Nikon D5300, Test

TELO

Pogled na dizajn otkriva nešto veća odstupanja u odnosu na stariji model, a prvenstveno se tiču novih, oštrijih linija, čija je forma takva da skladnije prati postavljene komande i oblik prosečne šake. Tako se pozitivne promene mogu osetiti i pod prstima. Dimenzije 125 x 96 x 76mm su prva uočljivija razlika, pošto je novo telo sada nešto manje, ali ipak jednako udobno za držanje u ruci. Čak, mogli bismo reći da je i udobnije nego ranije, budući da je prostor za prste između bajoneta i rukohvata sada dublji za par milimetara. Razlika deluje beznačajno u teoriji, ali u praksi se može osetiti, posebno sa iole masivnijim objektivima. Telo je sada drugačije konstrukcije, koja isključuje upotrebu metalne osnove i plastične oplate, a u korist tzv. „monokok“ strukture čija je osnova izrađena od kompozitnih materijala u komadu (karbon-fiber; kod nas poznat još i kao stakloplastika), dok je površinski sloj ostao plastičan, čime je postignuta veća čvrstoća. Ovo rešenje smo već imali prilike da vidimo na nekim Canon aparatima (prvi od njih je bio EOS 60D) i pokazalo se kao odlična zamena za konvencionalan dizajn. Nešto manje dimenzije i upotreba pomenutih materijala donose i uštedu na ukupnoj masi, pa sada sa baterijama ona iznosi 530 grama.

Robusnost ove klase aparata, iako sasvim pristojna, nije zamišljena kao nešto čime će se fotograf moći uputiti u negostoljubive delove planete. Mada to proizvođač nigde ne navodi, kompozitna osnova sigurno donosi bitno veću otpornost aparata na eventualne padove, pa iako niko ne planira da ispusti aparat na tvrdu površinu, činjenica je da se to dešava, te i ova promena nije samo kozmetičke prirode. Prosečan vek zavesice je procenjen na oko 100.000 okidanja, što se uklapa u prosek klase. Nikon F bajonet je fizički kompatibilan sa većinom objektiva koje je Nikon do danas proizveo, dok je potpuna funkcionalnost rezervisana za modele novijeg datuma (AF-S objektivi sa sopstvenim fokusnim motorom). Sažetu listu podržanih objektiva možete videti na tabeli niže, a za detalje preporučujemo konsultovanje originalnog uputstva, priloženog u rezimeu testa.

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor kojim se D5300 diči bio je ponuđen i u prethodnom modelu, ali je u ovoj formi - bez AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera, ponuđen još samo u modelu više klase, Nikonu D7100. Tokom promocije D5200, konstatovali smo da je zadržavanje LP/AA (Low-Pass; Anti-aliasing) filtera imalo za cilj održavanje određene distinkcije u odnosu na model više klase, kako prodaja skupljeg modela ne bi trpela i kako bi on imao adut više na svojoj strani. Ovim potezom sa D5300, kada je senzor u potpunosti preuzet sa jačeg modela, opet dolazimo u situaciju da imamo mini-verziju skupljeg aparata, ali za manje novca i u manjem i skromnijem pakovanju.

Da podsetimo, radi se o Toshiba CMOS senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.6mm, čija rezolucija iznosi tačno 24 MP (6000 x 4000 piksela). APS-C (Advanced Photo System type-C) format u ovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što se odnosi na vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), tj. faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm „Lajka“ format). Množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D5300 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82mm na full-frame senzoru (36x24mm). U slučaju dužeg od dva ponuđena kit objektiva, raspon od 18-140mm postaje ekvivalentan 27-210mm.

Toshiba CMOS od 24 MP bez Antialiasing filtera*

Integrisani 14-bitni A/D konvertor je zaslužan za odličnu efikasnost modernih senzora kakve srećemo u današnjim Nikon aparatima, pa ne čudi što se i D5300 može pohvaliti istim rešenjem koje omogućava širok dinamički raspon i dubog tonalni opseg. Ukupan ISO raspon je ostao isti kao na prethodniku i seže do softverski pojačanih ISO 25600 (H1.0), s tim da se bazni raspon sada kreće od ISO 100 do ISO 12800, što ukazuje na neke promene u načinu očitavanja i pojačanja signala. ISO se može podešavati u koracima od 1/3 blende, a AutoISO opcija još od ranije spada u najfleksibilnije koje smo videli. Osim unapred definisanog forsiranja trajanja ekspozicije do maksimalnih 1/2000, postoji i automatsko određivanje koje nastoji da poštuje pravilo 1/f (gde je f = žižna daljina objektiva), uzimajući u obzir i krop-faktor, pa će za žižnu daljinu od 100mm automatika izabrati približno 1/160s. Fleksibilnost AutoISO funkcije se ovde ne završava, pa je i ovo pravilo moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, time što se može forsirati za po dva koraka sporije ili brže setovanje. To u praksi znači da ćete jako teško naići na situaciju koju ovaj Nikon ne može da isprati i tako vas poštedi brige oko ISO osetljivosti.

