Nikon D7500, Test
TELO
Aparat je zadržao i osnovnu formu, ali i veoma slične dimenzije u odnosu na D7200. Dosta elemenata je na istim mestima kao i na prethodniku, a neke su komande dobile nove pozicije.
Osnovne dimenzije su veoma slične i tek minimalno manje od D7200. Gabariti od 135 x 104 x 73mm donose i nešto manju ukupnu masu od 720 grama, zajedno sa baterijom. Rukohvat je, za razliku od prošlog puta, sada pretrpeo ozbiljan redizajn, čime je doveden na nivo ostalih modela iz Nikon ponude. To podrazumeva bitno dublji prostor za prste i samim tim, nemerljivo unapređenu ergonomiju, što je tokom ranijih godina bila jedna od najozbiljnijih mana ove klase Nikon DSLR-ova.
Veći deo tela je obložen poznatom gumenom oblogom koja je udobna i prijatna na dodir, te efikasno sprečava klizanje čak i nakon višesatnog držanja. Konstrukciono rešenje nam je od ranije poznato, a Nikon D7500 ga deli sa ostalim aparatima novije generacije. Ono podrazumeva kompozitni materijal umesto kombinacije legure magnezijuma i plastike, kako je to ranije bio slučaj. Karbon-fiber, u formi monokoka, obezbeđuje fleksibilnije spojeve (samim tim i bolju zaptivenost), kao i izuzetnu čvrstoću, uz uštedu u konačnoj masi.
Šematski prikaz otkriva zaptivne tačke i spojeve:
Kompozitno monokok telo Nikona D7500 sa šematskim prikazom zaptivenih spojeva *
Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa i prevazići ovu cifru.
Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Ono što zasigurno možemo reći je da novi model podržava sve najnovije modele Nikon objektiva, uključujući i one prefiksa AF-P, kao i sufiksa E. Kao i svi ostali Nikon DSLR-ovi više kategorije, i D7500 poseduje internu elektro-mehaničku podršku za autofokus na starijim objektivima bez sopstvenog motora, u vidu mikromotora i tzv. „šrafcigera“, kojim se pogoni fokusni mehanizam i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih autofokusnih objektiva. Međutim, za razliku od svih prethodnih Nikona ove klase, D7500 je izgubio „zub“ koji je služio za postizanje potpune kompatibilnosti sa starim AI objektivima, što će reći da merenje svetla (a samim tim ni mod prioriteta blende) nije moguć, pa je dotične moguće koristiti isključivo potpuno manuelno. Ne verujemo da će većini ovaj podatak nešto značiti, ali za one koji eventualno prelaze sa neke starije generacije i poseduju AI objektive bez elektronike, ovo može biti ozbiljan hendikep.
Sve ove promene možda i nemaju naročit uticaj na percepciju aparata u ovom trenutku, ali ukazuju na neminovnost promena i čak, moguć nestanak AF motora u telu, u nekom trenutku.
SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO
Premda će pojedinci verovatno negodovati zbog činjenice da naslednik modela D7200 donosi nižu rezoluciju, moramo reći da je (iz našeg ugla) ovo pozitivna stvar, jer se radi o senzoru preuzetom iz modela D500, koji se pokazao kao jedan od najboljih (ako ne i najbolji) APS-C senzora današnjice.
U pitanju je APS-C senzor, urađen u CMOS tehnologiji, ukupne rezolucije 20.7 MP, poreklom iz Sony kuhinje. Precizan broj raspoloživih piksela je 5568 x 3712 piksela. Njegove precizne dimenzije su 23.5 x 15.7mm, odnos stranica je 3:2, a FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju raspon ekvivalentan naznačenom i pomnoženom sa faktorom 1.5x. To znači da žižna daljina od 100mm biva projektovana ekvivalentno 150mm objektivu na aparatu sa 35mm senzorom, prema kojima se i izražava FOV senzora. Preračunato na kit objektive, to znači da AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR nudi ekvivalentnih 27-210mm, dok duži 18-200mm raspolaže rasponom od 27-300mm. Kao i D500, ali i D7200, ni novi aparat ne poseduje AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filter na senzoru, što podrazumeva sporadične probleme sa pojavom moiré efekta, ali i veću oštrinu rezultujućih fotografija.
Sony CMOS od 20.7 MP *
Osnovni ISO raspon novog aparata je preslikan sa D500, kreće od uobičajenih baznih ISO 100, seže do maksimalnih 51200, dok je softverski prošireni dostupan u čak pet rekordnih vrednosti: ISO 102400 (H1), 204800 (H2), 409600 (H3), 819200 (H4) i 1640000 (H5). Da, dobro ste prebrojali nule – Nikon D7500, baš kao i Nikon D500, poseduje maksimalnu ISO vrednost od preko milion i pô! Iako od ranije znamo da je u pitanju samo mastan marketinški trik, ipak pozdravljamo činjenicu da su sve ISO vrednosti dostupne i u RAW i u JPEG formatu (što na primer nije slučaj kod modela D7200). Mnogo zanimljivijih ISO 50 na početnom delu ISO raspona, podseća nas da imamo za posla sa izuzetnim senzorom iz D500, koji spada u red veoma retkih APS-C fotoaparata, koji raspolažu sa ISO 50!
