Nikon Z6, Test

 

ISO TEST, RAW

ISO performanse su, od samih početaka digitalizacije foto-opreme, postale jedan od tri najvažnija parametra za komparaciju različitih modela fotoaparata. I dok su nekad ISO performanse zavisile isključivo od filma, danas smo u mogućnosti da osetljivost menjamo od fotografije do fotografije, time menjajući i ograničenja koja nameće ambijent.

Nikon Z6 ne pretenduje da zameni Nikon D5 i postane akcioni aparat najviše klase, mada nam se čini da njegov ISO raspon sugeriše tek prosečne ISO performanse što je, ne baš blisko istini. Da bismo utvrdili gde se Z6 nalazi kada se uporedi sa konkurencijom, snimili smo ceo raspon osetljivosti u RAW formatu i uporedili ga sa već poznatim rivalima. Test scena je ista:

100% isečci, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (s leva na desno – Nikon Z6, Sony α7 III i Canon EOS R):

S obzirom da dele isti tehnološki proces, te da su i proizvedeni u istoj fabrici, nismo iznenađeni što senzori iz Z6 i a7 III pokazuju manje-više isti potencijal u borbi sa šumom i očuvanju detalja. Nikon je u ovoj disciplini, a u sličnim okolnostima, uvek uspevao da izvuče bolji rezultat iz senzora istog porekla kao i Sony, ali se čini da je (barem u ovom slučaju) to vreme za nama i da je Sony uspeo da se izbori sa svim elementima efikasnog iskorišćavanja tehnologije koju ima. Rast šuma je gotovo linearan. Do ISO 400 ga je teško uočiti, na rasponu ISO 800-1600 se pomaljaju pikseli kolornog šuma, da bi tek preko 3200 on bio lako uočljiv na oba senzora. Kolorni šum se lako čisti sve do ISO 12800, a monohromatski veoma često nije ni potrebno uklanjati. ISO 25600 već počinje da generiše partije koje je malo teže očistiti, da bismo došli do ISO 51200, kod kojeg šum već ozbiljno nagriza detalje i vidno slabi konturnu oštrinu. ISO 102400 je već iznad maksimuma koji je senzor spreman da pruži, a 204800 smatramo za marketinški beskorisnu vrednost. Jedina razlika koju je moguće uočiti među senzorima Nikon-a i Sony-ja je u tradicionalno većoj osetljivosti primerka u Nikon-u, mada se radi o zaista minornoj razlici.

Canon je, s druge strane, vidno drugačiji od prethodna dva. Vidi se da Canon tehnološki hvata priključak, kada je ovaj aspekt poređenja u pitanju, ali da i dalje ima problem da izbije na čelo, na način kako je to nekada u prošlosti radio. Zaostatak po pitanju šuma nije drastičan, ali u kritičnim situacijama može značiti razliku između upotrebljivog i neupotrebljivog aparata. Prednost koju Nikon i Sony imaju u odnosu na Canon, retko kad prelazi 1 EV, s tim da je važno pomenuti da snimci sa EOS-a R ispoljavaju određenu kolornu primesu u nijansama magente, koja se dosta teško čisti iznad ISO 51200. Iskreno, ne živimo u iluzijama da će neko te vrednosti i koristiti u praksi, ali to ipak predstavlja dobru ilustraciju po pitanju mana određenog senzora. Osim toga, zaostatak od 1 EV, EOS R pokazuje tek na maksimalnim vrednostima svog ISO raspona. Krećući se od najnižih ISO vrednosti, Canon se drži sasvim dobro, a tragovi posustajanja se mogu primetiti tek u rangu 6400-12800, što i nije tako loše.

No, vratimo se na zvezdu ovog testa, Nikon Z6. Njegove ISO performanse su prevazišle naša očekivanja, jer se u konačnom zbiru, nalaze veoma blizu modela D5, bez obzira što je među njima ogroman cenovni jaz. D5 je bolji, ali ne više od 1/2 do 2/3 EV, što je zanemarljivo, uzimajući u obzir namenu, kao i ono što D5 predstavlja. Da bismo to demonstrirali, snimili smo par fotografija koje u praksi pokazuju kako se Z6 nosi sa šumom, i to u situaciji gde manjak svetla predstavlja samo jednu od negativnih karakteristika ambijenta, budući da je izrazito loša rasveta (živine sijalice mešanih temperatura) učinila da je snimke moguće dovesti u upotrebljivo stanje isključivo iz RAW formata, silovanjem temperaturne skale do samih limita i uz prekomponovanje kolornih kanala:

AF-S Nikkor 70-200mm f/2.8E VR + Nikon FTZ adapter @190mm f/2.8, ISO 10000, (ACR NR): 24MP , 12MP , 6MP , 2MP

AF-S Nikkor 16-35mm f/4G ED VR + Nikon FTZ adapter @30mm f/8, ISO 10000, (ACR NR): 24MP, 12MP , 6MP , 2MP