Jednu od važnijih premijera novog aparata predstavlja glavni procesor koji stoji iza imena Expeed 4. Iako njegovo predstavljanje jeste važno i za ovaj konkretni aparat, mnogo je bitnije ono što nam ovaj procesor donosi na budućim modelima aparata ovog proizvođača, jer unapređenja nisu samo kozmetička, već i praktična. Jedno od bitnijih poboljšanja tiče se video moda i rastućih apetita tržišta kada je ovaj domen upotrebe u pitanju. Tako Nikon sada prednjači po pitanju “slowmotion” mogućnosti u najvišoj (1080p) rezoluciji u odnosu na direktnog rivala, a da bi sve to bilo moguće, pobrinuće se upravo novi procesor. Ipak, iako je zadužen za brzu koordinaciju svih podsistema aparata, novi procesor u ovoj klasi aparata retko kad biva iskorišćen u potpunosti, a ovim aspektom ćemo se više pozabaviti kasnije.

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova i D5300 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“ funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se izvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Osim ukoliko nije drugačije podešeno, čišćenje se pokreće prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla je još u prošloj generaciji zamenjen modernijim i efikasnijim 2016-pikselnim RGB senzorom. Raspolaže sa tri moda merenja. Najčešće korišćeni je Matrix, a ponuđen je u dve varijante, koje će biti automatski izabrane u zavisnosti od objektiva koji je na aparatu. Primarna varijanta – 3D Color Matrix Metering II, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući informacije sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom od 75% na središnjem delu kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, zanemarujući eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu.

Poznat od ranije - TTL 2016-pikselni RGB senzor merenja svetla*

AUTO-FOKUS

Autofokusni sistem još od prošle generacije važi za najnapredniji u klasi. Nosi naziv Multi-CAM4800DX, a krasi ga set od 39 AF dobro raspoređenih tačaka, od kojih je 9 centralnih spada u tzv. „krstaste“ (cross-type), što podrazumeva dvostruku osetljivost, pa samim tim i preciznost.

Multi-CAM4800 TTL, AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva solidan deo kadra, a po potrebi se njihov broj može ograničiti na svega 11. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog jednokratnog fokusiranja, automatski prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju da registruje promenu distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka koje je moguće izabrati.

Metoda autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (Single-point metodom) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidljivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o metodu fokusiranja kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog metoda dinamičke zone sa 39 tačaka je u tome da 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area režimu sa 39 tačaka jedna tačka ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Poslednji metod fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima metod automatskog izbora tačaka će se od slučaja do slučaja pokazati dobrim ili lošim. Sama činjenica da mu se ne može verovati, nikako ga ne preporučuje za svakodnevnu upotrebu, a istinu govoreći, Nikon D5300 se po ovom pitanju ni malo ne razlikuje od ostalih aparata. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – pa je svako nepredvidljivo ponašanje moguće preduprediti razumnim korišćenjem ručne selekcije pojedinačnih tačaka ili grupe tačaka.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer zbog veoma uskog snopa koji emituje, AF-Assist lampa samo nju pokriva.

TRAŽILO

Tražilo je optičko, bazirano je na pentaogledalu, zbog čega je nešto tamnije nego ona koja krase skuplje (i veće) aparate. Prikaz u njemu pokriva 95% kadra, a stepen uvećanja je 0.78x, po čemu je identičan tražilu u prethodna dva modela ove kategorije. Eye-point, tj. najudaljenija tačka sa koje se kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 17.9mm, što u većem broju slučajeva omogućava korišćenje bez skidanja naočara. Dodatno, priloženim točkićem se može izvršiti korekcija dioptrije u rasponu od -1.7 do +0.7.

Fokusno staklo je nepromenjivog tipa, arhaičnog naziva Type B BrightView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaogledala, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Optičko tražilo Nikona D5300

Obim informacija kojima se D5300 može pohvaliti, uporediv je sa onim viđenim na većim i skupljim aparatima. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); Flexible-program indikator (u Programmed Auto modu); dužina ekspozicije (odnosno AF mod); otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije) i rangefinder-a u manuelnom modu fokusiranja; signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (a u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, indikator spremnosti blica itd.).

U donjem levom uglu samog vizira, moguće je uključiti prikaz upozorenja, a ona obuhvataju upozorenje da nema kartice u memorijskom slotu, zatim upozorenje da je baterija pri samom kraju ili kada je aktiviran C/B stil fotografisanja. Kako bi bile uočljivije, ove informacije se prikazuju u istoj ravni sa pomoćnom mrežom i AF tačkama.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Iako je konceptualno pripadnik iste klase kao i njegov prethodnik, Nikon D5300 se u estetskom smislu vidljivo ističe u odnosu na ranije modele i možda najviše podseća na model više klase, Nikon D7100. Možda i previše zaobljene konture koje smo imali na D5200, ustupile su mesto nešto oštrijim, ali u praksi za šaku zgodnijim ivicama, pri čemu je i sam rukohvat doživeo suptilan redizajn, a isto bi se moglo reći i za gumene obloge, na kojima se štedelo manje nego ranije. Dimenzije tela jesu manje nego pre, ali se na naše iznenađenje to ne odražava negativno u rukama, nego baš suprotno – udobnost rada je jednostavno bolja, jer je prostor za prste nešto drugačije definisan, a pritom i ukupna masa smanjena.

