Nikon D7500, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od većine malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC aparati su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da, zahvaljujući mnogo širem dinamičkom rasponu, u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, zabeleži što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon i Sony aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na osnovnoj ISO vrednosti, u ovom slučaju ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je pozicioniran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu tonalne skale. Da bismo imali ideju o poziciji novog senzora na tržištu, kao i napretku u odnosu na prethodnika, niže se, uz link ka test snimcima sa Nikona D7500, mogu naći i linkovi ka starijim arhivama sa snimcima Nikona D7200, kao i Canon-a EOS 80D, koji su poslužili i za direktnu komparaciju.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: D7500 (ZIP; 106 MB), D7200 (ZIP; 123 MB), 80D (ZIP; 148 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Počinjemo podeksponiranjem za 1EV. Bez obzira što su razlike veoma male, ipak se može primetiti da novi Nikon već u startu grabi ispred ostala dva aparata. Ta prednost se za sada ispoljava tek suptilno manjom količinom kolornog šuma, ali se ipak može primetiti. Na -2 EV, poredak je već nešto jasniji, pa je moguće izvršiti i nekakvo merenje. D7500 već sada postiže za više od 2/3 EV bolji rezultat od prethodnika i gotovo 1.5 EV prednosti u odnosu na Canon-ov EOS 80D. Na -3 EV, razlika se smanjuje između D7200 i 80D, a dodatno povećava u odnosu na D7500.

Na -4 EV, odnos između D7500 i 80D je manje-više isti kao i na prethodnom koraku, dok D7200 ispoljava (za ove okolnosti) pomalo neobičnu kolornu primesu magente na tamnijim partijama snimka. Iako sa više kolornog šuma, snimak sa 80D je tonalno neutralan, dok za snimak sa D7500 to nije potrebno naglašavati, pošto se ovakvog rezultata ne bi postideli ni neki FF (full-frame; 35mm) senzori.

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nelinearni trend se nastavlja i na -5 EV, gde primećujemo da je razlika između 80D i D7500 opala na oko 1 EV, dok je D7200 nešto manje ubedljiv nego ranije. Dominantna nijansa magente na snimku sa D7200 još je izraženija i polako počinje da se transformiše u obrise bendinga, izazvanog kolornim šumom. Slično se nastavlja i na -6 EV, s tim da sada i Canon ispoljava bending, te D7500 ostaje jedini čiji su snimci i dalje veoma upotrebljivi i tonalno neutralni.

Dalji trend spada u već viđeno. D7500 uspeva da održi prednost sve do krajnjih -8 EV, s tim da se na -7 EV počinju da pomaljaju i prvi „vrući“ pikseli, koji dodatno narušavaju homogenost snimaka. Tonalni balans je praktično zaštitni znak Nikona D7500, jer nismo baš često viđali senzore koji ovako dobro izlaze na kraj sa ekstremnim situacijama, kakva je podeksponiranost od -8 EV!

Znajući da svaka medalja ima i drugu stranu, pristupili smo „pull“ tehnici, gde smo iz preeksponiranih snimaka nastojali da izvučemo neke zaključke. Neretko se dešava da pobednik iz prvog dela testa, postane gubitnik u drugom. Ili, ako ne gubitnik, ono barem primetno manje ubedljiv. To doprinosi potvrdi teorije da ako je dinamički raspon bolji na jednoj strani tonalnog opsega, to mora biti nadoknađeno na drugoj. I zaista, u prošlosti smo više puta bili svedoci ove pojave, pa ćemo pogledati kako stvari stoje sa D7500.

Prvi korak (+1 EV) je za D7500 tek lakši trening, budući da je u aparatu već ponuđena vrednost ISO 50, dobijena na isti način. Doduše, s obzirom na viđeno, i ostala dva konkurenta bi verovatno dobila prelaznu ocenu za ISO 50. Na + 2 EV ovo pitanje dobija i odgovor, budući da prednost preuzima D7200, čiji je snimak daleko najbolje očuvan, sa faktički 100% korektnom eksponiranošću najsvetlijih partija. S druge strane, zaostatak u donjem delu skale, nije Canon-ovom pulenu obezbedio prednost u svetlijem delu tonalnog opsega, budući da i ovde demonstrira zaostatak za oko 1/3 EV u odnosu na D7500 i gotovo 1/2 EV za D7200. Njegov zaostatak je primetno manji, nego u „push“ tehnici, ali je i dalje evidentan.

Situacija se po D7500 naglo pogoršava na +3 EV, pa se po pitanju očuvanja svetlih partija gotovo izjednačava sa EOS-om 80D, uz marginalnu i teško merljivu prednost. D7200 i dalje dominira, čuvajući nekih 1/2 EV prednosti u odnosu na ostala dva konkurenta. +4 EV se uvek ispostavljalo kao prevelik zalogaj za aktuelnu tehnologiju proizvodnje senzora, pa nije čudo što su sva tri aparata ozbiljno podbacila. Nikon D7200 je i dalje u prednosti, ako je to uopšte bitno, s obzirom da je i njegov snimak u praksi neupotrebljiv.

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Epilog predstavlja jasnu ilustraciju teorije da napredak gotovo nikad ne dolazi besplatno. To potvrđuje i snimak sa D7500, čiji je primer ubedljivo najlošiji. Čak je i Canon EOS 80D, koji je u startu bio inferioran, porazio Nikonov najnoviji APS-C srednje klase. Pirova pobeda, ali ipak pobeda.

Za kraj testa dinamičkog raspona obično ostavljamo „push“ tehniku, izvedenu na najvišoj baznoj ISO vrednosti, radi simulacije veće osetljivosti i nadoknade nedostajućih ISO vrednosti. Međutim, baš kao i u slučaju testa D500, taj deo ćemo ovaj put izostaviti, jer nema rezona forsirati nešto što je već dostupno u aparatu, i to do +5 EV. Sve preko toga bi i tako bilo besmisleno.