Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580
  • Kontakt

Nikon Z6, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (u daljem tekstu – DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata sa malim senzorom, aparati sa velikim senzorom (a opet, među njima i malobrojni kompakti) fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške prilikom određivanja ekspozicije ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na standardnih ISO 100, kako bismo uvideli šta niža bazna osetljivost donosi u pogledu dinamike. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod, kako za testirani aparat, tako i za rivale u testu. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

156_T52_7-DR_normalno_eksponiran.jpg
ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: Nikon Z6 (ZIP; 101 MB), Sony α7 III (ZIP; 98 MB), Canon EOS R (ZIP; 176 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Ukoliko je podeksponiran za 2EV, potrebno je nadoknaditi te dve blende itd.

Počinjemo podeksponiranjem od jedne i dve blende. Jedna blenda kraće ekspozicije nema naročit uticaj na konačni snimak, a isto bi se moglo reći i za dve. Bez obzira što sva tri senzora rutinski prolaze ovaj deo testa, primećujemo da Canon pokazuje mali zaostatak u pogledu ispoljenog šuma. Njega nema mnogo i veoma se lako uklanja, ali postoji. Nikon i Sony su izjednačeni, što i ne čudi, s obzirom na poreklo i primenjenu tehnologiju. U pogledu osetljivosti, da se primetiti da Sony blago zaostaje za druga dva modela.

Na -3 EV situacija počinje da se kristališe. Svaki aparat zauzima sopstvenu poziciju, sa Nikon-om i Sony-jem koji više ne dele iste performanse. Nikon pokazuje izvesnu (iako još uvek relativno beznačajnu) prednost, ali se usled niže osetljivosti senzora u α7 III, može reći da ona već doseže oko 1/3 EV. Canon-ov zaostatak je nešto veći. Iza Z6 je već oko 1 EV, dok u odnosu na Sony stoji nešto bolje, oko 2/3 EV zaostatka.

-4 EV je trenutak kada vršimo presek utisaka, jer je taj stepen podeksponiranosti nešto što je zaista moguće iskusiti u realnosti. Podeksponiranje koje će uslediti posle ovoga, tiče se isključivo teorije i analize maksimalnog dometa senzora. Ono što senzor postigne do -4 EV, obično važi za veoma praktičan učinak.

158_T52_7-DR_podeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Situacija na -4 EV samo dodatno učvršćuje poredak ustanovljen na -3 EV. Nikon kao predvodnik, Sony kao pratilac i Canon na začelju. I dalje to nisu razlike koje bi u praksi napravile nepremostive razlike, pa se sve svodi samo na konstataciju.

Na -5 EV se situacija donekle menja. Poredak jeste isti, ali se na svim senzorima pomalja „bending“… ispoljavanje šuma u naročitim horizontalnim pojasevima, a koji se veoma teško uklanja u obradi. Najdiskretniji je na Nikon-u, kod Sony-ja nešto izraženiji, dok se na Canon-u s lakoćom uočava. Odnos među aparatima je malo promenjen. Prednost Nikon-a u odnosu na Sony je uvećana, a uvećana je i prednost α7 III u odnosu na EOS R, te sada iznosi oko 1 EV. Na -6 EV je odnos ostao isti, s tim da Sony počinje da gubi dah u pogledu tonalnog balansa. Tamnije partije naprasno postaju zapušene na nekim partijama snimka, uprkos tome što se kolorni šum nije naročito pojačao. Canon i Nikon su balans održali na nominalnom nivou.

Na -7 EV i Canon počinje da gubi osetljivost tamnijih partija, pa se dobar deo snimka potpuno izgubio, nezavisno od prisutnog šuma. Kod α7 III situacija već eskalira i snimci nisu u stanju da pruže dovoljno informacija za oporavak. Nikon je dodatno uvećao prednost u odnosu na ostala dva aparata, a nije čudo što se isto ponovilo i na -8 EV. Nikon Z6 i na ovoj poziciji uspeva da održi gotovo neverovatan balans kolorita i detalja u senkama, čime nastavlja da dominira u pogledu dinamičkog raspona i u MILC kategoriji.

Prelazimo na drugu stranu vage, pa „push“ tehniku menjamo za „pull“, odnosno simuliranje skraćivanja ekspozicije prethodno preeksponiranog snimka. Prvi korak je snimak preeksponiran za jednu blendu, što je u principu rutinski zadatak za većinu današnjih senzora, a posebno za 35mm format, koji u najvećem broju slučajeva već nudi softverskih ISO 50, što je i ekvivalent +1EV. S obzirom da u „pull“ tehnici šum više nije na listi problema, dinamički raspon se ispoljava isključivo kroz procenat očuvanih partija u odnosu na nominalnu eksponiranost. Sva tri senzora su na ovom nivou odradila posao tako da nema uočljivih razlika u odnosu na referentni snimak.

159_T52_7-DR_preeksponirano_4EV_izvucen.jpg
Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ni simuliranih ISO 25 se nije pokazalo kao problem za bilo koji od tri senzora. Malo veća pregorelost najsvetlijih partija na Canon-u, dolazi kao naplata za nešto veću referentnu osvetljenost. Na +3 EV se pomaljaju i prve, ozbiljnije oštećene partije. Najveća oštećenja pretrpeo je snimak sa Sony-ja, a u stopu ga prati Canon. Nikon je i ovde odradio najbolji posao, sa najmanjim procentom trajno izgubljenih informacija. Jaz još više raste na +4 EV, kada se Z6 opasno približava na čak 2/3 EV prednosti u odnosu na druga dva aparata. Jeste u neku ruku pirova pobeda, s obzirom da nijedan od snimaka nije upotrebljiv u praksi, ali ipak dovoljno ilustruje dostignuća svakog od proizvođača.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, veoma se često koristi u uslovima slabog ambijentalnog osvetljenja. Kada ISO raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad, bira se najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Z6, to je ISO 51200) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa Z6 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 102400 ili 204800, budući da su obe već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 51200, podeksponiranog za 3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 409200:

160_T52_7-DR_iso409600_resize.jpg
Softverski dobijenih ISO 409600, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP , 6MP, 2MP 

S obzirom o kakvoj se ekstremnoj, a simuliranoj ISO vrednosti radi, malo je reći da smo impresionirani kapacitetima senzora implementiranog u Z6! Šuma ima, ali je veći deo kolornog veoma uspešno neutralisan, uz visok nivo očuvanih detalja (s obzirom na okolnosti) i gotovo neverovatno dobar tonalni balans, koji jedva da je za koji procenat odmakao od referentnog! Ne bismo se usudili reći da Z6 omogućava rutinske egzibicije ovog tipa, ali je sigurno da se njime može više nego što nudi većina drugih modela, nezavisno od klase kojoj pripada. Impresivno u svakom pogledu!

 

Komentari

Podelite sa prijateljima!