Nikon D3100 Test

TELO

 

Dizajn tela utiče na prvi utisak koji posmatrač stiče o aparatu. Kada D3100 uporedimo sa prethodnikom, razlike postoje, mada nisu toliko uočljive na prvi pogled. Barem ne iz svih uglova. U svakom slučaju, promene su dobrodošle i rekli bismo – veoma korisne. Osmotrićemo ga sa svih strana:

U skladu sa tradicijom koju gaje manje/više svi proizvođači, entry-level tela, u koje spada i D3100, krasi metalna konstrukcija sa oplatom izlivenom od plastike. Čvrstina je pristojna i obećava dugotrajnost, a finiš je klasičan Nikonski, mat teksturiran, sa gumenom oblogom na rukohvatu i mestu na koje naleže palac desne ruke, čime je postignut efekat dodatne sigurnosti držanja u rukama, bez bojazni da bi aparat mogao da ispadne, čak i kada je na njega nakačen neki teži objektiv. Dimenzije tela su 124 x 96 x 75mm i kao takve tek neznatno manje od prethodnika, tako da se ni vizuelno, a ni u rukama, to ne primeti. Bolje osmišljena konstrukcija je obezbedila i manju ukupnu masu, koja sada iznosi 505 grama, za 30g manje od D3000. Robustnost entry-level tela nikad nije važila za izuzetnu. Naravno, to ni izdaleka ne znači da je D3100 nežan, već da se ne odlikuje telom od legure magnezijuma, koje iz istog razloga nije zaptiveno, niti otporno na lošije vremenske uslove. Predviđeni vek zavesice iznosi 100.000 okidanja, u skladu sa važećim standardima.

 

Kada govorimo o samom dizajnu, budući da je forma vrlo slična prethodniku, očekivano je i lista zamerki „zajednička“. Male dimenzije, koje u jednom delu imaju vrlo pozitivan uticaj na mobilnost, u drugom deluju negativno na udobnost. Tu pre svega mislimo na veoma plitak rukohvat, zbog kojeg će D3100 biti zgodniji za vlasnike malih šaka. Ova primedba posebno dobija na značaju, nakon što ustanovite da lista podržane dodatne opreme, kao ni ranije, ne uključuje mogućnost nabavke dodatnog vertikalnog/baterijskog gripa, kojim bi barem deo ergonomskih nedostataka bio kompenzovan. Zbog ovoga, D3100 je viđen pre svega kao početni (ali ne i loš!) stepenik ka ozbiljnijoj klasi DSLR-ova, pre nego kao jedino i konačno rešenje za neki ozbiljniji rad. Posebno ako se u kombinaciju uključi neki od masivnijih objektiva, i ceo komplet učini nesrazmernim i neudobnim.

Pošto D3100 spada u APS-C tela (odnosno „krop“, u Nikon terminologiji poznata još i kao DX), kompatibilnost se prostire na celu gamu DX optike, a delimična podrška je obezbeđena i za najveći broj starijih objektiva, namenjenih čuvenom Nikon-F bajonetu. Zbog odsustva „šrafcigera“, naročitog motora u telu kojim se pogoni autofokus na starijim autofokusnim objektivima, podrška za njih je moguća samo sa manuelnim fokusom, dok je AF funkcionalnost rezervisana za AF-S i AF-I objektive. Iz istog razloga, Nikon poslednjih godina lagano menja starije objektive novima iz AF-S serije, čija je funkcionalnost potpuna, nezavisno od tela na koje se montira. Takođe, podrška za sve modove snimanja je obezbeđena samo u kombinaciji sa objektivima koji raspolažu elektronikom, poput onih koji nose „D“ i „G“ sufiks, dok je one bez elektronike (Non-CPU) moguće koristiti isključivo u potpuno manuelnom modu. Sažeta tabela će pružiti jasniju sliku:

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

 

Posle „sušnih“ godina upornog izbacivanja novih modela koje krasi možda i previše dobro utvrđena 12 MP rezolucija, Nikon D3100 je prekretnica po dva osnova. Prvi je unapređenje na konkurentnih 14.2 MP (precizno 4608 x 3072 piksela), što predstavlja skok od celih 40% u odnosu na 10.2 MP kod prethodnika. Drugi je i mnogo bitniji, a tiče se konačne eliminacije zastarelog senzora, izrađenog u CCD tehnologiji, gotovo eliminisanoj u DSLR segmentu, a čiji je D3000 bio poslednji izdanak u Nikon gami. Potpuno novi senzor, ovaj put i u najnižoj (tzv. „entry-level“) klasi Nikon DSLR-ova, otvara prostor za bolje savladavanje low-light uslova, što je i inače poznata prednost CMOS nad CCD tehnologijom. Kuriozitet je što se za senzor D3100, za razliku od onoga inkorporiranog u D7000, pokazala tačnom priča da je reč o čisto Nikonovom poduhvatu, što je sajt Chipworks potvrdio svojom dokumentacijom i snimcima šasije: LINK . Na žalost, Nikon je iz nekog razloga odlučio da izopšti najnižu klasu iz trenda unapređenja A/D kovertera u 14-bitnu verziju, pa je kolorna reprodukcija ograničena na 12 bita po kanalu (R/G/B).

 

Dimenzije od 23.1 x 15.4mm otkrivaju da se radi o senzoru odnosa stranica 3:2, APS-C formata. APS-C (Advanced Photo System type-C) akronim upućuje na krop faktor (u slučaju Nikona je to 1.5x) koji označava FOV (Field-of-view), tj. širinu vidnog polja u odnosu na senzor punog formata („full-frame“ ili „Lajka format“). To znači da množenjem žižne daljine naznačene na objektivu, multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D3100 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82.5mm na full-frame senzoru (36x24mm). Ovakav vidni ugao, iako žrtvuje širinu, pogoduje ljubiteljima akcione fotografije koja uključuje velike radne distance, budući da svojim množiocem nadomešćuje nedostatak milimetara na objektivu.

Nikon CMOS senzor rezolucije 14.2 MP*

Na polju ISO raspona, Nikon je nastupio malo manje izdašno nego kada je u pitanju rezolucija. Osnovni raspon jeste širi za celu blendu u odnosu na D3000, i sada kreće ISO od 100 (ranije je bilo 200) do ISO 3200, ali to i dalje nije na nivou koji je utvrđen kod skoro svih konkurentskih modela, gde je često ISO 6400 najviša vrednost osnovnog raspona. Nikon D3100 nudi dve softverski postignute vrednosti: H1 i H2, koje predstavljaju ISO 6400 i ISO 12800, respektivno. Kao i kod većine drugih entry-level DSLR-ova, setovanje ISO vrednosti je moguće samo u koracima od cele blende, što je, iako ne ubedljiv, sasvim produktivan način da vam proizvođač skrene pažnju na ciljnu grupu aparata.

 

Pored senzora, jedan od bitnijih elemenata savremenog digitalnog aparata je i procesor. Nikonu D3100 je pripala čast da premijerno predstavi novi Expeed 2, kao zamenu za prvu verziju procesora, koja je pogonila prethodnu generaciju Nikon DSLR-ova. Novi procesor, osim unapređenja postojećih funkcija, donosi veću brzinu, kojom će biti ispraćeni zahtevi nadolazećih aparata. Tu je i bolja podrška za video zapis, kako u vidu fullHD rezolucije, tako i u vidu novog sistema fokusiranja, koje treba da obezbedi kontinualni fokus tokom snimanja. Proširen je i memorijski bafer, koji obezbeđuje bitno bolje performanse u održanju brzine rafala.

