Nikon Z6, Test
KIT OBJEKTIVI
S obzirom da Nikon Z sistem postoji tek od trenutka predstavljanja modela Z6 i Z7, nije neobično što je i izbor objektiva prilično skroman. U trenutku premijernog predstavljanja je zapravo na raspolaganju bio samo osnovni, kit objektiv, koji smo i mi imali na testu. Radi se o objektivu čija je svrha ne samo početno upoznavanje sa novim aparatom, već i praktična upotreba tokom godina. Drugim rečima, objektiv kome posvećujemo ovo poglavlje, ne spada u red skromnih optičkih sklopova, već modela čiji životni vek nije zamišljen tek kao usputni stepenik do naprednijih.
NIKKOR Z 24-70mm f/4 S
Nikkor Z 24-70mm f/4 S spada u standardne zumove srednjeg raspona. Kreće od veoma primamljivih i širokih 24mm, a završava se na početnom tele-području od 70mm. Kao takav, ne spada u turistički poželjne „rasponske zumove“, ali spada u red „zanatskih“ modela, sa odličnim balansom između raspona i optičkih kvaliteta. Pošto je u pitanju objektiv za senzore punog formata, ekvivalentna žižna daljina jednaka je naznačenoj, kada se koristi na Nikonu Z6. Vidni ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 84° na najširih 24mm, do 34° 20’ na najdužih 70mm. U APS-C modu, ugao koji zahvata je manji, pa kreće od 61° na širem do 22° 50’ na dužem kraju raspona.
Spoljne dimenzije objektiva su nešto manje od proseka klase, pa je prečnik nešto preko 77mm, a dužina 88mm, kada je zum cilindar u početnom položaju. Masa je 500 grama, što ukazuje i na izdašan optički sklop. Završna obrada je odlična… možda ne baš u rangu najboljih Nikkor-a, ali dovoljno pristojna da obećava dug upotrebni vek. Mehanička pokretljivost je solidna, sa minimalnim zazorom na spojevima, a jedino što nam se ne dopada naročito je mehanizam kojim se zum cilindar „pakuje“ na manje dimenzije, radi lakšeg transporta. U ovom položaju, koji je za oko 20° zakrenut u odnosu na 24mm poziciju na zum skali, objektiv je neupotrebljiv i aparat će signalizirati da otvor blende nije čitljiv, te da se mehanizam mora otključati radi korišćenja. Više bismo voleli da mehanizam ima polugicu za otključavanje, umesto dosta tvrdog zakretanja, koje baš i ne deluje naročito prijateljski nastrojeno prema zum mehanizmu. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Graviran je oznakama na pet pozicija raspona (24, 28, 35, 50 i 70mm) i relativno je kratkog hoda. Smešten je u prednjem delu kućišta objektiva. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, a linearno se izvlači do maksimalnih 70mm. Očekivano, poseduje metalni bajonet, što se i podrazumeva za objektive ove klase. Takođe, bajonet je opremljen i gumenim prstenom, u cilju postizanja zaptivenosti.
Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim step motorom i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači i da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti bez potrebe za prebacivanjem AF prekidača u položaj manuelnog fokusa. Tehnički gledano, ovaj put je FTM izveden u focus-by-wire tehnici, što će reći da se proces izoštravanja ne izvodi direktnim mehaničkim kontaktom prstena i mehanizma, već je prsten samo instrument kontrole step motora koji vrši pomeranje mehanizma, čak i onda kada je objektiv u manuelnom modu. Dalje, fokus je realizovan interno, što znači da se mehanizam ne izvlači, niti prednji element prečnika ø72 rotira tokom fokusiranja, pa je i upotreba posebnih filtera, poput CPL-a, olakšana. Skala distance fokusiranja nije na raspolaganju, a sam fokusni prsten je dosta uzak i pozicioniran je bliže bajonetu. S obzirom da je njegova funkcija realizovana softverski, to je ostavilo prostora i za prilagođavanje, pa se tako ovaj prsten može podesiti da se njime obavlja promena otvora blende ili kompenzacije ekspozicije, po želji korisnika. Još jedan dokaz da je novi bajonet korak u pravom smeru, kada je Nikon u pitanju. Minimalna fokusna distanca iznosi 30cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje na taj način postiže je 0.3x, odnosno 1:3.3. Ovo novi kit čini upotrebljivim za close-up snimke, ali ne i za makro. Brzina AF-a je u rangu drugih sličnih objektiva i znatno iznad uobičajenih kitova, koji se isporučuju uz jeftinije modele.
