavane konkurencije. Pozitivne posledice upornog delovanja vidimo na svakom koraku - od napretka u sopstvenoj ponudi Sony-ja, kako optičkoj, tako i po pitanju samih fotoaparata, do direktnog i veoma ozbiljnog uticaja na nekada nedodirljive divove industrije, Canon i Nikon.
Epilog svega je dobit koju dele Sony, ali i korisnici... kako oni koji su im verni, tako i oni koji za domete svojih brendova zasigurno mogu biti zahvalni i kompaniji Sony. Možda bismo pre jedne decenije mogli da kažemo da oficijelno ime "Alpha", koje nosi pregršt digitalnih fotoaparata ove kompanije, deluje suviše pretenciozno. Međutim, vremenom se pokazalo da Sony krupnim koracima ide upravo ka tom cilju - da postane alfa industrije i učini glavne rivale podređenima.
N-ti model u sada već čuvenoj A7 gami, nosi relativno neinventivnu oznaku A7 III, ali se ispod obične spoljašnjosti krije veoma ozbiljna sprava, koja od temelja redefiniše ono što je druga iteracija predstavljala u svoje vreme i sve to za "entry-level" cenu. Da li ono "alpha" i dalje zvuči pretenciozno? Ne, to sad sa sigurnošću možemo reći!
BSI CMOS senzor samo nastavlja period apsolutne dominacije Sony senzora, a sada već ustaljeni dizajn i konzistentnost primenjenih rešenja, čine Sony A7 III veoma primamljivim za šire tržište. ISO performanse, a posebno detalji, ističu novi model ispred svih u ovom cenovnom rangu, a mora se priznati i da mnoga APS-C rešenja imaju ozbiljan problem da opravdaju sopstvenu egzistenciju pored jednog ovakvog full-frame modela. Dinamički raspon novog senzora je odličan, mada se mora priznati da Nikon D750 i dalje drži čas. Detalji su ono što je izuzetno i čini se da lako sustiže čak i senzore viših rezolucija… da ne govorimo o senzorima iste rezolucije ali bez prisutnog AA filtera. Izostanak moiré-a nam se čini kao sjajna posledica svega toga, jer se tokom poslednjih godina pokazalo da moiré nikako ne može biti zanemarljiv na Bayer matrici, te da u određenim situacijama uvek nađe način da se ispolji. Po pravilu, baš tamo gde ga je jako teško kontrolisati i ukloniti.
AF sistem je, bez dileme, jedna od najvećih stvari koje novi aparat nudi. Po mnogim parametrima sustiže prestižni A9, a po nekim ga čak i prevazilazi… naravno, u okvirima koji su mu „dozvoljeni“ iz marketinškog odeljenja, jer ne bi bilo logično da je najjeftiniji aparat iz 35mm klase bolji od najskupljeg. Merenje svetla radi izvrsno i gotovo da nismo uspeli da nađemo situaciju u kojoj se da zbuniti. Procenat fotografija kod kojih smo morali da primenimo kompenzaciju ekspozicije veoma je mali i generalno je u okvirima koji važe i za većinu drugih fotoaparata. Prepoznavanje očiju i lica, kako u pogledu merenja svetla, tako i u pogledu fokusa, funkcioniše još pouzdanije nego pre, a čini se da manjak svetla sada predstavlja još manji problem nego što je bio ranije. Zapravo, novi aparat i u tom pogledu definiše nove standarde u klasi, pa sada A7 III nudi nešto što je nekad bilo nezamislivo čak i za top klasu!