Veoma brz – Nikon Expeed2 sa pratećom elektronikom*

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova, i D3100 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se izvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System u sklopu šasije senzora*

Merenje svetla ostaje povereno 420-pikselnom RGB senzoru TTL tipa, poznatom iz nekoliko drugih modela Nikon DSLR-ova, među kojima su D3000, ali i D90. Merenje, osim osvetljenosti na celom i određenim delovima kadra, obuhvata i tonalitet, kao i zasićenje po kolornim kanalima. Modova merenja ima tri. Najčešće korišćeno, Matrix, na raspolaganju je u dve varijante. Primarna, nazvana „3D Color Matrix metering II“, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i merenje potrebne jačine bljeska blica, kada se dotični koristi u i-TTL režimu.

420-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla*

 

AUTO-FOKUS

 

Pošto je Nikon D3000 već značajno unapredio više nego primitivni Multi-CAM530, autofokusni sistem koji je posedovao D60, bilo je za očekivati da će Multi-CAM1000, fazni AF senzor sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta, biti usvojen i za novi Nikon entry-level DSLR. Pošto se dotičnim AF sistemom mogu pohvaliti i D5000, ali i D90, kao predstavnici više klase, ne treba imati nikakvih sumnji u njegovu pouzdanost i kapacitet za ispunjavanje želja korisnika.

Već dokazan – Multi-CAM1000 TTL, AF modul sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta*

11 AF tačaka pokriva najbitniji deo kadra, a centralna je krstasta (tzv. cross-type). Krstasta AF tačka označava AF polje koje je pokriveno sa dve dijagonalne tačke koje se seku pod uglom od 90°, čime se postiže dosta veća osetljivost, a samim tim i preciznost. Raspored tačaka možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda 11 AF tačaka

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog fokusiranja prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju promene distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije usluge pomažu u preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 11 AF tačaka, koje je moguće izabrati.

 

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupno je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Isto tako, može pomoći i kada se fokusiranje izvodi na jednoličnim površinama, kada će četiri bočne tačke (nisu naznačene u tražilu) pomoći u situacijama kada centralna ne može da potvrdi fokus. U slučaju da prethodno izabrana meta izađe van „vidokruga“ zadate AF tačke, tačke u okruženju će preuzeti ulogu i održati fokus na objektu, na taj način pomažući praćenje dinamičnijeg kretanja:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa pomoćnim tačkama

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete (odnosno fokusne tačke), ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A), a praćenje se izvodi korišćenjem svih 11 tačaka:

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,

dinamičkom promenom tačaka

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, pokušavajući da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Redovna stavka vezana za autofokus na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Po specifikacijama, optimizovana je za raspon od 18 do 200mm, fokusiranjem na centralnoj tački, a domet se kreće od 0.5 do 3m (za najmanji domet je neophodno skinuti zonericu sa objektiva). AF-Assist može biti isključen u opcijama, a ne može se koristiti sa manuelnim ili kontinualnim fokusom.

 

Manuelni fokus, iako po definiciji ne spada u autofokusni režim, koristi neke njegove usluge, a potpomognut je rangefinder funkcijom koja se može uključiti. Ova opcija nudi mogućnost vrlo preciznog postizanja fokusa na željenoj meti, a osim uobičajene tačke u levom uglu tražila, koja indikuje potvrđen fokus, raspolaže i naročitim grafičkim prikazom položaja fokusa u odnosu na zadati cilj, čime ne raspolažu ni Nikoni najviše klase. Ova opcija u mnogome pomaže prilikom ručnog fokusiranja, a opravdanje za njeno prisustvo samo u aparatima najniže klase treba tražiti pre svega u činjenici da najniža klasa ne raspolaže ugrađenim motorom/šrafcigerom, pa je za najveći broj starijih objektiva neophodno manuelno fokusiranje. Na sledećoj ilustraciji možete videti kako rangefinder funkcija radi u praksi:

Manuelno fokusiranje potpomognuto rangefinder funkcijom

 

TRAŽILO

 

Optičko tražilo, kao glavni „interfejs“ između fotografa i aparata, važi za jednu od glavnih prednosti DSLR nad kompakt aparatima. Iako je, u očima laika, režim živog prikaza apsolutno neprikosloven, čak i najtvrđi pobornici kadriranja pomoću displeja vrlo brzo „padnu“ pod uticaj udobnog pogleda kroz „optiku“, nakon što prvi put isprobaju kako to izgleda.

 

Osnovne karakteristike tražila ugrađenog u D3100 su vrlo slične onome u prethodniku. Radi se o optičkom tražilu, baziranom na pentaogledalu, zbog kojeg je nešto tamnije nego u višoj klasi (inače opremljenoj pentaprizmom), ali svakako uporedivo sa ostalim aparatima iz klase. Uvećanje je 0.8x, a pokrivenost kadra iznosi 95%. Pridruženim točkićem je moguće korigovati dioptriju u rasponu od -1.7 do +0.5, a eye-point, odnosno najudaljenija tačka sa koje kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 18mm, pa je korišćenje u najvećem broju slučajeva moguće i bez skidanja naočara.

 

Fokusno staklo je promenjeno i sada se, umesto Type B BriteView clear matte screen Mark V, koristi Type B BriteView clear matte screen Mark VII. Veći broj u seriji obično označava napredniju varijantu, međutim – Nikon D3100 je ovde izuzetak. Da li zbog štednje ili zbog težnje da se među susednim klasama (a ovde pre svega mislimo na konceptualno previše blizak D5000) napravi jasnija razlika, D3100 je izgubio neke dobre osobine koje su krasile tražilo starije generacije. Najpre, prikaz je u celosti uskraćen usluga transparentnog LCD filma, koji je interaktivno „projektovao“ prikaz fokusnih tačaka, simbole upozorenja u vezi stanja baterije i prisustva kartice, ali i pomoćnu mrežu za kadriranje (grid) i centralne zone merenja! Umesto toga, primenjeno je rešenje koje uključuje gravirani prikaz AF tačaka, dosvetljenih crvenom LE diodom u trenutku izbora ili potvrde fokusa, bez mogućnosti prikaza pomoćne mreže. Zamerku upućujemo na dosta sitnu projekciju svake pojedinačne tačke, zbog čega će u nekim slučajevima biti prilično teško uočiti ih.

 

Jasno je da je Nikonu D3000, zbog nekih drugih nedostataka, poput zastarelog senzora i izostanka režima živog prikaza, bilo donekle dopušteno da se tražilom u klasi D5000 približi višoj klasi, dok je slučaj sada obrnut – pa se javila potreba da se između dve susedne klase napravi nešto veći jaz, a otud i ova nepopularna mera. Kako sve to izgleda (uključujući i pokrivenost kadra, označenog crvenim okvirom), možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D3100

Srećom „mere štednje“ nisu dotakle raspon informacija pruženih u tražilu, pa se po tome D3100 može pohvaliti jednako izdašnim spiskom parametara. S leva na desno, tu su: indikator potvrđenog fokusa; indikator zaključanog merenja; indikator fleksibilnog programa u P modu; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera; stanje baterije; indikator kompenzacije blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator aktiviranosti AutoISO opcije; tekuća ISO vrednost; indikator blica i indikator upozorenja. Osim ovih, u tražilu mogu biti prikazani još neki parametri, smenjivanjem postojećih, u zavisnosti od trenutno aktivnog režima ili operacije. Tu je broj preostalih snimaka, stanje bafera, indikator balansa bele, stepen kompenzacije blica, rangefinder itd. Jedna zamerka na pružene informacije ipak postoji – tekuća ISO vrednost će biti vidljiva isključivo kada aktivirate Fn/ISO komandu, pri čemu će ostati vidljiva sve do promene na novu vrednost. Da je ostavljena mogućnost odabira prioriteta, ovo ne bismo tumačili kao problem, a ovako – teško je razumeti na koji način broj preostalih snimaka/bafera može imati prednost u odnosu na ISO?