Optičku konstrukciju objektiva čini 14 elemenata u 11 grupa, uključujući jedan ED element (Extra-low Dispersion; naznačen žutom bojom na ilustraciji niže), jedan asferični ED i tri asferična elementa. Optički elementi poseduju i tzv. Nano-Crystal premaze, čija je svrha suzbijanje nepoželjnog flera i bolja reprodukcija boja. Optička stabilizacija je izostavljena, u korist senzorske, integrisane u telo. Kako to tehnički izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:
Optička konstrukcija kit objektiva, Nikkor Z 24-70mm f/4S ED VR*
Kako je u pitanju objektiv više klase, sa fiksnim otvorom blende, njen maksimalni otvor je f/4 na celom rasponu, dok je minimalni f/22. Dijafragma je realizovana u vidu sedam zaobljenih listića. Blenda se kontroliše elektronski, iz aparata, a kao što smo ranije napomenuli, focus-by-wire prsten je programabilan, pa se po potrebi može podesiti da kontroliše i otvor blende.
Uz objektiv se isporučuju oba poklopca, zonerica oznake HB-85, kao i CL-C1 meka torbica.
SOFTVER
Sistem možda jeste potpuno nov, ali to nije sprečilo Nikon da nas i dalje usrećuje svojim retko neintuitivnim i loše grafički rešenim sistemom menija. Kada se jednom naviknete, u principu je moguće snaći se u gomili nehotice razbacanih stranica, ali je potrebno zaista uložiti ozbiljan trud, ne biste li razumeli čemu koja opcija služi, jer nazivi nekad sugerišu nešto sasvim drugo, u odnosu na ono što opcije zaista rade. Sistem menija se sastoji iz šest celina: Playback, Photo Shooting, Movie Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch kako se može videti i sa sledećih ilustracija:
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Photo Shooting, Movie Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch
REZOLUCIJA SNIMANJA
Snimci mogu biti upisivani u JPEG, RAW ili TIFF formatu, kao i RAW+JPEG kombinovano. Definisanje kvaliteta snimaka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. Kvalitet RAW snimka (inače, Nikon NEF verzije) je moguć u nekoliko nivoa. Jednim se definiše „dubina“ kolornog prostora, a ona može biti 12-bitna ili 14-bitna, dok se drugom određuje nivo kompresije. Nikon Z6 pruža mogućnost RAW zapisa u tzv. uncompressed, lossless compressed i compressed kvalitetu. Uncompressed označava nekompresovani, maksimalni mogući kvalitet snimka, uz danak u vidu veoma velikih fajlova na memorijskoj kartici (u proseku oko 40-45 MB). Lossless compressed, iako komprimovan, isporučuje snimak bez ikakvih gubitaka u kvalitetu, budući da je korišćen reverzibilni algoritam kompresije. Rezultujući fajl je na taj način smanjen za oko 30% (u odnosu na materijal sa senzora), a kvalitet je očuvan. Druga varijanta kompresije ne uključuje reverzibilni algoritam dekompresije, tako da je mali delić kvaliteta nepovratno izgubljen, ali uz 40-55% manji rezultujući fajl. Konačno, treći nivo definisanja kvaliteta RAW-a je rezolucija. Nikon Z6 prati novouvedenu praksu da se u višoj klasi nudi i mogućnost upisa RAW snimka niže rezolucije, ali još uvek uz ozbiljna ograničenja. Tako Large RAW podrazumeva maksimalnih 24.3 MP (6048 x 4024), Medium RAW donosi snimke u 13.7 MP (4528 x 3016), dok je Small RAW ograničen na 6.1 MP (3024 x 2016). Obe manje rezolucije se snimaju isključivo u lossless kompresovanom formatu, 12-bitno, bez obzira na to šta je selektovano u opcijama kvaliteta RAW snimaka. Na ovaj način se postiže fajl najmanje prostorne zahtevnosti (oko 12 MB za malu, odnosno 16 MB za srednju rezoluciju).
