Nikon Z6, Test

 

TELO

Iako osnovna forma ne može preterano da odstupi od ustaljenih proporcija i standarda dizajna, može se primetiti da je Nikon bio veoma revnostan u nalaženju rešenja koje će maksimalno pomiriti vizuelnu dopadljivost, kompaktnost MILC-a i ergonomiju DSLR-a. Već na prvi pogled bismo mogli reći da je u tome i uspeo, ali ćemo konačan zaključak po tom pitanju ipak ostaviti za kasnije. Ono što je na prvi pogled jasno je to da Nikon nije uvideo potrebu da forsira retro dizajn, zarad ulaženja u klinč sa konkurentima. Prvo, jer je ta loža već i suviše zasićena ponudom, a drugo jer je Nikon oduvek posedovao određenu crtu originalnosti i vizuelne prepoznatljivosti. Naravno, ovaj put nije ostalo mnogo od te prepoznatljivosti, ali tu i tamo, poneki detalj, jasno ukazuje da se radi o Nikonu, taman i da nema poznatog logotipa na kućištu EVF-a.

Bez obzira što senzor u najvećem delu diktira dimenzije aparata, jasno je da Nikon Z6 (ali i Z7, sa kojim u potpunosti deli mehaničke komponente i većinu karakteristika), ipak jeste vidno manji od najmanjih DSLR-ova ovog proizvođača. Iako profil rukohvata sugeriše čak i velike dimenzije, opšti gabariti i manja registraciona distanca Z bajoneta, definitivno potvrđuju da je Z6 daleko manji čak i od mnogih APS-C modela iz DSLR klase.

Robusnost, termin oko kojeg je Nikon gradio svoj imidž decenijama unazad, ostaje imun na tekuće trendove sveopšte štednje, pa je legura magnezijuma i dalje okosnica konstrukcije:

Nikon Z6, magnezijumsko telo*

Šematski prikaz zaptivnih tačaka ukazuje na to da je i zaptivenost ostala na listi prioriteta, čime se danas ipak ne mogu pohvaliti svi:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Z6*

Iako je u pitanju MILC, mehanička zavesica je i dalje prisutna i deklarisana je na solidnih 150.000 okidanja. Nismo naročito impresionirani činjenicom da Nikon nije omogućio veće brzine okidanja (odnosno ekspozicije kraće od 1/8000) bez učešća mehaničke zavesice, ali šta je tu je. Zbog ovoga su ograničenja nešto veća nego kada su u pitanju Sony ili Fujifilm modeli, ali su u saglasju (čudna li čuda!) sa limitima koje je postavio konkurentski Canon sa svojim EOS-om R.

Značajno manja registraciona distanca novog Z bajoneta, od svega 16mm, ujedno je i razlog zbog kojeg Nikon Z predstavlja novi sistem, umesto pukog nastavka priče o „besmrtnom“ (Nikon F) bajonetu. Treba reći i da je Nikon, raskrstivši sa Nikon F bajonetom i lancima koji su ga sputavali u razvoju, konačno rešio i pitanje prečnika bajoneta, koje je od jednog od najmanjih (47mm kod Nikona F), dovedeno do praktično najvećeg u 35mm klasi, sa svojih 55mm! Nema potrebe naglašavati kakav potencijal ovo unapređenje otvara u pogledu optičkih predispozicija.

Baš kao i konkurentski Canon i Nikon je vertikalnu kompatibilnost sa starim Nikon F objektivima, obezbedio uz pomoć Nikon FTZ adaptera, koji garantuje maksimalnu moguću upotrebljivost većine starih optičkih sklopova, sa funkcionalnošću autofokusa i optičke stabilizacije.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Premda rezolucija sugeriše da je u pitanju element s kojim smo se ranije susretali, njegova arhitektura neporecivo govori da je u pitanju potpuno novi senzor. Njegove dimenzije su 35.9 x 23.9mm, što ga smešta u rang tzv. full-frame (u daljem tekstu FF) senzora, iz čega dalje proizilazi i FOV (Field-Of-View) faktor 1.0x. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i navedena u njihovim karakteristikama. Iako proizveden u Sony pogonima, senzor se vodi kao produkt Nikonovog projektnog tima, a to obično podrazumeva ništa manje od vrhunskih performansi, praktično u svim domenima.

