Sony α7 III (ILCE-7M3), Test
KIT OBJEKTIV
Čak i sa skupljim modelima fotoaparata, često se nude varijante kit objektiva, koji služe kao idealna, a opet skromna kombinacija tela i standardnog zuma, čija je funkcija (vrlo često) da premoste period od nabavke tela do konačnog rešenja, u vidu nekog naprednijeg optičkog sklopa. Kada je telo iz nižeg cenovnog ranga (kao što je to α7 III), onda je pitanje kita prosto neizostavno.
Sony α7 III se nudi u samo jednoj kombinaciji, koja uključuje od ranije poznati Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS objektiv.
Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS
Ovaj objektiv spada u kategoriju standardnih zumova namenjenih full-frame senzorima, a u pitanju je model ne baš idealnog raspona i solidnih optičkih kvaliteta. Upotreba je limitirana na Sony E bajonet. Optička konstrukcija koja stoji iza njega, može se videti na sledećoj ilustraciji:
Optička konstrukcija kit objektiva, Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS *
Spoljašnje dimenzije objektiva su 83 x 73mm, a masa je skromnih 295 grama, što ga čini veoma laganim… da ne kažemo gotovo neprimetnim u ukupnoj masi sistema. Optičku konstrukciju čini 9 elemenata u 8 grupa, od čega tri elementa spada u red asferičnih, dok je jedan ED (Extra-low Disperssion). Izrada nije nešto čime se ovaj objektiv može pohvaliti. Nije izuzetna, mada nije ni loša. Reklo bi se da je tek pristojna, a objektiv je, ako izuzmemo same optičke elemente i bajonet koji je od metala, u celosti izrađen od plastike.
Klizna blenda se kreće u rasponu od f/3.5 na najširih 28mm do f/5.6 na najdužih 70mm. Minimalni otvor blende ide od f/22 do f/36, a dijafragma se sastoji od 7 zaobljenih listića. Autofokusni sistem je interni i nečujan je, što znači da ništa ne rotira, niti se izvlači prilikom fokusiranja. Minimalna fokusna distanca je 30cm, pri čemu se postiže faktor uvećanja od 1:5.2 (0.19x). Objektiv ne poseduje skalu fokusne distance, a sam fokusni prsten se nalazi bliže prednjem elementu, pristojne je nazubljenosti i relativno mekanog hoda.
Raspon od 28 do 70mm ne čini ga naročito zanimljivim za laike, a odsustvo ultra-širokog ugla svakako ne pospešuje popularnost. Obezbeđuje vidno polje od 75° na najširih 28mm do 34° na najdužih 70mm. Zum mehanizam je izveden u vidu jednog cilindra koji se izvlači nelinearno, pri čemu najmanje dimenzije postiže na 45mm, a najduži je na minimalnih 28mm žižne daljine. Ovakva optička konstrukcija možda i previše asocira na kit objektive najnižeg cenovnog ranga, ali pretpostavljamo da je upotrebljena radi što povoljnijeg odnosa raspona i dimenzija. Zum prsten je širok i mekanog hoda, tako da u radu omogućava dovoljno precizno podešavanje žižne daljine. Prednji element je prečnika ø55mm, što i dalje ne spada u preterano česte dimenzije, ali opet – ni preterano retke, kao što je to slučaj sa nekim drugim objektivima.
Ovaj objektiv je opremljen sistemom optičke stabilizacije (Optical Steady Shot), koja može funkcionisati samostalno ili komplementarno sa IBIS sistemom u samom aparatu.
U paketu sa objektivom stiže namenska zonerica ALC-SH132.
SOFTVER
Još od samih početaka digitalne foto istorije Sony-ja, čini se da tim dizajnera korisničkog interfejsa nikada nije bio u ljubavi sa nečim što bismo mogli nazvati „intuitivnošću“. Pozitivno je što opcija ima pregršt… obuhvaćena su podešavanja čak i najmanje sitnice, ali je nezgodno to što su opcije, reklo bi se, više nabacane, nego pedantno složene. Sistem menija je podeljen na pet sekcija (plus jednu korisničku, u koju je moguće izdvojiti omiljene opcije), s tim da je prva prenatrpana i grupiše čitav niz raznorodnih funkcija. Kao takva, nudi čak 14 stranica, mahom okrenutih fotografisanju, dok ostale četiri nude opcije uže namene: Movie, Network, Playback i Setup.
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Shooting, Movie, Network, Playback i Setup
Pristupa im se pritiskom na Menu taster, a navigacija se vrši kako kursorskim tasterima, tako i kontrolnim točkićima. Dosta opcija samim nazivom pojašnjavaju namenu, dok je za neke neophodno konsultovati priloženo uputstvo. Sistem interaktivne pomoći (na žalost) ne postoji, a čini nam se da bi u ovom obilju opcija itekako pomogao. Sony bi definitivno mogao da poradi na boljem sistemu menija.
REZOLUCIJA SNIMANJA
Sony α7 III nudi RAW format u dve verzije. Jedan je nekompresovani, a drugi kompresovani sa minimalnim kvalitativnim gubicima. Na žalost, lossless kompresovani format (bez gubitaka u kvalitetu) nije dostupan. Koristi se Sony RAW format, čija je ekstenzija ARW. Nezavisno od toga koja se od ove dve varijante koristi, rezolucija je limitirana na maksimalnih 24 MP (6000 x 4000 piksela).