 

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

 

Dizajn malog, plastičnog tela je neznatno promenjen, a veće razlike su prisutne jedino na zadnjoj strani. Isto važi i za raspored komandi, koje su na otprilike istim pozicijama, s tim da je uvedeno i par novih, u cilju podrške novim funkcijama – a pre svega režimu „živog prikaza“.

Gledano spreda, razlike su jedva vidljive. Osim oznake „D3100“, primećujemo mat gumenu oblogu, zbog koje aparat teže proklizava u rukama, ali i jedan nedostatak – IC senzora za bežično daljinsko okidanje više nema! Opet mera štednje? Očigledno, pošto ni specifikacije ne ukazuju na postojanje IC senzora. U gornjem delu prostora koji deli rukohvat od bajoneta, nalazi se AF-Assist lampa za pomoć pri fokusiranju u lošijim svetlosnim uslovima, signaliziranju odloženog okidanja i uklanjanju efekta „crvenih očiju“. Dominantnu poziciju u prednjem delu svakako zauzima Nikon-F bajonet, a sa njegove desne strane je taster za odbravljivanje objektiva. Iznad oznake aparata nalazi se mono mikrofon, namenjen zvučnom zapisu u sklopu video snimanja, a desno, ispod internog blica, nalaze se tasteri za aktiviranje blica (ali ne samo za to, već i za setovanje kompenzacije snage bljeska, kada je blic već aktiviran) i Fn, programabilni taster čija se funkcija može menjati, a inicijalno služi setovanju ISO vrednosti (moguće ju je promeniti u balans bele, kvalitet fotografija i Active D-Lighting). Primećujemo da je DOF preview opet izostao iz najniže klase, a žal za njim ne ostaje toliko zbog same „analize“ polja dubinske oštrine, koliko zbog mogućnosti da se komandi dodeli neka druga funkcija kojih, pogotovo na manjim telima, nikad dosta.

Gornja strana, relativno minimalistički dizajnirana, sastoji se od internog (pop-up) blica koji dominira, na čijem je vrhu papučica namenjena eksternom blicu. Desno od blica je smešten poveći, 13-položajni selektor modova. Osim klasične Full-auto pozicije, koja potpuno automatski određuje sve parametre fotografisanja i sličnog moda ali bez upotrebe blica (Auto flash-off), selektor sadrži četiri standardna kreativna moda: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Osim ovih, na raspolaganju je i šest scenskih, predefinisanih modova, prilagođenih upotrebi u različitim svakodnevnim situacijama, a bez uplitanja, za laike previše nerazumljivih, parametara snimanja. Tu su:Portrait, Landscape, Child, Sports, Close-up i Night Portrait. Poslednji, Guide mod, prvi put je predstavljen načelno sa prethodnikom – Nikonom D3000, a predstavlja interaktivni interfejs koji je zamišljen kao pomagalo neiskusnim korisnicima, u želji da što bolje iskoriste potencijal, inače kompleksnog DSLR-a, bez potrebe za uplitanjem komplikovane terminologije. O njemu će više reči biti u poglavlju koje se bavi softverom.

 

U osnovu selektora modova je smeštena jedna izuzetno dobrodošla novina – poluga režima okidanja, čime je konačno ispravljen neviđeno iritantan sistem kontrole na prethodniku, gde je nakon svakog okidanja bilo neophodno preturiti sistem menija, i to ponoviti nakon svakog okidanja. Poluga režima okidanja nudi četiri položaja, a osim osnovnog, Single-shot, tu je i Burst (rafal), Self-timer (odloženo okidanje nakon unapred definisanog perioda; dve ili deset sekundi), kao i poseban Quiet shutter release, kojim se postiže znatno tiši zvuk okidanja, a namenjen je situacijama u kojima bi klasičan zvuk zatvarača produkovao previše buke. Najistureniji deo rukohvata, po običaju je rezervisan za polugu za uključivanje/isključivanje aparata, u čijem je središtu smešten najbitniji taster – dvostepeni okidač. Iza njega su dve komande. Leva (Info) služi za privremeno gašenje glavnog displeja, radi uštede baterije, a do njega je komanda kojoj osnovna funkcija varira u zavisnosti od izabranog moda. U manuelnom (M) modu služi za odabir otvora blende, dok u modu prioriteta blende (A) služi setovanju komplenzacije ekspozicije.

 

Zadnja strana je, iako i dalje gotovo spartanska, unapređena i u funkcionalnom i u ergonomskom smislu. Deo rukohvata na koji naleže palac desne ruke, sada je obložen parčetom reljefne gume, tako da obezbeđuje bolje prijanjanje i sveukupno lakše držanje aparata. Levo od glavnog displeja, koji (naravno) dominira zadnjom stranom aparata, postavljen je niz od pet tastera. Odozgo na dole, tu se nalaze: taster za prelazak u režim pregleda snimaka; komanda za ulazak u glavni meni; komanda za umanjenje prikaza fotografija i LV prikaza, prelazak u thumbnail mod prikaza i aktiviranje interaktivnog sistema pomoći (Help); zatim taster za zumiranje u LV režimu, odnosno zumiranje snimljenih fotografija, a poslednji u nizu je taster za aktiviranje interaktivne kontrole parametara na glavnom displeju (Information display). Desno od displeja je raspored ostao vrlo sličan, uz par detalja više, u odnosu na D3000.

Neposredno do tražila je točkić za korekciju dioptrije u istom (već smo ga pomenuli u delu koji se bavi tražilom), a nešto dalje je i AE-L/AF-L taster za zaključavanje ekspozicije/fokusa, odnosno zaštitu snimljenih fotografija od nehotičnog brisanja. Krajnje desno-gore se nalazi kontrolni točkić (jedini na telima niže klase), kojim se vrši promena najbitnijih parametara, u zavisnosti od trenutno izabranog moda. To može biti ekspozicija u manuelnom (M) modu, otvor blende u modu prioriteta blende (A), ili nešto drugo, kada se koristi u kombinaciji sa tasterom za kompenzaciju ekspozicije. Ispod se nalazi nova komanda, koju je dobio i Nikon D7000 – poluga kojom se aparat prebacuje iz klasičnog u režim živog prikaza i obratno. Poluga je opremljena oprugom, tako da se uvek vraća u početni položaj, time delujući kao taster. U njenom središtu se nalazi još jedna nova komanda, označena crvenim markerom, a njena namena je započinjanje, odnosno zaustavljanje snimanja video zapisa. Ispod se nalazi poznati kružni, osmosmerni taster (klackalica), kojim se vrši navigacija kroz sistem menija, pregled snimljenih fotografija, izbor parametara na glavnom displeju, kao i izbor trenutno aktivne AF tačke. OK taster, koji je smešten u središtu prethodno pomenutog, služi za izbor centralne AF tačke, ali i za potvrdu opcija u meniju ili izabranih parametara na interaktivnom displeju. Ispod su još LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, taster za brisanje snimaka u režimu pregleda i minijaturni zvučnik, koji reprodukuje zvuk video zapisa, odnosno zvučnu potvrdu AF-a i perioda odloženog okidanja. Zamerku upućujemo na položaj osmosmernog tastera, koji svojim položajem često dolazi pod dlan i time uzrokuje nevoljnu promenu AF tačke.

