Sony α7 III (ILCE-7M3), Test

 

TEST KIT OBJEKTIVA

Kit objektiv koji se isporučuje uz A7 III je na tržištu već pet godina. I, bez obzira što to u tehnološkim okvirima može delovati kao večnost, istina je zapravo sasvim drugačija – na polju senzora se jednostavno nije promenilo toliko toga, da bi jedan solidan objektiv iz tog doba, danas mogao biti naročito lošiji. Posebno ako se koristi na telu čiji senzor broji tek 24 MP.

Očekivali smo (i ne samo mi) da bi Sony u ovoj generaciji mogao predstaviti neki novi kit objektiv, naročito zbog toga što se i napredniji model oznake Vario-Tessar T* FE 24-70mm f/4 ZA OSS, uprkos tome što je iz Zeiss kuhinje, nije proslavio optičkim dometima. Bilo kako bilo, novi kit nije predstavljen, pa ćemo proveriti kako se poznati, sada već stari kit nosi sa novim telom.

Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalazi link ka arhivi JPEG snimaka sa novog kit objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS (ZIP; 270 MB)

SONY FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS

Najpre ćemo testirati otpornost optike na ispoljavanje hromatskih aberacija. Malo je objektiva koji ne pate od ove pojave, a i oni koji su je lišeni, obično spadaju u red prajmova. Pogledajmo kako se Sony kit nosi sa ovom pojavom:

Prisustvo hromatskih aberacija na – Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Malo je reći da se hromatske aberacije, bilo poprečne (lateralne), bilo uzdužne (longitudinalne) ne ispoljavaju agresivno, te da ih je nekad čak i teško uočiti, kao na našem primeru. Uzrok tome je i slabija periferna oštrina, zbog koje se aberacije često utapaju u konture. Proverili smo situaciju na ostalim žižnim daljinama i otvorima blende i situacija je gotovo nepromenjena. Hromatske aberacije su dovoljno dobro kontrolisane, da neće predstavljati problem.

Prelazimo na test oštrine, kao jedne od važnijih osobina objektiva. Naravno, oštrina nije apsolutno najbitnija, jer se na spisku pozitivnih optičkih odlika nalazi i render boja, kontrast, odsustvo kolornih primesa i render delova kadra van fokusa (tzv. „bokeh“). Ipak, od svih pobrojanih osobina, jedino je oštrinu moguće meriti koliko-toliko egzaktno, te na taj način predstaviti i njegove domete makar u nekoj formi.

Uobičajeno, test počinjemo na najširem delu raspona (28mm) i na najvećem otvoru blende (f/3.5):

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS @28mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru nije najbolje što smo videli, ali je solidna… posebno uzevši u obzir cenovni rang. Periferija beleži blaži pad, ali je to i očekivano. Takođe, vinjetiranje je primetno, ali ne i suviše nametljivo. Pogledajmo šta se dešava kada blendu zatvorimo na f/5.6:

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS @28mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Kratkom analizom ostalih snimaka nastalih na 28mm, uviđamo da je trend oštrine pomalo naopak kod ovog objektiva. Nije ovo prvi put da se sa time susrećemo, pa samo možemo da konstatujemo da je Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS bolji na maksimalnom otvoru blende, nego kada se ona zatvori, makar i na f/4!

Prelazimo na 35mm:

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Situacija se ponavlja. Oštrina u centru je upotrebljiva… ne bismo je mogli nazvati solidnom, jer to nije, a nismo sigurni ni da je pristojna. Pogled na periferiju kadra potvrđuje te utiske, a kratkim pregledom ostalih snimaka nastalih na 35mm, potvrđujemo utiske dobijene na 28mm – objektiv je konstruisan tako da najbolje performanse nudi na maksimalnom otvoru blende. To je u suštini poželjna osobina, mada bismo više voleli da pad oštrine nije toliko uočljiv na manjim blendama jer, najzad, objektivi se koriste i na manjim blendama… s razlogom! 50mm je sledeći korak:

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je porasla i sada je sasvim dobra. Isto važi i za periferiju, ali sve dok blenda nije privrnuta na vrednost manju od maksimalne, jer se onda opet javlja pad. Ako se situacija drastično ne promeni na maksimalnih 70, rekli bismo da je 50mm tzv. „sweet spot“ ovog objektiva.

Maksimalnih 70mm:

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je opet najbolja na maksimalnih f/5.6 i pada kako se blenda privrće. Periferna oštrina je vidno lošija od onoga što smo videli na 50mm, ali je intenzitet vinjetiranja nešto slabiji, nego što smo primetili na 50mm.

Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS je upotrebljiv komad optike, ali bez superlativa u bilo kojem domenu. Oštrina koja je najveća na maksimalnom otvoru blende je u teoriji veoma poželjna karakteristika, ali se u praksi desilo da je oštrina na blendama manjim od maksimalne, upadljivo manja. Kako skuplji Vario-Tessar T* FE 24-70mm f/4 ZA OSS i pored drastično veće cene, ipak ne briljira, korisnici su prinuđeni da tolerišu nedostatke jeftinog kita ili da zadovoljstvo potraže u nekom drugom rešenju.

 

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako se kod A7 III prvi znaci difrakcije (u teoriji) mogu javiti već na blendi f/9. Sony nudi korekciju difrakcije, pa smo isprobali kakav je uticaj te korekcije na optičke domete kit objektiva:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende na Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS
(levo – 50mm f/4.5, bez difrakcije (RAW); sredina – 50mm f/16, sa uticajem difrakcije (RAW); desno – 50mm f/16, difrakcija redukovana u aparatu (JPEG)

Uticaj difrakcije je veoma lako uočiti, kada se uporedi snimak kod kojeg difrakcije nema (levo) sa snimkom koji pokazuje znake difrakcije na f/16. Pad oštrine uzrokovan difrakcijom, po prirodi je veoma različit u odnosu na klasičnu neoštrinu uzrokovanu optikom, a ta činjenica je poslužila kao ideja za korekciju difrakcije. I zaista, kada uporedimo prvi i poslednji isečak, nad kojim je primenjena funkcija interne korekcije difrakcije u aparatu, lako možemo uvideti da tragova difrakcije više nema. Štaviše, čini se da je zahvaljujući pomalo agresivnoj korekciji, korigovan snimak nastao na otvoru blende f/16, oštriji nego sličan snimak napravljen na f/4.5! Ukoliko dozvolite aparatu da koristi korekciju difrakcije, moći ćete bez bojazni da koristite čak i f/16, što može biti bitno za sve situacije koje traže neograničenu dubinsku oštrinu.