Nikon D7500, Test

 

TEST KIT OBJEKTIVA

Novi senzor predstavlja i nove okolnosti, pa je ovo dobra prilika da još jednom proverimo kako se jedan novi aparat nosi sa starim kit objektivima. Ovaj put smo na testu imali osnovni kit objektiv, oznake AF-S DX Nikkor 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR, a set snimaka u punoj rezoluciji možete naći ispod naredne fotografije test scene:

Prilog: konvertovani RAW snimci u punoj rezoluciji – 18-140 VR (ZIP; 101 MB)

 

NIKON AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR

Kao i mnogo puta do sada, test počinjemo proverom kontrole hromatskih aberacija. Tri isečka su tu da demonstriraju hromatske aberacije pre bilo kakvog uklanjanja (RAW format), zatim kvalitet algoritma za njihovo uklanjanje u aparatu (JPEG iz aparata), kao i ručno uklanjanje iz RAW snimka (obrađeni RAW). Aberacije su u ovom slučaju naročito naglašene, jer su isečci uvećani na 200%, kako bi komparacija bila lakša, a prisustvo hromatskih aberacija (u daljem tekstu – CA), uočljivije nego inače.

Prisustvo hromatskih aberacija na Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Lateralne hromatske aberacije su jasno uočljive na levom isečku, pošto je u pitanju RAW bez ikakvih korekcija. Kao takav, pokazuje hromatske aberacije u najočitijem obliku. Srednji isečak je JPEG dobijen direktno iz aparata, gde se tragovi aberacija (mali, ali ipak mogući za registrovanje) mogu uočiti, a primećuje se i značajno izraženiji mikrokontrast, kojeg nema na RAW snimku. Sasvim desno je naša konverzija sa uključenom CA korekcijom. Može se primetiti značajna razlika između ručno konvertovanog JPEG-a sa uključenim korekcijama CA i snimka koji je od istih očišćen još u aparatu, prvenstveno u smislu naglašavanja detalja, ali se isto tako može uočiti da naknadno čišćenje nije ni po čemu lošije od korekcije u samom aparatu. Štaviše, na isečku na kojem su CA uklonjene u obradi, ima ih vidljivo manje. S toga, ukoliko želite da u potpunosti eliminišete hromatske aberacije, preporučljivo je da to činite naknadno, obradom RAW snimaka.

Preći ćemo na evaluaciju oštrine po žižnim daljinama. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru nije baš sjajna, ali ima prelaznu ocenu, dok je na periferiji ona vidljivo lošija. Vinjetiranje je prisutno, pa utiče i na manjak kontrasta perifernog dela kadra. Zatvaranje blende se obično odražava pozitivno na optičke performanse, pa ćemo proveriti da li je slično i sa 18-140 VR:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na f/5.6 oštrina je malo bolja, a slično važi i za mikrokontrast, kao i perifernu oštrinu. Istina, periferna oštrina je i dalje daleko od idealne, ali je barem vinjetiranje smanjeno. Preći ćemo na 24mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru je značajno bolja od one viđene na 18mm, a to naročito važi za periferiju kadra. Vinjetiranje je prisutno i minimalno je manje od onog koje smo videli na 18mm f/3.5. Srećom, kontrast je solidan. Prelazimo na 35mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Oštrina u centru ostaje na istom (visokom) nivou i da ne znamo, mogli bismo se kladiti da je u pitanju nekakav prajm objektiv! Periferna oštrina i dalje zaostaje, ali je sada sasvim upotrebljiva. Na žalost, vinjetiranje je i dalje ozbiljnog intenziteta, pa se i detalji u senkama (kao ovde) lako gube. 50mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na 50mm registrujemo veoma blagi pad oštrine u centru (gotovo neprimetan), ali se čini da je stagnacija na periferiji malo očiglednija. Vinjetiranje je dosta manje, mada ne vidimo pozitivan uticaj na kontrast. Sledeći korak je 70mm:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Centar dalje ne degradira i ostaje na visokom nivou, dok periferija malo napreduje. Vinjetiranja gotovo da i nema, a nas pomalo čudi trend koji nije striktno pozitivan ili negativan, pa na pojedinim žižnim daljinama optički kvaliteti mogu rasti, ali i opadati. Stigli smo i do maksimalnih 140mm, što je obično slaba tačka objektiva ove klase:

Nikon AF-S DX 18-140mm f/3.5-5.6G ED VR @140mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Međutim, dočekuje nas epilog, jako sličan onome što smo još davno utvrdili sa sličnim kit objektivom iz Canon-a, a to je da krajnji domet objektiva uopšte ne mora biti loš. Čak naprotiv! Centralna oštrina je odlična, mikrokontrast takođe, a jedino što bismo zamerili je prisustvo lateralnih hromatskih aberacija, koje je ponekad teško potpuno ukloniti čak i u obradi.

Sve u svemu, 18-140 VR se još jednom dokazao kao generalno veoma upotrebljiv objektiv. Korisnici kojima je od ključne važnosti veliki (mada ne i preveliki) raspon, ali sa što manje kompromisa, ovaj objektiv bi mogao biti rešenje, barem do trenutka kada apetiti porastu i dođe vreme za nabavku nečeg specijalizovanog. Za turističke svrhe, što mu je (rekli bismo) i primarna namena, ovaj objektiv je odličan izbor. Za više od toga, a pogotovo za loše svetlosne uslove ili akciju, preporuku je teško dati, pa ako takvi uslovi čine gro onoga što biste radili, potražite neko drugo rešenje.

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije, usled čega se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Nikon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.6, mada ju je u praksi veoma teško uočiti, čak i na mnogo manjim otvorima blende. Odsustvo AA filtera, ali i ne preterano velika rezolucija, pogoduju tome, pa je u praksi jako teško utvrditi da difrakcije ima, osim na osnovu diskretno manjeg mikrokontrasta:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f4, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, sa uticajem difrakcije)