Canon EOS 6D Test

KIT OBJEKTIV

Uobičajeno je da aparati klase tzv. „potrošačkih“ budu ponuđeni sa jednim ili više objektiva u tzv. „kitu“, što omogućava nabavku po bitno povoljnijoj ceni od one za koju se sam objektiv može posebno nabaviti. Iako 6D ne spada u takva tela (naročito svojom cenom), uz njega se, kao i uz sve generacije EOS-a 5D, nudi i kit objektiv. Uprkos slutnjama da bi to mogao biti nedavno predstavljeni EF 24-70mm f/4L IS USM, izbor je pao na već dobro poznati EF 24-105mm f/4L IS USM. Pogledajmo o kakvom se objektivu radi.

Canon EF 24-105mm f/4L IS USM

Canon EF 24-105mm f/4L IS USM spada u kategoriju standardnih objektiva, a u pitanju je zum solidnog raspona i odličnih optičkih kvaliteta. Iako je u vreme promocije modela 5D Mark II bilo sumnji o nedovoljnom optičkom potencijalu EF 24-105mm f/4L IS USM da isprati zahtevnost novog senzora visoke rezolucije, tadašnji testovi su pokazali da on i dalje ima potencijala i da se i dalje uspešno drži u novoj ulozi. Pošto se termin „kit“ pogrešno vezuje za objektive jedva prihvatljivih optičkih performansi, treba reći da EF 24-105mm f/4L IS USM nikako ne treba povezivati sa takvim predubeđenjima. Prvo jer termin „kit“ nije nužno vezan za loše objektive (ovo je u poslednje vreme posebno netačno tumačenje), a drugo jer ovaj konkretni objektiv ni izdaleka ne zaslužuje bilo kakvo potcenjivanje. „L“ oznaka u nazivu ukazuje na to da se radi o posebnoj seriji Canon objektiva, namenjenoj prvenstveno naprednijim korisnicima, odnosno svima koji od objektiva žele više od proseka, bilo da su u pitanju optičke performanse, bilo da su u pitanju mehaničke karakteristike, odnosno izrada.

Optička konstrukcija kit objektiva, Canon EF 24-105mm f/4L IS USM*

Spoljašnje dimenzije objektiva su 107mm x 83mm, a masa je 670g, zbog čega 24-105 važi za objektiv relativno kompaktnih dimenzija za svoj raspon. Unutar kvalitetno izrađenog, zaptivenog zuma, nalazi se optička konstrukcija od 18 elemenata, razvrstanih u 13 grupa, zajedno sa 3 asferična elementa. Fiksna blenda maksimalnog otvora f/4 i minimalnog f/22, sastoji se iz 8 zaobljenih listića. Autofokusni sistem je interni, USM tipa, što znači da je brz i nečujan, a obezbeđuje i FTM (Full-Time-Manual) fokus, što znači da za manuelno fokusiranje nije neophodno prebaciti prekidač u MF položaj (posebno zgodno u kombinaciji sa LV-om i snimanjem sa stativa), a prednji element ne rotira u toku fokusiranja. Minimalna fokusna distanca je 45cm, pri čemu se postiže faktor uvećanja od približno 1:4 (0.25x).

Raspon od 24 do 105mm (na APS-C senzoru je ekvivalent 38-168mm) gotovo da je savršen za full-frame senzor. Obezbeđuje vidno polje od 84° na širem, do 24° na dužem kraju i zahvata sve od širokog do tele područja – ukratko, pravi all-around objektiv. Zum mehanizam je izveden u vidu jednog cilindra i vrlo je mekog hoda. Podržani su filteri prečnika ø77mm, a vinjetiranje na najširem kraju neće proizvesti ni nešto deblji CPL filteri.

Ovaj objektiv je opremljen poznatom Canonovom izvedbom optičke stabilizacije (Image Stabilizer), što IS sufiks u nazivu i označava. Zvanično se navodi da IS ovog objektiva može da obezbedi 3 blende dužu ekspoziciju iz ruke, što se otprilike poklapa i sa iskustvima tokom testa.

U paketu sa objektivom stiže uputstvo, namenska zonerica oznake EW-83H i mekana torbica LP1219.

GRIP

Novi dizajn tela je doneo potrebu za novim baterijskim gripom, a iza naziva BG-E13 krije se grip koji je, opet kao i u slučaju 60D, sada znatno bolje uklopljen, tako da sa telom čini skladnu celinu. Na žalost, do zaključenja ovog testa, grip nam nije bio na raspolaganju, pa ćemo se osloniti na osnovne informacije, dostupne iz proizvođačkog press materijala.

