Canon EOS 6D Test

TELO

Telo novog aparata nema koga da nasledi, pošto je u pitanju prvi predstavnik klase kojoj pripada, ali se može reći da je primenjen identičan recept kao i u slučaju rivalskog Nikona D600 – osnovna konstrukcija platforma je gotovo u potpunosti preuzeta od APS-C modela srednje klase, a u slučaju Canona, to je EOS 60D (parnjak Nikona D600 je D7000). Naravno, neke stvari su unapređene, kako bi se opravdala tražena suma. Pogledajmo kako novi Canon 6D izgleda iz uobičajenih ortogonalnih projekcija:

Jasno je da je osnovni cilj projektnog tima bilo smanjenje ukupnih gabarita, tako da aparat bude što manji teret svojim vlasnicima, ali i da u proizvodnji bude što jeftiniji, kako bi i ona krajnja, prodajna cena, mogla biti niža.

Tako su dimenzije upadljivo manje nego što su kod sledećeg aparata u hijerarhiji (5D Mark III) i vrlo su bliske onima koje znamo sa gorepomenutog EOS-a 60D, a iznose 145 x 111 x 72mm. Uprkos većem senzoru i elementima koji ga prate, masa od 755 grama je bukvalno identična kao na 60D, a takve su i osnovne linije dizajna. S druge strane, za razliku od 60D, novi EOS 6D se diči kućištem koje je svojim najvećim delom izrađeno kombinovano od legure magnezijuma i aluminijuma, dok je samo gornji deo oplate izrađen od plastike:

 
Magnezijumsko-aluminijumsko telo Canona EOS 6D, sa primesama plastike*

Razloge za ovakve akrobacije sa materijalima treba tražiti u uštedi na materijalima, masi, ali mnogo bitnije – u GPS modulu, koji je pozicioniran na desnoj strani prizme tražila, a kojem bi potpuni oklop od metalne legure drastično oslabio kvalitet signala, ako ne i potpuno onemogućio njegov prijem. Veći deo tela je obložen kvalitetnom reljefnom gumom, grube teksture i odličnog prijanjanja, zbog kojeg će Canon 6D odlično ležati u ruci, baš kao što nas je i EOS 60D svojevremeno oduševio upravo tim atributima. Iz istog razloga, rad sa najtežim objektivima koji se mogu koristiti iz ruke, postaje zadovoljstvo, a oblik rukohvata je takav da u ruci deluje udobno i skladno, bez ijedne površine koja bi vas mogla žuljati. I pored toga što konstrukcijski nije na nivou prestižnijih modela iz iste kuhinje, EOS 6D se diči čvrstinom koja uliva poverenje, a utisak robusnosti pojačava i zaptivenost spojeva, koja omogućava i upotrebu u lošijim vremenskim uslovima:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na 6D*
(crvenom su obeležene zaptivene tačke, a zelenom dodatno ojačani spojevi smanjenog zazora)

Zavesica je deklarisana na 100.000 okidanja, što se možda uklapa u neki prosek, ali zaostaje za 150.000 snimaka, koliki je predviđeni vek zavesice konkurentskog Nikona D600.

Kao i svi Canon DSLR-ovi sa senzorom 35mm formata (tzv. full-frame; u nastavku članka – FF), Canon EOS 6D podržava sve EF objektive koji su do danas proizvedeni, sa svim funkcijama koje isti poseduju, dok EF-S objektivi, namenjeni APS-C telima, nisu podržani. Metalni navoj promera 1/4“, namenjen stativu, nalazi se na uobičajenom mestu, pozicioniran duž ose objektiva i težišta aparata.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Potpuno novi senzor je jedna od osobenosti novog Canona, iako svojom rezolucijom ne odudara drastično od ostalih modela u ponudi. Ovaj aspekt je iz tih (ali i nekih drugih) razloga već duže vreme na meti kritika fotografske javnosti, posebno što je isti princip već duže vreme primenjen i u klasi APS-C aparata, čiji senzor, uz manje modifikacije, datira još iz 2009. godine i modela EOS 7D. Da podsetimo, Nikon je svojevremeno najžešće kritikovan upravo iz istih razloga, jer je senzore od okvirno 12MP godinama besomučno eksploatisao u praktično svim klasama i u nekoliko generacija za redom, sve dok postojeći vlasnici nisu masovnije počeli da traže druga rešenja. Situacija se u međuvremenu promenila, Nikon je napravio drastičnu prekretnicu u poslovnoj politici, mi smo konstatovali izjednačen odnos senzora negde u doba EOS-a 60D, da bi nedugo potom, Nikon preuzeo apsolutnu inicijativu, čije se posledice i danas vide, i to u svim segmentima DSLR-ova.

No, vratimo se na Canon 6D. Radi se o senzoru iz Canon kuhinje, izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije, za današnje pojmove gotovo skromnih, 20 MP (precizno 5472 x 3548 piksela). Pošto je senzor iz porodice 35mm formata (dimenzije 36 x 24mm), krop faktor ne postoji (tačnije – on iznosi 1x), pa su ekvivalentne vrednosti žižnih daljina objektiva upravo one koje su i naznačene na njima. To znači da je i širina vidnog polja, tj FOV (Field-Of-View) upravo ona koja je i predviđena tokom konstruisanja objektiva.

Potpuno novi 20.2 MP Canon CMOS senzor*

ISO raspon kojim 6D raspolaže nismo često viđali, a u Canon porodici ga poseduje još samo EOS 5D Mark III. To novom aparatu pruža dozu ekskluzivnosti, a ukazuje i na vanserijske performanse u low-light domenu. Bazni ISO raspon se proteže od ISO 100 do čak 25600, dok softverski proširene vrednosti omogućavaju ISO 50 (L) kao nižu i dve vrednosti iznad baznog – ISO 51200 (H1) i 102400 (H2). Kako je ISO raspon drastično proširen u odnosu na ranije uobičajene vrednosti, biće zanimljivo videti koji su limiti novog senzora.

Elektronski segment aparata je preuzet iz modela više klase, EOS 5D Mark III i nosi oznaku Digic 5+. Njegove performanse daleko nadmašuju potrebe koje može postaviti Canon 6D, pa je bitno samo napomenuti da podržava sve aktuelne funkcie, među kojima su i video zapis, live-view, ali i HDR, osnovna obrada i RAW konverzija u aparatu, algoritmi unutrašnjih geometrijskih i korekcija hromatskih aberacija itd.

