Nikon D3300, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Posle više generacija raznih aparata koje je pratio solidni AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, isti je ispraćen u zasluženu penziju. Zamena je stigla u vidu druge generacije objektiva, prigodnog naziva AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR II. Stari objektiv smo testirali više puta, utvrdili njegove veoma pristojne performanse, a sada smo nestrpljivi da proverimo da li će nova verzija uspeti da zadrži renome stare ili ga čak unapredi.

Poznata scena hrama će poslužiti i ovaj put:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji, Nikon AF-S 18-55mm f/3.5-5.6G VR II: LINK (ZIP; 259 MB)

Testiranje u studijskim uslovima bi možda obezbedilo konstantnost i uniformnost od testa do testa, ali bi izostavilo jednu od najslabijih tačaka većine kit objektiva – performanse na beskonačnoj fokusnoj distanci. Zbog toga već dugo eksploatišemo ovu scenu, baš kako bi objektiv bio prikazan u najkritičnijoj situaciji.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED VR II

Jednu od najčešćih optičkih anomalija, a pogotovo kod jeftinijih objektiva koji pokrivaju šire uglove (male žižne daljine), predstavljaju hromatske aberacije (CA; Chromatic Abberations). Lateralne hromatske aberacije, koje ćemo demonstrirati na sledećim isečcima, nastaju kao produkt disperzije svetlosti, usled prelamanja pod oštrijim uglom i razlaganja na kolorne komponente. Osim optičkih elemenata koji u modernim objektivima suzbijaju ovu pojavu, skoro svi proizvođači poseduju neki od algoritama kojima se ona sa manje ili više uspeha eliminiše u realnom vremenu. Nikon u svojim aparatima već dugo poseduje jedan takav algoritam i to u svim kategorijama aparata, a korekcija se vrši (očekivano) isključivo u JPEG formatu, uoči njegovog upisa na karticu. Zbog toga su snimci sa D3300 pošteđeni CA, te ako želimo da ih vidimo, moramo posegnuti za RAW snimcima i razviti ih bez korekcija. Na sledećim isečcima možete videti hromatske aberacije kod 18-55 VR II objektiva, u RAW formatu (levo) i efikasnost korekcije u realnom vremenu, koju aparat izvodi simultano na JPEG snimku, u toku fotografisanja (desno):

Priloženi isečci su uvećani na 200% kako bi CA bile lakše uočljive, a sa njih se može videti koliko jedna, naizgled prosta funkcija, može imati uticaja na krajnji rezultat. Hromatske aberacije, koje očigledno postoje i na novom kit objektivu, aparat je u najvećoj meri eliminisao bez znanja korisnika i time znatno poboljšao efektivnu upotrebnu vrednost. Tačno je da se hromatske aberacije najčešće lako uklanjaju u post-procesu, ali pošto jedan dobar deo korisnika nikada neće posegnuti sa RAW formatom, ova funkcija je više nego dobrodošla. Posebno kada je ova klasa aparata u pitanju gde, ruku na srce, jedan dobar procenat novopečenih vlasnika neće ni znati za postojanje RAW-a. Barem u prvo vreme. U zavisnosti od korišćenog objektiva, u nekim se slučajevima može desiti da aberacije ne budu u potpunosti uklonjene, jer se u JPEG formatu one uklanjaju šablonski, na osnovu predefinisanih parametara za svaki objektiv. Ukoliko korisnik koristi pretežno RAW format, onda može očekivati i potpunu eliminaciju hromatskih aberacija, jer se operacija u tom slučaju izvodi ciljano, za konkretni snimak. Novi AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR II se i optički nešto bolje bori sa hromatskim aberacijama u odnosu na svog prethodnika, što nas navodi na misao da je to tek početak dobrih vesti. Idemo dalje...

Još jedna od bitnih optičkih kvaliteta je oštrina. Njen značaj se često potencira i preko svake potrebe, jer ona nije jedino što čini fotografiju. Ipak, pogledaćemo kako stvari stoje na karakterističnim delovima raspona i otvorima blende. Novi objektiv je ovde pošteđen uticaja senzora, budući da uklanjanje AA filtera pogoduje maksimalnoj oštrini koju objektiv može da isporuči. Prvo ćemo videti kako se 18-55 VR nosi na najširem delu, na maksimalno otvorenoj blendi:

Oštrina na najširem kraju i najvećem otvoru blende nije loša, ali nije ni naročito dobra. Rekli bismo da je u centru za nijansu lošija nego na starom modelu, dok je na periferiji za istu takvu nijansu bolja. Moramo da se ogradimo i napomenemo da su takve devijacije u granicama tolerancije za pojedinačne primerke objektiva, pa se u nekoj budućnosti može lako ispostaviti kako je ovaj objektiv ipak bolji po svim optičkim parametrima. Zasad o tome ne možemo špekulisati, jer je faktičko stanje takvo kakvo jeste. Daljom analizom ćemo utvrditi kakav je odnos ma manjem otvoru blende:

Ovde su se pretpostavke obistinile – novi objektiv je u centru kadra sustigao stari model, ali je na periferiji dodatno pojačao prednost. Pogledajmo kako stvari stoje na ostalim ključnim žižnim daljinama. Najpre 24mm:

Situacija je veoma slična prethodnoj. Oštrina u centru je opet jednaka onome što smo ranije viđali na starom 18-55 VR-u, dok je na periferiji za nijansu bolja. Primećujemo i blagu prednost novog modela u pogledu mikrokontrasta. Nije to ništa oko čega treba praviti galamu, ali je svako poboljšanje u ovom cenovnom rangu poželjno. Idemo dalje – 35mm:

Na 35mm primećujemo blagi pad oštrine, kako u centru, tako i na periferiji, a da li se radi samo o slaboj tački na konkretnom delu raspona ili o trendu pada oštrine do kraja raspona, utvrdićemo uvidom u isečke na 45mm:

I definitivno možemo da potvrdimo da je u pitanju tek mali pad u sredini raspona, jer se na 45mm sve vratilo na svoje mesto. Oštrina u centru je solidna, mada ne i izuzetna kao na 24mm, dok na periferiji i dalje vidljivo zaostaje za centralnom. Krajnji domet objektiva je 55mm, a to je na starom modelu bila svetla tačka. Pogledajmo kako se na maksimalnoj žiži kotira novi kratki kit objektiv:

Čak i bolje nego prethodnik! Ne previše bolje, ali dovoljno da je to moguće registrovati. I u centru i na periferiji kadra!

Veliki neprijatelj oštrine može biti i difrakcija. Ova pojava je nezgodna u situacijama kada je potrebno duboko polje dubinske oštrine (tzv. DOF), jer se najdublji DOF dobija na malim otvorima blende, a na taj način se provocira u pojava difrakcije. Da podsetimo, difrakcija je pad oštrine usled projekcije svetlosnih zraka pod oštrijim uglom u odnosu na ravan senzora, a kroz male otvore blende, čiji listići dijafragme „lome“ svetlost tako da izazivaju njegovu disperziju i blago zamućenje na kraju svog putovanja – na digitalnom senzoru. Difrakcija u teoriji počinje već privrtanjem na f/11 i u principu ne zavisi od objektiva, već od zakona fizike i lakše se ispoljava na senzorima visoke rezolucije. Ako uporedimo dva snimka istog motiva, ali na različitim otvorima blende, lako ćemo uočiti ovu pojavu:

Kao što se da videti, difrakcija može imati veliki uticaj čak na oštrinu, tako da čak i veoma oštri objektivi mogu delovati nejako, pa osim ukoliko dubok DOF nije od primarnog značaja, jako male otvore blende treba izbegavati.

Novi najkraći kit u Nikon gami je delimično ispunio svoj zadatak. Kažemo „delimično“, jer i dalje nismo sigurni u svrsishodnost njegovog predstavljanja. Ako je cilj bio samo smanjenje gabarita, tu je posao obavljen samo delimično – objektiv jeste fizički manji i lakši, ali samo dok je spakovan u torbu. Čim mu odbravite zum mehanizam i pripremite za fotografisanje, njegove male dimenzije lako dosežu one starog objektiva. Što se oštrine tiče, ona ni ranije nije bila sporna, a sada je u većem delu unapređena. Ono čime nismo zadovoljni je oštrina na najvećem otvoru blende, mada se tu ograđujemo, jer nije sasvim sigurno da će taj utisak pratiti baš svaki primerak ovog objektiva. Kao nov proizvod, on svoje postojanje lako opravdava. Poželite li ga kao zamenu za svoj postojeći 18-55 VR kit, najradije bismo vas od toga odvratili. Ne zato što objektiv nije dobar, već zato što nije dovoljno dobar da biste u njegovu nabavku uložili više od onoga što trenutno imate. Ako već planirate kupovinu D3300, on će biti odličan pratioc. Ako planirate nabavku nekog drugog Nikona, a u opciji je i ovaj kit, i to bi mogla biti dobra odluka. Ali zamena starog za novi? To već ne.