 

 

MEMORIJA

 

Odeljak memorijske kartice zauzima uobičajeno mesto, u rukohvatu aparata. Njegova vratanca, iako potpomognuta oprugom, nešto su slabije izrade, pa zbog zazora ne odaju utisak naročite čvrstine – identična mana kao i kod prethodnika.

 

Podrška važi za sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, a to osim izvornog, uključuje SDHC i SDXC, kao i sve popularnije Eye-Fi kartice koje, uz podršku odgovarajućim uređajima (Wi-Fi), omogućavaju bežični transfer snimaka.

Odeljak SD memorijskog slota

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice je, naravno, veća nego ranije, što je pre svega rezultat više rezolucije, ali i šireg ISO raspona. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku može smestiti: 520 RAW, 960 JPEG ili 350 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (12-bit RAW + JPEG L/Fine). Varijacije u prosečnom zauzeću prostora mogu varirati u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

 

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p u 24fps), u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, a zbog korišćenja viših ISO vrednosti (težih za kompresiju), produkuju i veći zapis u jedinici vremena. Kada je u pitanju brzinska zahtevnost, test je pokazao da prosečna SDHC kartica klase 6 može da odgovori na sve zahteve. Ipak, preporučujemo kartice najmanje klase 10, zbog eventualne fragmentacije i bržeg pražnjenja bafera.

 

 

BATERIJA

 

U osnovu rukohvata, takođe na uobičajenom mestu, nalazi se nova, EN-EL14 Li-Ion baterija. Poklopac odeljka baterije je solidno izrađen, ne klima se i nema preteranog zazora kada je zatvoren, a zamerka ide ka (za ovu klasu redovnom) izostanku bilo kakvog „osigurača“ baterije, kojim bi bilo sprečeno da baterija ispadne iz aparata, ukoliko je ne pridržite. Planirano je da baterija „zapne“ prilikom vađenja, ali praksa pokazuje da baterija ipak može ispasti, ukoliko nedovoljno pažljivo otvorite poklopac.

 

Odeljak baterije (levo) i MH-24 punjač sa EN-EL14 Li-Ion baterijom (desno)

Kapacitet baterije iznosi 1030mAh, što je čak i neznatno manje od 1080mAh, sa koliko je raspolagala baterija D3000. Od samih brojki mnogo je bitnija autonomija koju obezbeđuje u praksi, a tu je situacija prilično dobra za aparat ove klase. Iako trajanje baterije može zavisiti od niza faktora, kao što su uslovi i/ili način korišćenja, nova baterija traje najmanje isto koliko i ona u D3000, iako je D3100 opremljen i novotarijama koje prethodnik ne poseduje. 510 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima je odličan rezultat. Ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete uštedeti još nešto energije i izvući oko 650 snimaka. Oni koji žele da idu dalje, uz maksimalnu štednju, koja isključuje korišćenje internog blica, glavnog displeja (i naravno, živog prikaza), stabilizacije objektiva, pa čak i manuelnog fokusa i RAW zapisa, mogu očekivati i celih 1100 snimaka iz jednog punjenja!

 

Video zapis je, naravno, dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da „iscedi“ za svega sat vremena. Testiranjem smo uspeli da izvučemo nešto više od 80 minuta snimanja, u nekoliko sekvenci, na sobnoj temperaturi od 22° koja i inače najviše pogoduje baterijama. Više nego solidan rezultat.

 

 

KONEKTORI

 

Konektori su, na Nikonu D3100, smešteni sa leve strane aparata (gledano od pozadi), što je uobičajeno mesto i na svim drugim DSLR-ovima. Ispod jednodelnog gumenog poklopca nalazi se četiri konektora. Odozgo na dole, prvi je kombinovani GPS/Remote konektor, na koji se može prikačiti Nikon GP1 GPS Geotagger modul, kojim se EXIF svakog snimka može popuniti odgovarajućim koordinatama lokacije, što može zanimati fotografe sklone putovanjima. Isti konektor služi i za priključenje Nikon MC-DC2 daljinskog okidača, a ispod njega se nalazi klasični mini-USB za povezivanje aparata sa računarom, nakon čega se snimci mogu prebaciti na računar ili, posredstvom odgovarajuće aplikacije, aparat kontrolisati sa računara. mini-HDMI je sledeći u nizu, a namenjen je eksternom prikazu na odgovarajućem kompatibilnom uređaju (obično su to TV ili monitor), na kome se mogu pregledati snimci ili posmatrati režim „živog prikaza“. Poslednji konektor u nizu pripada klasičnom, analognom audio/video izlazu, namenjenom istoj svrsi kao i prethodni, ali uz žrtvovan kvalitet i rezoluciju prikaza.

Konektori: GPS/Remote, USB, HDMI i A/V izlaz

 

DISPLEJ

 

Displeji su poslednjih godina značajno napredovali i danas, možemo reći, postoji tek par aparata, koji iz nekog razloga ne poseduju jedan vrhunski. Nije čudno što, kada crvena olovka štednje krene da radi, prvo „nastrada“ najniža klasa. Zbog toga se i Nikon D3100 ne može pohvaliti boljim displejem iz Nikon kuhinje, već samo kozmetički dorađenim u odnosu na onaj u D3000.

 

Radi se o 3-inčnom displeju, formata 4:3, za današnje pojmove relativno niske rezolucije od 230.000 piksela (tačnije 320x240). Kao takva, ona ima uticaj na kvalitet prikaza, ali – s obzirom da je displej ipak novijeg datuma, ne toliki da će vas on na bilo koji način sputavati u svakodnevnom radu.

 

Vidljivost je solidna i u nepovoljnim uslovima, a jedino posustaje kada je ambijentalna svetlost prejaka, kada ni maksimalna osvetljenost ne pomaže dovoljno. Ugao vidljivosti je, bez obzira na sve, dosta dobar i odokativnim merenjem smo procenili da iznosi negde oko 160° horizontalno i otprilike isto toliko, vertikalno. Reprodukcija boja je ostala ista, što znači malo jače zasićenje zelene komponente, ali u globalu sasvim korektna za neki provizorni pregled.

Zbog odsustva statusnog displeja na DSLR-ovima niže klase, što zbog štednje u proizvodnoj ceni, što zbog nedostatka prostora na telu, glavni displej se već godinama koristi kao surogat statusnog. Iako jedan deo fotografa zbog toga prezire „entry-level“ tela, glavni displej u mnogome kompenzuje nedostatak statusnog, i svojom veličinom, a posebno dijapazonom informacija koje istovremeno prikazuje, uz sačuvanu preglednost. Tu je i lakši rad sa stativa, kada se parametri lako sagledavaju čak i kada je aparat nivelisan u visini očiju. Dodatni benefit koji se na ovaj način dobija, ogleda se u mogućnosti da neki parametri mogu biti menjani interaktivno, nezavisno od namenskih komandi na aparatu, i bez potrebe za prevrtanjem sistema menija. Pritiskom na taster u donjem levom uglu (označen sa „i“), aktivira se kursor, kojim se , uz pomoć osmosmernog tastera, vrši navigacija kroz set podešavanja, poređanih u donjem i desnom delu displeja. Pošto aparat poseduje senzor orjentacije, prikaz će biti rotiran zajedno sa aparatom, a time će i upravljanje biti lakše. U skladu sa ciljnom grupom aparata, kao i na ostalim jeftinijim Nikonima, Information Display je ponuđen u dve varijante – Classic i Graphic, sa po nekoliko kolornih tema. Organizacija parametara im se razlikuje, ali je njihov broj jednak.

