Nikon D3100 Test

3. ISO TEST, RAW

U eri filma, svetlost je bila sve. I danas je fotografija – svetlost, ali je njen uticaj drugačijeg karaktera, jer film „pogrešne“ osetljivosti od 100 ASA, koji se zatekao u aparatu, neće sputati fotografa da u trenutku napravi dobru fotografiju. Digitalija je u tolikoj meri promenila način gledanja na uslove rada, da mnogi potpuno previđaju benefite koje je donela. Jedna od njih je i korekcija osetljivosti senzora (ISO vrednosti), koja rad čini fleksibilnijim, a fotografu omogućava da isprati bilo koji kadar, prostom promenom podešavanja.

Poslednjih godina je upotrebljivi ISO raspon napravio pravu pometnju na tržištu, pa se gro raznih poređenja mahom koncentriše upravo na performanse u lošim svetlosnim uslovima. Sitnije foto-ćelije na senzoru prikupljaju manje fotona i kao takve su podložnije produkovanju nešto veće količine šuma. Još kada se osetljivost svake pojedinačne ćelije pojača, kako bi se iscedio i poslednji foton, situacija postaje još nezgodnija. Ovo pravilo, koje je odgovorno za drastično lošije performanse senzora u kompakt aparatima, naspram onih iz DSLR segmenta, nekako se prenelo i na teren većih senzora, pa se pojavila bojazan da će rezolucijski skok, koji gledamo poslednjih godina, doneti više negativnih, nego pozitivnih efekata. Trebalo je probiti led i pobiti tu teoriju, a liderska pozicija na tom polju pripada Canonu sa njegovim 18 MP APS-C senzorom, uprkos činjenici da je Nikon poslednjih godina vladar „low-light“ segmenta. Kada je teorija „pala“, i drugi proizvođači su odlučili da iskoriste novi potencijal CMOS tehnologije, a Nikon D3100 je još jedan od onih koji trebaju da pokažu da viša rezolucija ne znači nužno i veću količinu šuma.

RAW, kao osnovni format snimanja, u startu daje snimke sa očigledno većom količinom šuma u odnosu na JPEG, zauzvrat nudeći mogućnost znatno lakšeg uklanjanja, uz bolje očuvanje detalja. Da bismo utvrdili poziciju novog tela u odnosu na prethodnu generaciju, ponovo ćemo ga uporediti sa Nikonom D3000, kao predstavnikom sada već skrajnute CCD tehnologije, kao i sa D5000, kao reprezentom poznatog 12.3MP senzora, prisutnog u još nekoliko Nikon aparata.

Ista studijska scena i dalje će nam služiti kao reper. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Kako Nikon D3100 omogućava izbor ISO vrednosti samo u koracima od 1EV, međuvrednosti nisu uvrštene (levo D3100, u sredini D3000 i desno D5000):

Isečci sa D3100 i D5000 su slični po količini šuma - D3100 pokazuje minimalno drugačiji karakter kolornog šuma, dok D5100 više pati od izraženih pojedinačnih piksela. Render boja na istim setovanjima je nešto drugačiji, D3100 vuče ka toplijem koloritu, pa je i kolorni šum adekvatan tome. Od ISO 1600, D3100 pokazuje blagu prednost u borbi sa kolornim šumom na tamnijim partijama i takav odnos je karakterističan i za ostale vrednosti iznad 1600.

Kada se ISO performanse novog aparata uporede sa onima koje pruža prethodnik, neki poseban zaključak i nije potrebno iznositi, jer je sve očigledno i za potpunog laika. Malo je reći da dugo nismo videli toliko očiglednu razliku među senzorima različitih generacija. CCD senzor Nikona D3000 je konkurentan samo na prve dve ISO vrednosti, dok već na ISO 400 pokazuje očigledne slabosti – plavi kanal već pokazuje prve znake „pucanja“, tj. „probijanja“ na vrednost 255 (kada se gube informacije i onemogućava reprodukcija detalja), a situacija se progresivno pogoršava sa rastom ISO vrednosti. ISO 800 je poslednja realno upotrebljiva vrednost, dok je ISO 1600 već toliko loš da je uporediv sa, za dve cele blende osetljivijih ISO 6400 na novijim aparatima! ISO 3200 na D3000 nije uporediv ni sa čim. Količina šuma prosto proždire kompletan snimak, koji nije moguće spasiti ni sa kakvim alatkama, konvencionalnim ili nekonvencionalnim, potpuno je svejedno. Ako poslednjih par rečenica zvuče kao da su izvučene iz testa D3000, možemo samo reći da to i ne čudi, jer sav benefit koji D3100 donosi, ostaje u senci mrcvarenja materijala koje sprovodi stari i prevaziđeni CCD. U tom smislu, teško je razumeti zbog čega je Nikon, praktično do pre par meseci, toliko istrajavao u odlaganju unapređenja ove klase DSLR-ova, posebno što ona slovi za najprodavaniju?