Gledano spreda, ako izuzmemo same estetske detalje, raspored komandi je manje/više identičan ranijem. Centralno mesto zauzima Nikon F bajonet, a levo od njega je rukohvat na kojem se nalazi IC receptor za prijem signala sa daljinskog okidača. Sasvim gore u prostoru između bajoneta i rukohvata, nalazi se AF-assist lampa za pomoć prilikom fokusiranja, čija je sekundarna funkcija signalizacija odloženog okidanja. Desno od bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva radi demontaže sa aparata, a iznad njega programabilni Fn taster, čija je primarna funkcija promena ISO vrednosti. Nešto iznad njega je komanda za aktiviranje i setovanje kompenzacije bljeska internog blica. Jedina razlika na prednjoj strani aparata je komanda za izbor režima okidanja, koja se nalazi u donjem delu desne strane aparata, a kao ni mnogo puta do sada, nismo srećni njenom izvedbom. Naime, i dalje se izbor režima okidanja svodi na izbor odgovarajućeg iz liste prikazane na displeju, pri čemu aparat OPET insistira da odloženo okidanje može da traje samo jednokratno. Ukoliko želite da napravite više uzastopnih snimaka odloženim okidanjem, za svaki pojedinačni snimak ćete morati ponovo da aktivirate ovaj režim. Osim pojedinačnog i odloženog okidanja, na raspolaganju su: odloženo pomoću okidača (Delayed remote); trenutno okidanje uz pomoć okidača (Quick response remote); tiho okidanje (Quiet release) kao i dva režima kontinualnog (rafalnog; eng. burst) okidanja – Continuous Low (spori rafal, 3fps) i Continuous High (5 fps).

Gornja strana aparata je takođe pretrpela tek minimalne izmene i one se svode na izostavljanje komande za promenu režima okidanja, koja je premeštena na prednju stranu, do bajoneta. Razlog nije ergonomske prirode, već čisto praktične. Na mestu gde se na D5200 nalazila ova komanda, sada se nalaze GPS/Wi-Fi trasmiteri, jer je neophodno da oni većim delom vremena imaju nesmetan „pogled“ ka nebu, što im je na ovaj način i omogućeno. Centralno mesto gornjeg dela aparata zauzima kućište pentaogledala u okviru kojeg je smešten i interni blic, dok su na samom vrhu interni stereo mikrofon i papučica eksternog blica. Levo od papučice blica je mono zvučnik, dok je sa desne strane situacija malo živopisnija. Dominantnu poziciju zauzima selektor modova sa svojih 13 pozicija. Osim klasičnog Full-auto moda, naznačenog zelenim simbolom, na raspolaganju je još jedan potpuno automatski mod – flash-off, koji izostavlja upotrebu blica u lošijim svetlosnim uslovima. Pored njega, tu su četiri kreativna moda: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Scenskih modova, okrenutih laicima, na samom selektoru ima pet: Portrait, Landscape, Child, Sports i Close-up, a ponuđena je i pozicija Scene, koja grupiše dodatnih jedanaest (!) – Night Portrait, Night Landscape, Party/Indoor, Beach/Snow, Sunset, Dusk/Dawn, Pet Portrait, Candlelight, Blossom, Autumn Colors i Food. Nismo sigurni u svrsishodnost ovolikog broja predefinisanih scenskih modova, ali – recimo da ih neko može upotrebiti. Nejasno je i na koji će se način korisnik snaći u nekoj takvoj situaciji, s obzirom da treba da izabere odgovarajući u gomili od čak 16 scenskih modova! Da stvar bude još zamršenija (ili kreativnija?), Nikon se pobrinuo izdvajanjem još jednog posebnog moda – Effects. Ovaj mod grupiše set od 9 specijalnih efekata, od kojih smo neke viđali na ranijim aparatima. Razlika je što ih ovaj put možete primeniti u realnom vremenu, u toku fotografisanja, pa čak i snimanja video materijala. Ponuđeni su: Night Vision, Color Sketch, Toy Camera Effect, Miniature Effect, Selective Color, Silhouette, High Key, Low Key i HDR Painting. Uvek će biti onih koji će ovu opciju protumačiti kao marketinšku borbu za kupce skromnijeg znanja, ali smo sigurni da će biti i onih koji će je pozdraviti. Zbog toga sud o njoj ostavljamo vama.