Aktuelni procesor iz Nikon ponude, Expeed 5, očekivano je zauzeo svoje mesto na spisku elemenata koji čine D7500, a razlozi nisu samo u poboljšanim performansama u odnosu na D7200, već i u znatno boljem video zapisu. Naravno, posao centralnog procesora podrazumeva celokupno funkcionisanje aparata, kao i koordinaciju njegovih podsistema. Kako je novi aparat doneo i bitno veću rezoluciju video zapisa, novi procesor je bio neophodan.
Mozak sistema - Nikon Expeed5 *
U senzor integrisani analogno-digitalni konverter signala (ADC), spada u 14-bitne, što je i očekivano, a zadatak mu je da, tokom konverzije svetlosti u digitalni oblik, obezbedi što veći opseg korisnih informacija.
Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina komore i površine senzora, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Sistem vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX-D aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.
Sistem merenja svetla je osetno unapređen i spada u još jedan element preuzet iz D500. U pitanju je TTL RGB senzor od čak 180.000 piksela, koji je sposoban da vrši merenje u rasponu od čak -3 do 20 EV, što podrazumeva ekstremno malo svetla! Zadužen je kako za određivanje tačne ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada.
Režima merenja svetla ima četiri. Kao i uvek, poseban akcenat je stavljen na „3D Color Matrix metering III“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, pri tome uzimajući u obzir tonalitet i kolorit, a u kombinaciji sa G, D i E objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o korišćenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø6, ø8, ø10 i ø13mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 8mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački. Četvrti režim merenja do sada nismo imali prilike da vidimo u ovoj klasi. Radi se o Highlight-weighted modu koji akcenat stavlja na najjače osvetljene partije u kadru, tj. očuvanju istih. Drugim rečima, svetlomer će žrtvovati sve ostalo, kako bi neke delove snimka spasio od pregorevanja. Razmislimo li na kratko, ovo je i sasvim logično rešenje, budući da su pregorele partije generalno i najkomplikovanije za oporavak u obradi, dok se one podeksponirane mogu veoma uspešno oporaviti u obradi.
180.000-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla *
Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, elektronska libela, poznata još i kao „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u obe ose (horizontalno poravnanje i azimut), a prikaz je dostupan kako u optičkom tražilu, tako i na glavnom displeju. Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećim ilustracijama:
Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)
AUTO-FOKUS
Sistem autofokusa se zadržao na verziji koja nam je poznata sa prethodnika. Njegova oznaka je Multi-CAM3500 II, a radi se o faznom senzoru TTL tipa, sa ukupno 51 AF tačkom, od koji je 15 krstastog tipa i koncentrisane su u središtu fokusnog polja. AF sistem svoju funkciju može da vrši u rasponu od čak -3, pa do +19EV, čime je Nikon i u ovoj klasi ušao u konkurenciju svetlosno najefikasnijih autofokusnih sistema.
Multi-CAM3500 II TTL, AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastog tipa*
51 tačka pokriva dobar deo kadra, a fokusno polje je, radi brže manipulacije, moguće ograniči i na svega 11 tačaka. Prikaz rasporeda autofokusnih tačaka, onih koje su krstastog tipa među njima, kao i raspoloživost u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
Prikaz rasporeda AF tačaka, kao i osetljivosti u zavisnosti od otvora blende
(crveno – krstaste tačke, crno – obične tačke; belo – neaktivne tačke)
Modova fokusiranja ima tri i standardni su za Nikon aparate ove klase: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka, dok AF-C (Continuous-Servo AF) služi za praćenje pokretne mete, kontinualnim korekcijama fokusne distance u zavisnosti od izabrane mete. Treći mod, označen kao AF-A, najpre će potvrditi fokus na identičan način kao i AF-S, te će u slučaju promene distance, reagovati automatskim prelaskom u servo mod praćenja. Fokus je na središnjih 11 tačaka aktivan na f/8 i većim blendama, što je značajno za sve kombinacije objektiva manjeg otvora blende i telekonvertera.
Ponuda metoda selekcije AF tačaka je većim delom uobičajena za Nikon DSLR-ove, a obuhvata sedam različitih tipova selekcija AF tačaka, zamišljenih da pokriju sve vidove fotografisanja. Single-point AF je verovatno najčešće korišćeni metod izbora AF tačaka, a karakterističan je po tome što je fokus ograničen na jednu, unapred izabranu tačku, ali uz maksimalnu kontrolu preciznosti. Zbog toga je ovaj metod dobar izbor onda kada nismo sigurni u kakvim će se uslovima odvijati akcija. Pogodan je i za pojedinačno, kao i za kontinualno fokusiranje:
Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom
Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih tačaka (51), redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teško održati jednu fokusnu tačku na izabranoj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka
21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom
A varijanta sa 51-om tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:
Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51-om AF tačkom
3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja svetla. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C), a na sledećoj ilustraciji možemo videti način funkcionisanja:
3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka
Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da 3D-tracking veoma često uspeva da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Glavna razlika između ovog i ranije pomenutog metoda dinamičke zone sa 51-om tačkom je u tome što 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. Drugačije rečeno, klasični metodi izbora tačaka podrazumevaju izbor tačke od strane fotografa, dok 3D-Tracking predviđa automatski izbor tačke u odnosu na poziciju izabrane mete. Zato 3D-Tracking omogućava praćenje uz daleko manje napora, jer je dovoljno održati metu u fokusnom polju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.