U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, full-frame (35mm) formata i dimenzija 35.6 x 23.8mm, standardnog odnosa stranica 3:2, te rezolucije od 24.3 MP (precizno 6048 x 4024 piksela). Kako se radi o full-frame (FF; 35mm) senzoru, krop faktor ne postoji, pa je FOV (Field-of-view) koeficijenta 1.0x, što će reći – bez faktora množenja. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon i širinu projekcije baš onakvu kakva je za dati objektiv predviđena. Senzor poseduje integrisani analogno-digitalni konvertor (ADC; Analog-Digital Convertor) i sposoban je za 14-bitnu obradu kolornih informacija. Nikon je startni FF MILC tandem prilagodio različitim ciljnim grupama, pa Z7 nastavlja praksu izostavljanja AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera, dok ga Z6 ipak poseduje, što će se naročito svideti ljubiteljima video zapisa, budući da je i prevazilaženje problema moiré efekta, karakterističnog za kolor filter sa Bayer matricom, znatno lakše. Za razliku od snažnijeg Z7 modela, Z6 nudi standardni bazni raspon od ISO 100 do 51200. Osim baznog raspona, Z6 nudi i prošireni. U nižem delu osetljivosti do ISO 50, a u višem do ISO 204800.

Novi senzor, kao i onaj u Sony-jevom α7 III, spada u tzv. BSI (Back-side Illuminated) tip, kod kojeg su, u cilju efikasnijeg sakupljanja svetlosti, elementi koji čine foto-receptor, raspoređeni drugačije u odnosu na uobičajene FSI (FrontSide Illuminated) varijante. Naime, konvencionalan (FSI) dizajn je konstruisan po ugledu na ljudsko oko, sa sočivom koje je prva barijera svetlosnim zracima koji padaju na površinu senzora, da bi nakon prolaska kroz njega zraci prvo morali proći kroz kolorni filter, pa zatim provodnički sloj i tek onda stigli do samog substrata koji registruje informaciju. Takav dizajn beleži određene gubitke u prikupljenoj svetlosti, budući da se deo iste reflektuje o metalni provodnički sloj, te na taj način ostaje neiskorišćen. Tu na scenu stupa BSI dizajn, koji svetlost, nakon prolaska kroz sočivo i kolorni filter, odmah propušta do substrata, dok je ožičenje smešteno iza. Ovaj dizajn, osim što je nešto skuplji, obezbeđuje bitno veću efikasnost u prikupljanju svetlosti, kako zbog izostanka refleksije ožičenja, tako i zbog veće iskoristive površine svake od foto-dioda. Samim tim, BSI dizajn utiče i na bolju osetljivost, ali i dinamički raspon.

Novi Nikon CMOS od 26 MP, proizveden u Sony-ju*

Nikon Z6 i Z7 donose novu generaciju Nikonovog centralnog procesora – Expeed 6. Ovaj procesor u svojoj osnovi donosi veću brzinu procesiranja, ali ona za posledicu ima i bitno bolje performanse na polju uštede energije, efikasnijeg enkodinga video materijala i brže interne obrade, kako fotografija, tako i video zapisa. Direktan uticaj na performanse u toku manipulacije komandama, da i ne pominjemo.

Mozak sistema - Nikon Expeed 6*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i zaštitnog filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim aparatima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX-D aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija. Na žalost, Nikon nije došao na istu ideju kao i konkurentski Canon, kada je zaštita senzora od prašine u pitanju, pa se mehanička zavesica neće zatvoriti onda kada je aparat isključen, što je rešenje koje nam se naročito svidelo kod EOS-a R.

