Nikon D5300, Test

KIT OBJEKTIV

Ne bez razloga, kit objektivi predstavljaju tržišno najpopularnije optičke sklopove. Ranije je razlog za to bio uglavnom finansijski, dok je danas situacija nešto drugačija, pa kit objektivi obezbeđuju mnogo više od početničkog seta za probu aparata. Ova klasa Nikon aparata je sve do sada bila isporučivana isključivo sa kratkim standardnim zumovima, kakav je AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, da bi modelu D5300 po prvi put bio pridružen i jedan kit objektiv većeg raspona, potpuno novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR

Najveći broj proizvođača (da ne kažemo – svi) u svojoj ponudi imaju po jedan kratki standardni kit objektiv, često toliko jeftin da biva odbacivan čak i pre probe. Kako optička „glad“ savremenih senzora raste, tako se vremenom unapređuju i kit objektivi, a stari AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED II je pre nekoliko godina (tačnije – 2007.) zamenjen verzijom sa optičkom stabilizacijom, koju smo vam u više navrata već predstavili, ali nije na odmet da to učinimo ponovo. AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR se već godinama isporučuje kao kit objektiv uz dve niže klase Nikon DSLR-ova, pa nismo iznenađeni što prati i D5300.

Stavka koja često informisane kupce odvraća od najjeftinijih kit objektiva je dosta kratak raspon. To ih čini nešto manje poželjnim rešenjem za turističke namene, ali ih istovremeno čini i jeftinijim. S druge strane, solidnih su optičkih performansi, što je u biti i najvažnije. Kit objektiv o kojem ovde govorimo, krasi (u kompakt terminologiji) raspon od 3x. Kreće se od srednje širokih 18mm, a završava se na području srednjih 55mm. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom (u slučaju Nikon APS-C-a, to je 1.5x). Tako ovaj objektiv pokriva raspon od 27 do 83mm, a vidni ugao koji zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 28,8° na najdužih 55mm.

Spoljne dimenzije objektiva, 79mm x 73mm i masa od 265 grama, čine ga izuzetno laganim za nošenje, što posebno pogoduje celodnevnoj upotrebi. Izrada je solidna, klasična „Nikonska“, sa finom teksturom na kojoj ne ostaju otisci i dovoljno je otporna na nehotično grebanje. Zazori na spojevima su mali, a mehanička pokretljivost je prilično dobra za objektiv cenovnog ranga kome pripada. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je izrađen jednodelno, a sistem izvlačenja je pomalo arhaičan i često viđen na objektivima ove klase – najmanju dužinu objektiv postiže na srednjih 30-32mm, dok je najduži na 18, odnosno 55mm. Na taj način su postignute manje dimenzije, ali i ušteda, jer telo objektiva zahteva manje materijala, a solidne optičke performanse su zadržane. Bajonet je, takođe standardno za klasu kojoj pripada, izrađen od plastike, što ukazuje na potrebu da se sa njim rukuje nešto pažljivije.

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom, ali ne obezbeđuje FTM (full-time manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti isključivo kada je prekidač prebačen u odgovarajući položaj. Iz istog razloga, prednji element prečnika ø52mm rotira i izvlači se prilikom fokusiranja, što donekle komplikuje upotrebu nekih filtera, poput ND-Gradual ili CPL-a. Skala distance nije obezbeđena, a namenski fokusni prsten ne postoji, već je iskorišćen obod prednjeg elementa, koji je nazubljen i na taj način služi svrsi. Minimalna fokusna distanca iznosi 28cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje na taj način postiže je vrlo solidnih 0.31x, odnosno – približno 1:3.2. Brzina AF-a je prosečna za ovu klasu, što je, objektivno, sasvim dovoljno za većinu svakodnevnih potreba, koje ne uključuju akcione scene. Tačnost je više nego pristojna, a kolebanje je moguće u lošim svetlosnim uslovima, što u suštini i nije teren ovog objektiva.