Poluga za aktiviranje režima „živog prikaza“ (live-view) sačuvala je svoje mesto, a postavljena je u osnovu selektora modova. Potpomognuta je oprugom, tako da se nakon pokretanja, odmah vraća u prvobitni položaj. I dok bi se o njenoj poziciji dalo raspredati, dve stvari je čine ne baš dobrim rešenjem. Prvo, smer aktiviranja je jednostavno rečeno – opet pogrešan. Smer pokretanja zahteva da polugica bude pomaknuta kažiprstom, umesto logičnije, palcem. Zbog toga će pri aktivaciji oduzeti više vremena, zbog potrebe da aparat drugačije prihvatite.

Ostatak komandi na gornjoj strani je skoro uobičajen. Osim glavnog prekidača za uključivanje aparata i dvostepenog okidača u njegovom središtu, u njegovoj okolini je još četiri tastera. Jedan od njih je namenjen izboru blende, odnosno kompenzaciji ekspozicije (u zavisnosti od trenutno selektovanog moda fotografisanja) u kombinaciji sa kontrolnim točkićem, a može biti reprogramiran i za neku drugu funkciju (lista nije preširoka i obuhvata samo određeni set opcija). Tu je i Info taster, kojim se glavni displej može po želji uključiti/isključiti, radi dobijanja kontrolnog menija, naročite zamene za statusni displej, koji nedostaje na malim aparatima. Na taster za početak snimanja video zapisa smo već naviki, a označen je crvenim markerom i, na žalost, njegovo reprogramiranje nije moguće, niti je moguće koristiti ga van režima živog prikaza.

Pogled sa zadnje strane otkriva identičan broj komandi kao i na prethodna dva modela iste klase, a isto važi i za njihov raspored. Sa leve strane tražila je postavljen Menu taster za ulazak u sistem menija, a do njega je i zadnji IC senzor za daljinsku kontrolu aparata (kao što ste verovatno primetili, opet ih ima dva, što je za svaku pohvalu!). Sa desne strane tražila se nalazi Information Edit komanda za podešavanje parametara na Information Display-u (više o tome kasnije), dok zeleni marker pokraj nje sugeriše da služi za sistemsko resetovanje aparata, u kombinaciji sa jednako obeležnim Menu tasterom. Neposredno kraj nje je AE-L/AF-L taster, kojim se zaključava ekspozicija ili snaga bljeska blica. U modu pregleda, istim tasterom se snimljene fotografije mogu zaključati, tako da onemoguće nehotično brisanje. U krajnjem desnom, gornjem uglu, nalazi se kontrolni točkić, čija je namena višestruka, a trenutna funkcija zavisi od aktivnog moda fotografisanja ili korišćene funkcije. Osnovna funkcija mu je setovanje otvora blende (Aperture Priority mod) ili ekspozicije (Manual), dok se u kombinaciji sa tasterima poput Fn/ISO i sličnih, koristi za izmenu ostalih bitnih parametara. Desno od displeja dominira četvorosmerni krstić/klackalica, kojim se vrši kretanje kroz sistem menija, selekcija opcija i izmena parametara kada je aktivan Information Display. U toku samog fotografisanja, njime se vrši i selekcija aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster, čija je svrha očigledna i osim potvrde izbora, služi i za odabir centralne AF tačke. Iznad je komanda za prelazak u režim pregleda snimaka, dok su ispod komande za uvećanje/umanjenje prikaza u režimima živog prikaza i pregleda fotografija. Desno od njih je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, kao i komanda za brisanje snimljenih fotografija. Mikroprekidači na osmosmernoj „klackalici“ su „klik“ tipa, pa bi trebali biti precizniji. Međutim, u praksi nismo baš bili potpuno zadovoljni učinkom i rekli bismo da je preciznost nešto lošija nego ranije, a možda baš zbog isuviše „plitkog“ hoda.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je postavljen na standardno mesto, na desnom boku aparata, u sklopu rukohvata. Izrada je solidna, a poklopac se čini dovoljno čvrstim da odoli oštećenjima i uz učestalu upotrebu. Podržava sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, što osim izvornog, uključuje i SDHC, SDXC, ali i sve popularniju Eye-Fi vrstu kartica, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne uređaje (Wi-Fi standard komunikacije). Naravno, podržana je i najbrža UHS-I podvarijanta.

Odeljak SD memorijskih slotova

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice bi trebala biti istovetna ranijoj, a naše testiranje pokazuje da u proseku i jeste. Tako na karticu kapaciteta 8 GB u proseku staje oko 330 RAW, 920 JPEG ili 250 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu i najvećoj rezoluciji (RAW+JPEG Large/Fine). Prosečno zauzeće prostora može varirati u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p) u 30fps, odnosno skoro dvostruko manje ukoliko se koristi maksimalnih 60fps. Naravno, prostorna zahtevnost video materijala u mnogome zavisi od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali. Lošiji svetlosni uslovi i pojačan šum otežavaju kompresiju, pa se na taj način povećava i protok podataka u sekundi. Prilikom snimanja u nekim prosečnim uslovima, testiranjem smo utvrdili da prosečna SDHC kartica klase 6 uspeva da se izbori sa brzinskom zahtevnošću videa na Nikonu D5300, ali je zbog sigurnosti (fragmentacija i bolja kontrola memorijskog bafera) preporučljivo obezbediti barem Class 10 karticu.