Ukoliko se koristi JPEG, nivo kontrole kvaliteta je bitno širi. Osim mogućnosti izbora rezolucije između maksimalnih 24 MP (6000 x 4000), tu je i srednja od 10 MP (3936 x 2624) i najmanja rezolucija od 6 MP (3008 x 2000). Kvalitet kompresije je takođe moguće podesiti u tri nivoa, gde je najniži označen kao Standard, srednji kao Fine i najviši kao Extra fine. JPEG je dostupan i u 16:9 formatu, kada su rezolucije prilagođene tom odnosu stranica.
Ukoliko se upis vrši za RAW i JPEG simultano, JPEG kvalitet može biti maksimalno u Fine kvalitetu, što treba imati na umu ukoliko praktikujete kombinovani upis oba formata.
KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA
Sony α7 nudi tri vida korekcija optičkih anomalija objektiva, na koje smo već navikli tokom poslednjih godina. Osim korekcije vinjetiranja, tu su i korekcije hromatskih aberacija, ali i geometrijskih distorzija.
U slučaju potrebe ili u situacijama kada se ne koriste podržani objektivi iz Sony ponude, ove funkcije je moguće isključiti u meniju. Kada su uključene, funkciju vrše više nego pristojno, gotovo u potpunosti lišavajući korisnika potrebe za naknadnim korekcijama. Naravno, ukoliko se radi o JPEG formatu, jer ovakve korekcije nisu vidljive u RAW-u.
BRZINA
Zamišljen kao zlatna sredina između spore R verzije iste generacije i (još uvek nepostojeće) S, α7 III nudi idealan spoj brzine i kvaliteta snimaka. BionZ X procesor je ranije već pokazao da je sposoban da izdrži (barem) još jednu generaciju modernih fotoaparata, a rezultati koje beleži najnoviji α7, samo potvrđuju ovu tezu.
Rafal od 10 fps veoma često može impresionirati na prvi pogled, a na drugi razočarati, kada shvatimo da je maksimalna brzina limitirana nekim drugim ograničenjima, poput izostanka kontinualnog praćenja, nemogućnosti korišćenja nekih drugih funkcija i tome sličnog. Međutim, Sony α7 III nije preterano limitiran u tom smislu, čime je u odnosu na prethodnu generaciju napravljen određeni otklon. Rafal od pomenutih 10 fps je dostupan sve vreme, bez sitnih slova u fusnotama.
Bafer je drastično unapređen u odnosu na prethodnu generaciju, pa omogućava sekvencijalni upis do 40 RAW snimaka, 90 C-RAW ili 163 JPEG-a u Extra fine kompresiji. Ukoliko izaberete kombinovani upis, bafer će i dalje održati veoma uzorne performanse, pa se može očekivati do 36 snimaka RAW+JPEG ili 79 C-RAW+JPEG, s tim što opet napominjemo da se u slučaju kombinovanog upisa, JPEG automatski prebacuje na Fine (umesto Extra fine) kvalitet, što takođe utiče i na efikasnost bafera.
Sve ove brojke podrazumevaju korišćenje vrhunskih, najbržih memorijskih kartica UHS-II klase, što podrazumeva i korišćenje prvog od dva memorijska slota. U slučaju da angažujete drugi, rezultati mogu biti nešto slabiji. Treba napomenuti i to da je, kao i kod drugih fotoaparata van klase high-end modela, uputno izbegavati punjenje memorijskog bafera preko limita, jer to za sobom povlači i ne baš sjajne performanse pražnjenja istog. Ukoliko se to ipak desi, možete računati na dobrih 55-60 sekundi potpune blokade aparata, koji u tim momentima ne dozvoljava čak ni obični „surf“ po sistemu menija, bez bilo kakvog podešavanja bilo čega. Paradoks je u tome da je za pražnjenje memorijskog bafera, prepunjenog JPEG-ovima, potrebno gotovo dvostruko više vremena, nego što je potrebno za RAW snimke, iako su oni prostorno zahtevniji. To ukazuje na izvor problema, a to je operacija JPEG kompresije. Multitasking je još uvek ozbiljna gimnastika za moderne fotoaparate. Na žalost.
Kada su ostale operacije u pitanju, matematički gledano, unapređenja se kreću od impresivnih do ne baš tako impresivnih. EVF-u, recimo, treba gotovo upola manje vremena (40%) za start. Aparat je spreman za fotografisanje (grubo) oko dve sekunde nakon uključivanja, što ne smatramo naročito brzim (posebno ne u komparaciji sa prosečnim DSLR-om). Autofokus je deklarisan kao „dvostruko brži“ (u odnosu na prethodnika, pretpostavljamo), a praksa pokazuje da tvrdnje definitivno nisu daleko od istine.
Od α7 III ne treba očekivati α9, ali svakako smo mišljenja da je s ovim aparatom moguće ispratiti veoma ozbiljnu akciju, ukoliko je obezbeđena pristojna optička podrška u vidu nativnih objektiva.
