Nikon D3100 Test

9. VIDEO

Opšte mišljenje je da aparate najniže klase prati breme dodeljivanja funkcija „na kašičicu“, kako bi se kupci naterali da razmišljaju o skupljim aparatima. A da li je baš tako? Kao i većina drugih proizvođača iz branše, i Nikon je neke funkcije prvi put promovisao upravo u klasi najjeftinijih DSLR-ova. Ovaj put se radi o fullHD videu, koji je Nikonu nekako izmakao svojevremeno, iako važi za pionira uvođenja videa u DSLR svet.

Očekivanja su bila velika, posebno iz razloga jer je konkurencija odavno ponudila fullHD video svojim korisnicima, a možemo reći da razloga za brigu nije bilo. Motion-JPEG je poslat u penziju a zamenjen je bitno praktičnijim i kvalitativno naprednijim H.264 video enkodingom. Time je prostorna zahtevnost umanjena, a kvalitet je značajno povećan, pa je jaz u odnosu na kvalitet konkurentskih DSLR-ova i praktično isčezao.

Bolja kontrola šuma je donela i svestraniju upotrebu u video modu, pa će dobar deo osrednje osvetljenih scena biti lako ispraćen, uz korišćenje malo više ISO vrednosti i svetlosno jačih objektiva. Kao i ranije, prilažemo par snimaka u dve najviše rezolucije, koji su snimljeni brzinom od 24fps, korišćenjem objektiva AF-S Nikkor 50mm f/1.4G, a scena je osvetljena pomoću dve pilot lampe od po 150w (klik na sličicu za download, veličina po fajlu od 13 i 6 MB):

Svakome ko je imao prilike da vidi snimke sa starijih Nikon aparata, jasno je da je napredak najblaže rečeno – fascinantan! Snimci su čisti, bez vidljivog šuma do vrednosti ISO800, a potpuni ugođaj mogu pokvariti samo prateći elementi kojih, na žalost, nema malo. Prvi i osnovni nedostatak, pomenuli smo u teoretskom delu testa, a tiče se gotovo drsko ograničenih kontrola, koje umnogome obesmišljavaju priču o visokom kvalitetu. Drugi je snimanje zvuka, koje je ograničeno na tek osrednjih 24KHz, a da stvar bude još gora, nije obezbeđen ni konektor za eksterni mikrofon, a time je i lista argumentata previše slaba za hvatanje u koštac sa nekim konkurentskim rešenjima.

Mnoge je već nakon samog predstavljanja jako interesovao, na sva zvona reklamiran, „autofokus u toku snimanja videa“. Iskorišćen kao izuzetno jak adut u periodu promocije, probudio je nadu da će VDSLR priča biti konačno bliža amaterskoj upotrebi. Na žalost, ono što smo već rekli u delu testa koji se bavi AF sistemom, možemo samo ponoviti i ovde - radi se o jednom od prvih pokušaja da se kontinualni fokus (kao jedini logični za video snimanje) ponudi i u CDAF tehnici. Nikon ga zove Full-time-servo (AF-F), a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da CDAF još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, i samim tim rezultirati gotovo neupotrebljivim snimkom. Ako na sve ovo dodamo i sporadičnu pojavu potpunog „zaglupljivanja“ AF-F moda, otprilike možete formirati sliku njegove upotrebljivosti. Za pokušaj – svaka čast, ali za izvedbu – nismo baš impresionirani. Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici oslone na sopstvena čula i talenat u toku rada u video modu, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je određeni period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja. Jer, ako se ne umorite od promene blende, od fokusiranja sigurno nećete.