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dve verzije i više kolornih tema

Parametri koje obuhvata Information Display, tiču se, za fotografisanje mahom najbitnijih opcija. Osim aktivnog moda fotografisanja, u bloku najbitnijih parametara prikazani su: ekspozicija; otvor blende; aktivna fokusna tačka; napunjenost baterije; indikator zvučnih signala; kolorni stil; režim okidanja i broj preostalih snimaka. Okolo su poređane neke manje bitne stavke. Ispod su: aktivni režim okidanja blica; kompenzacija blica i kompenzacija ekspozicije. A desno, odozgo na dole: kvalitet fotografija; balans bele; ISO vrednost, AF mod; AF režim; mod merenja svetla, indikator Active D-Lighting funkcije i selektovani kvalitet video zapisa. Graphic varijanta Information Display-a ima i skalu svetlomera, kao i grafički prikaz otvora blende sa trajanjem ekspozicije, očigledno namenjen manje iskusnim korisnicima, radi lakšeg shvatanja međusobne zavisnosti parametara.

 

Na žalost, svi ovi benefiti, koji opravdavaju izostanak klasičnog statusnog displeja, imaju i neke negativne osobine. Jedna je slabija vidljivost u uslovima jakog osvetljenja (sunce u zenitu, na primer), ali pre svih – to je značajno smanjenje autonomije, budući da glavni displej nije nimalo štedljiv u energetskom smislu.

 

 

LIVE VIEW

 

Da je u pitanju neki drugi aparat, deo testa posvećen režimu „živog prikaza“ (tzv. live-view, u daljem tekstu „LV“) bismo najčešće započinjali konstatacijom da je reč o funkciji, koja odavno nije novost u DSLR kategoriji aparata. Međutim, D3100 je ovde specifičan po tome što premijerno uvodi LV u ovu klasu „entry-level“ Nikon DSLR-ova. I pored predstavljanja nove nomenklature načelno sa D3000, Nikon je taj aparat po mnogim aspektima „osakatio“, izbacivši ga na tržište, praktično bez ikakvih tehničkih argumenata za borbu protiv konkurencije. Sada je ta nelogičnost ispravljena, pa ćemo se pozabaviti izvedbom ove funkcije i poređenjem sa aktuelnim aparatima, što u okviru kuće, što u okviru branše.

 

Za manje upućene, LV na DSLR aparatima, iako funkcionalno sličan, nikad nije bio jednako popularan kao na malim (tzv. „kompakt“) aparatima. Prvenstveno zbog toga što je optičko tražilo, iako deluje zastarelo, kvalitetom još uvek značajno ispred projekcije na glavnom ekranu, a osim toga, masa prosečnog DSLR tela, pogotovo kada je na njega nakačen neki masivniji objektiv, prosto ne daje prostora za dovoljno precizno i mirno kadriranje. Još jedan nedostatak je i plitko polje dubinske oštrine (tzv. DOF; akronim od Depth-of-field), zbog kojeg je vrlo teško održati fokus u željenoj ravni, držeći ni malo laku „skalameriju“, ispruženih ruku.

 

Osim drugačijim načinom kadriranja, LV režim se odlikuje i potpuno drugačijim fokusnim sistemom. Pošto Nikon u tela niže klase standardno ne uključuje mogućnost kombinovanog korišćenja konvencionalnog faznog fokusa u LV režimu (kao što je to slučaj sa aparatima više klase, gde se ovaj mod još zove i „handheld“), na D3100 je moguće fokusirati isključivo pomoću „kontrastnog“ AF-a (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Za razliku od klasičnog, tzv. „faznog“ fokusa, koji je primarni način fokusiranja na DSLR aparatima, a koji upošljava namenski AF senzor, smešten iznad penta-ogledala, u LV režimu se fokus izvodi korišćenjem tehnike fokusiranja, koja fokus određuje na osnovu kontrasta između susednih površina u kadru, „šetajući“ fokusno polje do postizanja najoštrijih prelaza. Otud i naziv „kontrastni fokus“ (od Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, poput slabijih performansi u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjenom brzinom, zbog kojih ne pogoduje ni upotrebi u kombinaciji sa velikim otvorima blende, zbog ranije pomenutog plitkog DOF-a (polja dubinske oštrine). CDAF još od ranije prati problem izostanka efikasnog režima praćenja pokrenih objekata, jer CDAF, zbog tehnike rada, ima potrebu za sitnim napred-nazad korekcijama, koje previše usporavaju rad, a i nedovoljno su efikasne na pokretnim objektima.

 

Pošto je Nikon i ranije bio poznat po pionirskim pokušajima u pogledu promocije tehnoloških novotarija, nije čudo što je Nikon D3100 prvi DSLR aparat koji se može pohvaliti AF-F (full-time servo) modom fokusiranja, raspoloživim samo u LV modu, a koji predstavlja smeo pokušaj da se problemu permanentnog kontinualnog fokusiranja konačno doskoči. Ovo je posebno značajno iz ugla video snimanja, jer je nedostatak fokusa u video modu možda i najveća prepreka ka postizanju boljeg tržišnog efekta. O efikasnosti novog AF moda ćemo više reći u delu koji se bavi testom video moda, u poglavnju foto-Test.

 

Pored AF-F moda, na raspolaganju je još samo single-servo AF (AF-S), kao klasični CDAF mod. Oba moda se mogu koristiti u četiri režima, a sve njih smo već imali prilike da vidimo na ranijim Nikon DSLR-ovima. Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traži“ lica u kadru i trudi se da održi fokus na njima; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

 

U testu novog Nikona D7000 smo pomenuli pozitivan pomak u pogledu povećanja kvaliteta prikaza u LV režimu, posebno u odnosu na D90. Na žalost, istu priču nećemo ponoviti na primeru D3100, jer je Nikon odlučio da obogaljeni LV nastavi da eksploatiše u entry-level klasi aparata. Tako, uprkos tome što je LV posebno omiljen pri radu sa stativa, zbog fantastične preciznosti manuelnog fokusiranja, vlasnici D3100 neće biti u mogućnosti da u potpunosti uživaju u njegovim čarima, jer se višestepeni zum, glavno pomagalo prilikom manuelnog fokusiranja, odlikuje neizmerno iritantnim „digitalnim“ uvećanjem prikaza, koje samo razvlači prikaz, umesto da kropuje odgovarajući deo prikaza sa senzora. U praksi, to izgleda ovako:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, ali bez naročitog efekta, budući da vizuelno nije moguće utvrditi položaj fokusnog polja, pa se posezanje za uslugama CDAF-a čini kao jedino razumno rešenje. Dobro je pitanje čemu uopšte uvećanje prikaza, ako ne ispunjava svoju osnovnu svrhu? Posebno što bi, u svetlu izostanka „šrafcigera“ na telu ove klase, bilo daleko lakše koristiti starije objektive bez sopstvenog motora, manuelno fokusirajući uz preciznost koju (korektno izvedeni) LV može da pruži.

 

LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža u LV režimu

Kao i ni do sada, LV režim nije opremljen mogućnošću prikaza histograma - grafika izmerenog svetla u realnom vremenu, što odavno nije nepoznanica čak ni na jeftinim kompakt aparatima, iako će ga sasvim normalno prikazati u režimu pregleda fotografija (što je dokaz da sama analiza postoji).

