Canon EOS 6D Test

4. ISO TEST, JPEG

Kada, pored dobre volje, ima vremena i prostora za rvanje sa RAW snimcima, nepotrebno je ponovo napominjati prednosti prilikom post-procesa, što se posebno odnosi na uklanjanje šuma. Međutim, šta se dešava kada fotograf nema vremena, niti tehničkih predispozicija da fotografije isporuči iz RAW formata ili, u krajnjem slučaju, ni dovoljno prostora i brzine, kojom bi aparat izašao na kraj sa tolikom količinom materijala? U nekim situacijma, čak i kada vremena i prostora na kartici ima dovoljno, brzina može biti kritični momenat, gde će zagušenje bafera staviti fotoreportera ili svadbara u krajnje nezgodan položaj, gde kadrovi prolaze li prolaze dok fotograf nestrpljivo čeka da bafer počne da „diše“. Ovakve situacije jednostavno primoravaju na upotrebu JPEG-a.

Kao što smo i na primeru detalja konstatovali, JPEG već u startu predstavlja kompromis. U zavisnosti od namene snimka, nekada je kompromis prihvatljiv, ali često i nije. Čak ni najviši kvalitet JPEG-a u aparatu ne podrazumeva minimalni nivo kompresije, već se algoritam profiliše mahom ka nekom optimizovanom stepenu, kao ravnoteži između održanja kvaliteta i veličine izlaznog fajla. I dok detalji ne trpe baš previše (ako izuzmemo višak „detalja“ u vidu pojačanog prisustva artefakta nešto slabiju oštrinu), ISO performanse itekako „osećaju“ uticaj obrade u aparatu. Kako i u kojoj meri, „izmerićemo“ na narednim primerima, poredeći 6D sa istim suparnikom, Nikonom D600. Najpre, studijska scena:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez obrade i redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 6D, desno D600):

Ovde na delu vidimo rezultate dvaju potpuno različitih pristupa unutrašnjoj obradi i redukciji šuma. Nikonova unutrašnja konverzija iz RAW-a u JPEG je dosta gruba i više liči na dodatno kompresovani neobrađeni RAW. Osnovna struktura detalja je gotovo ista, naravno, narušena je artefaktima proisteklim iz JPEG kompresije, a šum je uklonjen tek minimalno i čini se – podjednako kolorni (chroma) i monohromatski (luma), dok je Canon primenio drastično drugačiji i rekli bismo – ukusniji recept. Uklanjanje je više okrenuto ka kolornom šumu, koji se čisti lakše i uz minimalnu degradaciju definicije snimka i detalja na njemu. Ipak, ako pažljivo uporedite rezultat, videćete da Canon svoju unutrašnju redukciju šuma (iako je funkcija redukcije zapravo isključena) primenjuje primarno na plavom kolornom kanalu, kao dominantnom po pitanju pojave šuma na tamnijim partijama. Otud i očigledan manjak kolornih informacija u tonovima koji naginju na crnoj boji. Srećom, takav recept u ukupnom rezultatu ne deluje uopšte loše, čak – rekli bismo da je vizuelno daleko prijemčiviji, kako po pitanju karaktera šuma, koji je visokofrekventni („finiji“ sa sitnim pikselima šuma), za razliku od Nikonove varijante koja je dosta grublja (sa dosta tzv. „niskofrekventnog“ šuma) i sa izraženom pojavom „vrućih“ (hot) piksela od ISO 10000 pa na gore.

Još jedna stavka koja ide u prilog Canonovom pulenu je bolji mikrokontrast, koji uprkos izraženijoj unutrašnjoj redukciji šuma, nije opao. Za razliku od Canona, koji (kao što vidimo) ipak primenjuje redukciju šuma (mada samo kolornog) čak i kada je ona naizgled isključena, Nikon preferira siroviji materijal. Unutrašnja redukcija šuma je na oba aparata dostupna kao zasebna opcija, a kod Canona je na raspolaganju tri stepena čišćenja:

100% kropovi sa 6D, s leva na desno – NR isključen, low, standard i strong:

Redukcija šuma u aparatu, baš kao i oštrenje, ima svoje pozitivne i negativne strane. Nešto pruži, a nešto i oduzme. Pozitivne strane će prevagnuti samo ako su izbalansirane tako da ne ugroze kvalitet, a kako je gradacija redukcije šuma relativno uniformnog tipa, to nije baš lak zadatak. Redukcija šuma svojom obradom nepovratno utiče i na očuvanje detalja na fotografiji. Zbog toga treba biti uzdržan prilikom korišćenja ove opcije i svesti je samo na situacije u kojima je to neophodno, čak i kada se radi minimalnom stepenu redukcije. Iskreno govoreći, kod EOS-a 6D se precizno ni ne zna šta predstavlja „isključenu“ redukciju šuma, jer je i na poziciji Off redukcija itekako prisutna, što možete videti i na gornjim isečcima. Da, čini se da algoritam uklanja samo kolorni šum, ali je to i dalje nekakvo uklanjanje. Ostali stepeni oštrenja vrše malo grublji zahvat i „peglaju“ šum u celini. Realno gledano, pošto je kolorni (chroma) šum i inače vizuelno agresivniji i daleko iritantniji (premda lakši za uklanjanje dok god se radi o pojedinačnim pikselima), teško da će njegovo prisustvo nekome nedostajati, ma koliko se neko osećao prevarenim Canonovim poimanjem „isključenog“.

Kada govorimo o agresivnosti uklanjanja šuma, slobodno možemo reći da negde do vrednosti ISO1000-1250, teško da je uopšte moguće uočiti razliku između isključene i maksimalne redukcije, što potvrđuje navode da se redukcija na nižim vrednostima vrši samo selektivno, na tamnijim partijama i to samo ako za tim ima potrebe. Kako odmičemo do viših ISO vrednosti, tako se i stepeni redukcije međusobno sve više i više razlikuju. Maksimalni stepen redukcije je suviše agresivan već na vrednostima iznad 4000, dok se srednji nivo može bez ustezanja koristiti do nekih 8000, uz uslov da količina detalja nije presudna. Najslabija redukcija šuma je naravno najmanje agresivna, ali je važno reći da je razlika između nje i prve sledeće (srednje) mnogo veća nego između srednje i najjače. Nekako se čini kao da između najslabije i srednje fali barem još jedan nivo. Uglavom, najslabiju redukciju je bezbedno koristiti bez obzira na ISO vrednost, a količina detalja će biti takva da se u krajnjoj liniji vrlo malo razlikuje od potpuno isključne redukcije. U svakom slučaju, od redukcije nema potrebe bežati ukoliko je bitno da fotografije budu na raspolaganju u što kraćem roku, ali je isto tako bitno naglasiti da ručno uklanjanje u obradi ipak daje bolje rezultate. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je moguće odraditi selektivno čišćenje šuma i taj način očuvati maksimalnu količinu detalja.