Optička konstrukcija se sastoji od 11 elemenata u 8 grupa, uključujući i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Mera štednje je vidljiva na izostanku ED elementa (Extra-low Dispersion), koji suzbija hromatske aberacije nezavisno od žižne daljine, a bio je sastavni deo starije verzije objektiva. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (naznačen crvenom bojom), koji svojim pomeranjem amortizuje podrhtavanje u dve ose i time čini optičku stabilizaciju (VR; Vibration Reduction) funkcionalnom. Uzdužni presek i poredak optičkih elemenata možete videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je postojao na starijim objektivima, nije na raspolaganju, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, rezultati se uklapaju u ove specifikacije, s tim da treba pomenuti da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Za brze, akcione scene, i dalje je neophodno imati bržu ekspoziciju, kako bi pokret mogao biti „zamrznut“. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama, u kojima ona nije potrebna ili je kontraproduktivna (rad sa stativa, npr.). Pošto je u pitanju objektiv niže klase i malog dometa, optička stabilizacija ne raspolaže namenskim Active modom, prilagođenom akcionoj fotografiji, a umesto toga, objektiv je sposoban da prepozna takve situacije i automatski reguliše intezitet stabilizacije, tako da primat dâ samo vertikalnoj i time omogući kvalitetnije horizontalno praćenje (panninig) pokretne mete.

Od dodatne opreme, na raspolaganju je zonerica HB-45, kao i odgovarajuća meka torbica, oznake CL-0815, koji se kupuju posebno.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Raspon je kod tzv. „standardnih zumova“, jedna od bitnijih osobina, a upućeniji znaju da veći raspon retko dolazi bez penala. Tako, nepisano pravilo kaže da je optički kvalitet obrnuto proporcionalan rasponu, što znači da – što je veći raspon između najmanje i najveće žižne daljine, to je izvesnije da će objektiv patiti od izraženih optičkih anomalija. Nekoliko poslednjih generacija objektiva, nezavisno od proizvođača, na svojevrstan način je pobilo ovakvu teoriju. Naravno, ne borbom protiv zakona fizike, već opštim napretkom u kvalitetu, koji je podignut za čak par lestvica u odnosu na ranije modele. AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR je jedan od najpopularnijih objektiva koji je ovo nepisano pravilo stavio van snage i svojim optičkim kvalitetima uspeo da, ako ne prestigne, ono bar sustigne neke skuplje modele.

Novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR teži da nastavi ovu tradiciju, a nakon svega viđenog od strane 18-105VR, cenimo da mu neće biti lako. Raspon je povećan za čitavih 40%, što predstavlja potencijalnu kvalitativnu zamku. Da li će tako i biti na kraju, proverićemo u praktičnom delu testa, a zasad ćemo se pozabaviti tehnikalijama.

Raspon novog objektiva će mnogima biti glavni razlog za kupovinu, čak i bez obraćanja previše pažnje na performanse. Kreće od srednje širokih 18mm, a završava se na ozbiljnom tele-području od 140mm. U terminologiji kompakt aparata, to bi bio raspon od 7.8x. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa užim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom. Kako je krop faktor Nikon APS-C aparata (pomenuti DX u Nikon terminologiji) 1.5x, množenjem sa žižnom daljinom dobijamo raspon od 27 do 210mm. Vidni ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 11.3° na najdužih 140mm.

Spoljne dimenzije objektiva od 97 x 78mm i masa prosečnih 490g, čine ga nešto krupnijim od starog 18-105VR, ali istovremeno i dalje jednim od lakših objektiva u klasi, što može biti bitna stavka za svakodnevno nošenje. Izrada je, kao i ranije, vrlo kvalitetna za cenovni rang kojem pripada, a u nekim domenima još je bolja od one koja je krasila prethodnika – 18-105. Završna obrada je pristojnog kvaliteta, malih zazora na spojevima i mehaničke pokretljivosti koja uliva poverenje. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, a linearno se izvlači do maksimalnih 140mm. Zamerka koju smo uputili prethodniku, a koja se ticala plastičnog bajoneta, ovak put izostaje, jer 18-140 VR poseduje metalni, što podrazumeva i bitno manje habanja usled čestih izmena objektiva, ali i bitno veću otpornost na eventualno lomljenje.

