Nikon D7500, Test

 

ISO TEST, JPEG

Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ali ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.

ISO test u JPEG formatu uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format. S obzirom na ciljnu grupu potrošača kojima ovaj model teži, bila bi šteta da ISO performanse ne budu na nivou koji je demonstriran u RAW formatu.

Pogledajmo kako se Nikon D7500 kotira protiv istih rivala, ovaj put u JPEG formatu.

100% kropovi sa sva tri tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (s leva na desno – D7500, D7200 i 80D):

 

 

ISO performanse u JPEG formatu su izvesno drugačije, najviše zahvaljujući načinu interne konverzije, ali i JPEG kompresije, čiji algoritam utiče i na pojavu šuma. Naravno, uz manje šuma, posledično je i manje detalja, mada se Nikonov algoritam protiv tog negativnog efekta bori uspešnije nego konkurentski Canon.

Gledajući strogo po količini ispoljenog šuma, sva tri aparata beleže slične rezultate, sve negde do ISO 1600, uz napomenu da Canon upadljivo više zanemaruje detalje u korist manje količine šuma. Dva Nikona su u jasnoj prednosti po ovom pitanju, a poredak iznad 3200 veoma podseća na ono što smo videli u RAW ISO testu, gde je Nikon D7500 najbolje plasiran, D7200 odmah za njim, dok EOS 80D zaostaje, pre svega po pitanju količine detalja. Na ovo najviše utiče prisustvo AA filtera kod Canon senzora, mada se čini da to ne može biti opravdanje, jer izgleda da je problem u aljkavom JPEG algoritmu. U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se tek na ISO 6400 vidi neka prednost u pogledu šuma kod D7200 u odnosu na 80D, uprkos tome što je u RAW testu razlika u korist Nikona bila jasnija. Nikon D7500 je ovde prosto izvanredan – prednost viđena u RAW testu je čak i uvećana, pa je Canon u zaostatku za cele dve blende!

ISO 25600, kao najviša zajednička ISO vrednost, sjajno ilustruje međusobni odnos testiranih aparata, sa Nikonom D7200 koji itekako ima čime da se pohvali i D7500 koji sa lakoćom dominira u ovoj konkurenciji. Malo iznad, na ISO 51200, D7200 je prisutan samo u vidu besmislenog monohromatskog snimka, koji smo svojevremeno kritikovali, kao još jedan rđav oblik marketinga. Isto se nastavlja i na 102400 i to je maksimum koji je uopšte preporučljivo razmatrati. Poslednje četiri vrednosti nisu vredne komentarisanja, baš kao i u slučaju RAW-a.

Ukoliko se nastoji dobiti maksimalno čist snimak, a bez angažovanja RAW formata, jedan od oblika borbe protiv šuma može biti i integrisani algoritam za njegovo čišćenje. Nikon D7500 nudi veoma dobar algoritam redukcije šuma. Ponuđen je u tri nivoa, a učinke svakog od njih ćemo videti u nastavku. Scena je nepromenjena:

100% kropovi sa D7500, s leva na desno – NR isključen, low, normal i high:

 

 

Po nekoj ranijoj definiciji, Nikonov algoritam redukcije šuma bi do ISO 1600 trebao biti primenjivan isključivo na tamne partije snimka. Međutim, na priloženim isečcima se jasno može uočiti da redukcija funkcioniše na celokupnom snimku, mada diskretno koliko je to moguće. Iznad toga, efekat redukcije se linearno pojačava i svakim stepenom biva sve agresivniji, kako za šum, tako i za detalje. Prvi stepen redukcije je veoma diskretan, pa je čak i na najvišim ISO vrednostima uporediv sa u potpunosti isključenom redukcijom. Drugi je već veoma agresivan iznad ISO 25600 i prilično utiče na očuvanje detalja, dok najveći stepen smatramo suviše destruktivnim. Ako je čak donekle i prihvatljiv do ISO 6400, to nas dovodi do apsurdne situacije, budući da ga na toj vrednosti nije potrebno koristiti, jer i najslabiji stepen redukcije sasvim korektno odrađuje posao.

Fenomen viđen na Nikonu D500, istovetno se ponavlja i sa D7500 (što je razumljivo, s obzirom da koriste isti senzor). Iako u RAW formatu izgledaju gotovo beznadežno, ISO 102400 i 204800 ovde deluju skoro pa upotrebljivo (posebno 102400), a čak se i na 409800 mogu razaznati neke konture, mada ne bismo išli baš tako daleko, da toj vrednosti dodelimo prelaznu ocenu. Poslednje dve vrednosti su besmislene šta god im radili. Jednostavno, kada je neka stavka prisutna samo da bi zadovoljila nečiji spisak želja, onda to najčešće izgleda upravo ovako.