Nikon D7500 raspolaže i metodom grupne selekcije tačaka, kada se ručni izbor aktivnih tačaka vrši pomoću jedne tačke, da bi u fazi fokusiranja aparat angažovao i sve one koje okružuju inicijalnu, kako bi izbegao situacije da fokusno polje „pobegne“ ispred ili iza željenog objekta. U situacijama sa dosta jednoličnih površina u kadru ili kada prosto nije lako održati poziciju fokusa samo pomoću jedne tačke, grupna selekcija može biti od velike pomoći:
Auto-area AF je metod okrenut početnicima, i proizvođači ga potenciraju kao podrazumevani, bez nekog očiglednog razloga. Tačno je da zahteva najmanje iskustva, ali takođe obezbeđuje vrlo malo kontrole nad konačnim rezultatom. S obzirom da se radi o metodu koji sam određuje prioritet fokusa, velika je verovatnoća da se njegov izbor neće poklopiti sa željama fotografa, jer evaluaciju izvodi najpre na osnovu distance cilja, pri čemu prioritet imaju objekti najbliži aparatu, uz uslov da su pokriveni fokusnim poljem. Ukoliko svetlomer registruje ton ljudske kože, njemu će dati prioritet. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D tracking-a, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:
Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka
Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Neočekivano, Nikon D7500 je ovu funkciju u celosti preuzeo od D500, što podrazumeva i Auto AF Tune – mogućnost automatske kalibracije fokusa! Naime, koristeći se režimom živog prikaza, Nikon D7500 je u stanju da iskoristi njegovu besprekornu tačnost, te da poredeći poziciju fokusnog polja (tj. fokusnog mehanizma na objektivu), detektuje i grešku, tj. otklon u odnosu na fazni AF sistem. Na taj način, aparat može potpuno samostalno da odredi stepen neophodne korekcije i upiše ga u odgovarajuću listu, koja može da zabeleži kalibraciju za maksimalno 20 objektiva!
U praksi, nije sve baš idealno, jer niti je kontrastni fokus (CDAF) baš toliko bezgrešan, niti je automatika sposobna da predvidi baš svaku devijaciju koju objektiv može uneti u jednačinu. S obzirom da Nikonov sistem automatske kalibracije za sada nije sposoban da zabeleži više različitih fokusnih distanci zasebno, kao ni žižnih daljina u slučaju zum objektiva (kao kod npr. Canon aparata), kvalitet ovakve kalibracije je diskutabilan, budući da različiti uslovi rada mogu dati i različite rezultate, pa se kalibracija ipak ne svodi na par sekundi, kako tvrde marketinški pamfleti. Dodatno, za kalibraciju se koristi isključivo centralna AF tačka, pošto algoritam podrazumeva međusobnu konzistentnost ostalih.
Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, poput preterano brze reakcije AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere ili drveće, prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.
Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava izoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intenzitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite AF-S fokusnog moda centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.
Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki mod i metod selekcije tačaka ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.
TRAŽILO
Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 100% prikaza kadra, a samim tim i precizno kadriranje. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.94x, tražilo čini izuzetno udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi 18.5mm, što je (na žalost) nešto lošije nego kod prethodnika, pa bi korišćenje sa naočarima moglo biti pomalo otežano u nekim slučajevima. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -2 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.
Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je neizmenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BriteView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke, okvir 1.3x krop moda i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:
Tražilo Nikona D7500
Sa informativne strane, tražilo D7500 pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator prisustva objektiva bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); HDR, Active D-Lighting i Bracketing indikatori; signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (odnosno, u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, stepen kompenzacije ekspozicije i snage blica); indikator spremnosti blica.
KOMANDE I OSTALI DETALJI
Nikon D7500 se od svog prethodnika veoma malo razlikuje. Pogled spreda nam je odavno poznat. Centralno mesto je uvek rezervisano za Nikon F bajonet. Sa njegove leve strane je dovoljno dubok i sada dovoljno udoban rukohvat, iznad čije je crvene „obrve“ u vrhu postavljen prednji kontrolni točkić. Njime se vrši kontrola primarnih parametara, poput trajanja ekspozicije, otvora blende ili ISO vrednosti, u zavisnosti od trenutnog režima rada. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim gore, nalazi se AF-Assist lampa za pomoć prilikom pojedinačnog fokusiranja u uslovima lošeg osvetljenja, ali i za signalizaciju odloženog okidanja. Nešto ispod je prva od dve programabilne komande. Gornja (Fn1) je inicijalno predviđena za DOF-preview komandu, kojom se blenda privremeno zatvara na izabranu vrednost, kako bi fotograf mogao imati uvid u prostiranje polja dubinske oštrine, a donja (Fn2) je takođe programabilna i na isti se način može mapirati tako da vrši razne funkcije iz liste predefinisanih.