BATERIJA

Baterija je promenjena, vertikalno je kompatibilna sa prethodnom i dobila je sufiks „a“, pa puna oznaka sada glasi EN-EL14a. Izmena nije samo nomenklaturnog tipa, bez obzira što se koristi isti punjač. Sada baterija radi na nešto nižem nominalnom naponu od 7.2V, a to je ispraćeno i većim kapacitetom od 1230mAh, koji direktno znači i veću autonomiju. Po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima Nikon D5300 može da izdrži oko 600 snimaka bez punjenja, što ovu klasu vraća u rang efikasnosti kakvu je imao D5100.

MH-24 punjač sa unapređenom EN-EL14a Li-Ion baterijom

Kao i za sve ostale DSLR-ove i za D5300 važe pravila štednje kojima je moguće ostvariti bolji rezultati trajanja baterije, pa ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete izvući i više od 850 snimaka! Oni koji žele da idu dalje, uz maksimalnu štednju, koja isključuje korišćenje internog blica, glavnog displeja (i naravno, živog prikaza), stabilizacije objektiva, pa čak i manuelnog fokusa i RAW zapisa, mogu očekivati i do 1000 snimaka iz jednog punjenja!

Video zapis je (kao i u slučaju memorijske kartice) dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da isprazni za svega pola sata kontinualnog snimanja. Testiranjem smo utvrdili da će baterija izdržati nešto više od 45 minuta snimanja u nekoliko sekvenci, u povoljnim ambijentalnim uslovima (dobra osvetljenost i sobna temperatura, koja najviše pogoduje baterijama), što je sasvim solidan rezultat.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, smešteni su konektori. Ima ih četiri i poređani su vertikalno, jedan ispod drugog. Odozgo na dole, tu su 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, kombinovani USB/AV-Out konektor, kombinovani konektor za dodatke i daljinski okidač, a poslednji u nizu je mini-HDMI izlaz. Stereo mikrofonski ulaz je namenjen audio snimanju u video režimu, a podržani su pasivni mikrofoni. Pomoću kombinovanog USB/AV-out konektora aparat se može povezati sa računarom radi prebacivanja snimaka ili daljinskog snimanja pomoću specijalizovane aplikacije, a sa AV-out kablom se „živi prikaz“ može preneti na eksterni video uređaj ili vršiti pregled snimaka direktno sa aparata.

Poslednji u nizu konektora, mini-HDMI zapravo je digitalna verzija audio/video izlaza, a osim za klasičan pregled snimljenih fotografija na velikom eksternom displeju, može se koristiti i za „živi prikaz“ (live-view; u daljem tekstu LV). Ukoliko je u pitanju HDMI-CEC kompatiblni televizor, daljinskim upravljačem će biti moguće vršiti i osnovnu kontrolu prilikom pregleda.

Konektori, odozgo na dole: mikrofonski stereo ulaz,  kombinovani USB-A/V izlaz,
accessory/remote konektor i mini-HDMI

DISPLEJ

Obrtni displej pokretljiv u 180° horizontalno i 360° vertikalno, predstavlja značajan evolutivni korak, pogotovo kada je Nikon u pitanju, a kažemo to zbog činjenice da je ovo prvi aparat ovog proizvođača koji poseduje displej formata 3:2. Površina ekrana je na taj način konačno dovedena na format senzora, što u praksi znači i 100% iskorišćenost, kako za prikaz snimaka, tako i za LV (live-view) režim. Rezolucija je porasla na 1.036.000 piksela, što u prevodu znači 720 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je ostao na visokom nivou i po obe ose iznosi 170°, a kontrast je dovoljnog inteziteta, tako da će čak i na relativno jakoj svetlosti prikaz biti upotrebljiv.

Odsustvo statusnog displeja na aparatima ove klase je glavni displej proizvelo u svojevrsnu zamenu. Pošto su rezolucija i raspoloživi prostor znatno veći, a njegov položaj na telu povoljniji (pogotovo kada je aparat nivelisan u nivou očiju), glavni displej izuzetno dobro radi posao statusnog, mada uz penale koji se tiču evidentno slabije vidljivosti u uslovima sa prejakim svetlom, kao i značajno smanjene autonomije aparata, zbog potrošnje koju permanentna upotreba glavnog displeja generiše.