Sistem merenja svetla je, kao da je u pitanju nekakva ozbiljna informacija, obavijen velom tajne, pa se nigde, ni u zvaničnim, ali ni nezvaničnim dokumentima, ne pominje o kakvom se sistemu radi, tj. o njegovoj tehničkoj pozadini. Znamo samo da je u pitanju algoritam koji svoj rad zasniva na glavnom senzoru (što je i jedino moguće u MILC kategoriji), te da se merenje vrši (naravno) projekcijom sa objektiva. Srećom, tolika tajnovitost ne prati i modove merenja, pa tako znamo da ih ima četiri, već standardnih za Nikon modele novije generacije. Matrix merenje je zamena za nekadašnje 3D Color Matrix Metering III. Karakteristike merenja su iste, ali naziv više nije. Ovaj mod merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet i prisustvo boja, naročito ukoliko su u kadru prisutna lica jedne ili više osoba, jer im se u tom slučaju daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, koji nosi 75% prioriteta i omiljen je pri snimanju portreta. Još jedan mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. I četvrti, poslednji mod merenja je nama omiljeni Highlight-weighted, koji naročito pogoduje aparatima sa veoma dobrom dinamikom u tamnim partijama (u šta Nikon modeli nesumnjivo spadaju), jer akcenat stavlja na najjače osvetljene partije u kadru, tj. očuvanje istih. Drugim rečima, svetlomer će žrtvovati sve ostalo, kako bi neke delove snimka spasio od pregorevanja. Razmislimo li nakratko, ovo je i sasvim logično rešenje, budući da su pregorele partije generalno i najkomplikovanije za oporavak u obradi.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine- tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende u maksimalnom rasponu od ±1 EV. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

Na funkciju „virtuelnog horizonta“ smo već navikli u ovoj klasi Nikona, a namenjena je lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u dve ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja po horizontalnoj osi, ali i azimuta – ugla koji uzdužna osa objektiva zaklapa u odnosu na tlo, nezavisno od položaja aparata. Prikaz virtuelnog horizonta je prisutan kako u elektronskom tražilu, tako i na glavnom displeju.

Novina kod bilo kojeg Nikona je prisustvo stabilizacije na nivou senzora. Pogodnost na koju su poklonici nekih drugih brendova odavno navikli, našla je svoj put i do Z6 i Z7 modela, nosi naziv In-camera VR, a funkcioniše u pet osa, pomeranjem senzora u odgovarajućim smerovima. Pokriveno je kretanje duž horizontalne i vertikalne ose, kao i ograničena rotacija oko horizontalne, vertikalne, kao i uzdužne ose (u odnosu na osu objektiva). Ukoliko je na aparatu prisutan neki od objektiva koji poseduju optički VR sistem, on će imati prioritet na osama koje pokriva, a stabilizacija je obezbeđena i za objektive adaptirane pomoću Nikon FTZ adaptera za F bajonet. Stabilizacija obezbeđuje maksimalno 5 EV dužu ekspoziciju u odnosu na referentnu (za šta se uzima 1/žižna-daljina).

AUTO-FOKUS

Novi AF sistem ne deli nikakva tehnička rešenja sa onim koji nam je poznat iz DSLR kategorije Nikona. To znači da nema zasebnog AF senzora, već se kao osnov funkcionisanja opet uzima glavni. Nikon se po prvi put ozbiljno posvetio tematici hibridnog autofokusa, tako da se AF oslanja na simultano funkcionisanje kontrastnog algoritma (kao softverske komponente) i faznih ćelija raspoređenih na površinu glavnog senzora, koji vrše ulogu sličnu onoj koju fazni AF senzor ima na DSLR aparatima. Nikon Z6 poseduje 273 faznih AF tačaka, koje pokrivaju više od 90% površine kadra i operativne su u rasponu od -3.5 do +19 EV. Na raspolaganju je i Low-light režim, kada se osetljivost pojačava i spušta na čak -6 EV, ali je ograničen isključivo za pojedinačno fokusiranje u foto režimu i bitno je sporiji u radu. Raspored AF tačaka, sačinjenih od mreže 21 x 13 polja, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz rasporeda AF tačaka

