Nikon D5300, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Kraći standardni kit, AF-S Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR smo već testirali u više navrata, pa tu ne očekujemo nekakva iznenađenja, ali nas novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR dovoljno intrigira, da nestrpljivo isčekujemo da vidimo kako će se pokazati i da li će opravdati titulu naslednika planetarno popularnog AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR.

Poznata scena hrama će poslužiti i ovaj put:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – Nikon AF-S 18-55mm f/3.5-5.6G VR i Nikon AF-S 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Scena svakako nije idealna, pošto ne obezbeđuje konstantnost od testa do testa, koja je jako bitna stavka prilikom testiranja objektiva i eventualnog kasnijeg poređenja rezultata. S druge strane, konstantnost postignuta u studijskim uslovima ne bi oslikavala realne domete objektiva, pa je ovakav kadar nekakav prihvatljivi kompromis koji će poslužiti za što realniji prikaz objektiva. Osim toga, ponavljanje iste scene u različitim okolnostima i sa različitim DSLR-ovima pruža odličan presek stanja, na osnovu kojeg se može doneti bitno realniji sud o kvalitetu optike.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED VR

Jednu od najčešćih optičkih anomalija, a pogotovo kod jeftinijih objektiva koji pokrivaju šire uglove (male žižne daljine), predstavljaju hromatske aberacije (CA; Chromatic Abberations). Lateralne hromatske aberacije, koje ćemo demonstrirati na sledećim isečcima, nastaju kao produkt disperzije svetlosti, usled prelamanja pod oštrijim uglom i razlaganja na kolorne komponente. Nikon u svojim aparatima već dugo poseduje algoritam koji u realnom vremenu uklanja hromatske aberacije, prilikom interne konverzije u JPEG format. Zbog toga su snimci sa D5300 pošteđeni CA, te ako želimo da ih vidimo, moramo posegnuti za RAW snimcima i razviti ih bez korekcija. Na sledećim isečcima možete videti hromatske aberacije kod 18-55 VR objektiva, u RAW formatu (levo) i efikasnost korekcije u realnom vremenu, koju aparat izvodi simultano na JPEG snimku, u toku fotografisanja (desno):

Na priloženim isečcima se može videti koliko jedna, naizgled prosta funkcija, može imati uticaja na krajnji rezultat. Hromatske aberacije, koje očigledno postoje na ovom kit objektivu, aparat je u najvećoj meri eliminisao bez znanja korisnika i time znatno poboljšao efektivnu upotrebnu vrednost. Tačno je da se hromatske aberacije najčešće lako uklanjaju u post-procesu, ali pošto jedan dobar deo korisnika nikada neće posegnuti sa RAW formatom, ova funkcija  je više nego dobrodošla. Posebno kada je ova klasa aparata u pitanju gde, ruku na srce, jedan dobar procenat novopečenih vlasnika neće ni znati za postojanje RAW-a. Barem u prvo vreme. U zavisnosti od korišćenog objektiva, u nekim se slučajevima može desiti da aberacije ne budu u potpunosti uklonjene, jer se u JPEG formatu one uklanjaju šablonski, na osnovu predefinisanih parametara za svaki objektiv. Ukoliko korisnik koristi pretežno RAW format, onda može očekivati i potpunu eliminaciju hromatskih aberacija, jer se operacija u tom slučaju izvodi ciljano, za konkretni snimak.

Još jedna od bitnih optičkih kvaliteta je oštrina. Njen značaj se često potencira i preko svake potrebe, jer ona nije jedino što čini fotografiju. Ipak, pogledaćemo kako stvari stoje na karakterističnim delovima raspona i otvorima blende, a posebno nas interesuje koliki pomak donosi uklanjanje AA filtera, koji važi za „neprijatelja“ optičkih sklopova, budući da ciljano omekšava projekciju svetlosti na senzor. Prvo ćemo videti kako se 18-55 VR nosi na najširem delu, širom otvorene blende:

Po pravilu najkomplikovaniji za realizaciju, najširi kraj jeftinog Nikon kit objektiva, na najvećem otvoru blende je prihvatljiv. U centru ga možemo nazvati solidnim, dok je periferna oštrina nešto slabija, premda i dalje sasvim upotrebljiva za jedan kit objektiv. Kada se blenda „privrne“ već na f/4, dobijaju se blago bolji rezultati, a kada se ona postavi na f/5.6, objektiv dostiže svoj „sweet spot“ u centralnom delu kadra, ali se to na žalost ne može reći i za periferiju, koja je tek minimalno bolja i kontrastnija nego kada je blenda širom otvorena:

Mada ne previše upadljiv, napredak se može registrovati kada se žižna daljina postavi na 24mm. Bolja centralna, ali i periferna oštrina, glavne su odlike:

Na 35mm se stvar ne menja, ili barem razlike nisu vidljive golim okom, dok se situacija na periferiji i dalje ne popravlja u značajnijoj meri:

Žiža od 45mm demonstira uzornu oštrinu centralnog dela kadra, dok periferna i dalje vidljivo zaostaje. Naravno, bilo bi previše očekivati uniformnu oštrinu na celom kadru, posebno ne kit objektiva ovog cenovnog ranga:

Krajnji domet raspona objektiva obično biva nešto mekši, ali se Nikon 18-55 VR ovde dobro drži, ako opet izuzmemo perifernu oštrinu, koja je ovde nešto slabija:

Ako izuzmemo blende manje od f/11, koje gubitak oštrine duguju uticaju difrakcije, 18-55 VR se može pohvaliti solidnom uniformnošću optičkih kvaliteta, pa performanse vrlo malo trpe sa promenom žižne daljine ili blende. Zato je skoro svejedno koji ćete otvor izabrati, sve dok nije potpuno otvoren ili previše privrnut. Kad već pomenusmo difrakciju, tj. pad oštrine usled projekcije svetlosnih zraka pod oštrijim uglom u odnosu na ravan senzora, ona počinje već privrtanjem na f/11 (uzgred, ne zavisi od objektiva, već od zakona fizike i lakše se ispoljava na senzorima visoke rezolucije), a postaje izražena na f/16:

Pošto difrakcija prikazuje svoj očigledno loš uticaj, preporučljivo je ne privrtati otvor blende na manje od f/8, eventualno do f/11, kako biste izbegli pad kvaliteta, osim u situacijama koje iz nekog razloga zahtevaju maksimalnu dubinsku oštrinu (DOF). Da ne ostane sve samo na monotonim test scenama, sledeći primeri (više informativnog karaktera) vam makar površno mogu dočarati mogućnosti kit objektiva, ali i slabosti u pojedinim kritičnim momentima:

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55 f/3.5-5.6G VR je često bez razloga omalovažavan objektiv. Donekle arhaičan dizajn može delovati odbojno na one koji se prvi put susretnu s njim, a realnost je, na sreću, potpuno drugačija. Mali raspon je možda i najslabiji argument ovog objektiva, ali zato mu ne nedostaje onog najbitnijeg – oštrine, kontrasta i solidne reprodukcije boja, zbog čega se neće obrukati čak ni na dovoljno zahtevnih 24 MP. Pogotovo sada kada mu ni AA filter više ne stoji na putu. Kao i svaki standardni zum, ne poseduje veliku svetlosnu moć, ali sasvim solidno koristi ono što ima. Barelna i druga geometrijska izobličenja neće biti dobar saveznik u eventualnom snimanju arhitektonskih i sličnih urbanih motiva, ali vas neće izneveriti u snimanju turističkih motiva Za cenu koju košta, a posebno kada se kupuje u kitu sa telom, ovaj objektiv zaslužuje svaku preporuku.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Novi objektiv je uvek zanimljivo testirati, a posebno kada se radi o modelu koji nasleđuje izuzetno popularni i optički sasvim solidni AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR. Novi model donosi i bitno veći raspon, pa se glavna bojazan tiče eventualno narušenih optičkih performansi. Ista scena će odlično poslužiti i ovaj put, a prvo ćemo pogledati kako se novi objektiv nosi sa hromatskim aberacijama (Chromatic Abberations; u daljem tekstu CA), nepoželjnom pojavom koja se manifestuje usled disperzije svetlosti na kolorne komponente. Gro vlasnika aparata naviknutih samo na JPEG format, često nikad i ne bude u prilici da uoči ovu pojavu, budući da Nikon u svoje aparate već godinama implementira algoritam unutrašnjeg uklanjanja, koji je sasvim efikasno eliminiše u realnom vremenu, neposredno pred upis fajla na memorijsku karticu.

Da bismo videli hromatske aberacije, poslužićemo se RAW snimkom i prostom konverzijom u JPEG (levo), naspram kojeg ćemo staviti i isečak sa periferije kadra, tamo gde su CA najizraženije, iz JPEG-a načinjenog u aparatu (desno). Kako bi CA bile uočljivije, uvećali smo isečke na 200%:

Za hromatske aberacije inače važi da se lako uklanjaju u obradi. Međutim, to nije baš sasvim tačno. U zavisnosti od njihove prirode, nekad ih je lakše, a nekad i teže ukloniti. Ukoliko ih uklanjate u obradi, potreban je samo jedan klik u ACR-u. Ukoliko koristite JPEG, nije potrebno ni toliko! Aparat će sam ukloniti hromatske aberacije i poštedeti vas mučenja ukoliko vam je baš ovaj format primaran za rad. Kako se može videti iz priloženog, hromatske aberacije se sa novog Nikon kit objektiva uklanjaju vrlo efikasno, pa se na desnom isečku njihovi tragovi praktično više ne mogu uočiti. Uklanjanje u post-procesu jednako je efikasno, pa se može reći da je na ovom testu novi objektiv položio ispit, jer često nije toliko bitno koliko CA postoji u startu, već koliko su one dobro kontrolisane i samim tim lake za uklanjanje.

Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Kako ona nije uniformna, potrebno je obratiti pažnju kakva je u centru, a kakva na periferiji kadra. Istovremeno, otvor blende takođe utiče na krajnji rezultat. Što je veći, oštrina je najčešće slabija. Pogledajmo kako se novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR nosi na najširih 18mm i širom otvorene blende:

Oštrina u centru je odlična, ali ovde treba biti oprezan, jer zasluge za to delimično idu i aparatu, budući da je njegov senzor bez AA filtera znatno tolerantniji na optičke slabosti u pogledu oštrine. Periferna oštrina takođe nije loša, posebno s obzirom da je u pitanju maksimalni otvor blende. Zapravo, mnogo je bolja nego što se očekuje od objektiva ove cenovne klase, baš kao što smo svojevremeno primetili i na starom, dobrom 18-105 VR! U samim ćoškovima ona očekivano opada, ali je to odlika i nekih bitno skupljih objektiva, pa to kit objektivu ne treba uzeti za zlo. Takođe, primećujemo snažno vinjetiranje (“osenčenost” ka periferiji kadra), koje je neophodno ukloniti u obradi ili internom obradom kojom aparat raspolaže, jer sa njim u paketu dolazi i pad kontrasta. Na narednim isečcima ćemo videti koliko se rezultat popravlja kada se otvor blende sa početnih f/3.5 smanji na f/5.6:

Polazna osnova u centru kadra je toliko dobra, da se čak ni privrtanjem na f/5.6 ne dobija skoro ništa! Na žalost, periferni deo kadra nije toliko ubedljiv, pa se poboljšanje performansi svodi mahom na slabije vinjetiranje. U biti ono utiče na povećanje mikrokontrasta, a samim tim i potencijal za eventualno uoštravanje, ali moramo priznati da smo očekivali za mrvicu bolji rezultat. Opet napominjemo, vrlo je moguće da ove razlike potiču od izuzetne oštrine u centru, koja dolazi delimično i od senzora, pa se time povećava i jaz u odnosu na periferni deo kadra, koji zbog toga deluje lošije. Ukoliko se posmatranje fotografije ne svodi na prebrojavanje piksela, sva je prilika da ćete s ovim objektivom moći sve čemu je namenjen, pa i više od toga!

Idemo dalje! Zumiranje na 24mm:

Stari 18-105 VR nas je oduševio svojom uniformnošću, pa nas je najviše zanimalo da li će i novi aparat ispratiti tu sjajnu osobinu prethodnika. Ako je suditi po tome kako se 18-140 VR pokazao na 24mm, čini se da će tradicija biti sačuvana. Novi objektiv i dalje nudi više nego solidnu oštrinu u centru kadra, mada nismo oduševljeni što se njen pad na periferiji zadržao i na 24mm. 35mm je sledeći korak:

Isti trend se nastavlja, pa i 35mm zadržava odličnu oštrinu u centru kadra, barem kada je ovaj cenovni rang u pitanju, dok se periferija kadra i dalje ne može pohvaliti ni oštrinom, niti odsustvom vinjetiranja. Na 50mm oštrina raste u centru za nijansu, a čak i nešto više na periferiji. Na f/5.6 ona je sasvim solidna na celom kadru:

Na 70mm u centru je oštro kao i na prethodnim isečcima, a periferija kadra sada pokazuje već pristojnu oštrinu:

Objektiv ne raspolaže oznakama žižnih daljina na rasponu između 70 i 140mm, što smatramo pomalo čudnim, ali ubrzo zaboravljamo zamerke, kada i na 140mm konstatujemo odličnu oštrinu, barem u centru kadra:

Na žalost, periferija ipak nije toliko dobra i možda je čak i lošija nego ona na 18mm, a ono što nas je pomalo neprijatno iznenadilo je prisustvo lateralnih hromatskih aberacija koje interni algoritam za uklanjanje u aparatu nije uspeo da eliminiše.

Još jedna zanimljiva pojava kojoj uvek posvećujemo pažnju je – difrakcija. Da podsetimo, difrakcija, tj. pad oštrine usled projekcije svetlosnih zraka pod oštrijim uglom u odnosu na ravan senzora, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Startuje već na f/11, pojačava se na f/16 i sve je izraženija kako se blenda smanjuje. Iako u teoriji praktično ne zavisi od objektiva, na nekim modelima se ona lakše, a ne nekim teže registruje. U slučaju 18-140 VR, uticaj difrakcije je moguće registrovati relativno lako:

Zbog toga, poželjno je izbegavati korišćenje izuzetno malih otvora blende kad god je moguće i truditi se da ona ne bude manja od f/8, izuzetno f/9-11.

Generalno gledano, novim objektivom smo zadovoljni, barem u jednakoj meri u kojoj smo bili sa prethodnikom. Održanje sličnih optičkih performansi smatramo velikim uspehom, zbog opšte poznate činjenice da veći raspon obavezno važi i određenu degradaciju kvaliteta. Kako ovde to nije slučaj, sasvim je izvesno da će novi AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR postati novi best-buy u klasi rasponaca sa tele-dometom. Malo je reći da svojim kvalitetima novi objektiv sam sebe preporučuje i, ukoliko cenovna razlika ne igra veću ulogu, svakako ga preporučujemo umesto manjeg 18-55 VR.