Autofokus je pogonjem brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti bez potrebe za prebacivanjem AF prekidača u položaj manuelnog fokusa. Fokus je realizovan interno, što znači da se mehanizam ne izvlači, niti prednji element prečnika ø67 rotira tokom fokusiranja, pa je i upotreba posebnih filtera, poput CPL-a, olakšana. Na žalost, ni ovaj put nije obezbeđena skala distance fokusiranja, a sam fokusni prsten je (mada uobičajeno za ovu klasu) i dalje isuviše uzak. Minimalna fokusna distanca iznosi 45cm (mereno od ravni senzora, na Nikonu D5300 naznačena simbolom ø, na levom boku kućišta pentaogledala), a uvećanje koje na taj način postiže je nešto veće nego na prethodniku i iznosi 0.23x, odnosno 1:4.8. Brzina AF-a je prosečna i u klasi je sa drugim kit objektivima. To znači da će bez preteranih problema pokriti većinu potreba prosečnog amatera, ali da ne treba očekivati čuda i tražiti od njega performanse skupih modela, namenjenih snimanju akcionih scena. Tačnost je na visokom nivou, rekli bismo veća nego na prethodniku, sa vrlo malim procentom promašenih snimaka, a jedino kolebanje se može javiti u slabim svetlosnim uslovima, čemu (ruku na srce) ovaj objektiv nije ni namenjen.

Optičku konstrukciju objektiva čini 17 elemenata u 12 grupa, uključujući jedan ED element (Extra-low Dispersion; naznačen žutom bojom na ilustraciji niže), koji suzbija pojavu hromatskih aberacija i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje nepoželjnog flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (označen crveno), uposlen od strane sistema VR optičke stabilizacije (Vibration Reduction), a kako to tehnički izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:
 

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor blende ide od f/22 do f/38, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, objektiv ne poseduje poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je bio slučaj sa starijim Nikon objektivima, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR (Vibration Reduction je naziv Nikonove verzije) omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama u kojima ona nije potrebna (rad sa stativa), a objektiv ne raspolaže sa više modova stabilizacije, poput Active moda, namenjenog akcionoj fotografiji (npr. „paning“, praćenje pokretne mete).

Od dodatne opreme, na raspolaganju su zonerica oznake HB-32 i CL-1018 meka torbica, koji se ovaj put, na naše iznenađenje, ne isporučuju u paketu sa objektivom. Još je veće iznenađenje što ovi dodaci nisu deo standardne opreme čak i kada se objektiv kupuje u zasebnom (skupljem) pakovanju, već ih je neophodno posebno nabaviti. Mere štednje polako potiskuju galantnost na koju smo navikli kod Nikon objektiva.

SOFTVER

Sistem menija Nikona D5300 raslojen je u pet kategorija: Playback, Shooting, Custom Settings, Setup i Retouch:

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch

Playback kategorija je namenjena podešavanjima vezanim za pregled i štampanje fotografija direktno sa aparata; Shooting podešavanju vezanom za fotografisanje; Custom Settings je skup opcija namenjenih finom podešavanju sistema aparata; Setup podešavanju nefotografskih parametara aparata; Retouch su opcije namenjene naknadnoj obradi postojećih snimaka.

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. RAW (Nikonov NEF format) se može snimati samo u maksimalnoj rezoluciji (24 MP), dok je za JPEG na raspolaganju dvostruko definisanje kvaliteta – rezolucijom i stepenom kompresije. Na raspolaganju je tri rezolucije: 24 MP (Large (L) – 6000 x 4000), 13.5 MP (Medium (M) – 4496 x 3000) i 6 MP (Small (S) - 2992 x 2000). Svaka od tri rezolucije je ponuđena u tri nivoa kompresije (Fine, Normal i Basic), a svaka od ovih varijanti je dostupna i prilikom kombinovanog RAW+JPEG snimanja. JPEG snimak koji je sadržan u NEF fajlu radi pregleda (tzv. embedded JPEG) zapisan je u punoj rezoluciji, što omogućava uvećanje na 100% nivo u režimu pregleda fotografija.