Desno od bajoneta zatičemo grupu od nekoliko takođe poznatih komandi i elemenata. Sasvim gore je taster za podizanje internog blica, koji služi i za podešavanje kompenzacije snage njegovog bljeska, ukoliko je blic već aktivan. Nedaleko od njega je fino kamuflirani i sada jedini IC (infracrveni) senzor za daljinsko okidanje, a nešto ispod BKT, komanda kojom se u kombinaciji sa oba kontrolna točkića, vrši podešavanje bracketing funkcije (okidanje više uzastopnih snimaka sa različitim trajanjem ekspozicije ili drugih parametara). Uz sam bajonet je poveći taster kojim se vrši otključavanje istog radi demontaže objektiva, a sasvim dole je polugica kojom se aparat prebacuje iz automatskog u manuelni mod fokusiranja. U njenom središtu je taster kojim se, opet u kombinaciji sa kontrolnim točkićima, vrši izbor metoda selekcije aktivnih fokusnih tačaka. Jedan od elemenata koje je lako prevideti je interni mikrofon, čiji su levi i desni kanali razmešteni levo, odnosno desno od kućišta pentaprizme.
Pogled odozgo takođe nije naročito promenjen. Centralno mesto je, kao i uvek, rezervisano za kućište pentaprizme, integrisano sa internim blicom, a iznad svega toga stoji ISO-518 kompatibilna i-TTL papučica namenjena blicu ili drugim eksternim dodacima. Desno od kućišta pentaprizme se nalazi selektor modova sa integrisanim lock mehanizmom, kako bi nehotična promena bila sprečena. Sam selektor modova raspolaže sa 10 pozicija, od kojih četiri otpada na poznate kreativne modove (M, A, S, P), jedna na potpuno automatska (Full Auto), a jedna na isti takav, ali bez upotrebe blica. Ostatak je malo specifičan. Pozicija označena sa „Scene“ grupiše niz modova namenjenih laicima, koje olakšavaju fotografisanje u tačno određenim situacijama, dok „Effects“, kao što naziv i sugeriše, omogućava primenu specijalnih grafičkih efekata u realnom vremenu, pri čemu je konačan rezultat moguće videti i pre samog snimanja, ukoliko je aktivan LV režim.
Desno od pentaprizme dominira statusni displej koji je, baš kao i u slučaju D750 i D7200, sveden na prilično kratak spisak prikazanih parametara. Na raspolaganju su svi primarni parametri, poput ISO vrednosti, trajanja ekspozicije i otvora blende, a tu je i niz indikatora kao što je indikator Wi-Fi funkcije; indikator sinhronizacije blica; bracketing indikator; multiple eksposure indikator; indikator stanja baterije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator kompenzacije snage bljeska blica; status memorijskih slotova; indikator moda merenja svetla, ali i skala svetlomera raspona ±3 EV. Na žalost, ono što je sa spiska parametara uklonjeno na prethodniku, ostalo je aktuelno i danas, pa opet nemamo detaljan uvid u mod rada blica, aktivnu rezoluciju i kvalitet snimanja, AF mod i metod izbora tačaka i, kao možda najbitnije – nedostaje i indikator balansa bele! Šta je, tu je.
Statusni displej D7500
Ispred statusnog displeja je smešteno nekoliko tastera. Sasvim napred, isturen na vrhu rukohvata, nalazi se tropoložajni rotacioni prekidač koji služi za uključivanje aparata i aktivaciju pozadinskog osvetljenja statusnog displeja, dok se u njegovom središtu nalazi možda i najbitnija komanda na aparatu – dvostepeni okidač. Između njega i statusnog displeja je još 3 komande. Upadljivo najmanji taster među njima je označen crvenom tačkom i pogađate – služi za pokretanje i zaustavljanje snimanja video zapisa. Iako ga je moguće remapirati za neku drugu svrhu, angažovanje za svrhu promene ISO vrednosti više nije potrebno, jer ova funkcija ima sopstvenu komandu na gornjoj strani aparata! Konačno! Gore je još i komanda za podešavanje kompenzacije ekspozicije.
Zadnjom stranom dominira novi, obrtni displej, oko kojeg su raspoređene komande. Iznad se nalazi optičko tražilo, senzor primicanja lica i točkić namenjen podešavanju dioptrije. Sa leve strane tražila su komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje. Taster za brisanje istovremeno služi i za formatiranje memorijskih kartica, tako što se u kombinaciji sa istovetno obeleženim tasterom sa gornje strane aparata, drži neprekidno 5 sekundi. Malo niže, levo od glavnog displeja, nalazi se niz od pet komandi. Sasvim gore je Menu, kojim se otvara sistem menija, a ispod njega su tri multi-funkcionalne komande. Prvom se vrši promena balansa bele (White Balance; WB) u toku fotografisanja, dok se u režimu pregleda snimci mogu zaključati i na taj način zaštititi od nehotičnog brisanja. Istim tasterom se poziva i interaktivni sistem pomoći, koji tekstualnim putem obaveštava korisnika o funkcionisanju trenutno odabrane opcije u meniju. Sledeća komada (Qual) služi za setovanje kvaliteta snimaka ili zumiranje prikaza u zavisnosti od trenutnog režima rada. Niže je komanda za promenu režima merenja svetla, čija je druga uloga umanjivanje prikaza u režimu živog prikaza ili pregleda ranije snimljenih fotografija. Zeleni marker kraj ove komande označava da se ona, koristi i za reset aparata na fabrička podešavanja, ukoliko se pritisne sa identično označenim tasterom na gornjoj strani aparata. Poslednja komada je Info. Njome se aktivira Information Display, Nikonova verzija interaktivne kontrole osnovnih parametara, koja znatno olakšava rad u trenucima kada nema akcije i kada natenane možete da prilagodite aparat potrebama. Osim toga, njome se gasi glavni ekran, ukoliko želite da uštedite nešto energije.