Canon Digic 5+ procesor*

Čišćenje prašine sa senzora je i ovaj put povereno tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom, zaštićenoj posebnim anti-statičkim premazom i uzemljenom na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Dokazano efikasan – EOS Cleaning System*

Canon 6D se može pohvaliti dobro poznatim, dvojslojnim 63-zonskim iFCL sistemom merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 11 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima četiri: Evaluative, koje je vezano za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; partial, koje meri 8% centralne zone kadra; Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu; i spot, koje meri svega 3.5% površine u centru. Merenje je po specifikacijama funkcionalno u rasponu osvetljenja od 1 do 20EV.

iFCL 63-zonski senzor merenja svetla* i šematski prikaz zona merenja

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 6D je izvedbu ove funkcije u potpunosti preuzeo sa modela 60D, što znači da 6D ne poseduje dvostruki akselerometar, pa je „electronic-level“ ostao bez prefiksa „Dual-axis“. S toga, funkcija asistencije poravnanja horizonta postoji samo po horizontalnoj osi (nezavisno od orjentacije aparata), dok ćete za azimut (vertikalni ugao u odnosu na površinu zemlje) i dalje morati da se dovijate po osećaju. U praksi, osim ukoliko ne insistirate na savršenom postavljanju horizonta po središtu kadra (što je i sa likovnog aspekta najčešće nepoželjna kompozicija), druga osa će vam retko nedostajati. Stepen nagnutosti može biti prikazan na glavnom displeju, zasebno ili korišćenjem režima „živog prikaza“, u tražilu i na statusnom displeju, za šta je iskorišćena skala svetlomera, koja signalizira smer na koji je potrebno nagnuti aparat radi dovođenja u idealnu nivelaciju. Maksimalni prikazani otklon u tražilu i na statusnom displeju obuhvata do 9° u obe strane, u koracima od po 1° i samo u horizontalnom položaju tela, dok u grafičkom prikazu na glavnom displeju nema ograničenja, ni po pitanju prikazanog otklona, niti orjentacije aparata. Mala zamerka ide u pravcu samog indikatora, koji nije jasnije obeležen referentnom vrednošću, što traži neko vreme za navikavanje. Velika zamerka je sama tehnika rada – kada pritisnete komandu za aktiviranje poravnanja, njen stilizovani prikaz će stajati u tražilu sve dok ne pritisnete okidač na prvo koleno da biste fokusirali, a tada će netragom nestati, sve do ponovne reaktivacije komandom na telu! Iako deluje kao besmislena zamerka, problem je u tome što je korisnik praktično onemogućen da još jednom proveri poravnanje, trenutak pre nego što okine. Kako elektronsko poravnanje izgleda u praksi, slikovitije možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level sistem na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Autofokusni sistem je potpuno novi. Barem bi Canon hteo da to tako doživimo. U pitanju jeste vidljivo unapređeni sistem u odnosu na onaj koji smo imali na 5D i 5D Mark II, ali je, po svim merilima, zaista u pitanju unapređenje koje za današnje pojmove jednostavno nije dovoljno! Istina, po nekim aspektima zaista odskače od proseka, ali za većinu to neće biti toliko bitno. 

AF sistem je baziran na faznom TTL senzoru sa ukupno 11 tačaka, od kojih je samo centralna krstasta (cross-type) i osetljiva je do minimalnog otvora blende od f/5.6, a na blendi f/2.8 i većoj, postaje dvostruko osetljiva, a samim tim i bitno osetljivija. Tačke su raspoređene u obliku romboida, zauzimaju najbitniji deo kadra, ali uz pokrivenost koja zahteva prekadriranje češće nego što je poželjno. Inače, ovaj AF sistem drži rekord po pitanju uslova rada (tačnije - deli ga sa nekim Pentax modelima), a operativan je već od -3, pa sve do 18EV, što u praksi označava upotrebljivost sa zaista minimalnim svetlom.

AF senzor sa 11 tačaka od kojih je jedna krstasta (cross-type)*

Canon 6D raspolaže sa, za Canon standardna, tri autofokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez dodatnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa poput One-Shot moda, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registrucije promenu distance izabranog cilja. One shot mod je moguće koristiti u kobinaciji sa jednom tačkom ili pomoću automatike, kada aparat sam, na osnovu internog algoritma, određuje metu, na osnovu parametara kao što je njena blizina u odnosu na aparat.

Kako bi se ipak moglo reći da je AF sistem unapređen u odnosu na prve dve serije EOS-a 5D, Canon je implementirao nekoliko opcija u Custom Functions sekciji, a tiču se finih podešavanja kontinualnog (AI-Servo) moda. Sve su dostupne kroz Custom Functions deo menija. Tracking sensitivity je opcija kojom se na skali u ±2 koraka vrši podešavanje učestalosti merenja distance izabrane mete, kako bi korekcije bile brže ili sporije, u zavisnosti od potreba. Recimo, u slučajevima kada se između objektiva i izabrane mete često pojavljuju opstruktivni elementi, autofokusu se može naložiti da, uz sporije reakcije na nagle promene distance, fokusnu ravan održava na ranije izabranoj distanci. Ukoliko je skala bliža „responsive“ strani, reakcije na nagle promene će biti brže, ali će u tim slučajevima aparat registrovati i sve što se neplanirano nađe na „nišanu“, između objektiva i izabrane mete. Druga opcija – Acceleration/Deceleration Tracking se nadovezuje na prvu i služi za upravljanje brzinom fokusiranja u modu praćenja, dok se treća i četvrta opcija – AI-Servo 1st Image priority i 2nd Image priority, koriste za definisanje prioriteta u modu praćenja. Prvom se određuje šta je prioritetnije prilikom beleženja prve fotografije u nizu, brzina fokusiranja ili tačnost, a druga čini to isto za ostale snimke u nizu, od drugog, pa nadalje. Svim ovim opcijama se AF može vrlo precizno prilagoditi potrebama, a broj omašenih snimaka drastično smanjiti.

6D poseduje i mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj. AF-assist lampa ne postoji, a pošto Canon 6D ne poseduje ni interni blic, jedini modalitet dosvetljavanja scene, radi postizanja tačnijeg fokusa, ostaje upotreba eksternog blica i njegove IC lampe.

Na AF-Microadjustment, opciju za finu kalibraciju fokusa, već smo odavno navikli. Ona je na novom Canonu opremljena proširenom memorijom (sada se čuvaju podešavanja za ukupno 40 objektiva), a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. Razlika u odnosu na prethodna rešenja je to što se kalibracija, kao i na EOS-u 5D Mark III, može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, u slučaju da se radi o zum objektivu. Korekcije u srednjem delu raspona se tako postižu aproksimacijom u odnosu na predefinisane vrednosti na krajevima raspona, a to preciznost zahvata dovodi na sasvim novi nivo i omogućava još veći procenat uspešno kalibrisanih objektiva u vanservisnim uslovima! Fenomenalno!