Komande zaslužuju poseban osvrt. U želji da se dopadne svima i pokrije sve zamislive i nezamislive scenarije, Sony je primenio sve trikove i implementirao praktično sve tipove komandi kojih je mogao da se seti. Osim toga, većina (čak njih 9) je programabilna, tako da je prilagođavanje korisniku nešto najbolje što smo (nakon Fuji-jevih najboljih modela) imali prilike da vidimo! Čak tri točkića, gomila dobro organizovanih tastera i mogućnost brzog redefinisanja, nešto je što je očigledno rezultat slušanja primedbi upućenih prethodnoj generaciji koja je, kao što znamo, imala određenih nedostataka na ovom polju, a posebno u pogledu komande za start snimanja video zapisa. Džojstik za upravljanje AF tačkama je nešto što bi u nekoj utopiji trebalo biti zakonski obavezno, jer drastično olakšava manipulaciju AF sistemom, ali i svim ostalim parametrima, koji ne moraju da dele tastere sa nekim drugim funkcijama. Dakle, za ergonomiju, Sony α7 III zaslužuje jaku devetku. Desetke nema iz razloga što ekran osetljiv na dodir nije iskorišćen kao što je na naprednijim Canon i Fujifilm modelima, ali ako je to jedini nedostatak, rado ćemo oprostiti!
Displej je nešto sa čime smo na Sony-ju polovično zadovoljni. Istina, teško je za očekivati da najjeftiniji 35mm aparat može imati top komponente u svim elementima, ali je mehaničko rešenje koje Sony (i još neki proizvođači) gura skuplje, a ipak manje upotrebljivo od konvencionalnog zglobnog rešenja, koje (i dalje) praktikuje Canon. S druge strane, odluka da se ekran iskoristi kao panel osetljiv na dodir, onda kada se za kadriranje koristi EVF, značajno je unapređenje i još jedan vid redudantnosti komandi, na kojima je Sony bio izdašan! Elektronsko tražilo je odličnog kvaliteta iako ne najviše dostupne rezolucije. Nismo sigurni koliko je ovo stvarni nedostatak, jer da je rezolucija viša, kvalitativni pomak bi bio minimalan (s obzirom da današnjim rešenjima ne nedostaje rezolucije, već dinamike), a ušteda u potrošnji energije protraćena displejem visoke rezolucije. S toga to treba posmatrati kao nužni kompromis u cilju povećanja autonomije koja je, treba li reći, rekordna upravo na ovom modelu! Prosečnih 700 snimaka je zaista velika stvar za jedan moderan i funkcijama natrpan aparat, a praksa govori da se uz pažljivo korišćenje autonomija može popeti i na gotovo 900 snimaka iz jedne (istina veoma krupne) baterije!
Video, nekada samo faza u razvoju modernih digitalnih aparata, danas je gotovo u istoj ravni sa fotografijom, tako da sve manje imamo prava nazivati ove proizvode fotoaparatima. Oni, u nekom strogom smislu, sve manje to jesu, jer je video stasao do nivoa gde smo na samo korak od momenta kada će fotografija moći bez dodatnih koraka biti „vađena“ iz ranije snimljenog video zapisa. Svojim kvalitetom, Sony α7 III već sada omogućava takvo nešto, a videografi mogu biti prezadovoljni video implementacijom koju novi model donosi. Obuhvaćeno je sve, od vrhunskog algoritma kompresije, svih mogućih kombinacija brzine snimanja i rezolucija, do podrške snimanja sa ubrzanim ili usporenim protokom vremena. Definicija brzine promene fokusne distance, omogućava gotovo filmski precizne tranzicije, koje će naročito umeti da cene umetnički nastrojeni videografi. Simultani zapis na karticu i slanje kroz HDMI otvara neslućene mogućnosti, a sistemska podrška za profesionalne sisteme audio snimanja, samo dodatno cementira Sony-jevu poziciju.
