Sony α7 III (ILCE-7M3), Test
ISO TEST, JPEG
Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.
ISO test u JPEG formatu gotovo uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan u RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao neki oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG-u, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format.
Pogledaćemo kakve rezultate Sony α7 III nudi na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, opet u poređenju sa EOS-om R. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:
100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (levo - Sony α7 III, desno - Canon EOS R):
Kao što smo u uvodnom delu ovog poglavlja rekli, JPEG često pokaže drugačiji međusobni odnos testiranih senzora, u odnosu na ono što je prethodno zaključeno po pitanju RAW-a. Šum se ovaj put najpre pojavljuje na Sony-ju, što samo ukazuje na to koliko kompresija i generalno slabiji JPEG kod Canona, može uticati na krajnji rezultat. Već od ISO 3200, pa do samog maksimuma, Sony najviše problema ima sa artefaktima. Izraženi su na oštrijim prelazima i konturama i veoma nametljivi, čak i tamo gde Sony zapravo bolje kontroliše šum. Sve govori u prilog pretpostavci da je interno oštrenje odgovorno za ovu pojavu. Canon kontroliše šum relativno solidno, mada ga i dalje na višim vrednostima ima upadljivo više nego kod Sony-jevog modela. Karakter šuma je na oba aparata u principu isti, sa nešto neutralnijim pristupom koji gaji α7 III i malo agresivnijim magentnim primesama koje nudi EOS R. Na, za Canon maksimalnih ISO 102400, Sony je s lakoćom porazio Canon, kako po pitanju opšte definicije snimka, tako i po pitanju ukupne količine šuma, premda je jasno da nijedan od aparata ne može dobiti prelaznu ocenu, kada je praktična upotrebljivost u pitanju.
Ukoliko ste u prilici da pošto-poto morate koristiti JPEG, iz ma kojeg razloga, dobro je znati da vam Sony α7 III može pomoći ponudom interne redukcije šuma. Ona je u konvencionalnom obliku prisutna u dva stepena – slabijem (low) i standardnom (normal). Kako to izgleda, možemo videti na sledećim isečcima (s leva na desno – isključena redukcija, low i normal):
Redukciju šuma na većini fotoaparata treba koristiti veoma uzdržano ili barem unapred proveriti kako se redukcija ispoljava i koliko narušava osnovne kvalitete fotografije. Kod mnogih modela je uobičajeno da isključena redukcija ipak podrazumeva barem redukciju kolornog šuma, ako ne i monohromatskog u nekoj meri. Prvi stepen redukcije je obično i najbolji, a svaki sledeći korak nudi više destrukcije, nego li sam šum protiv kojeg se bori.
Kod Sony-ja, situacija je malo povoljnija nego kod većine drugih modela. Niži stepen redukcije (low) vrši veoma suptilno uklanjanje kolornog šuma, uz vrlo blago angažovanje na monohromatskom. To u praksi donosi dosta fine rezultate, sa optimalno očuvanim koloritom i konturnom oštrinom. Samim tim, očuvana je i velika količina detalja. Čak je i jači od dva nivoa redukcije (normal) dovoljno balansiran da ne izaziva prevođenje kompletne fotografije na nivo akvarela, što je veoma čest slučaj kod aparata drugih brendova. Samim tim, nema potrebe za nekakvim preporukama čega se treba kloniti, jer će sve do ISO 51200 čak i najjači stepen redukcije dati sasvim solidne rezultate. Naravno, ukoliko uslovi nisu baš loši, svakako je bolje u potpunosti isključiti redukciju šuma ili je barem držati na nižem nivou.