TRAŽILO

Svetlo optičko tražilo, izvedeno u obliku pentaprizme koja obuhvata 97% prikaza, uz uvećanje 0.71x, vizuelno je vrlo slično onome što smo imali prilike videti na EOS-u 5D Mark II. Na žalost (ili po mnogima - na sreću), fokusno staklo nije opremljeno transparentnim LCD prikazom, već je u igru vraćen sistem izmenjivih fokusnih stakala, baš kao i u slučaju 5D Mark II. Eg-A II, podrazumevano fokusno staklo koje priloženo uz aparat, obezbeđuje samo najosnovniji prikaz centralne zone merenja, dok je za ostala pomagala neophodno nabaviti jedno od dva dodatna. Eg-D je fokusno staklo sa graviranom mrežom namenjenom lakšem komponovanju kadra (AF tačke se podrazumevaju), dok Eg-S predstavlja mat staklo, posebno dizajnirano za manuelno fokusiranje. Potonje fokusno staklo umanjuje osvetljenost tražila, pa ga nije preporučljivo koristiti sa tzv. „sporim“ objektivima (objektivi male svetlosne moći). Same fokusne tačke su predstavljene u vidu krupnih i jasno vidljivih kvadrata, a prilikom potvrde fokusa bljeskaju jarko crvenom bojom, pa ni fokusiranje po vrlo jakom svetlu ne predstavlja poseban problem. Najveća distanca od okulara sa koje se može sagledati ceo frejm iznosi 21mm, što je posebno zgodno za osobe sa naočarima. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, raspona od -3.0 do +1.0. Kako izgleda pogled kroz tražilo novog aparata, uključujući AF tačke, parametre i pokrivenost kadra (oivičeno crvenim okvirom), možete videti na sledećoj ilustraciji:

Pogled kroz optičko tražilo EOS-a 6D

Ispod projekcije kadra, tražilo pruža većinu potrebnih parametara rada. S leva na desno, tu su: simbol upozorenja; stanje baterije; indikator zaključanog merenja ekspozicije (AE-Lock); signal aktiviranosti blica; indikator zaključane snage bljeska u E-TTL modu (FE-Lock); indikator „highspeed“ moda blica; indikator kompenzacije blica; trenutna dužina ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±3EV, čiji marker istovremeno služi još i indikovanju spremnosti redukcije crvenila u očima, aktivacije optičke stabilizacije kao i signaliziranju poravnanja u odnosu na horizont; desno od skale svetlomera je indikator Highlight-Tone-Priority opcije; tekuća ISO vrednost i brojač raspoloživosti bafera. Krajnje desno je indikator potvrde fokusa. Informacije će se sa promenom režima ili u toku nekih podešavanja simultano smenjivati, tako da je obim informacija i širi nego što se iz priloženog vidi.


KOMANDE I OSTALI DETALJI

Kako je veći deo dizajna tela preuzet od modela 60D, i komande su u većini nasleđene sa dotičnog APS-C aparata. Njihov raspored je vrlo sličan, ali sa nekim varijacijama i, ako tako možemo reći – unapređenjima. Iako doživljaj ergonomije retko može biti u potpunosti objektivan, skrenućemo pažnju na neke dobre, ali i neke loše detalje. 

Gledano s preda, upadljivo dominantnu poziciju zauzima EF bajonet, označen crvenim markerom, koji ukazuje na poziciju poravnanja sa EF (full-frame) objektivima. Do bajoneta je veliki taster za odbravljivanje objektiva, a iznad je smešteno kućište prizme. Neposredno ispod oznake aparata je interni mono mikrofon. DOF-Preview taster je, kao i na 60D, ali i na svim novijim Canon DSLR-ovima više klase, sada smešten sa leve strane (gledano s preda) bajoneta, a njegova funkcija može i aktiviranje elektronskog poravnanja u tražilu. Za ovu varijantu upotrebe je vezana i jedna nelogičnost, koja vas može koštati živaca. Naime, u Canonu misle da je sasvim normalno da, nakon aktiviranja elektronskog poravnanja, isto nestane iz prikaza u tražilu, čim dotaknete neku komandu, a posebno okidač. Ovo je čini skoro pa neupotrebljivom za sve situacije osim fotografisanja sa stativa. Nismo sigurno zbog čega je primenjeno ovo rešenje, ali se nadamo da će biti ispravljeno prvim sledećim firmware-om. Osim IC senzora na rukohvatu, namenjenom daljinskom okidanju pomoću kompatibilnih daljinskih okidača, u prostoru između rukohvata i bajoneta nalazi se lampa za uklanjanje efekta crvenih očiju i signaliziranje odloženog okidanja.

Pogled odozgo ponovo otkriva dizajnerski uzor – 60D. Selektor modova je smešten sa leve strane prizme i centralno postavljene papučice blica. U njegovoj je osnovi mehanička poluga za uključivanje aparata, a u središtu taster bez čijeg pritiska nije moguće okrenuti selektor, a namena je da spreči nehotičnu promenu moda (?). Svaki put se iznova čudimo ovom rešenju, a možda ćemo se jednog dana i naviknuti na njegovo postojanje. Inače, sam selektor poseduje deset pozicija, od kojih tri otpadaju na automatske modove (Full Auto; Creative Auto i Scene modes), dve su rezervisane za Custom (C1 i C2) programabilne pozicije koje korisnik može definisati po sopstvenim potrebama, dok je ostalih pet i reda kreativnih modova, kojima se postiže maksimalna kontrola nad aparatom: Manual (M); Aperture Priority (Av); Shutter Priority (Tv); Programmed Auto i Bulb (B). Scenski modovi (SCN) su grupisani na jednoj poziciji i obuhvataju ukupno sedam različitih scenskih definicija: Portrait, Landscape, Close-up; Sports; Night Portrait; Handheld Night Scene i HDR Backlight Control.

Prostor desno od papučice blica deli nekoliko komandi. Isturen na vrh rukohvata, nalazi se dvostepeni okidač. Njegovo ponašanje uvek podrazumeva okidanje na drugom kolenu, dok se prvo koleno može proizvoljno setovati da vrši samo merenje, samo fokusiranje ili kombinaciju tih dveju funkcija, , kao što je i podrazumevano. Nešto iza njega je zadnji kontrolni točkić. Njegova namena je kontrola osnovnih parametara fotografisanja, a menja se u zavisnosti od izabranog moda ili trenutno aktivne funkcije na aparatu. Ispred statusnog displeja nalazi se niz od pet komandi koje, kao ni u slučaju EOS-a 60D, nisu udvojene, već je svaki taster namenjen samo jednoj funkciji. Ovo nam se na 60D učinilo kao loše rešenje, a posle dužeg vremena vidimo da se nismo prevarili – i dalje je dosta teško odupreti se utisku da je ovakva egzibicija napravljena u cilju povećanja jaza između više i niže klase aparata, u ovom slučaju u odnosu na EOS 5D Mark III. Problem koji ovakvo rešenje nosi je očigledan – teoretski bi bilo čak i dobro da jedan taster poseduje samo jednu funkciju, ali, koje se koriste u kombinaciji sa kontrolnim točkićima. S leva na desno, prvi taster (AF) aktivira izbor načina fokusiranja (mod i AF tačke). Drive služi za izbor režima okidanja, a dostupno je ukupno šest – Single Shooting okida uobičajeno, jednu fotografiju; Continuous Shooting okida rafalom, maksimalnom brzinom od 4.5fps; Silent Single Shooting je tiha verzija klasičnog pojedinačnog okidanja, koja se pokazala odličnom i zaista vrlo tihom; Silent Continuous Shooting je utišana verzija rafalnog okidanja uz brzinu sniženu na 3fps; Self-timer, tj. odloženo okidanje, takođe je dostupno u dve varijante – sa 10 ili 2 sekunde do okidanja. Treći taster je ISO komanda, čija je namena jasna sama po sebi, a do nje je taster kojim se vrši izbor merenja svetla. Kad smo već kod ISO vrednosti, pomenimo i Auto-ISO funkciju, odnosno mogućnost automatskog setovanja ISO vrednosti u zavisnosti od uslova i podešavanja. Naša primedba po tom pitanju se odnosi na definisanje minimalne brzine, koja je ograničena na relativno sporih 1/250, što praktično anulira poentu ove opcije. Raspon u kojem će Auto-ISO funkcija raditi, moguće je definisati za minimum i maksimum, u baznom rasponu, a to uključuje sve vrednosti od ISO 50 do ISO 25600. Ipak, ukoliko se minimalna dužina ekspozicije ne definiše, Auto vrednost će sugerisati aparatu da treba da se prilagođava nepisanim pravilima o minimalnom brzini koja korespondira sa trenutnom žižnom daljinom, kako bi se izbeglo stresanje. U tom smislu, aparat će sam postaviti dužinu ekspozicije od 1/160 ukoliko je objektiv postavljen na 135mm, što je jako korisna stvar. Poslednji u nizu je taster kojim se privremeno aktivira pozadinsko osvetljenje statusnog displeja.