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Opcije za uklanjanje optičkih anomalija objektiva spadaju u još jednu od inovacija poteklih iz Nikon kuhinje. Ispravljanje geometrijskih izobličenja je moguće uključiti ili isključiti pomoću opcije Auto Distortion Control, dostupne u Shooting grupi opcija, a još dve dodatne korekcije nisu predmet izbora – jedna je korekcija vinjetiranja, a druga je korekcija hromatskih aberacija. Oba zahvata aparat izvodi više nego odlično, tako da je JPEG u startu lišen potrebe za dodatnim korekcijama. Ukoliko iz bilo kog razloga niste zadovoljni učinkom automatike, RAW format će omogućiti ručne ispravke u postprocesu, s obzirom da se unutrašnja obrada ne primenjuje na ovaj format.

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali uz što manje nusefekata. Pored toga, ADL izvodi i kontrolisanu korekciju kolorita, najčešće pojačavajući zasićenje. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Na raspolaganju je Auto mod, kada će aparat primeniti stepen najpogodniji u odnosu na trenutne uslove rada, kao i četiri predefinisana nivoa: Low, Normal, High i Extra High. Njihov učinak ćemo pogledati na sledećem primeru:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-high intezitet

Priloženi snimak je samo jedan od mogućih epiloga, a učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki neće uvek biti isti. Nekada ćete se zapitati da li ga je aparat uopšte primenio, a nekad će učinak biti vidljiv bez potrebe za detaljnom analizom. Razlog leži u razlici između D-Lighting opcije, raspoložive u Nikon Capture NX2 (komercijalnoj aplikaciji za razvijanje Nikon RAW fajlova), koja izvodi zahvat po unapred definisanim parametrima, i Active D-Lighting varijante koja svoj intezitet i odnos tonova određuje u samom trenutku fotografisanja, iz čega sledi zaključak da ga je nemoguće ponoviti u post-procesu, osim ukoliko RAW nije snimljen sa uključenom ADL opcijom. Kao i za sve druge, slične opcije, i za ADL važi preporuka da se koristi samo kada za njim ima potrebe, tj. kada u kadru dominiraju jaki kontrasti, jer njen uticaj nekada može biti kontraproduktivan i od potencijalno odličnog snimka, napraviti tek prosečan, u smislu tonaliteta i kolorita. Takođe, ukoliko postoji nesigurnost oko krajnjeg efekta ADL-a na snimak, preporučljivo je koristiti RAW+JPEG zapis, što će vam omogućiti da ADL izostavite u slučaju potrebe.

RETOUCH MENU

Danas već redovna opcija modernih DSLR-ova, mogućnost jednostavnije obrade i konverzije RAW snimaka u JPEG, ponuđena je i na Nikonu D5300. U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za ove opcije, ukupno njih 17. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Small Picture, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Poslednja opcija, Edit Movie, namenjena je najosnovnijoj „obradi“ video materijala – trimovanju („seckanju“). U svakom slučaju, možda nisu konkurentne ozbiljnim grafičkim alatkama, ali ove opcije mogu biti sasvim korektna alternativa, u situacijama kada su gotove fotografije potrebne bez odlaganja, ili korisnik prosto nije vičan ozbiljnoj obradi korišćenjem namenskih alata.

HDR MODE

U odnosu na na Active D-Lighting, HDR važi za sledeći nivo kompleksne obrade. HDR (High Dynamic Range) kao pojam, sam po sebi nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija, ali se na aparatima, kao zahvat koji se izvodi u realnom vremenu, pojavio tek pre par godina, a namenjen je prvenstveno početnicima i svima koji žele instant rezultate. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje na oči krenu suze, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti, u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a je u teoriji moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim rasplaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR je, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenameski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan, a algoritam implementiran u D5300 ovu funkciju promoviše sa mogućnošću izbora inteziteta, pa je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom. Jedan niz različitih snimaka iste scene, urađenih sa različitim setovanjima HDR funkcije, možete videti na sledećem primeru:

Učinak HDR moda (s leva na desno): isključen, Low, Normal, High i Extra High intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, HDR scenu balansira manje uzdržano nego što to čini Active D-Lighting. Dok je najslabiji intezitet teško razlikovati u odnosu na snimak koji je napravljen bez ikakvih algoritama dodatne obrade, srednji (normal) stepen već pokazuje prisustvo „halo“ efekta, naglašenih „duhova“ koji se javljaju na spojevima kontura. Dva najviša stepena (High i Extra High) će se možda svideti samo laicima kojima će to biti prvi susret sa HDR-om, ali je za bilo kakvu iole ozbiljnu upotrebu, njegov efekat najblaže rečeno preteran. Kako je korišćenje HDR-a uslovljeno pravilom da se isti može aktivirati isključivo za JPEG snimke (u smislu da je RAW neophodno isključiti), aparat će vas upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa uz prikladno upozorenje. S tim u vezi, preporučuje se i da svaki bitan kadar ispratite i jednim snimkom bez upotrebe HDR-a, jer ukoliko dotična funkcija da loš rezultat, skoro ga je nemoguće popraviti u obradi.

BRZINA

Novi procesor je, osim očiglednih dobitaka po pitanju funkcija, doneo i teoretski veću ukupnu brzinu rada. Međutim, u praksi, iako postiže manje/više jednaku opštu brzinu odziva na komande, spremnosti za rad i sličnog, a čak je i brzina rafala jednaka onoj na prethodniku i istovremeno jedna od najboljih u klasi sa svojih 5fps, Nikon D5300 je na neki volšeban način uspeo da podbaci na polju memorijskog bafera. Da li je u pitanju manji kapacitet istog ili je revizija senzora donela i neko unutrašnje procesiranje koje prethodniku nije bilo potrebno, nije nam poznato. Priznajemo da nas je malo iznenadila činjenica da novi aparat, i pored novog procesora, postiže lošije rezultate u nekim domenima.

Kada je aparat opremljen nekom od najbržih SDXC kartica, možete očekivati kontinualno okidanje i do 100 JPEG snimaka u nizu, bez usporavanja. Ovaj rezultat je utoliko čudniji, jer kada se radi o višestruko zahtevnijim RAW snimcima, Nikon D5300 uspeva da postigne do 6 snimaka u nizu, što definitivno jeste sporije nego što je postizao D5200 sa svojih 8fps. Kada se koristi kombinovani RAW+JPEG upis, brzina pada na svega 5 snimaka u nizu, što znači da će D5300 maksimalnom brzinom u tom slučaju moći da okida tačno jednu sekundu. Nakon što se bafer prepuni, aparat nastavlja da okida, ali uz rafal koji ne prelazi (odokativno) 1.5fps, do pražnjenja bafera. Zbog čega Nikon dopušta sve lošije rezultate iz generacije u generaciju, nije nam poznato, ali bismo mogli da pretpostavimo da se samo radi o prostom balansiranju proizvoda, pre nego o nečemu što potiče od tehničkih ograničenja.

Korišćenje geometrijskih korekcija i Active D-Lighting funkcije ne pokazuje uticaj na efektivnu brzinu aparata, a vidljiv pad performansi se oseća kada se koriste najviše ISO vrednosti (posebno u situacijama koje uključuju algoritme za redukciju šuma). Ostatak operacija, od pregleda fotografija, navigacije kroz menije i, naravno, samog fotografisanja, ostavljaju vrlo povoljan utisak. Brzina klasičnog fokusiranja je ista kao i na D5200 (što i ne čud, s obzirom da je iskorišćen isti AF modul), dok je kontrastni fokus malo unapređen. Međutim, i pored toga bi poređenje sa vodećim aparatima iz kategorije „bezogledalaca“ (MILC) bilo potpuno besmisleno. Ono što iritira je rad u LV režimu, gde nakon okidanja postoji ozbiljna pauza od oko 10-ak sekundi, dok aparat bude spreman za sledeći snimak. Naravno, D5300 nije jedini Nikon koji ispoljava čudan rad poput ovog u LV režimu, pa nema dileme da li je pitanju neki kvar ili specifičnost modela.