Ako i tehnički nema dodirnih tačaka sa AF sistemima poznatim sa Nikon DSLR-ova, u logičkom smislu je prilično sličan. Na raspolaganju je tri moda: AF-S je mod pojedinačnog fokusa, dok je AF-C mod kontinualnog fokusa, namenjenog praćenju unapred zadate mete. AF-F je Full-time Servo, mod kontinualnog praćenja, namenjen isključivo video zapisu.

Izbor aktivnih AF tačaka je ponuđen kroz šest različitih metoda selekcije. Neki su nam poznati od ranije, neki su svojstveni novoj tehnici fokusiranja, a dostupnost pojedinih zavisi od izabranog fokusnog moda. U nastavku ćemo videti kakve metode selekcije Z6 nudi.

Pinpoint AF je metod namenjen preciznom fokusiranju veoma malih objekata u kadru. Onih koji zauzimaju toliko malu površinu, da bi korišćenje konvencionalnog pojedinačnog fokusiranja bilo nedovoljno precizno i dovelo bi do češćih promašaja. Pinpoint AF zbog toga nije baš najbrži, pa ga treba koristiti samo onda kada za njim zaista ima potrebe (npr. fokusiranje očiju malih ptica i tome sličnog).

Pinpoint AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom manje površine i veće preciznosti

Metod pojedinačne selekcije AF tačaka (Single-point AF) takođe spada u metode ručnog izbora i najviše podseća na uobičajene fokusne metode, poznate sa DSLR modela. U pitanju je veoma brz metod selekcije i u skladu sa tim, najbrže je i fokusiranje.

Single-Point AF; fokusiranje jednom, ručno izabranom AF tačkom

Dynamic-area AF je metod dinamičke selekcije, koji se oslanja na jednu primarnu i četiri pomoćne AF tačke, koncentrisane u neposrednoj blizini primarne. Njihov zadatak je da u kritičnim situacijama pomognu primarnoj da ostvari pozitivnu potvrdu, čak i onda kada ambijentalni uslovi ili sama meta to ne dozvoljavaju. Ovaj metod je dostupan samo u modu kontinualnog fokusa (AF-C).

Dynamic-area AF, dinamičko fokusno polje

Wide-area (L) je metod zasnovan na automatskoj selekciji, ali tako što je polje ograničeno, tako da AF algoritmu pruža manje prostora za grešku u određivanju prioriteta. Ukoliko se u kadru nalaze lica, algoritam će prioritet dati njima, sa težištem na onome koje je najbliže objektivu.

Wide-area AF (L), automatsko fokusno polje veće površine

Wide-area (S) je samo manja verzija prethodnog metoda, što podrazumeva nešto veću efikasnost, ali i veću potrebu za repozicioniranjem polja ili rekadriranjem, ukoliko se ne uklapa u tekuću kompoziciju kadra. I za ovaj metod važe potpuno ista pravila kao i za prethodni.

Wide-area AF (S), automatsko fokusno polje manje površine

Automatski metod selekcije je po funkciji veoma blizak prethodnim modovima, s tim da se kao aktivna površina koristi celi kadar.

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Načelno sa MILC kategorijom, neki su se proizvođači odrekli funkcije kalibracije, dok su joj Nikon i Sony ostali verni, uprkos činjenici da je kontrastna komponenta hibridnog fokusa zaslužna za veoma retke pojave nepreciznog fokusa. Pohvalno je što takva funkcija postoji, jer će u tim retkim situacijama, ipak biti moguće rešiti problem bez odlaska u servis. Problemi su nešto izgledniji sa objektivima projektovanim za čisto fazni sistem fokusiranja (u šta spadaju svi Nikon F objektivi), pa će u tu svrhu na raspolaganju biti mogućnost kalibracije za ukupno 30 objektiva, u ±20 koraka. Na žalost, automatska kalibracija, kakvu smo videli na modelima D5 i D500, ovde nije ponuđena.