JPEG je ponuđen sa nešto širim mogućnostima definisanja kvaliteta. Osim rezolucije, koju je moguće izabrati u identične tri veličine kao i za RAW format, na raspolaganju je i način kompresije. Kompresija može biti optimizovana u odnosu na rezultujuću veličinu fajla (Size priority), kada će kompresija biti prilagođena svakom pojedinačnom snimku, tako da se uklopi u određenu veličinu fajla ili može biti optimizovana u odnosu na kvalitet, kada je stepen kompresije minimalan i konstantan, nezavisno od fotografisane scene. Stepen kompresije može biti izabran između Fine, Normal i Basic nivoa, a može doneti do 30, odnosno 50% uštede u veličini, respektivno.
TIFF format važi za veoma popularan format u sferi grafičkog dizajna, a Nikon ga oduvek nudi u najvišim klasama svojih DSLR-ova. Ovaj put i MILC-eva. Na raspolaganju su sve tri rezolucije, baš kao i za JPEG, s tim da nikakav oblik kompresije nije moguć. Očekivano, fajlovi su u ovom formatu daleko najveći. Maksimalna rezolucija traži oko 70 MB, dok dve manje prosečno 40, odnosno 18 MB po snimku.
Potpuno zaseban modalitet izbora formata izdvojen je u okviru ponuđenih krop faktora (opcija Image Area u Shooting sekciji). Osim punog (FX) formata sa odnosnom stranica 3:2, tu su i 5:4, 1:1 i 16:9 formati, kao i neizbežni DX, odnosno APS-C, koji simulira širinu projekcije 24 x 16mm senzora. Svi ovi formati nude rezolucije koje su proporcionalno umanjene shodno zauzeću površine senzora.
KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA
Najbolji efekat korekcije optičkih anomalija objektiva dobija se obradom RAW snimaka, u specijalizovanim aplikacijama. Međutim, kako su procesori odavno dovedeni na nivo kada se mogu izboriti sa ogromnom količinom materijala u realnom vremenu, najveći broj aparata raspolaže sijasetom raznih korekcija koje se vrše u realnom vremenu, neposredno pre upisa snimka na karticu. I dok su takve korekcije u realnom vremenu ranije bile rezervisane samo za JPEG format, danas ih proizvođači implementiraju i u RAW, na neki način čineći RAW manje izvornim. Nemamo ništa protiv korigovanih snimaka, ali imamo protiv toga da se te korekcije rade protivno korisnikovoj volji. Osim toga, forsirane korekcije nas ne čine srećnima ni u pogledu analize optičkih kvaliteta koje određeni modeli objektiva poseduju, pa se na ovaj način stvara nekakav vid izmaglice koji čini da korisnik nije svestan nesavršenosti objektiva, koje je (možda?) skupo platio. Ne bi bilo pošteno reći da je do ove prakse Nikon prvi došao. Najzad, Fujifilm već godinama praktikuje ovakav vid neizbežnih korekcija, ali do sada nismo imali slučaj da korekciju hromatskih aberacija nije moguće izostaviti.
