Nikon D5300, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje slabiji u poređenju sa filmom, ali sa tendencijom ka sve manjim i manjim razlikama. Najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Test dinamičkog raspona već neko vreme izvodimo koristeći noviju metodologiju, a ovu praksu nastavljamo i sa D5300. DR test već neko vreme podrazumeva i kontrolisane uslove, pa je lakše izvršiti i komparaciju, ukoliko zatreba. Iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Nikon D5200 je u ovom testu odradio više nego pristojan zadatak, a slično bi se moglo reći i za D5300, uz primedbu da tamnim partijama zeleni tonalitet dominira nešto intezivnije, a teže se uklanja nego što bismo pretpostavili bez prethodne probe. Za razliku od njih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu D5300 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Kao što možemo videti, preeksponiranje proizvodi bitno veću degradaciju krajnjeg snimka, pa se za njegov prilično obiman deo može reći da je trajno izgubljen, bez očuvanih korisnih informacija. To nije ništa neočekivano, jer smo i mnogo puta do sada konstatovali da je dinamika digitalnih senzora asimetrično pozicionirana u odnosu na nominalnu eksponiranost, te da se dotični uspešnije bore sa podeksponiranim, nego preeksponiranim partijama.

Kao i mnogo puta do sada, pravi uvid u potencijal dinamičkog raspona senzora se može naslutiti analizom celog seta od 13 snimaka, a viđeno bismo u najkraćem mogli prokomentarisati kao uobičajen rezultat savremenih Nikon aparata. Po dve blende ofseta u jednu ili drugu stranu, ne proizvode praktično nikakve negativne efekte – snimke je moguće bez ikakvih komplikacija dovesti na normalne vrednosti, a stepen gubitaka je apsolutno nepostojeći. Dalje odstupanje od nominalnih vrednosti pokazuje prve znake deformacija u koloritu i tonalnom opsegu, pa 3EV podeksponirani snimak već počinje da pokazuje nervozu na polju opšteg tonaliteta fotografije, dok preeksponirani biva već ozbiljno oštećen u najsvetlijim partijama, koje su trajno izgubljene.

4 blende odstupanja od nominalne vrednosti proizvodi već ozbiljan problem u tamnijim partijama podeksponiranog snimka i praktično potpuno neupotrebljiv snimak u uslovima kada se on preeksponira. Podeksponirani snimak je delimično moguće dovesti u tonalnu ravnotežu, ali se i pored toga može videti prisustvo zelenih nijansi gde god dominiraju tamni tonovi. To je rezultat koji je ekvivalentan onome što smo videli na D5200, ali i na D7100, što ne čudi, s obzirom da sva tri aparata dele isti senzor, a samim tim i identičan integrisani A/D konverter.

Dalje podeksponiranje ne nudi dovoljno prostora za korekcije, pa se tamniji tonovi polako gube i ostaju “zapušeni”, bez mogućnosti da se iz njih izvuku dodatne informacije. Takav trend se nastavlja do najekstremnijih -8 EV, gde se vrlo teško može razaznati čak i srednji deo spektra. Upućeni će lako uočiti razliku u odnosu na top modele Nikona u klasi 35mm senzora (full-frame), koji demonstriraju svoju moć na ovom terenu i na delu pokazuju da veći senzor još uvek ima bitno veću marginu u očuvanju informacija, čak i onda kada na papiru deluju uporedivi.


Red je da pređemo i na drugi deo ovog poglavnja, a to je “push” proces, zahvat kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, jer one softverski dobijene u aparatu (na D5300 su to vrednosti 16000, 20000 i 25600) sa sobom već nose određene gubitke, pa ne bi bile od posebne koristi. Zato ćemo primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO 12800 za dve, odnosno tri blende, na taj način simulirajući ISO 51200, odnosno 102400. Prvi je na redu snimak podeksponiran za dve blende, tj. ISO 51400:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

D5300 je ovaj zadatak ispratio na nekom prosečnom nivou za Nikon aparate poslednjih generacija. Simuliranih ISO 51200 nije upotrebljivo za svaki dan i u svakoj prilici, ali može da ilustruje koliko se senzor ovog aparata može „nategnuti“, a da snimak ne „pukne“ u obradi do neprepoznatljivosti. Tamne partije je očekivano najteže spasiti, ali su čak i one održane na nekom pristojnom nivou, pa čak i uzorno počišćene od jakog kolornog šuma, koji se obavezno javlja prilikom ovakvih zahvata. Tragovi bendinga nam se čine slabijima nego ranije, možda čak slabiji i u odnosu na D7100, ali ih ipak ima i vidljivi su i nakon tretmana redukcijom šuma. Kolorna saturacija tamnih partija, pretežno u magenta tonu, prisutna je i na D5300, kao i kod većine drugih aparata, a dosta ju je teško suzbiti, bez ozbiljnog narušavanja opšteg kolornog balansa celog snimka.

Da to ipak nije toliko loše, uverili smo se podeksponiranjem za cele četiri blende i vraćanjem u obradi, kojim smo dobili ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

ISO 102400 se još jednom pokazao kao preveliki zalogaj za digitalne senzore u APS-C kategoriji, pa ne iznenađuje što je većina informacija trajno izgubljena, a čak i ono što je ostalo, ne ostavlja naročito povoljan utisak. Detalji, kolorit, prelazi... sve je prepušteno gustom šumu koji neselektivno proždire skoro ceo snimak, tako da se na kraju samo nadzire šta je motiv na fotografiji. Selektivna desaturacija, tehnika kojom se u nekim slučajevima da spasiti barem delić ovako destruktivnog uticaja kolornog šuma, ovde nije urodila plodom. Na posletku, sa zadovoljstvom primećujemo da D5300 ni najmanje nije u zaostatku za D7100 po pitanju kvaliteta fotografija, što potvrđuje da je u pitanju zaista isti senzor.