Da sve ne bude idealno, Sony se pobrinuo obezbeđujući niz nedostataka, koji su uobičajeno korišćenje u nekim trenucima pretvarali u neopisive frustracije. Najveći nedostatak tiče se softvera. Teške muke Sony muči sa softverom. Ne verujemo da i oni imaju takvo mišljenje, jer bi verovatno već učinili nešto na tom polju, ali eto - ako ovom aparatu moramo nešto ozbiljno da zamerimo, to bi bez dileme bila softverska podloga. Tačnije, organizacija sistema menija, raspored opcija i grafičko rešenje koje bi trebalo biti glavna spona u interakciji sa korisnikom, a u praksi postaje samo klip u točkovima. Neki brendovi pokušavaju da jednostavnost postignu minimalističkim pristupom i (samim tim) izbacivanjem "suvišnih" opcija. Sony ne praktikuje takav model projektovanja (što smatramo dobrim!), ali u želji da obuhvati baš sve (što je, da budemo sasvim iskreni - veoma poželjno), izgubi nit sistematičnosti, pa korisnici završe sa gomilom nepreglednih stranica, čijim listanjem će se baviti čak i mesecima nakon kupovine, jer se nekad čini da neke opcije više nisu tamo gde smo ih ostavili. Naravno, ne mislimo bukvalno, ali je jasno da je izdvajanje bitnih opcija na korisničke (omiljene) stranice apsolutno neophodno, ako ne želite da se nađete u situaciji da potrošite i po 10-15 minuta, pokušavajući da u odsudnom trenutku nešto (de)aktivirate. Optimizam u pogledu unapređenja sistema menija je odavno iščezao, budući da Sony ovo rešenje (sa tek minornim promenama) gaji još iz doba Alpha DSLR-ova.
Na ovo se može nadovezati i problem memorijskog bafera koji, iako dovoljno širok, nakon potpunog punjenja aparat prebacuje u vegetativni mod, gde nije moguće uraditi ništa osim čekanja. Aparat se ne može ugasiti, ne mogu se menjati opcije, niti proveriti status nekih podešavanja, kao logičan korak za fotografisanje koje će uslediti. Nešto slično smo imali prilike da vidimo i kod Canon-a EOS R i nismo bili preterano oduševljeni što čak i najbrže kartice koje se mogu naći na tržištu, ne uspevaju da izađu na kraj sa memorijskim baferom. Ako na sve ovo dodamo i problem asimetričnih memorijskih slotova koji su, očigledno zarad nekakve fiktivne kompatibilnosti sa Sony-jevim prastarim standardima, učinili da im se maksimalne brzine rada razlikuju, onda je lako shvatiti da je ovde forma bila ispred funkcionalnosti. I dalje mislimo da je posedovanje dva memorijska slota dobro, ali da lako može biti i obesmišljeno, kao što se da videti.
Kolorit retko kad zameramo, jer se u principu dosta toga može korigovati obradom, a ono što ne može, može biti predupređeno drugačijim podešavanjima uoči fotografisanja. Međutim, Sony α7 III je u nekim momentima sklon „pomeranju“ kolorita koji nije u korelaciji sa balansom bele ili zasićenjem, već se radi o tonalno nepreciznoj percepciji određenih nijansi, pre svega žutih. RAW jeste dugoročno rešenje, ali na žalost, neprimenjivo u nekim situacijama i za potrebe nekih fotografa. Da budemo sasvim jasni, problem kolorita nije uvek izražen, ali je prisutan i stvaran. Neće pokvariti užitak, niti dugoročno može učiniti situaciju beznadežnom, ali od srca savetujemo korišćenje kombinovanog RAW+JPEG upisa, barem do trenutka kada u hodu možete predvideti potencijalan problem i preduprediti ga drugačijim parametrima u pogledu kolorita.
Za kraj uvek ostaje ono glavno pitanje - kome je ovaj aparat namenjen?
Ako ste odavno uplovili u Sony univerzum, a niste se priklonili modelima kao što je A7R II ili napredniji, A7 III bi mogao biti odličan skok sa nekog od modela iz APS-C klase. Isto važi i za sve ostale APS-C modele, pa čak i DSLR. Sony α7 III nudi rešenja za sve nedostatke koji su postojeće vlasnike DSLR-ova odvraćali od kupovine, a tu pre svega mislimo na brzinu rada, komande i autonomiju. Dalje, ukoliko tragate za svojim prvim 35mm aparatom, čini se da je A7 III modernije, a opet diskretno rešenje za sve one koji bi da zadrže vizuelnu nenametljivost APS-C-a, a prigrle sve prednosti većeg formata. Vlasnici druge generacije A7 možda i nemaju previše razloga za tranziciju na najnoviji model, ali bi oni koji su još uvek na prvoj generaciji Sony-jevog 35mm sistema, itekako profitirali.