 

 

VIDEO

 

Tržište je nekako vrlo brzo zaboravilo tehnološki prodor, koji je upravo ovaj proizvođač prikazao, izbacivši prvi DSLR sa video mogućnostima, veoma popularni D90. Doduše, i sam Nikon je kriv, jer je dopustio da vrlo brzo bude prevaziđen od strane konkurentskih modela, pre svega onih iz Canon kuhinje. Razlozi su se ogledali što u rezoluciji (koja nije išla više od 720p), što u prilično ograničenim kontrolama. Na opšte zadovoljstvo svih potencijalnih i starih korisnika Nikon sistema, ovaj proizvođač je rešio da usliši očekivanja i napravi zaokret na tom polju. Tako sada imamo prilike, ne samo da se poigramo sa prvim fullHD VDSLR-om u Nikonovoj D-Movie aromi, već i da to učinimo na najnižoj klasi ovog proizvođača, što je – moramo priznati – neočekivano.

 

Snimanje je ponuđeno u nekoliko rezolucija i formata. Najveća je, naravno, puna fullHD rezolucija 16:9 formata, 1920 x 1080 (1080p) u 24fps (tačnije 23.976), na žalost bez podrške za barem 25fps. Niža HD rezolucija, 1280 x 720 (720p, 16:9) može biti snimljena u 24, 25 ili 30fps, a najniža, u formatu 3:2, snima se u rezoluciji 640 x 424 u 24fps.

 

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner dok je zapis ograničen na 10 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Na žalost, u skladu sa ciljnom grupom kojoj je namenjen, Nikon D3100 ne poseduje konektor za eksterni mikrofon, pa je interni mikrofon jedini način za snimanje zvuka.

 

Za razliku od slučaja sa D7000, Nikon D3100 nije uveo manuelne video kontrole u ponudu. Umesto toga, ekspozicija i ISO vrednost će biti automatski određeni, nezavisno od toga u kojem se modu aparat nalazi, prilikom aktiviranja LV-a i pokretanja video snimanja. Srećom, barem je otvor blende moguće setovati po želji, ali uz suluda ograničenja, o kojima smo naširoko i nadugačko pisali u testu Nikona D7000. Integriteta testa radi, pomenućemo ih i ovde. Setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu, neophodno je izvesti gimnastiku na aparatu, napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. Nejasan je poriv ovakve realizacije kontrola, nebitno da li su one poluautomatske (kao što jesu) ili manuelne. Uzgred, potpuno manuelne kontrole ne postoje, a ukoliko postoji potreba za korekcijom ekspozicije, istu je moguće postići zaključavanjem na određenoj vrednosti pomoću AE-L komande ili podeksponiranjem/preeksponiranjem u odgovarajućem modu. Treba napomenuti da, iako aparat naizgled registruje promenu parametara u toku snimanja (odnosno u LV režimu), ista nisu aktivna i, ukoliko ne izvedete egzibicioni zahvat isključivanja/uključivanja LV režima, neće postati aktivna.

 

Na žalost, kako vreme prolazi, sve je manje nade da će ovaj nedostatak biti ispravljen odgovarajućim firmware-om, jer se to najpre očekuje na pitanju Nikona D7000, koji svoju doradu još uvek nije dobio, a iskreni da budemo – nije ni najavljeno da će dobiti. Što je šteta, jer je ukupan kvalitet snimka više nego dobar!

Osim snimanja, na već gotovom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

 

 

BLIC

 

Zbog tehničkih ograničenja, uzrokovanih pre svega ograničenjem u veličini, ali i pozicije na aparatu, interni (tzv. „pop-up“) blic retko kad odskače od uobičajenih normi. Ni D3100 se ovde ne razlikuje, pa vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100. U prevodu, to znači da će maksimalni domet blica biti 12m na teoretski maksimalnom otvoru blende (f/1.0), i najširih 18mm. Praktični domet se može izračunati uzimanjem u obzir otvora blende koji se koristi, pa će na blendi f/3.5, koliko 18-55mm VR kit omogućava na najširih 18mm, blic moći da pokrije približno 3.5m, što je solidan rezultat i u rangu sa onim koji postižu i drugi modeli.

 

Interni blic Nikona D3100 se može koristiti u i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, potpomognut je 420-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200, bez AutoFP mogućnosti postizanja brže sinhronizacije, na uštrb snage bljeska. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada nijansu veći (gn 13/ISO100), budući da se izostankom preflash-a (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni flash može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800 i SB-900. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-800 i SB-900 modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

 

S obzirom na klasu kojoj pripada, Nikon D3100 nema mogućnost bežične kontrole bliceva, već istu može ostvariti uz odgovarajuću eksternu podršku (SB-800, SB-900 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.

 

 

 

 

KIT OBJEKTIVI

 

Dok je u višim klasama DSLR-ova kit ponuda više „održavanje tradicije“, nego realna potreba, u klasi entry-level tela kit ponuda je najčešća polazna osnova. Obično je u pitanju ponuda u vidu jednog ili više različitih modela takozvanih „standardnih zumova“, objektiva čiji raspon i opšte karakteristike prejudiciraju svakodnevno korišćenje u širem smislu.

 

Nije zgoreg pomenuti i da su nekada kit objektivi važili više za probni model, nego za konačno rešenje, pa su ih vlasnici uzimali samo do kupovine boljih, jer im je udeo u ceni bio gotovo simboličan. Simbolična cena (ili barem bliska tome) krasi i današnje kit objektive, ali je suštinska razlika između ondašnjih i današnjih u – kvalitetu. Današnji kit objektivi su ne samo dovoljno kvalitetni da omoguće vlasniku novog aparata da spozna prednosti novog modela, već su sasvim prikladni i za svakodnevno korišćenje.

 

Zvanični kit komplet, tj. onaj koji je ponudio sam proizvođač, a koji smo i mi imali na testu, uključuje samo jedan model - AF-S DX Nikkor 18-55 f/3.5-5.6G VR, dok prodavci često kreiraju sopstvene, često i zanimljivije kombinacije, sa jednim ili više objektiva.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR

 

Najveći broj proizvođača (da ne kažemo – svi) u svojoj ponudi imaju po jedan kratki standardni kit objektiv, često toliko jeftin da biva odbacivan čak i pre probe. Kako optička „glad“ savremenih senzora raste, tako se vremenom unapređuju i kit objektivi, a stari AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED II je pre nekoliko godina (tačnije – 2007.) zamenjen stabilisanom verzijom, koju ćemo vam predstaviti u nastavku – AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR. Isporučuje se sa telima dve najniže klase Nikona – D3100 i D5000.

 

Stavka koja često odvraća kupce od najjeftinijih kit objektiva je dosta kratak raspon. To ih čini nešto manje poželjnim rešenjem za turističke namene, ali ih istovremeno čini i jeftinijim. S druge strane, solidnih su optičkih performansi, što je u biti i najvažnije. Kit objektiv o kojem ovde govorimo, krasi (u kompakt terminologiji) raspon od 3x. Kreće se od srednje širokih 18mm, a završava se na području srednjih 55mm. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom (u slučaju Nikon APS-C-a, to je 1.5x). Tako ovaj objektiv pokriva raspon od 27 do 83mm, a vidni ugao koji zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 28,8° na najdužih 55mm.

 

Spoljne dimenzije objektiva, 79mm x 73mm i masa od 265 grama, čine ga izuzetno laganim za nošenje, što posebno pogoduje celodnevnoj upotrebi. Izrada je solidna, klasična „Nikonska“, sa finom teksturom na kojoj ne ostaju otisci i dovoljno je otporna na nehotično grebanje. Zazori na spojevima su mali, a mehanička pokretljivost je prilično dobra za objektiv cenovnog ranga kome pripada. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je izrađen jednodelno, a sistem izvlačenja je pomalo arhaičan i često viđen na objektivima ove klase – najmanju dužinu objektiv postiže na srednjih 30-32mm, dok je najduži na 18, odnosno 55mm. Na taj način su postignute manje dimenzije, ali i ušteda, jer telo objektiva zahteva manje materijala, a solidne optičke performanse su zadržane. Bajonet je, takođe standardno za klasu kojoj pripada, izrađen od plastike, što ukazuje na potrebu da se sa njim rukuje nešto pažljivije.