Prikaz koji obuhvata Information Display (kako ga Nikon zove), ponuđen je u dve varijante – klasičnoj i grafičkoj, sa po tri kolorne teme za svaku od njih. Organizacija osnovnih parametara im se delimično razlikuje, ali je njihov broj praktično jednak:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

Prikazane informacije pokrivaju trenutni mod rada, osnovne parametre poput otvora blende, ekspozicije, ISO vrednosti i skale svetlomera raspona ±2 blende (kojoj je, kao i u tražilu, moguće obrinuti polaritet). Pored njih, Information Display u osnovnom prikazu nudi i sledeće: indikator kompenzacije snage blica, odnosno manuelnog rada sa istim; indikator Auto-ISO opcije; indikatore multiple exposure i HDR funkcije; indikator baterije; indikator bracketing funkcije i parametre vezanje za nju; indikatori bipera, GPS-a i Eye-Fi konekcije; trenutni mod autofokusa, režim i selektovanu AF tačku. U donjem-desnom uglu je broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu trenutno izabranim kvalitetom, a ceo donji deo ekrana sadrži opcije kojima se direktno pristupa pritiskom na Information Edit komandu označenu slovom „i“, te se na taj način mogu interaktivno kontrolisati, bez potrebe za kretanjem kroz sistem menija. Ponuđene su: kvalitet snimanja; balans bele (WB); ISO osetljivost; režim okidanja; mod i režim fokusa; mod merenja; Active D-Lighting; Bracketing; mod blica i njegova kompenzacija; kompenzacija ekspozicije i trenutni kolorni stil.

LIVE VIEW

Popularnost režima „živog prikaza“ (Live-View; u daljem tekstu LV) je naglo porasla nakon što se u DSLR kategoriju aparata uselio video zapis. Danas LV predstavlja sasvim uobičajenu funkciju na modernim DSLR-ovima, ali za fotografisanje nikad nije dostigao nivo koji nam je poznat sa kompakt aparata. Dva su razloga za to. Prvi je činjenica da je blagodeti optičkog tražila teško zameniti digitalnim prikazom, a drugi je čisto ergonomske prirode – zbog osetno velike razlike u masi, DSLR-ove je skoro nemoguće koristiti po uzoru na kompakte, kadriranjem u visini očiju, ispruženih ruku i proizvoljnim fokusiranjem, što zbog nedovoljne stabilnosti, što zbog nedostatka bržeg autofokusa. Na kraju, i sam rad u LV režimu je usporen, okidanje se vrši sa određenim kašnjenjem, pa i to treba imati u vidu. Ipak, upotrebljivost ove funkcije na DSLR-ovima se ne dovodi u pitanje, pri čemu je važno naglasiti da je po sredi sasvim drugi način rada. Zbog toga se LV na DSLR-ovima koristi mahom sa stativa, a u novije vreme i za snimanje video zapisa, kod kojeg postaje ključna spona između korisnika i onoga što aparat „vidi“.

Specifičnost LV režima je i autofokus „kontrastnog“ tipa (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Radi se o načinu fokusa kod kojeg se za za izoštravanje ne koriste usluge faznog AF senzora, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokusnu ravan napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, od kojih najkritičniju predstavljaju slabije performanse u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjena brzina, zbog kojih nije pogodan za upotrebu na dinamičnim scenama. CDAF je oduvek važio i za loš izbor prilikom praćenja objekata. Nikon je u nekoliko navrata pokušavao da doskoči ovom problemu, implementacijom Full-time Servo AF (AF-F) moda fokusiranja u LV-u,  namenjenom permanentom fokusiranju u dinamičnijim uslovima, kako bi korišćenje video zapisa bilo olakšano manje iskusnim korisnicima.  Na žalost, u praksi se takvo rešenje nije pokazalo dovoljno dobrim, a i potezi konkurencije pokazuju da se treba naći nekakvo “hibridno” rešenje, koje će pomiriti dva načina fokusiranja i napraviti treći, pouzdaniji i svestraniji. Nikon D5300, zahvaljujući novom Expeed 4 procesoru jeste doneo nešto bolje CDAF performanse, ali to i dalje nije na nivou koji nudi MILC klasa, pa čak i direktan rival, Canon, koji je promenio pristup ovom problemu.

LV režim je, pored pomenutog kontinualnog, opremljen i AF-S (Single-servo AF) modom fokusiranja, a oba se mogu koristiti u četiri metoda: Normal-area AF je klasični CDAF metod, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je, kao i istoimeni metod fokusiranja na kompakt aparatima, usresređen na davanje prioriteta licima u kadru, na osnovu forme i kolorita; poslednji metod je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