Obim informacija na statusnom displeju je solidan, ali ne i bez nedostataka. Prvi i naupadljiviji nedostatak je indikator izabranog balansa bele (White Balance), koji je po našem mišljenju morao biti njegov sastavni deo, jer faktički nije moguće ustanoviti da WB nije odgovarajuć, sve dok ne snimite fotografiju i pogledate je na displeju, eventualno proverite na Quick Control Screen-u ili kroz sistem menija i pronađete opciju za podešavanje balansa bele. Umesto toga, mesto na statusnom displeju dobila je, sa stanovišta prioriteta, potpuno beznačajna HDR funkcija! Neshvatljivo! Šta reći, nego konstatovati da prioriteti proizvođača očigledno nisu uvek isti kao i prioriteti korisnika. Statusni displej, osim HDR-a, donosi osrednji spisak informacija: mod autofokusa; režim okidanja; ISO; indikator Highlight Tone Priority funkcije; mod merenja; status Wifi funkcije; GPS status; otvor blende i trajanje ekspozicije; broj preostalih snimaka sa tekućom memorijskom karticom; skalu svetlomera raspona ±3 EV; indikator bracketing funkcije; indikator funkcije višestrukog eksponiranja i indikator redukcije šuma pomoću više snimaka. Pored ovih, neke informacije će se smenjivati na displeju u toku rada, u zavisnosti od izabranih opcija ili trenutnog režima rada, pa će prikaz obuhvatiti i marker elektronskog poravnanja, stanje bafera, odbrojavanje u režimu odliženog okidanja ili izabrani autofokusni mod.

Zadnja strana je malo redizajnirana u odnosu na EOS 60D. Primenjena su neka nova rešenja, ali su neka dobra i izbačena. Najpre, reći ćemo da zadnjim delom kao i obično dominiraju displej od 3 inča i tražilo, dok je sa njihove leve strane svega dva tastera – Menu, kojim se otvara sistem menija i Info, kojim se aktivira Quick Control Screen (kontrola parametara putem glavnog displeja) i gasi displej u slučaju potrebe. Gro komandi je raspoređeno sa desne strane displeja i tražila. Uz samo tražilo i njegov točkić za korekciju dioptrije, nalazi se kružni preklopnik za prebacivanje aparata iz fotografskog u video mod i obratno. U njegovom se središtu nalazi taster kojim se aktivira režim „živog“ prikaza (Live-View; u daljem tekstu LV) dok je aparat u fotografskom modu, a započinje se i zaustavlja snimanje video zapisa, ukoliko je preklopnik u video modu. U gornjem-desnom uglu je dobro poznati niz od tri komande. Prva (AF-On) vrši fokusiranje ili neku drugu radnju iz domena fokusiranja i merenja svetla, u zavisnosti od podešavanja, dok druga služi za zaključavanje izmerene ekspozicije ili snage bljeska, ukoliko je aktivan blic. Sasvim desno je komanda za aktiviranje izbora aktivne AF tačke, što je rešenje koje, bez obzira na želju da se 6D dovoljno udalji od skupljeg 5D Mark III, nismo očekivali na aparatu ove klase. Zato je, da biste centralnu AF tačku postavili za aktivnu, neophodno prvo pritisnuti ovaj taster, a zatim pritisnuti Set komandu u središtu točkića. Direktnim izborom pomoću kursorskih tastera direktno se mogu birati periferne tačke, dok je za centralnu neophodno pomerati aktivnu tačku gledanjem kroz tražilo i ručnim dovođenjem markera na centralnu poziciju. Stvarno je nedopustivo da jedan ovakav aparat deli upravljačka rešenja sa najjeftinijim Canon DSLR-ovima! Kada se naviknete, način biranja tačaka neće biti naročito zamoran. Ali, da li je baš moralo ovako? Ne mislimo da jeste! Za poslednja dva tastera je vezana još jedna nepotrebna egzibicija – umesto da oni, kao i dosad, služe za uvećanje i umanjenje prikaza, kako u LV režimu, tako i u režimu pregleda fotografija, tome je sada namenjen samo jedan taster, označen simbolom lupe, kojim će prikaz biti ciklično uvećavan do potrebnog stepena, bez mogućnosti da se prikaz umanji. U slučaju da poželite vratiti prikaz na podrazumevani, potrebno je pritiskati ovu komandu dok god se prikaz ne vrati u normalu. Čudno i veoma iritirajuće rešenje. Jedna pozitivna stvar je što je komandu moguće podesiti tako da se jednim pritiskom dobija neko određeno uvećanje. Mi smo kroz testiranje odlučili da to bude 100% prikaz, kako bismo s vremena na vreme mogli da proverimo poziciju fokusa na snimcima. Nije loše, ali samo ako nemate nikakvih prethodnih iskustava sa Canon DSLR-ovima, pa nemate za čim da žalite. „Neznanje je blagoslov“, neko jednom reče... i očigledno je u pravu.

Nešto niže od tastera za zumiranje, nalazi se komanda za prelazak u režim pregleda fotografija i video snimaka, a nedaleko od nje je i komanda označena slovom „Q“. Služi za aktiviranje interaktivne kontrole parametara na glavnom displeju (Quick Control Screen), kada se kursorskim tasterima i kontrolnim točkićima parametri mogu direktno menjati.. Malo ispod je zadnji kontrolni točak, a kao i prednji, namenjen je kontroli najosnovnijih parametara i opcija, u zavisnosti od trenutnog režima rada. U središtu kontrolnog točka je osmosmerni taster koji smo pomenuli malo iznad, a kojim se vrši navigacija kroz sistem menija, pregled snimaka i vrši odabir AF tačaka. Ispod njega je taster za brisanje snimaka, dok je desno od njega Lock prekidač za zaključavanje funkcija zadnjeg kontrolnog točka, u slučaju potrebe.