Ukoliko postoji pitanje zbog čega bi nekome smetale korekcije hromatskih aberacija, odgovor je veoma prost – korekcije svakog tipa u nekom momentu narušavaju izvorni kvalitet informacija (iz ma kojih razloga), a dodatno – hromatske aberacije je najefikasnije ukloniti onda kada se korekcije izvode ciljano za određeni snimak, pre nego li tipski, u odnosu na optički profil objektiva. Većina ovu zamerku možda neće prepoznati kao nešto naročito bitno. Mi pak mislimo da je stvar izbora u ovom konkretnom slučaju veoma važna, jer najzad, manjak kontrole može potencijalnog kupca dovesti u zabludu prilikom komparacije dvaju direktnih konkurenata, bilo u pogledu izbora objektiva, bilo tela.
Nikon je već godinama poznat po kvalitetnim algoritmima za korekciju, a obuhvaćene su korekcije geometrijskih izobličenja, difrakcije na manjim otvorima blende, kao i već pomenutih hromatskih aberacija. Korekcija hromatskih aberacija funkcioniše prilično dobro, pa i objektivi sa relativno izraženom ovom pojavom bivaju odlično korigovani. U post-procesu ih je moguće ukloniti nešto preciznije i sa manje gubitaka u konturnoj oštrini, zbog čega i nismo preterano srećni što se na ovo podešavanje ne može uticati.
CUSTOM SETTING
Sastavni deo menija svih Nikon fotoaparata više klase je i poseban Custom Setting odeljak, koji kombinuje opcije specifične za određeni deo operacija. Sekcija ima sedam, a podeljene su po slovima i bojama: Autofocus (a), Metering/Exposure (b), Timers/AE-Lock (c), Shooting/Display (d), Bracketing/Flash (e), Controls (f) i Movie (g). Sadrže praktično sve što bi vam ikada moglo zatrebati, a kao i za sve ostalo, pritiskom na Help komandu (dok ste u meniju), može se dobiti i kratak opis svake pojedinačne opcije, što zaslužuje posebnu pohvalu. Zamerku upućujemo jedino na pomalo konfuznu organizaciju, zbog čega ćete neke opcije konstantno tražiti na pogrešnoj lokaciji, a tome doprinosi i nedovoljno jasno odvajanje pojedinačnih sekcija. Tako je moguće otvoriti sekciju Shooting/Display (d) i završiti u Timers/AE Lock (c) opcijama, pošto je skrol beskonačan i ciklično izlistava ponuđene opcije svih sekcija u paketu. Letimičan uvid u opcije koje su na raspolaganju, možete videti na sledećim screenshot-ovima sa displeja:
Sedam sekcija Custom Settings odeljka
BRZINA
Kako novi sistem dolazi iz MILC kategorije, njegove brzinske karakteristike veoma odudaraju od ustaljenog proseka u DSLR porodici fotoaparata. Najpre zbog toga što, za razliku od DSLR-a, MILC-evi ne poseduju više zasebnih, autonomnih elemenata, koji se staraju o različitim aspektima funkcionisanja, već je za veliku većinu operacija zaslužan glavni senzor, uz pomoć glavnog procesora. Drugi razlog je odsustvo ogledala. I dok prvi razlog MILC-eve stavlja u (teoretski) podređen položaj, budući da se procesor i glavni senzor moraju izboriti sa nizom veoma zahtevnih zadataka, drugi razlog ih stavlja na tron brzinskih šampiona. Sva elektro-mehanička ograničenja, koja su u DSLR klasi delovala poput bukagija i veoma brz rafal dovodile samo u najvišu klasu modela, poput Canon-ovog EOS-a 1Dx II ili Nikonovog D5, preko noći su nestala, te na MILC-eve nemaju ni najmanjeg uticaja, budući da gro tih ograničenja potiče od prisustva ogledala. Tako smo dobili modele koji su sposobni da u rafalu ispucaju broj snimaka od kojih se mirne duše može napraviti klasičan video zapis. 20 fps… 30 fps… limit postavlja samo proizvođač, u skladu sa svojim tehnološkim nivoom.