Ručno uoštravanje donosi daleko najprecizniju kontrolu prostiranja dubinske oštrine, a dostupno je u nekoliko koraka:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, što pruža jednu sasvim novu dimenziju radu sa stativa. Posebno kada je npr. makro fotografija u pitanju. Istovremeno, na ovaj način je moguće nadomestiti izostanak AF motora na starijim objektivima, te na taj način imati na raspolaganju mnogo širi dijapazon optike koja se može iskoristiti. LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Spisak zamerki se ni najmanje nije promenio. Fluidnost prikaza je zadovoljavajuća, sve dok ne forsirate uvećanje. Iako je i uvećani prikaz solidno jasan i oštar, iz nekog čudnog razloga Nikon kao da nije u stanju da uvećani prikaz učini glatkim, pa će isti sa svojih 10-15 fps pre ličiti na neku slajd projekciju, nego na „živi“ prikaz. Iako se ovakav način rada ponavlja od modela do modela, nikad nismo bili načisto o čemu se zapravo radi – da li je u pitanju tehničko ograničenje ili smišljeno „sakaćenje“ aparata? Bilo kako bilo, ima još neobjašnjivih stavki. Jedna od njih je skoro pa tradicija – simulacija ekspozicije, tj. demonstracija uticaja tekućih parametara u realnom vremenu, i dalje funkcioniše na način koji LV vrlo malo razlikuje od pogleda kroz optičko tražilo, pa će prikaz imati vrlo malo veze sa konačnim snimkom. Osim toga, promena parametara nije moguća, iako displej sugeriše drugačije, a za njihovu aktivaciju će biti neophodno napustiti LV režim i nanovo ga uključiti. Spram svega nabrojanog, ponovni izostanak prikaza histograma u realnom vremenu, deluje kao traženje dlake u jajetu.

VIDEO

Nekoliko poslednjih Nikon aparata je korak po korak unapredilo video segment ovog proizvođača, pa nas nije previše iznenadilo što je čak i D5300 doneo nešto novo. Glavna zamerka prethodniku je bila usmerena u pravcu FullHD rezolucije, koja je samo u 24/25 i 30fps bila dostupna u progressive tehnici, dok je za tzv. “slowmotion” tehniku viši framerate postignut korišćenjem “preplitanja” (interlace), što više dođe kao neki vid marketinga, nego zaista kvalitetno rešenje. Srećom, u Nikonu je bilo sluha za ove zamerke, pa je D5300 zasad najnapredniji Nikon kada je video zapis u pitanju.

Novi Expeed procesor donosi i novi potencijal, usled veće propusne moći, pa je puna HD (fullHD) rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080 piksela sada dostupna u brzinama od 24/25/30/50 i 60fps, bez preplitanja (tj. progressive). Niža HD rezolucija (1280 x 720) je dostupna isključivo u 50/60fps, dok se najmanja VGA (640 x 424) može snimati u 25/30fps. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

Video enkoding se i dalje vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon je smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, pa može rezultovati audio zapisom sa dosta nepoželjnih, „parazitnih“ zvukova. Srećom, 3.5-milimetarski konektor za eksterni stereo mikrofon je i dalje prisutan, pa će za ozbiljnije namene biti moguće zaobilaženje svih problema sa audio komponentom.

Na žalost, baš kao i u slučaju svih modela nižih klasa, pa i nekih iz višeg segmenta, ni Nikon D5300 nije pošteđen neophodnog žongliranja sa komandama, svaki put kada poželite da korigujete neki parametar u video modu. Ekspozicija i ISO vrednost će biti automatski određeni u Aperture priority modu, dok će u Manual modu biti moguće vršiti sve korekcije, dok god vas ne izludi potreba da non-stop praktikujete gimnastiku sa LV režimom. Setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu, neophodno je izvesti određeni ritual napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. Eventualno, ukoliko snimite fotografiju nakon promene setovanja (!), novi otvor će postati aktivan! Iako se pojavom svake nove generacije čudimo ovom rešenju, u Nikonu ne nedostaje istrajnosti da to tako i ostane. Sve ovo postaje dodatno iritantno pošto aparat naizgled registruje promenu parametara u toku snimanja (odnosno u LV režimu) i pokazuje ih na displeju, ali ista nisu ažurirana u realnom vremenu, te je neophodno izvršiti gore opisanu proceduru, kako bi nova setovanja postala aktivna.

BLIC

Blic se nije promenio u odnosu na pređašnji. Vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100, a može se koristiti u potpuno automatskom, i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, sada je potpomognut još boljim, 2016-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada nijansu veći (gn 13/ISO100), budući da se izostankom preflash-a (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni flash može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800, SB-900 i SB-910. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-800 i SB-900 modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

Bežična kontrola bliceva je i ovaj put izostala, pa će za ovu svrhu i dalje biti neohodno koristiti odgovarajuću eksternu podršku (SB-700, SB-800, SB-900, SB-910 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, na taj način je obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.

WI-FI

Prvi put na jednom Nikon aparatu funkcija bežične komunikacije biva implementirana u samo telo, čime prestaje potreba za eksternim dodacima, kakav je WU-1a adapter. Kako smo pre izvesnog vremena imali prilike da se poigramo sa sličnim rešenjem u Canon aparatima, otprilike smo slutili šta možemo očekivati. Međutim, Nikon je novoj funkciji pristupio malo uzdržanije, pa ona ne omogućava ništa više od onoga što je bilo na raspolaganju sa eksternim Wi-Fi adapterom. Poređenje sa mogućnostima koje poseduju Wi-Fi osposobljeni aparati konkurentskog Canona, više je nego bespredmetno.