Proverićemo kako stvari stoje kada se sva tri aparata suoče sa malo manje kontrolisanom situacijom, napolju, na već poznatoj sceni Hrama Svetog Save, koji smo eksploatisali i u svim prethodnim testovma. Primenili smo isti recept i RAW fajlove razvili na default setovanjima, temperaturom od 3000K, isključenim oštrenjem i redukcijom šuma:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (levo D3100, u sredini D3000 i desno D5000):

Situacija na terenu se malo razlikuje od one u studiju. Nikoni, D3100 i D5000 su zadržali svoje pređašnje pozicije i idalje su značajno ispred modela D3000. Međutim, razlika sada nije toliko drastična, koliku smo zapazili na studijskim primerima. D5000 je sada preuzeo minimalnu prednost na najvišoj zajedničkoj ISO vrednosti (ISO6400), bolje kontrolišući šum i održavajući ga uniformnijim. Ne treba se zavarati da je ta razlika značajna, ali postoji, a mogla bi se pripisati i nešto jačem antialiasing (AA) filteru, koji krasi senzor Nikona D5000, budući da snimci urađeni njime pokazuju i nešto slabiju konturnu oštrinu, u odnosu na one koji su snimljeni sa D3100 (kako su snimci rađeni u nekoliko setova, a u isto vreme, isključena je mogućnost nedovoljno preciznog fokusiranja).

U poređenju sa D3000, razlika je nešto manja nego ranije (ne negativno po D3100, već pozitivno po D3000), pa se podiže i lestvica upotrebljivosti ovog aparata prethodne generacije. Svi aparati su sada ravnopravni do ISO 400, a uporedivi su i na ISO800 (osim u tamnijim partijama, gde CCD počinje da se guši). O upotrebljivosti D3000 se može pričati i na ISO 1600, dok se veći problemi sa šumom mogu konstatovati tek na ISO3200. Naravno, pod uslovom da vas i svetlosni uslovi posluže i počaste sa dovoljno svetlih površina, koje će apsorbovati dobar deo šuma. Interensantno je primetiti i da je balans belog, iako u post-procesu setovan na istu vrednost (3000K) na D3100 primetno odudarao od onoga koji su prikazivali D3000 i D5000, a da je kao takav bio daleko bliži realnoj situaciji.

Sam D3100 se, kao i u studijskim uslovima, sasvim lako bori sa šumom do svoje maksimalne nativne vrednosti (3200), dok se određene poteškoće mogu videti na H1 (softverski sumuliranih ISO 6400), koja je upotrebljiva od slučaja do slučaja i koja zahteva uvežbavanje u procesu čišćenja šuma u post-procesu. H2, odnosno softverski dobijenih ISO 12800, već je prevelik korak za ovaj senzor, čime je Nikon na fin način dao do znanja da se za bolje „low-light“ performanse morate prikloniti nekom od skupljih aparata iz ponude (zasad je to jedino D7000, barem kada je APS-C kategorija u pitanju).

Za kraj RAW-ISO testa ostaje još samo da pokažemo šta se od Nikona D3100 može očekivati kada RAW obradite specijalizovanim alatkama. Uz odgovarajuće trikove, poput kombinacije redukcije šuma u ACR-u i specijalizovanih alatki, zatim ili downsize-om na nižu rezoluciju, moguće izvući i dosta više nego što prost ISO test može da nagovesti. Pogledaćemo par primera, inicijalno očišćenih umerenom redukcijom u ACR-u 6.3, a kasnije smanjenim na nekoliko odgovarajućih rezolucija (puna rezolucija je takođe dostupna ispod svake od fotografija):

AF-S DX Nikkor 35mm f/1.8G @35mm f/1.8, ISO 6400, (ACR NR): 14MP , 10MP , 6MP i 2MP

-S Nikkor 50mm f/1.4G @50mm f/8, ISO 3200, (ACR NR+Imagenomic Noiseware): 14MP , 10MP , 6MP i 2MP

Nikkor 50mm f/1.8D @50mm f/8, ISO 6400, (ACR NR): 14MP , 10MP , 6MP i 2MP