Ogromna zamerka egonomskom aspektu novog aparata definitivno ide u pravcu izostanka nekih komandi. Na primer, balans bele (White Balance) je parametar koji je mnogima od krucijalnog značaja, a Canon nije predvideo da će korisnici nekada imati potrebu da to koriguju. Zajedno sa istim problemom na statusnom displeju, ovo skoro da deluje kao nekakva zavera.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata, pokriven plastičnim poklopcem, ojačanim oprugom. Zavidno je čvrst i vrlo precizno ukrojen, tako da između njega i kućišta aparata ne postoji ni najmanji zazor. Kao što je u prvom delu priče o telu već napomenuto, odeljak nije obložen nikakvim zaptivnim materijalom, što ukazuje na ne baš visok nivo zaštite od loših vremenskih uslova. Na obodu rukohvata, neposredno iznad odeljka kartice, nalazi se LE dioda, kojom aparat signalizira zauzetost prilikom operacija sa memorijskim kontrolerom. U slučaju nehotičnog otvaranja poklopca odeljka u toku upisa, na glavnom displeju će biti prikazano odgovarajuće upozorenje, a proces snimanja dovršen.

Memorijski kontroler je, za razliku od prethodnih aparata ove klase, umesto sa Compact Flash, kompatibilan sa karticama SD (Secure Digital) standarda, uključujući i sve naknadne revizije, poput SDHC, SDXC i UHS-I, a podrška nije uskraćena ni za najnoviju Eye-Fi tehnologiju bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji.

Odeljak Secure Digital memorijske kartice

Brzinska zahtevnost novog aparata je osrednja i diktirana je pre svega kapacitetom memorijskog bafera. Za udoban rad je neophodno obezbediti karticu najmanje klase 10 za fotografije, dok je za video potrebno imati karticu najmanje klase 6 ukoliko se snima u IPB kompresiji, odnosno najmanje klase 10 ukoliko se snimanje vrši u boljoj ALL-I kompresiji. Poželjno je da to ipak bude neka od UHS-I kartica koje imaju i dovoljnu rezervu brzine, ukoliko protok postane kritičan. Prosečna memorijska zahtevnost je slična onoj koju smo ranije videli na Canon senzorima od 21 MP, pa će Canon 6D na memorijsku karticu od 8 GB uspeti da spakuje u oko 360 RAW, 1250 JPEG ili skoro 300 snimaka kombinovano RAW+JPEG, naravno – najvišeg kvaliteta. Uz porast šuma, raste i prostorna zahtevnost snimaka, pa u lošijim svetlosnim uslovima možete očekivati i do 30% veće fajlove. Video je, naravno, bitno zahtevniji, pa će vam kartica od 8 GB biti dovoljna za prosečno 20-27 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu - 1080p @30fps (fullHD, 1920x1080), uključujući i zvuk.

BATERIJA

Canon EOS 6D je još jedan aparat u nizu koji koristi LP-E6 „smart“ bateriju, prethodno viđenu na skoro svim, osim DSLR-ovima Rebel (xxxD) klase. Interni čip, kojim je opremljena baterija, zadužen je za „smart“ sposobnosti, kojima je omogućena komunikacija baterije sa telom. Time je dostupno detaljnije praćenje, kako trenutnog stanja baterije, tako i njenog „životnog ciklusa“. Na osnovu ovih informacija je moguće precizno predviđanje perioda pražnjenja i potrebe za zamenom, kada bateriji značajno oslabi kapacitet. Informacije o baterijama se prate u internoj bazi aparata, nakon što se svaki pojedinačni primerak registruje sopstvenim unikatnim kodom.

LP-E6E punjač sa LP-E6 Li-Ion „pametna“ baterija

Kapacitet baterije je 1800 mAh, a nakon punjenja, koje traje oko 2 i pô sata, baterija će isporučiti energiju dovoljnu za skoro 1100 snimaka, ako je verovati specifikacijama dobijenim iz CIPA (Camera & Imaging Products Association) testova. U praksi, kada se live-view retko koristi, a ne forsira se pregled fotografija, možete očekivati i do 1350 snimaka sa jednim punjenjem, a taj broj se značajno smanjuje ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis. Video zapis je drastično zahtevniji, ne samo zato što forsira upotrebu displeja (jer se video zapis snima iz režima „živog prikaza“), već i zbog toga što sam proces snimanja nije kontinuiran, već podrazumeva permanentno aktivan live-view, čak i kada se ne snima. Zbog toga Canon predviđa realni vek baterije od oko dva sata, a mi smo izmerili neki prosek od oko 90 do skoro 100 minuta efektivnog snimanja, što je sasvim prihvatljivo, posebno uzimajući u obzir veličinu senzora i displeja koje je potrebno napajati.

KONEKTORI

Na levoj strani tela, ispod dvodelnog gumenog poklopca, nalaze se konektori. Ima ih četiri. Levo su N3 konektor za daljinske okidače i 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, dok su desno postavljeni mini-USB i mini-HDMI. Mini-USB ima višestruku namenu. Koristi se za prebacivanje snimaka na računar bez posredstva čitača kartica, kao interfejs za kontrolu aparata sa računara pomoću priložene EOS Utility aplikacije ili kao A/V interfejs za slanje projekcije sa aparata na eksterni displej, bilo da je u pitanju monitor, televizor ili nešto treće. Pomenuti uređaji mogu biti korišćeni za pregled snimaka u aparatu ili kao veći displej za režim živog prikaza (LV), sa svim vrlinama i manama originala, osim što je prikaz mnogo krupniji i u većoj rezoluciji. Nema potrebe naglašavati koliko se ovakav način kontrole može pokazati korisnim za kontrolisani studijski rad. I mini-HDMI konektor ima istu svrhu, osim što je njegova projekcija u digitalnom obliku, što garantuje viši kvalitet, ali i neke specifičnosti poput HDMI-CEC kompatibilnosti, koja omogućava kontrolu aparata u režimu pregleda, pomoću daljinskog upravljača pojedinih modela televizora.

Konektori: N3 za daljinski okidač i stereo 3.5mm mikrofonski ulaz (levo),
kombinovani USB-A/V i miniHDMI (desno)

DISPLEJ

Godinama jaka strana Canon DSLR-ova – displej, na visokom je nivou i na najnovijem aparatu. Za razliku od modela čiji je dizajn poneo (EOS 60D, za one koji eventualno nisu pratili), Canon 6D ne poseduje obrtni displej. Razlozi se verovatno kriju u potrebi za uštedom u konačnoj masi tela i, ako to zanemarimo, ostatak je više nego odličan! 3 inča dijagonale i rezolucija od 1.040.000 piksela čine ga izvrsnim kontrolnim alatom za proveru snimljenih fotografija ili video zapisa. Naravno, displej nikada ne može da zameni klasičan računarski monitor, ali može dosta pomoći u utvrđivanju pozicije fokusa, korektnog balansa bele ili eksponiranosti. Makar okvirno. A i to je dovoljno za većniu situacija. 

Na žalost, EOS 6D ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, pa će biti neophodno posegnuti za opcijom kojom se osvetljenost displeja može podešavati u sedam koraka, ukoliko radite u takvim uslovima da podrazumevani stepen nije adekvatan. Odnos stranica 3:2 će učiniti da displej bude 100% iskorišćen, kako prilikom pregleda postojećih snimaka, tako i u LV režimu, budući da je 3:2 ujedno i odnos stranica senzora.