Desno od tražila je AE-Lock/AF-Lock, komanda kojom se zaključava prethodno izmerena dužina ekspozicije ili snage bljeska blica, a i ona, kao i mnoge druge komande, može biti remapirana u zavisnosti od potreba, mada ograničeno. Desno od nje je zadnji kontrolni točkić, čija je funkcija istovetna onoj koju ima prednji, s tim da im se namene međusobno prepliću u zavisnosti od izabranog moda.
Desno od displeja je još nekoliko poznatih komandi. Najupadljivija je osmosmerni taster-klackalica, kojim se vrši navigacija na svim nivoima, od kontrole parametara do kretanja kroz sistem menija. Osim toga, to je direktan pristup izboru aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster čija je namena jasna, dok se u osnovi klackalice nalazi rotacioni prekidač kojim se može zaključati trenutno izabrana AF tačka. Još jedan sličan prekidač, samo manjeg obima, nalazi se malo niže, a služi za prelazak iz fotografskog u video mod i obratno. U njegovom središtu je komanda za aktivaciju režima živog prikaza. Između njih je zelena LE dioda, koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera usled operacije sa memorijskim karticama, a nešto niže je i komanda označena slovom „i“, a služi za aktiviranje dodatnih opcija, kao što je interaktivna promena parametara u klasičnom i LV modu, ali i za prelazak u mod retuširanja, tj. osnovne obrade postojećih snimaka. Nedaleko je i minijaturni mono zvučnik kojim se emituje signalni zvuk, kao i audio zapis iz video snimaka.
MEMORIJA
Memorijski slot je jedna od stavki koje su doživele degradaciju u odnosu na D7200. Naime, umesto dva ravnopravna memorijska slota, Nikon D7500 raspolaže samo jednim. Iako ovo samo po sebi ne predstavlja neki naročit hendikep, sama činjenica da je aparatu nešto oduzeto, kako bi se održao nekakav balans isplativosti, izaziva gorčinu, posebno iz razloga što konkurencija u MILC kategoriji nastoji da ponudi „što više za što manje“ i u tome sve češće uspeva.
Finansijski deo jednačine ima upitni značaj, dok marketinški rezultat itekako ima negativne reperkusije na celokupan imidž proizvođača. Razumemo i to da je ovaj korak načinjen možda i u svrhu jasnije diferencijacije u odnosu na Nikon D500, kako bi epitet ekskluzivnosti skupljeg modela imao više smisla. No, bilo kako bilo, situacija je takva kakva je, pa će Nikon po rezultatima prodaje svakako imati dovoljno materijala za internu analizu uspešnosti jedne ovakve (po nama nepotrebne) egzibicije.
Memorijski slot se na aparatima obično nalazi na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanca. Nikon D7500 prati ustaljeni dizajn i svoj memorijski slot krije baš tu, ispod čvrstog, plastičnog poklopca, ojačanog oprugom. Slot je kompatibilan sa Secure Digital (SD) standardom, a podržane su sve varijacije ovog standarda, od najstarijih SD, preko SDHC i SDXC, pa do UHS-I. UHS-II nije zvanično podržan, pa će kartice izrađene po ovoj specifikaciji raditi tek kao UHS-I. Osim navedenih, podrška je obezbeđena i za sve popularnije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje, naravno – ukoliko to uopšte ima smisla na aparatu koji i sam poseduje Wi-Fi modul.
Odeljak SD memorijskog slota
U pogledu memorijske zahtevnosti novog aparata Nikon D7500 se nalazi u rangu onoga što smo svojevremeno utvrdili sa modelom D500, sa kojim deli isti senzor. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku, u zavisnosti od izabrane kompresije, može smestiti: 315 RAW, 770 JPEG ili 225 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).
Kada govorimo o video zapisu, mnogo toga zavisi od uslova snimanja i sadržaja generalno, a stvar dodatno komplikuje i čitav niz parametara koji utiču kako na kvalitet, tako i na memorijsku zahtevnost. Grubo govoreći, kartica od 8 GB će biti dovoljna za oko 6 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu (4K u 24/25/30fps). Ukoliko se primeni niža rezolucija (fullHD; 1080p u 50/60fps), na istu karticu je moguće smestiti između 22 i 45 minuta (s tim da je snimak ograničen na maksimalno 29 minuta i 59 sekundi), dok se u 1080p rezoluciji niže brzine ili HD rezoluciji (720p) više brzine (50/60fps) može računati na kapacitet između 40 i 80 minuta.
BATERIJA
Baterija nam je poznata od ranije i nosi oznaku EN-EL15a. Po svim ključnim parametrima je identična verziji bez sufiksa „a“, a to podrazumeva kapacitet od 1900 mAh i napon od 7V. Ipak, masa je smanjena za 10 grama, te ona sada teži 78g. Smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija identifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.
