Nikon D7500, Test
fotoTEST
Otkako je Nikon prvi put implementirao 24 MP CMOS bez AA/LP filtera, praktični deo testa njihovih fotoaparata je postao prilično suvoparan. Iznova se ponavlja priča sa istim senzorom, istim (premda sjajnim) rezultatima i odsustvom bilo kakvih kvalitativnih promena. Situacija sa Nikonovim APS-C telima neodoljivo podseća na epopeju kojom nas je gotovo deceniju zlostavljao konkurentski Canon (i njegov 18MP CMOS), ali ako ništa drugo, Nikon razvoj nije zaustavio bez da je pre toga postigao teoretski i praktični maksimum. S obzirom da novi D7500 donosi senzor iz D500 i time istovremeno stiče epitet „mini-D500“, bili smo veoma nestrpljivi da na delu ukažemo na različit pristup koji gaje senzori, inače nevelike razlike u rezoluciji.
Nikon D7500 ćemo uporediti sa prethodnikom (D7200), kao i konkurentskim Canon-om EOS 80D.
Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentne prajm objektive iz redova „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4G i Canon EF 50mm f/1.4 USM, tako da je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!
DETALJI, RAW
Krenućemo prvo od detalja. Test počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR aparatima. Posebno je bitan u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.
Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla je konstantna (2850K), dok je balans bele ručno meren za svaki od fotoaparata. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), pri čemu je upotrebljen lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.
Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon D7500 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa D7200, kao i konkurentskog Canon-a EOS 80D.
Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:
Snimak u punoj rezoluciji: D7500, D7200, 80D
100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:
Mala razlika u rezoluciji u startu prejudicira i skromne razlike u količini detalja. Međutim, ovde na delu vidimo skoro potpuno odsustvo bilo kakvih kvalitativnih razlika u korist 24 MP senzora iz D7200! Čini se da veoma suptilne razlike postoje na srednjem isečku, u korist starijeg modela, ali zato na ostala dva isečka jednostavno ne uočavamo bilo kakav detalj, koji bi stari aparat stavio ispred novog. S druge strane, Canon EOS 80D ovde deluje relativno neuverljivo. Njegov prvi hendikep je prisustvo AA filtera, koji umekšava projekciju svetlosti na senzor, a samim tim čini i očuvanje detalja donekle otežanim. Moiré je iz tih razloga bukvalno nepostojeći, za razliku od slučaja sa Nikonovim modelima, kod kojih se (posebno u zelenim partijama prvog isečka) dotična pojava itekako može registrovati. Količina detalja kod Canon-a nije toliko manja, koliko bi se dalo reći na prvu loptu. Treći isečak je potpuno konkurentan, drugi ne baš naročito, dok prvi odozgo nije u rangu onoga što nudi Nikon D7500. Novi Nikon prednjači i u mikrokontrastu, finim prelazima među nijansama, a primeti se i nešto bolja eksponiranost, što je već zaštitni znak Nikon fotoaparata.
Kako bismo priču o rezolucijskoj razlici (i njenom uticaju na napredak ili stagnaciju u detaljima) sveli na minimum, proverili smo kako se novi senzor nosi sa starim, kada snimak sa starog pretrpi interpolaciju na 20 MP:
Izuzev nekih tragova na prvom isečku, novi senzor ovde nema dovoljno aduta, budući da je podređenom položaju. Interpolacija na nižu rezoluciju uvek donosi benefite senzoru koji u startu nudi veću količinu informacija, a to bi u ovom slučaju bio D7200. Svi drugi parametri su manje/više isti. Oštrina, mikrokontrast, pa i render boja. Pogledajmo kakva je situacija kada se izvede obratna tehnika, te snimak sa D7500 poveća na 24 MP:
Ovde vidimo da je odnos dvaju Nikona u prvi mah ipak bio u nekoj meri manipulativan. Viša rezolucija u ovom slučaju demonstrira nešto veću količinu finih detalja, što je i očekivano. Zaključak koji se s toga nameće je: ukoliko radite isključivo na najnižim ISO vrednostima, a ne znači vam ISO 50 kao najniža osetljivost, stari Nikon D7200 se lako može nositi sa senzorom novog aparata. U RAW formatu zasigurno.
U nastavku ćemo pogledati kako se D7500 snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:
Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG, JPEG
100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):
Nikon je, uklanjanjem AA filtera sa senzora, odavno stavio tačku na neugledne, mutnjikave i prepeglane JPEG snimke. Slično je i u slučaju D7500, pa se JPEG snimci mogu pohvaliti veoma dobrim renderom detalja, visoke oštrine i pristojnih tonalnih prelaza. Količina detalja je na zavidnom nivou. Možda ne na nivou koji nudi Fuji sa svojim JPEG-om, ali svakako na višem nivou nego što to nudi najbliži konkurent – Canon. Ono čega manjka je mikrokontrast. Fini detalji su zbog toga ostali u zapećku, pa je, ukoliko želite samu esenciju koju senzor (uz dobru optičku podršku) može da isporuči, uputno držati se RAW formata.
Uz nešto kompromisa i daleko veću brzinu raspoloživosti gotove fotografije, JPEG je uglavnom dobar izbor, a u narednom poglavlju ćemo ispitati koliko dobar.