Iako Canon EOS 6D poseduje namenski statusni displej, takođe poseduje i Quick Control Screen, mogućnost korišćenja glavnog displeja kao svojevrsnu verziju statusnog, opskrbljenog znatno širim spektrom informacija. Quick Control Screen se aktivira pritiskom na taster označen slovom "Q", lociran tik iznad zadnjeg kontrolnog točkića. Osim prostog posmatranja, parametri se mogu i menjati, interaktivno, ponovnim pritiskom na isti taster, nakon čega se kursorima i SET tasterom vrši navigacija i odabir, kao i menjanje pojedinačnih parametara.

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem manuelnog (M). Pored najosnovnijih – dužine ekspozicije, otvora blende i ISO vrednosti, na raspolaganju je skala svetlomera raspona ±3 EV, indikatori Highlight tone priority i Auto Lighting Optimizer opcija, režim okidanja, kolorni stil, izbor fokusnog moda i trenutno aktivne AF tačke, mod merenja svetla, indikator baterije, veštački horizont, indikator Wi-Fi funkcije, kao i prečice do glavnog menija i opcije za setovanje kvaliteta snimanja. Dostupne su i opcije za setovanje balansa bele (WB) i kompenzacije snage blica, kojima je pristup sa ovog ekrana zapravo i jedini način kontrole, ako izuzmemo preturanje po sistemu menija.

Pošto korišćenje glavnog displeja umesto statusnog troši primetno više energije, preporučljivo je koristiti ga za ovu namenu samo kada za tim postoji opravdana potreba. U suprotnom, baterija će trajati bitno manje nego u uobičajenim uslovima.

LIVE VIEW

Režim živog prikaza, koji je sastavna funkcija najvećeg dela današnjih aparata, u DSLR svetu je godinama bio uglavnom zapostavljen. Reklo bi se – sasvim opravdano, budući da je takav način korišćenja prirodno prikladniji lakšim aparatima (čitaj: kompaktima), kod kojih dubina DOF-a ne igra značajnu ulogu, a time je i mogućnost netačnog fokusiranja faktički beznačajna. Izuzeci su bili poznati u studijskim i kontrolisanim makro uslovima, pejzažnoj fotografiji i tome sličnom, a porast popularnosti ovog načina korišćenja naglo je skočila, nakon što je u DSLR svet uvedena mogućnost snimanja video zapisa. Tako live-view preko noći postaje gotovo nasušna potreba, umesto uglavnom beskorisne, a ipak poželjne funkcije, koju svi „vole“, a malo ko i koristi u realnom radu. Pošto je live-view tokm godina razvijen do nivoa kada mu se malo šta može zameriti, ostaje nam samo da ukratko predstavimo način funkcionisanja, za slučaj da se sa njim niste susretali na DSLR aparatima.

Simulacija prikaza, kao glavna prednost, danas je unapređena do nivoa kada zamerkama prosto nema mesta. Simulirano je sve, od osvetljenosti scene, balansa bele, otvora blende, a permanentno je prikazan i uticaj ISO vrednosti, kolornih stilova i, uopšte, svih parametara koji utiču na kranji rezultat. Prednosti koje ovakav sistem rada donosi su posebno cenjene u studijskim uslovima, pošto se za daljinsko okidanje može koristiti i laptop, kada njegov displej služi kao gigantska verzija LV displeja.

Režim okidanja, osim već standardnih načina, pruža i dva modaliteta tihog („silent“) okidanja. Kako je u LV režimu ogledalo već u gornjem položaju, okidanje je pošteđeno zvuka zaklapanja ogledala, a jedino zavesica vrši mehanički rad, s tim što je zvuk zaista maksimalno utišan i najbliži je radu u „mirror lockup“ modu. Zgodno za situacije gde je potreban minimalan nivo vibracija ili prosto ne želite da smetate ili privlačite pažnju.

Glavni nedostatak ovog režima rada i dalje je autofokus, mada smo svedoci kako su neki proizvođači, a pre svih Olympus, sasvim uspešno rešili skoro sva pitanja oko brzine i preciznosti. Kako se live-view u osnovi ne oslanja na sistemski, fazni autofokusni sistem, tehnika izoštravanja se svodi na metod kontrastne detekcije (Contrast Detection Auto Focus; u daljem tekstu CDAF), koji svoju funkciju vrši pomerajući fokusnu ravan do postizanja najoštrijih prelaza među susrednim kontrastnim površinama, bez merenja daljine izabranog objekta. Ovaj sistem fokusa uglavnom važi za vrlo tačan, a glavna mana je sporost, usled potrebe algoritma da „prošeta“ fokusnu ravan duž celog fokusnog opsega, kako bi završio uoštravanje. Brzina CDAF sistema fokusiranja zbog toga ni izdaleka ne predstavlja nešto čime se DSLR aparati mogu dičiti. Problem se sastoji u plitkoj polju dubinske oštrine, zbog čega je algoritmu daleko teže da dovede fokusnu ravan na željenu distancu. Iz tog razloga je i kontinualni fokus gotovo nepoznanica u CDAF-u DSLR sveta, a prvi pionirski pokušaj pripada Nikonu, koji se odvažio da u svoje aparate D3100 i D7000 implementira kontinualni kontrastni fokus. Osim uobičajenog režima, kojim se ravan fokusa postavlja u odnosu na unapred određeno fokusno polje, na raspolaganju je i „face detection“, algoritam kojim aparat može da prepozna do 35 lica u kadru i automatski ih fokusira. Čuđenje takvoj opciji na DSLR aparatima teško da će ikad prestati, ali to se valjda može podvesti pod „praćenje tržišnih trendova“.

Srećom, fazni autofokus je i dalje na raspolaganju, pa se svi nedostaci kontrastnog fokusa mogu eliminisati prostim aktiviranjem klasičnog AF-a, bilo odgovarajućom opcijom u meniju, bilo simultano, u toku rada. Kada se fazni fokus koristi u kombinaciji sa LV režimom, procedura fokusiranja funkcioniše slično kao i kod klasičnog fotografisanja, s tim da će, prilikom pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo za trenutak biti spušteno, fokus doveden u željenu tačku, a nakon toga ogledalo vraćeno u prethodni položaj, čime se vraća i „živi prikaz“ na displej. Iako relativno bučan, ovaj sistem pruža znatno veću brzinu fokusiranja, ali i izvestan procenat grešaka, pošto je neophodno precizno održati izabranu tačku na željenom cilju, za sve vreme izvođenja operacije fokusiranja.