BG-E13 je nastavio i nedavno uvedenu filozofiju dizajna sa uzdužnim umetanjem baterija, pa se to prenelo i na celokupni dizajn, daleko prijemčiviji i udobniji, nego što je to do sada bio slučaj sa 5D i 5D Mark II. Komande su, ne treba imati sumnje, iste kao i do sada, s tim da je glavni nedostatak – izostanak osmosmernog džojstika, sada eliminisan u samom startu, integrisanjem krstastog tastera u središte zadnjeg kontrolnog točka na telu, čime je i ergonomija, iako na jednoj strani delimično narušena, na drugoj značajno unapređena. Upotrebljeni materijal je isti kao i za ostatak tela, a u paketu se dobija umetak za AA baterije, kojima se, u slučaju nužde, može premostiti nedostatak energije u LP-E6 punjivim baterijama.

Kao i na većini ostalih gripova, pored osnovnih komandi, okidača i prednjeg kontrolnog točka, na gripu postoje AF-ON, AE-Lock/FE-Lock tasteri, kao i komanda za selekciju svih tačaka. Prekidač za eventualnu potrebu isključivanja komandi na gripu, nalazi se neposredno do rotacionog zatezača gripa. Pošto je Canon EOS 6D opremljen integrisanim Wi-Fi modulom, namenski WFT (Wireless File Transmitter) grip nije u ponudi.

SOFTVER

Očekivali smo da Canon 6D dobije novi dizajn sistema menija koji smo prvi put imali prilike videti načelno sa EOS-om 5D Mark III, ali se to nije desilo. Umesto toga, 6D je „počašćen“ već viđenim sistemom menija, sa 15 stranica podeljenih u četiri grupe. Ako izuzmemo petnaestu stranicu, My Menu, koju je moguće prekrojiti po sopstvenoj meri i izabrati najčešće korišćene opcije, kao i zasebnu stranicu koja se pojavljuje samo u video modu, ostalih 14 stranica su složene u grupe Shooting, Playback, Setup i Custom Functions (C.Fn):

   
Pregled osnovnih stranica menija: grupe „Shooting“, „Playback“, „Setup“ i „Custom Functions“

REZOLUCIJA SNIMANJA

Definisanje kvaliteta snimka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. RAW je ponuđen u tri rezolucije: maksimalnoj od 20 MP (5472 x 3648), srednjoj mRAW od 11 MP (4104 x 2736) i najmanjoj sRAW u 5 MP (2736 x 1824). JPEG je na raspolaganju u znatno većem broju rezolucija i stepena kompresije. Ima ih čak pet u formatu 3:2, a najveća rezolucija je takođe punih 20 MP (L; 5472 x 3648). Ponuđena je u dva nivoa kvaliteta - višem i nižem, čija se veličina fajla razlikuje otprilike dvostruko. Sledeće dve niže rezolucije, M (medium) od 8.9 MP (3648 x 2432) i S1 (small 1) od 4.5 MP (2592 x 1728), dostupne su takođe u dva stepena kompresije, a poslednje dve su namenjene web prikazu i veličine su svega 2.5 MP (S2; 1920 x 1280), odnosno 0.35 MP (S3; 720 x 480) u samo jednom nivou kvaliteta. Kao što smo pomenuli u delu testa koji se bavi režimom „živog prikaza“, u njemu je moguće koristiti i neke dodatne rezolucije, koje se dobijaju promenom razmere snimanja, sa standardnih 3:2 na 4:3, 16:9 ili 1:1. Međutim, te rezolucije nisu ponuđene van LV opcija, pa ih ne smatramo naročito zanimljivima.

OPTIČKE KOREKCIJE

Opcija koju smo ranije poznavali po korekciji vinjetiranja, sada je proširena i mogućnošću uklanjanja hromatskih aberacija, što je na Canon DSLR-ovima novina, koja seže tek od nedavno. „Vinjetiranje“, tj. pad periferne osvetljenosti kadra, čest je problem prosečnog objektiva, izražen različito od modela do modela. Iako je u post-procesu vrlo jednostavno ublažiti ovu pojavu, opcija automatske korekcije može biti vrlo zgodna kada se koristi JPEG format, a Canon ju je u svojim aparatima implementirao pod nazivom „Peripheral Illumination Correction“. Sistem rada je vrlo jednostavan i podrazumeva mogućnost uklanjanja vinjeta po želji, parametrima koje aparat očitava iz interne baze aparata. Ista pravila važe i za novouvedeno uklanjanje hromatskih aberacija. Aparat ih uklanja skoro bez tragova, a da bi to bilo moguće, potrebno je importovati profile za željene objektive. Inicijalno su uneseni parametri za par desetina Canon objektiva, a lista može sadržati ukupno 40 modela, koje je potrebno importovati pomoću priložene EOS Utility aplikacije.

