Canon EOS 6D Test

9. KIT OBJEKTIV

Kit objektiv je obično sastavni deo paketa jeftinijih aparata, ali se u nekim slučajevima, u kakve spada i Canon 6D ili Nikon D600, može sresti i u klasi ozbiljnijih modela. Kit objektiv koji se isporučuje uz 6D je dobro poznati Canon EF 24-105mm f/4L IS USM, jedini kit iz „L“ klase, prvi put u takvoj kombinaciji predstavljen u paketu sa prvom verzijom modela 5D, još 2005. godine. Od tada je bio deo kita sa 5D Mark II i 5D Mark III, a sada je ulogu nastavio i sa 6D. Njegova reputacija je stečena s razlogom, iako je od premijere 5D Mark II modela često neopravdano osporavan kao nedovoljan da isprati rezolucijske zahteve modernih senzora.

Proverićemo njegove performanse u poznatom okruženju:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji

Iako najljuća konkurencija to poseduje već godinama unazad, Canon EOS 6D je prvi Canon koji vrši korekciju hromatskih aberacija u realnom vremenu, i to vrlo uspešno. Mi ćemo pogledati kakav je karakter hromatskih aberacija pre uklanjanja, uvidom u isečak sa RAW snimka, uvećan 200%, zbog boljeg uvida: 

Nakon uklanjanja u ACR-u (Adobe Camera RAW), na snimku nije ostalo ni najmanjeg traga hromatskim aberacijama, što dovodi do zaključka da su one zastupljene relativno uniformno, te da se kao takve lako i uklanjaju. Oštrina predstavlja jednu od najkritičnijih tačaka u optičkoj formuli objektiva, a za jedan standardni zum, najbitnije je da je ona bude što uniformnija, kako u smislu raspona žiža, tako i u smislu celokupnog kadra. Pogledajmo kako se 24-105L IS nosi sa svojim rasponom i oštrinom u centru i na periferiji kadra. Krenimo od početnih 24mm i širom otvorene blende:

Oštrina u centru je onakva kakva se i očekuje od jednog objektiva L klase, bez obzira na širom otvorenu blendu. Ka periferiji, s druge strane, situacija nije baš tako idealna i primećuje se određeni pad oštrine koji je, iako nevelik, vidiljiv golim okom na maksimalnom uvećanju i bez preteranog zagledanja. Takođe, primećujemo i dređeni stepen vinjetiranja (zatamnjivanja kadra prema ćoškovima) na najvišoj blendi, što se lako uklanja i u obradi i u aparatu, kada su aktivne postavke za ovu optičku korekciju. Pogledajmo kako stvari stoje kada se na istih 24mm blenda privrne na f/5.6:

Situacije poput ove su relativno retke. Privrtanje blende nije donelo nekakvu naročitu prednost u centru kadra, jer je oštrina i na f/4 već na pristojnom nivou (čak ni dubljim zagledanjem ne registrujemo merljivu razliku), .a tek na periferiji se primeti neka prednost, iako se čini da prostora za poboljšanje još ima. Pogledaćemo kako stvari stoje kada se zumira na 28mm: 

28mm i isti otvor blende daje isti i rezultat. Periferni deo kadra je dodatno poboljšan, a centar je i dalje isti. Oštar i kontrastan. Da vidimo kako izgleda isti kadar na 50mm:

Oštrina je sada porasla i u određenoj meri se približila čak i nekim prajmovima. Da sve bude još bolje i periferija kadra je značajno bolja nego na širem kraju, te kao jedini problem (mada lako rešiv) ostaje i dalje prisutno vinjetiranje na širom otvorenoj blendi. Idemo dalje:

Na 70mm se priča ponavlja kao i sa 50mm. Oštrina u centru je izuzetna, a takva je i na periferiji. Za razliku od pomalo problematičnih ekstremnih ćoškova na 24 i 28mm, na 70 taj problem ne postoji ni u naznakama, što je razumljivo, s obzirom da su ekstremni ćoškovi na ovoj žiži jednostavno izostavljeni. Krajnji rasponski domet zum objektiva obično predstavlja i njegovu najslabiju tačku. Pogledaćemo kakva je situacijua sa 24-105L u tom smislu, na maksimalnih 105mm:

Nemamo nekih preteranih zamerki. Oštrina na 105mm je možda sa neki procenat slabija nego na 70mm, ali nedovoljno da pokvari zabavu. U priloženoj arhivi na početku testa objektiva možete pogledati kako se 24-105L nosi na celom rasponu žiža i otvora blende, ali u JPEG formatu.

Još jedna optička anomalija, koja se dosta lakše uočava u digitalnom obliku, nego na nekadašnjem foto papiru, zove se difrakcija. Suštinski, ona ne zavisi od objektiva, jer se radi o gubitku oštrine na jako malim otvorima blende, a usled projekcije svetlosti kroz vrlo mali otvor na dijafragmi, zbog čega se javlja disperzija svetlosti po okolnim ćelijama digitalnog senzora, na taj način smanjujući rezultujuću oštrinu. Strogo tehnički govoreći, najmanji otvor blende na kojem difrakcija ne postoji je f/8. Sve manje od toga pojačava difrakciju i snimak čini manje oštrim. Da bismo to demonstrirali, pokazaćemo kako izgleda isti kadar u situaciji sa i bez uticaja difrakcije:

Zbog toga je bitno da, ukoliko kadar ne zahteva veću dubinsku oštrinu, maksimalno izbegavate otvor blende manji od f/8.

Da ne ostane sve samo na monotonim test scenama, sledeći primeri (više informativnog karaktera) vam makar površno mogu dočarati mogućnosti kit objektiva, ali i slabosti u pojedinim kritičnim momentima:

 
Nekoliko primera sa Canon EF 24-105mm f/4L IS USM kit objektiva (klik za fotografiju u punoj rezoluciji)

Canon EF 24-105mm f/4L IS USM, objektiv koji su mnogi otpisali još u doba kada je premijerno predstavljen EOS 5D Mark II, opstaje i danas. I kao kit objektiv, ali i kao „radni konj“ mnogih fotografa, amatera i profesionalaca. Njegove mehaničke karakteristike ga preporučuju za teške uslove rada, a optičke performanse taj rad čine dovoljno lagodnim da nema potrebe opterećivati se razmišljanjima u pravcu njegove zamene, osim u slučajevima da je blenda veća od f/4 neophodna. 

Raspon je zahvalan za rad, podjednako dobro obuhvata i široko i tele područje, a uniformnost na celom rasponu fotografa lišava potrebe da se dovija u roku rada i prilagođava objektivu, umesto konkretnim okolnostima. Verujemo da je mali broj onih koji nemaju nikakva iskustva, posredna ili neposredna, sa ovim objektivom. Ukoliko takvih ipak ima, možemo samo reći da 24-105L opravdava uložen novac, bez obzira što suma koja se za njega traži početnicima u fotografiji deluje gotovo zastrašujuće.