Nikon D3300, Test

DINAMIČKI RASPON

Pored detalja i ISO performansi, dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od „kompakt“ aparata, DSLR i MILC modele, zbog njihovih senzora veće površine, odlikuje veoma širok dinamički raspon (u daljem tekstu – DR), koji omogućava da se informacije iz RAW snimka izvuku u naknadnoj obradi. Na taj način je u post-procesu moguće korigovati sopstvene greške ili nadomestiti loše uslove naknadnim ispravkama. Neke od takvih situacija bi bile i izrazito kontrastne scene (poput pejzaža), gde jedan deo snimka biva eksponiran pravilno, dok nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“). Isto tako, situacija može biti i obratna, tako da glavni motiv ostane u senci, a nebo bude korektno eksponirano. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnijih i najsvetlijih informacija koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, koje može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu.

Test dinamičkog raspona izvodimo koristeći sada već ustaljenu metodologiju, a istu praksu ćemo ponoviti i sa D3300. Iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK (ZIP; 87 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Nikon D3300 se u ovom testu pokazao sasvim pristojnim, a male primedbe bi se mogle odnositi na blagu zelenu primesu u tamnijim partijama snimka. Selektivnim uklanjanjem je još uvek relativno lako izvesti eliminaciju kolornih devijacija, pa možemo konstatovati da ova iteracija Toshiba CMOS-a ne zaostaje za verzijom koja se koristi u Nikonu D5300. Kao što se može videti na gornjem primeru, očuvanost snimka je na jako visokom nivou, uprkos jakom podeksponiranju. Za razliku od podeksponirnih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu D3300 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

U odnosu na primer koji smo imali prilike da vidimo u nekim drugim Nikon aparatima, čini se da je dinamički raspon ovog senzora sada malo pomeren ka donjem spektru, pa zbog toga D3300 ostvaruje nešto lošije očuvanje informacija u svetlijem delu spektra, ali to nadoknađuje u onom tamnijem, zbog čega i kolorit biva bolje očuvan na podeksponiranim partijama. U konačnom skoru, budući vlasnici će biti više nego zadovoljni dinamičkim rasponom.

Senzor sjajno podnosi do jedne blende korekcije u oba smera (i podeksponiranje i preeksponiranje), dok je prilikom preeksponiranja preko te vrednosti već neophodno paziti na kritične partije. Podeksponiranje za 2 EV se u odnosu na nominalni snimak razlikuje samo po nešto većem prisustvu šuma, dok 3 EV donosi i prve kolorne deformacije u tamnijim partijama, a svakim sledećim korakom podeksponiranja se javlja i progresivno pojačanje kolornog šuma. Snimak podeksponiran za 5 EV donosi i prve “zapušene” partije (one koje su trajno izgubljene i nose RGB vrednost 0;0;0), kao i ozbiljno narušen tonalni balans. Naime, kada takav snimak dosvetlimo na nominalnu vrednost, njegova tonalna kriva biva narušena i deluje kao da je potrebno dodatno ga dosvetliti, kako bi bio doveden na referentni nivo. Ovo ukazuje na odstupanja u kalibraciji osetljivosti senzora, ali je to istovremeno i uobičajena pojava sa kojom smo se i ranije susretali. Dalje podeksponiranje demonstrira progresivni rast degradacije, pa slobodno možemo reći da kao takvi ostaju u potpunosti neupotrebljivi. Ipak, ako po strani stavimo narušavanje stepena osvetljenosti, senzor produkuje izvanredno malo šuma za situaciju kojoj je izložen, što je potpuno drugačija situacija u odnosu na ono što viđamo na Canonovim CMOS senzorima, koji zanemaruju rast šuma u korist očuvanja stepena osvetljenosti. I pored nekih teoretskih prednosti takvog koncepta, praktična prednost ipak ide Nikonovom rešenju.

Situacija sa preeksponiranjem je nešto drugačija. Jedna blenda preeksponiranosti se ni po čemu ne može razlikovati u odnosu na referentnu vrednost, dok 2 EV donosi minorne, ali ipak prisutne partije koje su nepovratno izgubljene u najsvetlijem delu spektra. 3 EV preeksponiran snimak i dalje može da se upotrebi uz pažljivu obradu i maskiranje najsvetlijih površina, dok 4 EV već ne ostavlja prostora za bilo kakvu obradu, budući da je gotovo 20-25% snimka nepovratno oštećeno.

Još jedan zanimljiv test dinamičkog raspona može biti i simulacija nedostajućih ISO vrednosti (tzv. „push“). Da podsetimo, radi se o zahvatu kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, jer one softverski dobijene u aparatu (na D3300 to je vrednost 25600) sa sobom već nose određene gubitke, pa ne bi bile od posebne koristi. Zato ćemo primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO 12800 za dve, odnosno tri blende, na taj način simulirajući ISO 51200, odnosno 102400. Prvi je na redu snimak podeksponiran za dve blende, tj. ISO 51400:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ne bismo mogli reći da je ovo upotrebljivo za svaki dan, ali je za jedan APS-C senzor odlično! Softverski postignutih ISO 51200 će retko kada neko koristiti u praksi, ali nije loše znati koji su limiti senzora. Opšti tonalitet scene je očuvan na najmanje 75% kadra, a jedino su najtamnije partije nestale. Kolorit je takođe dosta dobro balansiran, bez obzira što je agresivan šum prisutan na celoj površini snimka. Iznenađuje i to što karakterističnu kolornu primesu, u magenta tonu, ovde nije bilo toliko teško eliminisati sa par klikova selektivne desaturacije. Ukoliko biste imali potrebu za nekim dokumentarnim snimkom niže rezolucije, ISO 51200 bi mogao da se angažuje, uz određene kompromise.

Pogledajmo kakva je situacija kada se snimak na ISO 12800 podeksponira za tri blende i na taj način simulira ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Iskreno govoreći, ovde teško da bi pomogao i najveći merljivi optimizam. Sada je već više od 50% snimka gotovo progutano nepodnošljivom količinom šuma svih frekvencija, oko čijeg uklanjanja nijedan softverski trik više ne pomaže. Uništen je najveći procenat kolornih informacija, pa je o očuvanju detalja izlišno govoriti. Nije prvi put da ovo kažemo, ali – ovo je za APS-C senzore i dalje prevelik zalogaj. Bez ikakvih dilema.