 

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom, ali ne obezbeđuje FTM (full-time manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti isključivo kada je prekidač prebačen u odgovarajući položaj. Iz istog razloga, prednji element prečnika ø52mm rotira i izvlači se prilikom fokusiranja, što donekle komplikuje upotrebu nekih filtera, poput ND-Gradual ili CPL-a. Skala distance nije obezbeđena, a namenski fokusni prsten ne postoji, već je iskorišćen obod prednjeg elementa, koji je nazubljen i na taj način služi svrsi. Minimalna fokusna distanca iznosi 28cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje na taj način postiže je 0.31x, odnosno – približno 1:3.2. Brzina AF-a je prosečna za ovu klasu, što je, objektivno, sasvim dovoljno za većinu svakodnevnih potreba, koje ne uključuju akcione scene. Tačnost je više nego pristojna, a kolebanje je moguće u lošim svetlosnim uslovima, što u suštini i nije teren ovog objektiva.

 

Optička konstrukcija se sastoji od 11 elemenata u 8 grupa, uključujući i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Mera štednje je vidljiva na izostanku ED elementa (Extra-low Dispersion), koji suzbija hromatske aberacije nezavisno od žižne daljine, a bio je sastavni deo starije verzije objektiva. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (naznačen crvenom bojom), koji svojim pomeranjem amortizuje podrhtavanje u dve ose i time čini optičku stabilizaciju (VR; Vibration Reduction) funkcionalnom. Uzdužni presek i poredak optičkih elemenata možete videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je postojao na starijim objektivima, nije na raspolaganju, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

 

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR omogućava do tri koraka dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, rezultati se uklapaju u ove specifikacije, s tim da treba pomenuti da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Za brze, akcione scene, i dalje je neophodno imati bržu ekspoziciju, kako bi pokret mogao biti „zamrznut“. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama, u kojima ona nije potrebna ili je kontraproduktivna (rad sa stativa, npr.). Pošto je u pitanju objektiv niže klase i malog dometa, optička stabilizacija ne raspolaže namenskim Active modom, prilagođenom akcionoj fotografiji, a umesto toga, objektiv je sposoban da prepozna takve situacije i automatski reguliše intezitet stabilizacije, tako da primat dâ samo vertikalnoj i time omogući kvalitetnije horizontalno praćenje (panninig) pokretne mete.

 

Od dodatne opreme, na raspolaganju je zonerica HB-45, kao i odgovarajuća meka torbica, oznake CL-0815, koji se kupuju posebno.

 

 

 

SOFTVER

 

Sistem menija Nikona D3100 je sličan onom koji se može naći u ostalim Nikonima niže klase, a vidljivo je siromašniji od onih koji se mogu naći na aparatima više klase. Uz korisničku stranicu (koja sadrži nedavno pregledane opcije), na raspolaganju je četiri stranice opcija: Playback, Shooting, Setup i Retouche:

   

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Setup i Retouch

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. Definisanje kvaliteta snimka nije moguće potpuno nezavisno, ali postoji izvesna sloboda u određivanju rezolucije i kvalitet snimka JPEG-a. RAW se može snimati samo u maksimalnoj rezoluciji (14.2 MP) ili se može kombinovati sa JPEG-om, s tim što, za razliku od situacije sa prethodnim modelom, D3000, sada se JPEG upisuje samo u Fine kvalitetu (D3000 je mogao da upisuje samo RAW + JPEG Basic), uz jednu od tri rezolucije: Large od 14.2 MP (4608 x 3072), Medium 8MP (3456 x 2304) i Small od 3.5 MP (2304 x 1536). Takozvani „embeeded JPEG“, ,preview snimak u okviru samog NEF fajla (koji služi za pregled RAW-a pre konverzije), sadržan je u punoj rezoluciji, što povećava rezultujući snimak, ali i daje bolji uvid u rezultat pre razvijanja. Upis samo u JPEG formatu je takođe ponuđen u pobrojanim rezolucijama, uz setovanje nivoa kompresije u tri stepena: Basic, Normal i Fine.

 

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Opcije za uklanjanje optičkih anomalija objektiva spadaju u još jednu od inovacija poteklih iz Nikon kuhinje. Ispravljanje geometrijskih izobličenja je moguće uključiti ili isključiti pomoću opcije Auto Distortion Control, dostupne u Shooting grupi opcija, a još dve dodatne korekcije nisu predmet izbora – jedna je korekcija vinjetiranja, a druga je korekcija hromatskih aberacija. Obe korekcije aparat izvodi više nego dobro, tako da je JPEG u startu lišen potrebe za dodatnim korekcijama. Ukoliko iz bilo kog razloga niste zadovoljni učinkom automatskih korekcija, RAW format, koji nije zahvaćen ovim algoritmom, će biti pošteđen, te će korekciju biti moguće uraditi ručno, u post procesu.

 

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Za razliku od recepta koji primenjuje Canon, sa svojim Auto Lighting Optimizer sistemom korekcije, koji intervencije vrši bazirajući se mahom na delove u senci, pokušavajući da održi dobru eksponiranost kontrastnih scena, Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimaka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali bez negativnih posledica kakvo bi bilo klasično dovođenje kontrasta u minus. Pored toga, ADL izvodi i kontrolisanu korekciju kolorita, najčešće pojačavajući zasićenje. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Za razliku od ponude u višim klasama, Nikon D3100 raspolaže sa samo jednim nivoom ADL zahvata. Njegov učinak možete videti na sledećem snimku.

Demonstracija Active D-Lighting opcije: isključena (levo) i uključena (desno)

Priloženi snimak je samo jedan od mogućih epiloga, a učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki neće uvek biti isti. Nekada ćete se zapitati da li ga je aparat uopšte primenio, a nekad će učinak biti vidljiv bez potrebe za detaljnom analizom. Razlog leži u razlici između D-Lighting opcije, raspoložive u Nikon Capture NX2 (komercijalnoj aplikaciji za razvijanje Nikon RAW fajlova), koja izvodi zahvat po unapred definisanim parametrima, i Active D-Lighting varijante koja svoj intezitet i odnos tonova određuje u samom trenutku fotografisanja, iz čega sledi zaključak da ga je nemoguće ponoviti u post-procesu, osim ukoliko RAW nije snimljen sa uključenom ADL opcijom. Kao i za sve druge, slične opcije, i za ADL važi preporuka da se koristi samo kada za njim ima potrebe, tj. kada u kadru dominiraju jaki kontrasti, jer njen uticaj nekada može biti kontraproduktivan i od potencijalno odličnog snimka, napraviti tek prosečan, u smislu tonaliteta i kolorita.

 

RETOUCH MENU

Danas već redovna opcija modernih DSLR-ova, mogućnost jednostavnije obrade i konverzije RAW snimaka u JPEG, ponuđena je i u najnovijem malom Nikonu. U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za ove opcije, ukupno 17 njih. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control,bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Small Picture, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Poslednja opcija, Edit Movie, namenjena je najosnovnijoj „obradi“ video materijala – trimovanju („seckanju“). U svakom slučaju, možda nisu konkurentne ozbiljnim grafičkim alatkama, ali ove opcije mogu biti sasvim korektna alternativa, u situacijama kada su gotove fotografije potrebne bez odlaganja, ili korisnik prosto nije vičan ozbiljnoj obradi korišćenjem namenskih alata.