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Opcija koja služi održanju balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, tako da se prosvetljavanje tamnijih partija fotografije obavlja bez narušavanja detalja u svetlijem delu spektra, očekivano je implementirana i u EOS-u 6D. Nivoa optimizacije ima tri, a primenjuje se na snimke u JPEG formatu. Ukoliko snimate u RAW-u, naknadna primena ove opcije je moguća korišćenjem priložene aplikacije Digital Photo Professional. Njen učinak smo analizirali i na primeru ranijih aparata, a ponovićemo i sada:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, low, standard i strong intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, uticaj algoritma je mahom okrenut delovima snimka koji su u senci. Oni bivaju prosvetljeni i tako sem sa znatno manjom potrebom za naknadnom obradom, mogu dobiti rezultati koji već iz aparata pružaju dojam šireg dinamičkog raspona, uprkos činjenici da je originalni snimak rađen u vrlo nepovoljnim uslovima (jak kontrast). Na ovaj način se mogu izbeći i poznate situacije sa „pregorelim“ (preeksponiranim) nebom, zbog merenja čije je težište bilo na tamnijem delu kadra, tako što se merenje obavlja na bolje osvetljenim delovima, a tonalitet celog snimka ostaje u balansu.

Nakon dužeg perioda korišćenja na raznim aparatima, u različitim uslovima i sa širim dijapazonom parametara, moramo skrenuti pažnju da ovu funkciju nije zgodno koristiti non-stop, jer se primenjuje korišćenjem konstantnih vrednosti, što u određenim situacijama može uzrokovati pojavu prejakog prosvetljavanja i potenciranja sivih tonova nad crnima, čak i tamo gde za tim nema potrebe. Rezultat mogu biti fotografije narušenog kontrasta i upitnog kolorita. Dobro osunčane scene, bez prejakih površina u senci, spadaju upravo u takve scene, neadekvatne za upotrebu ALO efekta. S druge strane, postoje i situacije koje prosto vape za jačim intezitetom prosvetljavanja, pa se dešava da čak ni maksimalna vrednost (strong) ne obezbeđuje dovoljno jak intezitet zahvata.

ALO je sasvim korisna funkcija, ali uz umereno, posebno ciljano korišćenje. Ukoliko njene usluge koristite prečesto i u neadekvatnim uslovima, velika je verovatnoća da od zicer situacija dobijete tek prosečne fotografije, gledano u strogo tehničkom smislu. Kao i do sada, opcija Auto Lighting Optimizer se ne može koristiti u kombinaciji sa Highlight Tone Priority opcijom, budući da su im funkcije u nekoj vrsti kolizije.

HDR MODE

High-Dynamic-Range ili HDR, kako je poznatiji, predstavlja efekat dobijanja širokog dinamičkog raspona, kombinovanjem kritičnih tonova sa najmanje tri snimka. Do pre nekog vremena, ovaj zahvat je bio moguć isključivo u naknadnoj obradi snimaka koji su snimljeni u većem rasponu blendi. Danas takva opcija, istina – i dalje na rudimentarnom nivou, postoji i u internoj obradi novijih DSLR-ova. Canon nije puno eksploatisao ovu funkciju. Jedan njen derivat smo imali prilike videti na najnovijem „trocifrenom“ telu, EOS-u 650D, u obliku posebnog scenskog moda pod imenom „HDR Backlight Control“, koji baš i nije briljirao kada je upotrebna vrednost u pitanju. 5D Mark III je doneo HDR sa mnogo širim spektrom podešavanja, kao što je raspon blendi, mogućnost snimanja RAW formata, pa čak i neke efekte. 6D nije otišao tako daleko. Od podešavanja je zadržan samo raspon blendi od kojih se kreira HDR, koji može ići od jedne do 3 blende, a može biti i automatski kontrolisan, kada će aparat, u zavisnosti od uslova rada, sam odrediti najprikladniju vrednost. Osim toga, na raspolaganju je još samo jedna opcija – automatsko poravnanje HDR niza snimaka, zbog kojeg je ovu funkciju moguće koristiti i iz ruke. Pogledajmo jedan klasični primer HDR-a koji možete očekivati od EOS-a 6D:

Snimak načinjen na klasičan način (levo) i rezultat HDR funkcije sa maksimalnom (3EV) razlikom u ekspoziciji (desno)

Svima je verovatno jasno da se od ovoga ne može očekivati rezultat u rangu specijalizovanih alatki, ali da tu i tamo može poslužiti svrsi. Na žalost, realizacija ove funkcije na Canonu 6D nije prošla bez ozbiljnog „sakaćenja“, pa sada nema ni definisanja efekata, niti fotografisanja u HDR-u uz uključen RAW ili RAW+JPEG format snimanja. Kako će ovu funkciju i inače pretežno koristiti početnici, nismo sigurni koliki je zaista hendikep nemogućnost korišćenja RAW-a u kombinaciji sa HDR-om. Oni koji žele više, u svakom će slučaju bolje proći sa nekim nezavisnim rešenjem.