MH-25a punjač sa EN-EL15a Li-Ion „pametnom“ baterijom
Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje odličnih 950 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1200 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intenzivnog korišćenja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, to dodatno skraćuje autonomiju. U praksi, uz intenzivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura i više od sat vremena snimanja, što je solidan rezultat, iako je lako primetiti da je autonomija stagnirala u odnosu na ono što je sa baterijom sličnih karakteristika postizao D7200. Nema nikakvih sumnji da displej igra ulogu u tome. Barem delimično.
KONEKTORI
Svi konektori su grupisani na levom boku aparata, ispod dva odvojena gumena poklopca, U gornjoj pregradi nalaze se 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, namenjen snimanju video zapisa, USB konektor za povezivanje sa računarom, kao i HDMI izlaz za povezivanje sa televizorom ili drugim kompatibilnim eksternim uređajem, pri čemu je dotični HDMI-CEC kompatibilan, što znači da se aparat u režimu pregleda može kontrolisati korišćenjem daljinskog upravljača televizora. Takođe, pošto D7500 nudi čist, nekomprimovani video izlaz, HDMI se može koristiti i za snimanje na eksterne uređaje. Dole se nalazi još jedan gumeni poklopac, ispod kojeg se krije 3.5mm stereo izlaz za slušalice i namenski konektor za dodatke, kao što su daljinski okidači ili namenski GP-1(a) GPS prijemnik.
Konektori: mikrofonski stereo ulaz, USB, HDMI, stereo izlaz za slušalice i kombinovani GPS/remote konektor
DISPLEJ
Na spisku delimično degradiranih komponenti, našao se displej. Za razliku od D7200, koji je ponudio fiksni displej sa štedljivijom RGBW matricom, novi nudi tek RGB matricu, mada istina – obrtnog tipa ovaj put. Osim toga, ovaj put je u pitanju i ekran osetljiv na dodir, kapacitivnog tipa, što sjajno ide uz video unapređenja.
Njegova dijagonala je identična kao na nekoliko prethodnih modela (3.2“, tj. 8cm), a odnos stranica i dalje 4:3, tako da i ovaj put izostaje 3:2 format i bolja iskorišćenost površine ekrana kakvu poseduje (recimo) model D5500. Ukupna rezolucija iznosi 920.000 piksela, što prevedeno na razumljive dimenzije iznosi 640 x 480 piksela. Ugao vidljivosti je visokih 170°, a opcija podešavanja kolornog balansa je već postala standard za Nikon DSLR-ove. Kao što već rekosmo, u pitanju je obrtni displej, s tim da je umesto nekada popularnog zglobnog rešenja, koje omogućava maksimalnu slobodu rotacije, upotrebljena tzv. „tilt“ varijanta, koja omogućava veoma ograničenu pokretljivost, i to – vertikalno na gore do 90° i na dole do 45°. Horizontalna rotacija nije na raspolaganju.
S obzirom da matrica ovaj put nije RGBW, koja nudi zasebne piksele za belu boju, a koja naročit značaj ima za uštedu energije, nismo iznenađeni što upravo na ovom polju D7500 zaostaje za svojim prethodnikom. Nismo sigurni kolika je finansijska ušteda ostvarena, ali smo sigurni da je marketinški negativan efekat zasigurno veći nego ušteda.
Information Display, kao veći surogat statusnog ekrana, svoju zapaženu ulogu ima i na D7500. Baš kao i u slučaju prethodnika, D7500 ne nudi naročito širok raspon parametara na statusnom displeju. Zbog toga je veoma zgodno to što se glavni displej može koristiti na ovaj način. Svim prikazanim opcijama je moguće pristupiti interaktivno ili direktnim kontrolama, a kako sve to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima
Osim pomoću komandi na telu, parametri se sada mogu kontrolisati dodirom, zahvaljujući kapacitivnom ekranu. Osim promene parametara, kako u klasičnom, tako i u režimu živog prikaza, dodirom se može vršiti navigacija kroz menije, kao i pregled postojećih snimaka. Osim toga, u režimu živog prikaza je omogućeno i fokusiranje, kao i okidanje dodirom.
LIVE VIEW
Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) se odavno odomaćio kao redovna funkcija na DSLR-ovima, prvo kao polufunkcionalna imitacija sličnog načina rada na kompakt aparatima, a onda i kao obavezno rešenje koje prati snimanje video zapisa. U tehničkom smislu, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo. S druge strane, LV je neophodna karika u sve važnijem segmentu današnjeg prosečnog DSLR-a – video zapisu.
Zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR-ovima radi malo drugačije nego na kompakt ili MILC aparatima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada upošljava nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikrokontrast između različito obojenih površina. Preciznost na D7500 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a, kao i mnogo puta do sada, i dalje bolna tačka. Iako je CDAF i u teoriji ograničen po pitanju brzine izoštravanja, gotovo svi drugi proizvođači su proteklih godina marljivo radili na unapređenju sopstvenih algoritama, a većina ih je implementirala i neki vid hibridnog fokusa, koji kombinuje kontrastni algoritam sa namenskim faznim ćelijama, raspoređenim na površinu glavnog senzora, radi postizanja velike pouzdanosti i brzine. Nikon i dalje vešto izbegava angažovanje na ovom polju, što je jedna od stavki za koju je teško naći opravdanje.
Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full-time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da se situacija nije naročito poboljšala. Ako uopšte jeste. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučajevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D7500 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za time nema apsolutno nikakve potrebe.
Specifičnost LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:
Uvećanje u LV režimu
LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:
Prikaz parametara u LV režimu
A tu je i pomoćna mreža za kadriranje:
Pomoćna mreža za kadriranje u LV režimu
Uvođenje elektronske kontrole blende donosi i poboljšanu kontrolu parametara u realnom vremenu, s tim da treba znati da ograničenja i dalje ne mogu biti prevaziđena sa objektivima zavisnim od zastarelih mehaničkih rešenja. S toga se maksimum u pogledu kontrole može očekivati samo sa najnovijim objektivima sa E sufiksom.
VIDEO
Video je u kompletu preuzet sa prestižnijeg D500, što znači da D7500 nudi maksimum koji je Nikon u ovom trenutku u stanju da ponudi.
Snimanje je ponuđeno u tri rezolucije. Najveća je, naravno, 4K rezolucija (3840 x 2160), progresivno, a može se snimati brzinama od 24, 25 ili 30fps. Na žalost, kao što je slučaj i kod Canon-a, ni D500 ne nudi 4K rezoluciju u punom formatu senzora. Da stvar bude još gora, ne nudi je ni u 1.3x kropu koji je inače dostupan i za fotografisanje, već je u pitanju 2.25x FOV, što je manje čak i od Micro 4/3 standarda, poznatog sa Olympus i Panasonic MILC sistema! U želji da izbegne navođenje efektivnog krop faktora u odnosu na 35mm senzor, Nikon nekakvom mentalnom gimnastikom navodi da se 4K video snima u 1.5x krop formatu, ali ne navodi jasno da je u pitanju 1.5x u odnosu na APS-C format, a ne 35mm senzor, što nas dovodi do 2.25x FOV! Prevedeno na uobičajenu terminologiju, to znači da će objektiv raspona 18-140mm, koji inače na APS-C senzorima nudi efektivni raspon od 27-210mm, u 4K režimu raditi ekvivalentno 35mm objektivu raspona 40-315mm, što je veoma ozbiljan problem za rad u malom prostoru. Sasvim smo sigurni da ovo neće naići na preterano oduševljenje, ali je očigledno da način očitavanja senzora igra veliku ulogu u njegovoj sposobnosti da isprati brzinu koja je potrebna za formiranje jednog frejma video zapisa.
FullHD (1920 x 1080) rezolucija je dostupna u celom rasponu brzina od 24 do 60fps i u punom formatu, dok je HD (1280 x 720) limitirana na 50/60fps, takođe u punom formatu senzora.
Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 29 minuta i 59 sekundi po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. 4K rezolucija je dostupna u samo jednom stepenu kompresije (high), pri čemu je ostvaren bitrate od 144Mbps. 1080p i 720p rezolucije se mogu snimati normalnim i visokim kvalitetom, pri čemu viša rezolucija ostvaruje 24, odnosno 48Mbps, dok 720p ostvaruje 12 odnosno 24Mbps. Svaki snimak će biti podeljen na maksimalno osam fajlova, od kojih svaki može biti maksimalno 4GB, usled ograničenja koje nameće FAT32 fajl sistem.
Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u tri koraka. Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.
U cilju bolje kontrole ekspozicije i izbegavanja preeksponiranih partija, Nikon D7500 nudi i „zebru“, koja šrafurom jasno označava delove kadra koji su izloženi većoj količini svetlosti, nego što je optimalno, te na taj način olakšava izbegavanje kasnijih problema u obradi. Uz čist HDMI izlaz, ovo D7500 čini veoma poželjnom spravom za video produkciju, ukoliko ograničenost na (mahom) Nikon optiku ne predstavlja problem. Još jedna novina je i potpuno elektronska kontrola blende na kompatibilnim objektivima (oni sa sufiksom „E“), koja omogućava fine tranzicije otvora u koracima od 1/8 EV, umesto u 1/3 EV, kao što je uobičajeno. Fina tranzicija otvora blende u toku snimanja je moguća samo kada se materijal šalje na HDMI izlaz. U LV režimu ovakva kontrola nije na raspolaganju u toku snimanja, već samo u stand-by režimu, pre započetog snimanja.
Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što je D7500 već ko zna koji model po redu, koji je dobio ovu funkciju, njena implementacija je jednako slaba kao i prvi put. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da aparat jednostavno nije sposoban za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Tako dolazimo do ponovnog pitanja poente ovakvih bezuspešnih pokušaja, koji niti imaju upotrebnu vrednost, niti ih možemo izbaciti iz liste specifikacija? Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus, jer Nikon očigledno nema nameru da u doglednoj budućnosti reši ovaj problem.
BLIC
Već je poznato da najveći broj Nikon aparata poseduje interni blic. Kod D7500 njegov vodeći (Guide Number; GN) broj je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/320. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.
Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.