 

GUIDE MODE

Prvi put prikazan u prethodniku D3000, Guide Mode je Nikonov način za približavanje kontrola aparata početnicima. Iako zvuči kao najrudimentarniji oblik kontrole parametara,Guide mod nudi zapravo više kontrole nego „Full-auto“ mod, jer za razliku od dotičnog, omogućava da krajnji rezultat približite vlastitim afinitetima, naspram klasičnog Auto moda, koji o svemu odlučuje umesto vas. Sistem rada Guide moda je baziran na pojednostavljenom i vizuelno prijemčivom sistemu menija, prilagođenom početnicima. Osnovni prikaz nudi opcije vezane za fotografisanje (Shooting), pregled i brisanje snimaka (View/Delete) i podešavanje aparata (Setup). Opcije za fotografisanje su ponuđene u Easy i Advancedrežimu, koje se razlikuju po stepenu kontrole nad parametrima. Easy režim je više okrenut već postojećim, predefinisanim modovima, okrenutim različitim vidovima upotrebe, odnosno motivima fotografisanja, dok Advanced režim daje nešto više slobode i intuitivno vodi korisnika kroz sistem menija, vizuelno sugerišući najprikladnije parametre za datu situaciju, uz skromna tekstualna pojašnjenja. Guide mod, kao opcija namenjena potpunim laicima, možda pre deluje kao logična dopuna kompakt aparata, nego nekog DSLR-a, ali je pojačana prodaja najjeftinijih DSLR-ova očigledno uticala na odluku da ona bude ponuđena.

Guide mod namenjen početnicima

 

BRZINA

 

Premda klasa „entry-level“ DSLR aparata ne predstavlja referencu po pitanju brzine u širem smislu, to nije razlog da i Nikon D3100 ne proverimo po ovom pitanju. Ako ni zbog čega drugog, ono da barem utvrdimo napredak u odnosu na stariji model.

 

Novi i brži procesor naizgled i nema baš previše težak zadatak, bez obzira na povećanu rezoluciju (u odnosu na prethodnika čitavih 40%), jer specifikacije i nisu okrenute ka akcionoj fotografiji, već za svakodnevnu amatersku upotrebu. Međutim, uporedo ga testirajući i poredeći sa starim D3000 modelom, iako ne prevelik, napredak je primetan. Odziv je bolji, komande su agilnije, kao i kretanje kroz sistem menija. Ubrzanje se vidi na svim nivoima – od vremena koje protekne od uključivanja do spremnosti za rad, preko brzine pražnjenja bafera, pa do vremena potrebnog za potpuno gašenje.

 

Kada je u pitanju rafal (burst), kao i bafer od kojeg njegova ukupna upotrebljivost zavisi, u toku rada smo, koristeći više različitih kartica (mahom klase 6 i 10), empirijskom metodom ustanovili performanse, otprilike jednake deklarisanima. Aparat ispunjava navedenu brzinu od 3fps, bez obzira na izabranu rezoluciju i kvalitet zapisa, ali se glavni dobitak u odnosu na prethodnika vidi na pitanju trajanja rafala bez zagušenja. Tako se od Nikona D3100 može očekivati i duplo duže održanje maksimalne brzine okidanja, pre nego što dođe do zagušenja, kada se brzina spušta na dvostruko sporiju. Primera radi, u uslovima u kojima D3000 održava 3fps uz deklarisanih 6 snimaka u RAW-u pre zagušenja, Nikon D3100 uspeva da održi i čitavih 11, pre nego što se bafer zaguši, a brzina rafala uspori. Kada se to desi, neophodno je sačekati oko 6 sekundi do oslobađanja bafera za ponovno okidanje maksimalnom brzinom. Da je testiranje ponovljeno sa karticama high-end klase, bilo bi vrlo lako dostići deklarisani broj od 13 RAW snimaka u nizu, bez pada brzine. Kada je JPEG u pitanju, deklarisana brzina je jednaka, a bafer je faktički neograničen (limitiran na 100 snimaka), s tim da brzina pražnjenja pada ukoliko se koriste više ISO vrednosti, a posebno – redukcija šuma. Više ISO vrednosti produkuju veće fajlove, dok redukcija šuma zauzima procesorsko vreme, koji onda ne stiže na vreme da isprazni bafer. Brzinu aparata možda i najbolje demonstrira kombinovani RAW+JPEG upis, kada bafer uspeva da izgura čitavih 8 snimaka bez pada brzine, dok je za njegovo pražnjenje potrebno tek malo više (reda veličine – 10sek). Za aparat ove klase – odlično.

 

Solidni su i ostali brzinski rezultati. AF sistem nije razočarao, iako se ne može pohvaliti performansama koje bi bile dovoljne za ekstremnu upotrebu (to, ruku na srce, nije ni za očekivati od ovakvog aparata). Brzina fokusiranja je uzorna, posebno kada se upari sa kvalitetnijim objektivima, a jedini pad performansi se dešava u lošijim svetlosnim uslovima. Takođe, i kada se forsira upotreba bočnih fokusnih tačaka na objektivima veće svetlosne moći (i ovo je stvar koja je uobičajena). Brzina fokusiranja u manuelnom režimu je takođe odlična, zahvaljujući rangefinder funkciji, koja grafički sugeriše položaj fokusne ravni u odnosu na željenu metu, što je napredniji sistem od onoga kojim je opremljen D7000, na primer. Kada je u pitanju CDAF, iako nije konkurentan faznom sistemu fokusa, njegova brzina je izvanredna, što i ne čudi, s obzirom na viđeno u slučaju modela D7000, takođe nedavno predstavljenog.

 

Govoreći o „onoj drugoj“ brzini, koja uključuje raspored kontrola u jednačinu, kao i njihovu izvedbu, situacija je već dosta šarena. S jedne strane, imamo osnovni „layout“ koji je prekopiran sa prethodnika, u svoj svojoj nesrećnoj izvedbi, dok su druge strane imamo par veoma vrednih unapređenja. Tu pre svega mislimo na polugu kojom se bira režim okidanja, koja ne samo da je unapređena sa potpuno neupotrebljivog sistema preturanja po menijima na prethodniku, već je dobila i oblik na kojem bi mu pozavideli i višestruko skuplji modeli aparata! Pristup LV funkciji je veoma jednostavan i brz, dok je način kontrole istog pomalo frustrirajuć, čime se u mnogome potiru brzinske prednosti aktiviranja ovog režima. Treba reći i da D3100, kao i drugi slični Nikoni, upošljava Fn programabilni funkcijski taster, koji je moguće setovati na jednu od četiri željene funkcije, ali je najbitnije što inicijalno služi kao ISO komanda i kao takav se ispostavlja kao bitno funkcionalnije i ergonomski prihvatljivije rešenje u odnosu na ono, koje eksploatišu modeli poput D90/D7000, pa čak i D300/D700! Zabrinjavajuće? Ili ne? Kontra-teg na vagi (za neke korisnike) može predstavljati osmosmerni taster, kojim se bira aktivna AF tačka. Pomalo nespretno smešten više ka desnoj strani, bliže rukohvatu, često se ume naći ispod dlana i tako uzrokovati nevoljnu promenu aktivne AF tačke, usporavajući vas, i ponekad snimke čineći neuspešnima. Posle određenog perioda privikavanja prestaje da bude problem, osim kada su šake rukovaoca prevelike i nemoguće ih je „spakovati“ na neveliko telo aparata.

 

Sve u svemu, aparat od koga zaista ne očekujete previše, a onda vas sasvim prijatno iznenadi, više nego solidnim performansama.