Od pratećih opcija, vezanih za fokus, na raspolaganju je sijaset korisnih, poput definisanja prioriteta fokusa, brzine fokusiranja u odnosu na tačnost, broj tačaka koje se koriste, limitiranje raspoloživih metoda i ranije pomenuti low-light fokus. Voleli bismo da ponuda obuhvata i nekakav oblik scenarija za brzo prilagođavanje konkretnim situacijama, ali to je ovaj put izostalo.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

U težnji da novo telo učini dovoljno prepoznatljivim staroj korisničkoj bazi, Nikon je uradio relativno dobar posao. Svakako ne i idealan, budući da su neke komande bespotrebno zauzele prostor koji im ne pripada, ali opet mnogo bolji nego što je to učinio Canon sa svojim EOS-om R. U celini uzevši, telo je izrađeno veoma kvalitetno, sa površinom koja je svojim najvećim delom pokrivena udobnom gumenom oblogom, naročitog reljefa koji poboljšava držanje. Nismo naročito srećni zbog prisustva dobro poznatih Nikonovih alki, namenjenih ramenom kaišu, jer se kod tela ovih proporcija, često nađu na mestima koja su nezgodna, žuljajući prste/ruke i doprinoseći osećaju ne baš sjajnog rasporeda elemenata.

Gledano spreda, dominantnu poziciju zauzima novi Nikon Z bajonet, koji je zbog svog drastično većeg prečnika, naročito markantan. Pinovi su sada izmešteni na sam bajonet, kako bi osetljiviji deo kontakata bio bolje zaštićen. Levo od bajoneta je duboki i udobni rukohvat, na čijem se vrhu nalazi višenamenski kontrolni točkić, čija se namena menja u zavisnosti od trenutno izabranog moda, a prvenstveno služi kontroli primarnih parametara, kao što su otvor blende i trajanje ekspozicije. Koristi se i za niz drugih korekcija, u kombinaciji sa drugim komandama. U prostoru između bajoneta i rukohvata, nalaze se i dve programabilne komande, simboličnih oznaka Fn1 i Fn2 i jednakih po prioritetu i mogućnostima.

Desno od bajoneta se nalazi još svega dva elementa. Sasvim gore je LE dioda, koja vrši AF-Assist funkciju (kao pomoć prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima), kao i signaliziranje prilikom odloženog okidanja, dok je druga pribijena uz bajonet i služi za otključavanje istog radi uklanjanja objektiva.

Pogled odozgo nije naročito živopisan i po obimu komandi više podseća na entry-level DSLR-ove, nego li na vrhunski aparat više srednje klase. Dominantno mesto zauzima kućište elektronskog tražila sa ISO-518 kompatibilnom i-TTL papučicom na vrhu. Na njegovom levom boku je levi kanal internog stereo mikrofona, te Monitor Mode komanda, kojom se vrši selekcija prikaza u zavisnosti od potreba – da li će aktivno biti elektronsko tražilo (Electronic ViewFinder; u daljem tekstu EVF), glavni ekran ili oba, kao i da li će aktivacija zavisiti od statusa pridruženog senzora primicanja lica. Desno od kućišta tražila je selektor modova sa osam pozicija i lock tasterom u središtu, u cilju sprečavanja nehotične promene moda. Osim Auto moda, na raspolaganju je četiri uobičajena kreativna moda, kao i tri korisničke (User) pozicije, kojima se tekuća podešavanja mogu jednim potezom prilagoditi predefinisanim vrednostima.