Glavna ideja se vrti oko razmene fotografija sa kompatibilnim uređajima i daljinske kontrole aparata. Nakon što se u aparatu aktivira Wi-Fi funkcija, sva dodatna podešavanja se, pomalo neuobičajeno, vrše iz aplikacije na smart uređaju. Najpre je potrebno instalirati besplatnu Wireless Mobile Utility aplikaciju za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.nikon.wu.wmau&hl=en) ili Apple iOS (https://itunes.apple.com/en/app/id554157010), da bi nakon povezivanja istog na bežičnu mrežu koju emituje aparat sa generičkim parametrima, bilo moguće sa telefona ili tableta pristupiti promeni parametara zaštite mreže, enkripcije itd. U samom aparatu nije moguće promeniti ni SSID emitera u aparatu, niti pristupne parametre, što smatramo prilično čudnim.

Veza sa „smart“ telefonima primarno služi za razmenu snimljenih fotografija sa umreženim smart uređajima ili korišćenje takvih uređaja kao daljinskih okidača. Na tome se priča na žalost završava. Barem kada je originalna Nikon aplikacija u pitanju. Fotografije sa aparata moguće je pregledati na Android/iOS uređajima, prebaciti ih na sam pametni uređaj ili poslati na neki od Web servisa. Primarna funkcionalnost je vezana za Nikon Image Space (http://nikonimagespace.com/). Radi se o web-servisu koji svakom registrovanom Nikon korisniku obezbeđuje 20GB besplatnog prostora za skladištenje snimaka, njihovu organizaciju i katalogizaciju, deljenje sa prijateljima i poznanicima itd. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih Nikon proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Nikonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Instagram servise.

Kada je daljinska kontrola aparata u pitanju, moramo priznati da smo malo zatečeni njenom rudimentarnošću. Iako je Wireless Mobile Utility aplikacija u stanju da obezbedi LV prikaz na displeju tzv. „pametnih” uređaja, upravljanje je svedeno na postavljanje fokusne ravni na proizvoljnu poziciju, fokusiranje i okidanje. Bez obzira što se najosnovniji parametri (otvor blende i dužina ekspozicije) mogu videti na prikazu, nije ih moguće menjati, pa će bežična interakcija ostati mahom neupotrebljiva bez posezanja za aparatom.

Očekivali smo i mogućnost daljinske kontrole aparata sa računara, ali je i to izostalo. Komercijalno rešenje koje Nikon od ranije nudi, nije ponuđeno u nekoj jednostavnijoj, a besplatnoj varijanti, pa će za sve naprednije oblike bežičnog upravljanja i baratanja snimcima, korisnici morati da se snađu iz nezavisnih izvora. Kako svi nabrojani problemi i ograničenja nisu vezani za hardverski aspekt aparata, već čisto za softver, nadamo se da će u Nikonu biti sluha, te da će u bliskoj budućnosti ponuditi neko integrisano rešenje kojim bi pun potencijal ove funkcije bio na raspolaganju.

GPS

Skrivene iza opcije Location Data, nalaze se opcije vezane za integrisani GPS prijemnik. GPS funkcija nije novost na fotoaparatima, ali je u ovakvom integrisanom obliku prvi put vidimo na jednom Nikon DSLR-u. Primarnu opciju predstavlja Record Location Data. Namenjena je beleženju koordinata u EXIF svakog pojedinačnog snimka, a na geografskoj mapi se kasnije mogu posmatrati u Nikon ViewNX aplikaciji, kao i u nekim nezavisnim, poput Microsoft Pro Photo Tools-a.

Nakon aktivacije GPS prijemnika, na glavnom displeju će se pojaviti indikator koji treperi u pravilnim intervalima, što je signal da prijemnik pokušava da uhvati signal satelita. Prijemnik je sposoban da beleži koordinate i visinu, a informacije o jačini signala se mogu videti pritiskom na Info komandu. Kako bi proces pronalaženja raspoloživih satelita bio ubrzan, Nikon je obezbedio opciju učitavanja A-GPS fajla koji sadrži proračunate pozicije satelita, a važi oko dve nedelje od datuma ubacivanja. Ažurira se svakodnevno i dostupan je za preuzimanje na sledećoj adresi: DOWNLOAD (http://nikonimglib.com/agps2/).

Na raspolaganju je i par dodatnih opcija. Stand-By period štedi bateriju tako što privremeno isključuje GPS nakon određenog perioda neaktivnosti aparata, dok opcija logovanja kreira track-log, putanju kretanja na osnovu listu karakterističnih tačaka, koje se naknadno mogu prebaciti na računar i pročitati u odgovarajućoj aplikaciji (ViewNX).

Kao i Wi-Fi funkcija, i GPS važi za rasipnika energije, pa je bitno imati na umu da će logovanje, ukoliko je uključeno, biti aktivno čak i kada aparat nije, pa o tome treba povesti računa ukoliko se aparat nalazi u zatvorenom. Posebno ukoliko rezervna baterija nije na raspolaganju. Opcija pauziranja GPS-logovanja takođe može pomoći.