Commander mode je već dugi niz godina Nikonova specijalnost, a može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim smetnjama. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost). Daljinsko okidanje bliceva je moguće i pomoću kompatibilnih eksternih bliceva, koji poseduju tu mogućnost, a uz WR-R10 dodatak (prikačen na accessory/remote konektor na boku tela) moguće je kontrolisati i radio bliceve, poput SB-5000.
Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u bounce položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja reflektujućih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.
Kako D7500 ne poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete pomoću sinhro kabla, istu je moguće kontrolisati pomoću opcionog AS-15 dodatka, ili nekim bežičnim okidačem za tu namenu.
BEŽIČNA KOMUNIKACIJA
Implementacija Wi-Fi funkcije je u ovoj klasi započeta sa prošlom generacijom, pa nije iznenađenje što se nastavlja tim putem. Ipak, za razliku od konkurentskih proizvoda, Nikon i dalje ovoj problematici pristupa relativno uzdržano, nudeći veoma ograničen set kontrola. Sam modul bežične komunikacije obogaćen je i Bluetooth standardom, ali je za spiska nestao NFC sistem uparivanja, što smatramo čudnim. Da stvar bude još konfuznija, način upotrebe je zakomplikovan na način identičan onome koji nas je zatekao u toku testiranja modela D500.
Naime, pojedini vlasnici Nikona D500 su optužili proizvođača za lažno reklamiranje, jer proizvođač naglašava prisustvo Wi-Fi konekcije, iako je do nje nemoguće doći neposrednim putem, i pored toga što odgovarajući modul zaista postoji u aparatu. Za razliku od svih dosadašnjih implementacija bežične komunikacije u Nikon DSLR-ovima, D500, a sada i D7500, zahteva od korisnika ispunjavanje nekoliko preduslova: da instalira posebnu SnapBridge aplikaciju na kompatibilan telefon (Android ili iPhone), te da posredstvom Bluetooth LE konekcije, najpre izvrši inicijalno podešavanje i povezivanje dvaju uređaja i tek kroz SnapBridge aplikaciju aktivira Wi-Fi konekciju. Iako po definiciji ti uređaji komuniciraju bežično, ovakav način uspostavljanja komunikacije ne prati uputstva Wi-Fi asocijacije, jer nije omogućena ad-hoc ili infrastrukturna konekcija bez učešća treće (u ovom slučaju Bluetooth). Do zaključenja ovog testa, Nikon nije ponudio rešenje u vidu novog firmware-a, koji rešava ovaj problem, pa ukoliko aparat planirate da kupite, imajući u vidu mogućnost bežične komunikacije, obratite pažnju da li on i zaista nudi ono što od njega očekujete.
Pod pretpostavkom da ste uparivanje izveli kako je proizvođač predvideo, većina mogućnosti podrazumeva spregu sa SnapBridge aplikacijom i servisom, budući da je Nikon kompletnu funkcionalnost bežičnog modula podredio njemu. Iskreno govoreći, nismo naročito oduševljeni ograničenjima koja iz ovoga proističu, jer ako i stavimo po strani neophodnost Bluetooth konekcije, postavlja se pitanje do kojeg će trenutka SnapBridge aplikacija raditi na nekom neodređenom modelu pametnog uređaja, dok podrška ne bude uskraćena? Ubacivanje još jednog (po nama nepotrebnog) uređaja u jednačinu je veoma diskutabilne opravdanosti, a indikativno je i to da sva ova ograničenja nestaju, odlučite li se za nabavku namenskog WT-7 Wi-Fi adaptera.
To znači da je bez WT-7 adaptera, a uz angažovanje isključivo integrisanog bežičnog modula, isključena svaka mogućnost uparivanja sa bežičnim printerima ili bilo kojim uređajima koji ne mogu da obezbede instalaciju SnapBridge aplikacije, bez obzira da li poseduju Bluetooth modul ili ne. Konekcija sa smart uređajem nudi automatsko podešavanje sata i kalendara (veoma „bitno“, moramo priznati), primanje informacija o ažuriranju firmware-a, kao i samo ažuriranje i preuzimanje geotag informacija i njihova implementacija u EXIF svake pojedinačne fotografije.
Sve ovo čini implementaciju skoro pa bezvrednom, jer se isti efekat, ali sa bitno manje uslovljavanja, može postići i korišćenjem kompatibilnih Eye-Fi kartica sa integrisanim modulom bežične komunikacije. Marketinški gledano, aparat nudi mogućnost bežičnog povezivanja, a u praksi – malo ko će se uopšte upuštati u ovu komplikaciju čiji je jedini cilj prebacivanje fotografija. Ako za tim stvarno postoji neodoljiva potreba, smatramo da je lakše izvesti transfer korišćenjem običnog SD čitača kartica i odgovarajućeg OTG adaptera za smart uređaj. Na stranu što je takav prenos i višestruko brži i energetski štedljiviji, kako za bateriju aparata, tako i za bateriju pametnog uređaja.
Sve ovo donekle može naći svoju svrhu, ali ipak ostaje gorak ukus posle saznanja da je i u zvaničnom uputstvu gotovo potpuno izopštena makar jedna kompletna stranica koja obrađuje mogućnosti integrisanog bežičnog modula. Nismo verovali da podrška za bežičnu komunikaciju može biti slabija od onoga što su nudili prethodnici, ali nas proizvođač iznova ubeđuje da može.