Na desnom boku tražila se nalazi točkić za korekciju dioptrije okulara, kao i otvor desnog kanala internog stereo mikrofona. Desno od kućišta tražila je mali, grafički OLED statusni ekran, koji oponaša slične ekrane na koje smo navikli u višim klasama DSLR-ova, a čiji se sadržaj, usled prisustva matričnog panela, prilagođava tekućem režimu rada i prikazuje najbitnije parametre:

Statusni displej Nikona Z6

Nešto dalje od statusnog ekrana je minijaturni interni zvučnik, putem kojeg se emituju zvučni signali, ali i audio komponenta video zapisa. Sasvim desno, u ćošku gornjeg dela aparata, nalazi se kontrolni točkić, čiji je dizajn nejasan jednako kao i Canon-ov, viđen na EOS-u R. Zbog čega je ovaj taster morao biti vidljiv sa gornje strane, nije nam sasvim jasno, ali smo sigurni da bi telo bilo kudikamo logičnije organizovano, da to nije tako, te da je sa gornje strane tu bila WB komanda, koja inače nedostaje. Dizajnerska egzibicija nejasne namene. Na isturenom delu rukohvata, tj. sa njegove gornje strane, nalazi se još nekoliko elemenata. Isturen sasvim na vrh, nalazi se rotacioni prekidač za uključivanje/isključivanje aparata, a u njegovom središtu i dvostepeni okidač. U prostoru između okidača i statusnog ekrana, nalaze se komande za početak i kraj snimanja video zapisa, komanda za promenu ISO vrednosti, kao i korekciju kompenzacije ekspozicije.

Pogled sa zadnje strane daleko više asocira na klasični Nikon raspored. Centralnu poziciju zauzima vertikalno pokretljivi glavni ekran, iznad kojeg je okular elektronskog tražila, sa pridruženim senzorom primicanja lica. S njegove leve strane su komande za prelazak u režim pregleda snimljenog materijala i brisanje snimaka, dok se sa desne nalazi rotacioni prekidač za promenu režima rada (foto/video) i promenu prikaza na glavnom ekranu. Nešto dalje je AF-ON komanda za kontrolu fokusiranja, koja je ujedno i programabilna, a sasvim desno je i zadnji kontrolni točkić, čija je svrha promenjiva i zavisi od trenutnog moda rada. Ispod AF-ON komande je osmosmerni džojstik (Sub-selector), kojim se kontroliše pozicija aktivne AF tačke, ista resetuje na centralnu ili vrši zaključavanje fokusa. Ispod nje je tzv. „i“ komanda, kojom se pristupa često korišćenim podešavanjima i čiji se prikaz može prilagoditi. Do nje je LE dioda, kojom aparat signalizira zauzeće tokom nekog procesa (upis/čitanje, procesiranje i tome slično), a ispod višesmerna kružna komanda, kojom se vrši navigacija kroz sistem menija i podešavanja. U njenom središtu je OK komanda za potvrdu izabranih parametara, a ispod se nalazi grupa od četiri komande. Levo su komande za uvećanje/umanjenje prikaza i pozivanje interaktivne pomoći, dok se sa desne nalaze Menu komanda i komanda za promenu režima okidanja. Osim uobičajenog režima pojedinačnog okidanja, na raspolaganju je tri nivoa rafalnog (Continuous-Low; Continuous-High i Continuous-High Extended), kao i nekoliko nivoa odloženog okidanja, sa promenjivim trajanjem odlaganja.

 

MEMORIJA

Nikon Z serija nastavlja da neguje pravac naprednog profilisanja Nikon aparata, pa je izbor memorijskih slotova sveden na jedan XQD. Mnogi kao jednu od većih mana Nikon Z6/Z7 modela, navode upravo prisustvo samo jednog memorijskog slota. Mišljenja smo da je, iako zaista suviše malog finansijskog traga, drugi memorijski slot ipak mali nedostatak u odnosu na sve pozitivne osobine koje ovi modeli nude.