Stavimo li cenu na sto, postaje sasvim jasno zbog čega je ovaj aparat pobedio već prvog trenutka nakon predstavljanja. Istina, u bliskoj budućnosti sasvim sigurno neće biti jedini koji tržištu nudi ovakav paket, ali zasad briljira u barem dve kategorije – autonomiji i obimu i izvedbi komandi. Senzor… on je već odavno sjajan, pa ukoliko ste spremni da kolekciju objektiva trampite za novu iz Sony ponude, a niste radi da čekate da li će omiljeni brend u nekom trenutku predstaviti MILC aparat dostojan reputacije svojih DSLR-ova, možda je baš α7 pravo rešenje, jer odmah i sada nudi ono što konkurencija tek razmišlja da ponudi.
Kako testirani aparat nikad ne ocenjujemo numeričkom vrednošću, nećemo to učiniti ni ovaj put. Umesto toga, pozitivne i negativne utiske smo grupisali u dve celine, bez bitnog redosleda stavki:
DOBRO:
-Izuzetna količina detalja i konturna oštrina, uprkos prisustvu AA filtera;
-Širok dinamički raspon senzora;
-Senzorska stabilizacija poslednje generacije u 5 osa;
-Sjajan, precizan i veoma pouzdan AF;
-Prepoznavanje očiju na još višem nivou;
-Pouzdano i precizno merenje svetla;
-Svetlo i veliko tražilo, neutralnog prikaza i minimalnih latencija;
-Mogućnost definisanja zasebnog balansa bele za EVF;
-Mogućnost korišćenja elektronske zavesice u cilju potpunog utišavanja buke prilikom okidanja;
-Veliki memorijski bafer;
-Autonomija koja pomera granice;
-Elektronska libela u obe ose;
-Real-time korekcija optičkih anomalija objektiva u JPEG formatu;
-4K video visokog kvaliteta;
-4:2:2/10-bit eksterno snimanje putem HDMI;
-Sony S-Log2/3 za interno i eksterno snimanje;
-„Zebra“ za bolju kontrolu eksponiranosti u video modu;
-Integrisani Wi-Fi/NFC/Bluetooth moduli;
-USB 3.1 i USB 2.0 konekcije
-Obim i programabilnost komandi van konkurencije.
MOGLO JE BITI BOLJE:
-Izostanak kontrole dugih (bulb) ekspozicija i intervalometra u samom aparatu;
-Memorijski slotovi različitih brzinskih kategorija;
-Sporo pražnjenje napunjenog memorijskog bafera, čak i sa najbržim mogućim karticama, usled čega aparat postaje gotovo potpuno blokiran;
-Izostanak bežične kontrole bliceva;
-Kolorit bi mogao biti bolje balansiran u domenu žutih nijansi;
-Podešavanje balansa bele pomoću Kelvin skale bespotrebno zakomplikovano;
-Punjenje preko USB-a neoprostivo sporo;
-Eksterni punjač baterija samo kao dodatna oprema;
-Softverska podloga odavno zrela za redizajn;
-Nedovoljno iskorišćene mogućnosti ekrana osetljivog na dodir.
U prilogu pružamo originalno uputstvo i vodič za korišćenje Sony-ja α7 III, na engleskom jeziku, kao i mini-galeriju fotografija samog tela:
Sony α7 III, Uputstvo na engleskom: LINK (PDF; 1 MB)
Sony α7 III, Vodič za korišćenje: LINK (PDF; 3 KB)