Kada performanse nisu od bitnijeg značaja, najveća preciznost (u apsolutnim okvirima) se može postići manuelnim fokusom, koji u režimu „živog prikaza“ dobija sasvim novu dimenziju – prikaz je moguće zumirati 5 i 10x, a fokusnu ravan pomerati u desetinama milimetra. Ako je prizor statičan, ništa bolje ne možete poželeti:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

Na raspolaganju su i druga pomagala, poput pomoćne mreže za lakše kadriranje. Ona postoji u varijanti standardnih 3x3, 6x4, ali i novog 3x3 polja sa dijagonalnim pomoćnim linijama. Tu je i elektronsko poravnanje, koje se takođe može dobiti u LV prikazu:

Pomoćna mreža i prikaz elektronskog poravnanja u LV režimu

Na žalost, i pored prisustva senzora orjentacije aparata, prikaz parametara na displeju i dalje ne prati rotaciju aparata u vertikalni položaj što, iako nije neoprostiv nedostatak, ipak baca senku na celokupnu izvedbu. Posebno kada znamo da su manje/više svi proizvođači odavno implementirali ovu funkciju u svoje aparate. Novina je mogućnost odabira formata fotografija, sistemom kropovanja iz selektovane rezolucije u 3:2 formatu, a ponuđeni su formati 16:9, 4:3 i 1:1. Opcija je namenjena pre svega za JPEG format, ali je informacija o izabranoj razmeri upisana i u RAW, pa će odgovarajući format biti zadržan i u post-procesu, ukoliko postoji takva potreba i ukoliko se koristi priloženi softver (Canon Digital Photo Professional).

VIDEO

Video zapis, za koji je do pre samo par godina vladalo mišljenje da nema budućnost u DSLR svetu, danas se praktično odomaćio na novom terenu, a poboljšanja se svode mahom na sitnice i ispravljanje grešaka. Sa Canonom 6D, stvar je malo drugačija, jer dalja unapređenja sitnim koracima više nisu moguća. Sve što je bez većih zahvata moglo da bude ispeglano, već je učinjeno sa EOS-om 5D Mark III.

Osnovne karakteristike (na papiru) su manje/više iste - proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su u dve popularne HD rezolucije i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se može snimati framerate-om od 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard, a nižu HD rezolucija od 1280x720 (720p) u 50fps za PAL, odnosno 60fps za NTSC standard. 4:3 VGA (640x480) rezolucija se može snimati isključivo u 25 ili 30fps.

Zapis se enkoduje realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim PCM zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV kontejner. Razlika u odnosu na prethodnike iz Canon ponude je u načinu komprimovanja video zapisa. Poput 5D Mark III i EOS 6D je dobio mogućnost izbora načina kompresije između IPB i ALL-I metode. IPB je prostorno manje zahtevna, jer vrši jaču kompresiju više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći, ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja je fleksibilna i omogućena u potpuno automatskom ili manuelnom režimu, brzinama zatvarača koje se kreću od 1/30 do maksimalnih 1/4000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a nije je preporučljivo menjati u toku snimanja, zbog skokovitog prelaza, koji je karakterističan za dijafragmu fotografskih objektiva. ISO vrednost je u video modu ograničena na bazni raspon (što je i logično, jer bi prosvetljavanje svakog frejma za određenu vrednost, bilo praktično nemoguće za izvesti bez maksimalnog opterećenja procesora, a time i baterije aparata. AutoISO mod je takođe na raspolaganju, ali uz ograničenje koje nameće ISO 12800 kao maksimalnu vrednost. 

Klasičan, fazni način fokusiranja je, zbog prirode rada, moguć samo tokom snimanja fotografija, dok ste za snimanje videa „osuđeni“ na korišćenje CDAF-a. Prilično traljave performanse ovog načina izoštravanja (premda se popravljaju prilikom korišćenja novijih STM objektiva, poput EF 40mm f/2.8 STM), lako će vas ubediti da je poželjno poslušati proizvođača i postupak fokusa izvesti pre započetog snimanja. Osim ukoliko ne odlučite da stvar ne prepustite slučaju, a uoštravanje vršite manuelno, što je na video ove klase i tako uobičajena praksa.

Zvuk se snima 16-bitno, 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji je ulazni signal moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. On je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreiranje kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

BLIC

Canon čak i sa EOS-om 6D ostaje dosledan tradiciji da FF tela ne trebaju da poseduju interni (pop-up) blic. Iz tih razloga, budući vlasnici ovog aparata će biti prinuđeni da, ukoliko požele dodatno svetlo, pazare sebi i odgovarajući blic. Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć izuzetna, barem za one retke situacije gde će Vam 6D praviti problema (one su prilično retke ukoliko koristite pretežno centralnu AF tačku). Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija čak i dobija na značaju, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne kontrole za podešavanje stepena kompenzacije.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska je ograničena na svega 1/180 što je, moramo priznati, prilično neshvatljivo! Blic zaista nije nešto toliko uskospecifično da bi se štedelo na njegovoj podršci, a ovakvo ograničenje će neke potencijalne korisnike odbiti svojom neupotrebljvošću za neke namene, dok će pojedince odbiti više zbog principa, nego zbog stvarne potrebe. Kako god, mislimo da je ovo zaista nepotrebna gimastika i da će u krajnjoj liniji doneti više štete, nego što se dâ pretpostaviti. Na stranu što je ta brzina sinhronizacije i inače za većinu potencijalnih vlasnika više imaginarna nego stvarna, budući da je dužinu ekspozicije od 1/180 moguće izabrati isključivo ukoliko su u posebnim podešavanjima aparata (Custom Functions odeljak) koraci ekspozicije i blende postavljeni na polovine blende, umesto na trećine. U praksi to znači da sa 6D nećete moći da postignete više od 1/160, što bi za neke situacije moglo biti jednostavno nedovoljno brzo. U modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/180 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.

Canon 6D donosi i sistemsku podršku za novu generaciju Canon bliceva i okidača, pa će bez ograničenja sarađivati sa nedavno predstavljenim Speedlite 600EX-RT blicem i ST-E3 RT Speedlite Transmiterom, pomoću kojih se može nadoknaditi izostanak bežične kontrole blica, koju APS-C uzor, EOS 60D, ima. Ako ni zbog čega drugog, Canon je zbog ove funkcije trebao da integriše popup blic. Rešenje je moglo biti i ugradnja namenskog radio modula, koji bi bio funkcionalan kao i ST-E3 RT okidač, čime bi novoj „šestici“ obezbedio još jedan adut više u borbi protiv glavnog konkurenta, koji to već poseduje zahvaljujući internom blicu, ali bez radio mogućnosti. No, ne vredi žaliti za nečim čega jednostavno nema, pa ćemo se zadržati na kritikama ono čega ima.

Kao ni 60D, ni 6D ne poseduje konektor za kontrolu spoljne rasvete (PC-Sync). Kako je ovaj nedostatak u poslednje vreme moguće nadomestiti veoma jeftinom dodatnom opremom, mnogima ovo neće biti naročito bitno.

Wi-Fi

Nekad smo o ovoj funkciji maštali gledajući namenske WFT (Wireless File Transmitter) gripove, koje je Canon nudio uz većinu svojih aparata srednje i više klase, ali za cene koje su višestruko prevazilazile budžet zainteresovanih korisnika, sa izuzetkom onih kojima je profesionalni angažman vrlo brzo isplatio inicijalno ulaganje. Danas smo svedoci da jedan EOS 6D, koji je čak i ne spada u kategoriju high-end aparata, za sasvim pristojan novac nudi sve to u integralnoj formi!