Mnogo je veći problem to što Nikon ostaje praktično jedino uporište ovog standarda, gde se kao glavna mana nameće slaba dostupnost i nešto viša cena. Dok je druga zamerka promenjiva kategorija, prva se čini skoro pa nepremostivom. U moru raznih proizvoda koji forsiraju upotrebu široko prihvaćenog Secure Digital (SD) standarda, XQD deluje kao bespotrebni elitizam, koji zahteva da svaki odlazak iz udobnosti doma ili foto studija, bude ispraćen ozbiljnom logistikom u pogledu nabavke i čuvanja dragocenih memorijskih kartica, čija nabavka traži mnogo ozbiljniji angažman, od prostog ulaska u bilo kakvu prodavnicu robe široke potrošnje.

Inače, XQD važi za veoma napredan standard, sa izrazito visokim brzinskim indeksima, tako da s tim u vezi nije potrebna ni preporuka za odgovarajuće memorijske kartice. Jednostavno, svaka XQD kartica je dovoljna za potrebe Nikona Z6. Svaka koju nađete, tamo gde se nalazite.

Odeljak XQD memorijskog slota

Memorijska zahtevnost novog aparata gravitira ka proseku rezolucijske kategorije, a fluktuacije zavise i od kompresije. Ukoliko se kao format koristi RAW maksimalnog kvaliteta i rezolucije (što podrazumeva 14-bitni nekompresovani zapis), na karticu od 8 GB moguće je smestiti prosečno 180 snimaka. Odlučite li se za kompresovani format, broj mogućih snimaka raste na oko 320, a ukoliko izaberete lossless kompresovani (bez gubitaka u kvalitetu), broj je nešto manji – 280. Nižom rezolucijom i uz korišćenje A/D 12-bitne konverzije, broj mogućih snimaka je znatno veći.

TIFF format je bitno zahtevniji, pa se na istu karticu može smestiti tek nešto više od 100 snimaka u maksimalnoj rezoluciji. JPEG je, naravno, najštedljiviji, pri čemu će ista kartica biti dovoljna za oko 850 snimaka. Kombinovani RAW+JPEG upis, kada je izabran maksimalni kvalitet i rezolucija za oba formata, donosi mogućnost upisa do oko 150 snimaka na karticu kapaciteta 8 GB. U prevodu, Z6 nije naročito zahtevan aparat, pa će par većih kartica bez naročitih problema podmiriti celodnevne potrebe. Naravno, ukoliko angažman ne podrazumeva obilato korišćenje rafalnog okidanja.

Video je, očekivano, sasvim drugačija priča. Maksimalni kvalitet zapisa, što može biti 4K rezolucija u 24/25/30fps ili fullHD u 100/120fps, zahteva do 1GB prostora po minuti, pa će na karticu od 8 GB biti moguće smestiti maksimalno oko 8 minuta. Niža brzina snimanja i veća kompresija, rezultuju manjom zahtevnošću, pa se na istu karticu može smestiti i do 4-5 puta više materijala.

Brzinska zahtevnost je, s obzirom da su u pitanju XQD kartice, potpuno irelevantna, jer čak i najsporija XQD kartica gotovo desetostruko prevazilazi potrebe ovog aparata. Drugim rečima, koju god da uzmete – biće dovoljno brza. Ako je potreban nekakav valjan razlog u korist ovog standarda, a spram SD, rekli bismo da bolji nije ni potreban. Osim toga, elektro-mehanička konstrukcija ovih kartica je takva, da su po definiciji mnogo pouzdanije od ne baš najsrećnije dizajniranih onih sa SD oznakom.

BATERIJA

Nikon nije sklon čestom menjanju svojih najboljih baterija, pa ne čudi što su novi MILC-evi dobili bateriju oznake EN-EL15b. Sufiks „b“ ipak sugeriše da baterija nije ona koju poznajemo, ali kako su u pitanju vertikalno potpuno kompatibilne baterije (EN-EL15 i EN-EL15a), to znači da ograničenja u pogledu međusobne zamenjivosti ne postoje. Ipak, Nikon u zvaničnoj dokumentaciji navodi da korišćenje starijih verzija ove baterije, može rezultovati nešto manjom autonomijom.