Nikon Z6 se u tom smislu nalazi negde na sredini. Ne nudi „svemirske“ rafale, ali nudi nešto mnogo bitnije, što korisnicima naviknutim na visoku klasu DSLR-ova itekako može značiti mnogo. Performansama po mnogim aspektima prevazilazi DSLR-ove čije pozicije preuzima, ali bez aspiracija da se lakta sa najbržim MILC-evima današnjice. Barem u nekim aspektima. Kako bi kompenzovao izostanak gorepomenutih autonomnih elemenata, koji su sastavni deo DSLR-ova, Nikon je prvencima novog sistema podario novi procesor poznatog imena Expeed, ali ovaj put u šestoj iteraciji. Naravno, sirova brzina okidanja ne mora imati (a i nema; prim.aut.) nikakvih dodirnih tačaka sa brzinom funkcionisanja aparata u celini. Na žalost, nije retka pojava da se u MILC klasi brzina rafala često koristi kao svojevrsna magla, kojom je zabašurena ne baš impresivna brzina drugih podsistema u aparatu. Najčešće autofokusa ili osvežavanja tražila. Za Z6 takva jedna ocena ne važi.
Jeftiniji od dva Nikon Z MILC-anudi rafal maksimalne brzine 9 fps u najvećem kvalitetu, a isti se može ubrzati do maksimalnih 12 fps, ukoliko se A/D konverzija prevede na 12-bitnu. Na žalost, Nikon nije iskoristio priliku da na sto izbaci sve karte, pa je Z6 taman onakav, kakav je neophodan trebao biti, verovatno i zbog toga što Nikon još uvek nije siguran da li je pravi momenat da svoje top modele iz DSLR ponude učini nepotrebnim.
Odziv prilikom manipulacije komandama i funkcijama, dovoljno je dobar, ali se ne bismo usudili da vršimo bilo kakve komparacije sa (i dalje) popularnim DSLR-ovima poput D750, D610 ili čak D5. Ipak, Z6 je brz. Veoma brz. Pauze između višestrukog pojedinačnog okidanja su gotovo nepostojeće, spremnost aparata za rad nakon uključivanja je gotovo trenutna, a jedino će kombinovano RAW+JPEG okidanje u maksimalnom kvalitetu, oduzeti za nijansu više vremena. Bafer je posebna priča. Z6 je sposoban da maksimalnom brzinom okidanja napravi niz od 34 RAW, 44 JPEG ili 28 RAW+JPEG kombinovano, i sve to u maksimalnom kvalitetu. Niži kvalitet, a tu pre svega mislimo na RAW kompresiju, 12-bitnu A/D konverziju i tome slično, može doneti još koji snimak više. Međutim, ono gde ovaj aparat naročito briljira je brzina pražnjenja već napunjenog bafera, što je ozbiljan problem kod većine modela van top klase. To u većem delu zavisi i od veoma brzih XQD kartica koje koristi Z6, a koje su znatno brže od širokorasprostranjenih SD, koji se koriste u većini danas dostupnih modela, MILC ili DSLR, svejedno. Bez potrebe da licitiramo brojkama, možemo samo reći da nekoliko sekundi za celu operaciju pražnjenja napunjenog bafera, deluje nestvarno u odnosu na već više puta pominjani α7 III. Desetostruko nestvarno. Impresionirani? Nije ni čudo. I mi smo!
Ergonomski deo priče je nadprosečan, kako u pogledu komandi, tako i oblika tela. Dubok rukohvat drastično utiče na udobnost višesatnog rada, čak i sa većim primercima objektiva, a zahvalan raspored komandi olakšava manipulaciju parametrima i prelazak sa DSLR-a čini čak i suviše lakim u poređenju sa nekim drugim modelima (neko je pomenuo EOS R?). Nismo naročito srećni što umesto vertikalnog (tilt) nije upotrebljen klasičan zglobni, obrtni mehanizam ekrana, ali spram svega ostalog pozitivnog, radi smo da novom Nikonu progledamo kroz prste.