A o čemu se zapravo radi? Wi-Fi funkcija, u najkraćem, obezbeđuje mogućnost bežične konekcije između aparata i nekog kompatibilnog uređaja. Canon 6D može da ostvari šest različitih modova rada putem Wi-Fi veze, a čini nam se da bismo se teško mogli setiti još neke primene, a da već nije uvrštena u spisak ponuđenih. Ipak, da ne bude sve tako savršeno, njena realizacija nije bez nedostataka, ali znajući da je ovo ipak prvenac, spremni smo da zažmurimo i oprostimo ih. Sledeća iteracija će, nadamo se, biti još bolja!

Canon EOS 6D podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju kačenje preko Access Point-a, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Kako podešavanja zahtevaju prilično opsežnu dokumentaciju, bićemo slobodni da Vas uputimo na originalno upustvo, priloženo u rezimeu testa. Pogledajmo u kratkim crtama šta Wi-Fi modul EOS-a 6D nudi:

Razmena podataka između dva fotoaparata – pod pretpostavkom da su u pitanju noviji aparati (modeli iz 2012. i noviji) i da se ne radi o kamerama, nego isključivo fotoaparatima, ukoliko oba poseduju Wi-Fi module (Eye-Fi nije podržan!), moguće je vršiti obostranu razmenu snimaka među njima, dok god su u pitanju JPEG snimci. Da, to je nedostatak prve opcije, ograničena je samo na JPEG i RAW nije moguće preneti. Doduše, mnogima će teško biti i da nađu namenu razmene snimaka među aparatima, ali ne sumnjamo da je i to moguće iskoristiti mudro. Pitanje je samo potreba. Još jedno ograničenje tiče se ukupne količine snimaka, pa je u cugu moguće poslati maksimalno 50 snimaka, a transfer se ne obavlja u realnom vremenu (tokom fotografisanja), već je potrebno pokrenuti odgovarajuću proceduru u aparatu. S druge strane, postoji i jedna vrlo korisna opcija – mogućnost simultanog smanjivanja rezolucije pre slanja, kako bi se ubrzao transfer.

Veza sa „smart“ telefonima – iako mnogima verovatno na pamet prvo pada automatizovano slanje fotografija na društvene mreže, reč je o bitno drugačijoj i, za najveći broj potencijalnih korisnika, verovatno najzanimljivijoj opciji u Wi-Fi sekciji ovog aparata. Radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android i Apple telefone, telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Video zapisi, na žalost, nisu podržani, a razlozi nam nisu poznati. U svakom slučaju, radi se o vrlo fleksibilnoj opciji, koja udobnost rada može podići na jedan, do skora neslućeni nivo. Ipak, da ne bude sve tako savršeno, moramo pomenuti i da zvanična EOS Remote aplikacija, čije smo linkove postavili iznad, nije baš najstabilnija, a osim toga, neke funkcije deluju kao da su još uvek u probnom periodu. Ne sumnjamo da će to u skorije vreme sve leći na svoje mesto, ali mislimo da je ipak trebalo sve dobro doraditi i popraviti, pre nego što proizvod ugleda svetlost dana, pa čak i kada je besplatna aplikacija u pitanju, kao što je sada slučaj. U svakom slučaju, da biste uživali u ovakvom obliku konformizma, potrebno je posedovati najmanje Android verzije 2.3.3 (Gingerbread) ili Apple iOS verzije 5.0 i noviji. Tablet računari na veliku žalost nisu direktno podržani, pa će funkcionalnost zavisiti od slučaja do slučaja. Nadamo se da će i to biti ispravljeno u budućnosti.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara, korišćenjem EOS Utility aplikacije – upućenima je poznato da Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparata. I dok je podrška postojala i ranije, pravu upotrebnu vrednost ova aplikacija stiče tek 2007. godine, kada je Canon uveo režim „živog“ prikaza (live view) u svoje aparate. Upotrebna vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a pošto je funkcionalnost i ranije bila na zavidnom nivou i omogućavala praktično sve operacije osim zumiranja koje se vrši fizički na objektivu, Wi-Fi sve to samo podiže na još viši nivo. Osim kontrole osnovnih parametara, kao što su otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, moguće je izabrati kolorni stil, birati poziciju fokusnog polja i slično. Osim toga, fotografije je moguće istovremeno dobijati na monitoru, što može biti posebno zgodno za situacije koje uključuju rad sa delikatnim osvetljenjem.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje na Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Opcija u Wi-Fi sekciji EOS-a 6D će sve to podići na još viši nivo, omogućavajući vlasniku aparata da posao slanja odradi skoro automatizovano. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Canonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Youtube servise, kao i e-mail-om. Šteta je što lista nije proširena i na najpopularnije foto servere, ali šta je tu je. Od nečega se mora početi.

Pregled fotografija na DLNA uređaju – ukoliko posedujete DLNA (Digital Living Network Alliance) kompatibilni uređaj, media plejer ili televizor sa Wi-Fi mogućnostima, bićete u mogućnosti da snimke pregledate bez povezivanja aparata pomoću A/V ili HDMI kabla. Način rada je skoro identičan, osim što u ovom slučaju nemate mogućnost LV prikaza.

GPS

GPS funkcija nije novost na fotoaparatima, ali je u ovakvom integrisanom obliku prvi put vidimo na jednom DSLR-u. Osim osnovnih informacija o trenutnoj lokaciji, visini i jačini signala satelita, koje su dostupne dok god je GPS aktivan, ponuđene su i dve mnogo bitnije funkcije. Prva je opcija klasičnog geotagovanja, tj. zapisivanja preciznih koordinata u EXIF svake snimljenje fotografije, a drugu predstavlja GPS-logger, opcija automatskog logovanja kompletne rute kretanja dok god je GPS aktivan. Log fajl nije pridružen samim fotografijama, već se zapisivanje vrši u internu memoriju aparata, nezavisno. Kasnije se taj log može prebaciti na memorijsku karticu, a ruta pregledati na detaljnoj mapi (Map Utility), čija je instalacija priložena na pratećem disku. Za logger je vezana i jedna zamerka. Naime, i pored niza raznih opcija za detaljno podešavanje, poput intervala u kojima se zapisuju koordinate kretanja, GPS će ostati aktivan čak i kada je aparat isključen. Iako ovo zvuči čak i dobro, budući da može pratiti vaše kretanje čak i kada ne koristite aparat, bespotrebno troši bateriju i o tome ne daje nikakvo upozorenje. Da stvar bude još gora, u opcijama ne postoji mogućnost gašenja GPS-a zajedno sa aparatom, već se logger mora ručno isključiti. Naravno, uz malo privikavanja ovo prestaje da bude problem, ali dok se navika ne stekne, baterije će se trošiti neverovatno brzo, čak i ako vanjska temperatura nije problematična. Kako to izgleda na minusu, bolje da ne znamo. U svakom slučaju, ukoliko postoji potreba za čestim logovanjem pređenog puta, poželjno je imati u rezervi barem dve-tri pune baterije.