Canon EOS 6D Test

7. DINAMIČKI RASPON

Test dinamičkog raspona, kao kategorije čiju je važnost vrlo teško opisati bez konkretnih primera, sprovešćemo na način kako smo to već radili u prethodnim testovima. Za manje upućene, dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati, opremljeni velikim senzorom, pružaju fotografu priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje primetno slabiji u poređenju sa filmom, a najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Najpre da vidimo kako će se senzor EOS-a 6D snaći kada snimak podeksponiramo za cele četiri blende (situacija koja je česta kada blic ne opali ili opali nedovoljnom snagom, na primer), a onda ga u post-procesu dosvetlimo za istu vrednost, približavajući snimak onome što je on inicijalno trebao biti:

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak



Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Priloženi primer pokazuje odlično snalaženje ovog senzora sa ozbiljno podeksponiranim snimkom, iz koga je u obradi izvučeno gro detalja, a čak je i kolorit praktično netaknut. Šuma ima, ali je lako skinuti ga u obradi, dok je kolorit očuvan bez bitnih deformacija. Proverićemo i obratnu situaciju – proces izvlačenja za četiri blende preeksponiranih („pregorelih“) fotografija:

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak



Preeksponirani snimak, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

Rezultat nije impresivan poput obratne situacije, ali moramo primetiti da je dinamički raspon novog senzora uočljivo bolji nego kod ranijih Canon aparata, iako u suštini i dalje neprihvatljiv za nešto više od pokazne vežbe. Konture su ostale, ali detalji na žalost – nisu. Kolorit je vidljivo narušen, a prejak kontrast je samo dodatno naglašen. Srećna okolnost je upravo činjenica da se „nezgode“ sa omašenim trajanjem ekspozicije uglavnom dešavaju „u minus“, podeksponiranjem, a ne baš srećna je i to da svetliji deo spektra neizostavno ulazi u sastav većine dnevnih fotografija (pa i nekih noćnih), što znači da je bitnije kloniti se preeksponiranih, nego podeksponiranih snimaka. U celini gledano, dinamički raspon Canona EOS 6D jeste sjajan, ali istovremeno ni po čemu uporediv sa glavnim konkurentom, Nikonovim D600. D600 je, odmah nakon D800, trenutna referenca u ovom pogledu, a Canonu ostaje da što pre nešto učini kako bi nadoknadio novonastali jaz.

Postoji i treća oblast „ceđenja“ dinamičkog raspona, a tiče se kompenzovanja ekspozicije, kako bi se u post-procesu izvukle efektivne ISO vrednosti, koje inače nisu na raspolaganju u aparatu. Taj proces se u žargonu zove „push“, a praktikuje se korišćenjem najviše ISO vrednosti iz baznog raspona, podeksponiranjem za odgovarajući broj blendi i zatim dosvetljavanjem u obradi.

Pošto Canon 6D raspolaže maksimalnom ISO vrednošću od celih 25600, podeksponiranjem za samo jednu blendu bismo dobili, u aparatu već dostupnu, softverski dobijenu ISO51200, dve bi donele takođe već postojećih 102400, pa nam ostaje da pogledamo šta se dobija podeksponiranjem za tri blende, tj. simuliranjem već enormno velikih ISO 204800:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

Uprkos činjenici da ovakve egzibicije najčešće donesu neku korist u sagledavanju mogućnosti senzora, moramo reći da i pored vidljivo bolje dinamike EOS-a 6D u odnosu na prethodne generacije Canon senzora, čak ni on ne uspeva da iznese ovako jako „natezanje“ u obradi. Simulirana vrednost od ISO204800 se možda može upotrebiti da iskaže jak bending koji se javlja na tamnijim partijama, ali ne i za nešto upotrebljivije. Prosto, maksimalna vrednost kojom aparat raspolaže na ISO skali, 102400, već je dovoljno visoka lestvica koju će i inače malo ko koristiti. Više od toga je jednostavno preambiciozno. 204800 je vrednost koja šumom guši ne samo kolorit i detalje, već i fotografiju u celini. Dovoljna demonstracija toga je ovaj umanjeni snimak, koji i pored jako niske rezolucije pokazuje očigledne probleme u svim segmentima fotografije, nezavisno da li se radi o tamnim ili svetlim partijama. Iz tog razloga, ovo je prvi put da izostavljamo test izvlačenja za četiri blende, jer je 1/2000 na blendi f/8 u uslovima ovakvog osvetljenja jednostavno besmislena i nerealna situacija. Ukoliko je pod takvim svetlom zaista neophodno snimati, slobodno možemo reći da će i 1/250 na iso25600 biti dovoljno za sve manje od aeromitinga u potpunoj tmini.