CUSTOM FUNCTIONS

Custom Functions odeljak predstavlja poseban blok opcija koji poseduju svi Canon aparati. U zavisnosti od klase, stranica ima više ili manje. Canon 6D ima tri sekcije ovog odeljka, a opcije su grupisane po nameni:

  
Tri sekcije Custom Functions (C.Fn) odeljka

RAW IMAGE PROCESSING

Opcija kojom se snimci u RAW formatu mogu obraditi bez potrebe za prebacivanjem fotografija na računar, zove se RAW Image Processing. Jedini i osnovni uslov da bi fotografije mogle biti obrađene je da budu napravljene u nekom RAW formatu, te da RAW bude snimljen u maksimalnoj rezoluciji, jer obrada u aparatu nije moguća za mRAW i sRAW rezolucije. Svaki snimak je moguće obraditi u više varijanti, a nakon završene obrade, fotografija će biti snimljena pod drugim imenom. Korekciju je moguće izvršiti za većinu bitnih parametara, interaktivno, tako da je uticaj svake opcije istovremeno vidljiva na displeju. Ponuđena je osvetljenost (brightness, ekvivalent korekcije ekspozicije u klasičnom RAW procesoru), balans bele, kolorni stil, Auto Lighting Optimizer, stepen redukcije šuma, izlazna rezolucija i kvalitet rezultujućeg JPEG-a, kolorni prostor, vinjetiranje, korekcija perspektivnih izobličenja i uklanjanje hromatskih aberacija. Kao i za implementaciju automatske korekcije vinjetiranja, i poslednje dve korekcije (perspektivne i hromatske aberacije) zahtevaju prisustvo parametara vezanih za odgovarajući objektiv, u internoj bazi aparata, koja se jednostavno ažurira priloženom aplikacijom EOS Utility..

BRZINA

Najnoviji izdanak Canon linije procesora, Digic 5+, svoju premijeru je imao zajedno sa top modelom, EOS-1 D x. S toga, ne treba imati sumnji da su njegove performanse i više nego dovoljne da bi ispratile mogućnosti aparata kakav je Canon 6D. Pitanje je samo koliko je brzine dato korisnicima na raspolaganje, imajući u vidu klasu kojoj novi aparat pripada. Već nakon punjenja baterije i prvog starta, jasno je da su pretpostavke tačne. Canon 6D je po nekim merenjima apsolutni brzinski rekorder. Nakon uključivanja, potrebno mu je svega 100 milisekundi da biste mogli da načinite prvi snimak! Sledeći podatak je još impresivniji – Shutter lag, tj. zadrška koja je karakteristična za DSLR-ove, zbog mehaničkih operacija ogledala i zavesice, iznosi svega 144 ms, što predstavlja najbolji rezultat u klasi.

Međutim, kao i uvek, nije sve tako sjajno. Rafal, iako nije spor, ne važi ni za naročito brz. Deklarisanih 4.5 fps postiže veoma lako i održava sasvim solidno sa iole brzim karticama. Gledano u odnosu na konkurentski D600 i njegovih 5.5fps, ipak je trebao biti nešto brži. Kada pomenusmo bafer, sa njim stvari stoje ovako – ukoliko se koristi samo RAW, aparat će moći da održi maksimalnu brzinu rafala (burst) tokom sasvim solidnog niza od celih 17 snimaka. Kada se koristi JPEG maksimalnog kvaliteta i rezolucije, bafer uspeva da se izbori sa nizom od celih 73 snimaka, a značajan pad vidimo kada se koristi RAW+JPEG kombinovano, gde bafer uspeva da isprati maksimalno 7-8 snimaka, pre nego što se prepuni i obori brzinu rafala. E, tu dolazimo do jedne nelogičnosti. Iako je rafal EOS-a 6D u startu sporiji od D600 i samim tim, manje zahtevan u pogledu kapaciteta i brzine pražnjenja bafera, nakon što se isti prepuni, brzina kojom aparat nastavlja da okida, strmoglavljuje se na ispod 2 fps! Da je u pitanju „entry-level“ DSLR klase 650D ili slabiji, na ovo ne bismo imali preteranih zamerki. Međutim, ovde je ograničenje nametnuto smišljeno i pomalo preoštro. Mišljenja smo da ipak treba održati neki balans – ako je ukupna brzina rafala već ispod proseka, onda je barem bafer trebao da obezbedi duži niz u RAW+JPEG, a pogotovo da bude brži u pražnjenju kada se prepuni.

Moglo je to i bolje, ali – šta je tu je. Neko bi rekao – „moglo je i gore“.