Radi se o bateriji identičnog dizajna i rasporeda pinova, nazivnog napona 7V i istovetnog kapaciteta od 1900 mAh. To govori da su izmene vršene u pogledu firmware-a i bolje prilagođenosti novom okruženju pre svega. Baterija spada u tzv. „smart“, što znači da prateća elektronika prati njen „životni ciklus“ - stanje od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata i opšte stanje, tj. njenu starost. Punjač koji stiže uz Z6 je identičan kao i ranije i nosi oznaku MH-25a, što će reći da se ni režim punjenja nije menjao, uprkos drugačijem sufiksu.

MH-25a punjač sa EN-EL15b Li-Ion „pametnom“ baterijom

Bez obzira što oba nova Nikon MILC-a koriste identičnu bateriju kao i DSLR-ovi više klase ovog proizvođača, od Z6 i Z7 nije moguće očekivati autonomiju nivoa koji nude DSLR-ovi. Način rada i arhitektura diktiraju sasvim drugačiji angažman baterije. Bez obzira što MILC ne poseduje zasebne podsisteme, poput AF senzora i senzora merenja svetla, permanentan rad glavnog senzora zahteva bitno više energije, nego kod DSLR-ova, a osim toga, tu je i sekundarni potrošač, glavni displej i/ili EVF, šta god se koristi u datom trenutku.

Pa tako autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje dosta skromnih 310 snimaka, a ovaj broj može da varira u zavisnosti od toga na koji način vršimo kadriranje. Ukoliko se za tu svrhu koristi isključivo glavni displej, kao skromniji potrošač, moguće je očekivati i celih 380 snimaka. Da, ovi podaci deluju gotovo patetično, ako znamo da jedan D850 može da okine gotovo 2000 puta, pre nego što budete prinuđeni da promenite bateriju, ali to je to – danak progresa i signal u kojem bi smeru razvoj trebao da ide. Sony je napravio prvi korak sa svojim poslednjim modelom iz α7 serije, ali Nikon i Canon nisu bili prisutni dok se to događalo. Očigledno.

Video zapis ima daleko manje varijacije u zavisnosti od načina kadriranja, pa se u proseku može očekivati do 85 minuta kontinuiranog snimanja. Naravno, praktično trajanje zavisi od mnogo faktora. Kako od temperature, tako i od parametara, korišćenog objektiva, stabilizacije i tome sličnog. Uglavnom, to što se autonomija u video modu poklapa sa onom koju nude DSLR-ovi, govori upravo u prilog ideji da permanentni angažman glavnog senzora i jeste primarni konzument dragocene energije.

Zaključak je da MILC, čiji god bio, mora biti opskrbljen dovoljnom količinom rezervnih baterija, osim ukoliko niste u prilici da iste punite u hodu, u šta sumnjamo.

 

KONEKTORI

Konektori se nalaze na levom boku aparata, pokriveni su gumenim poklopcima i grupisani su u dva odeljka. Levo su 3.5mm stereo konektori za slušalice i eksterni mikrofon, dok su levo USB 3.1 i micro-HDMI. Sasvim dole je i tzv. Accessory port za dodatke, poput daljinskog okidača ili GPS prijemnika.

Konektori na boku: mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, USB 3.1 i HDMI izlaz i accessory port

 

TRAŽILO I DISPLEJ

Kako MILC ne poseduje optičko, već elektronsko tražilo, nije neuobičajeno da ono deli prikaz sa glavnim ekranom, a to je i sada slučaj. Tehnički gledano, jedina razlika po pitanju prikaza, potiče od kvaliteta ekrana.

EVF je opremljen OLED ekranom visoke rezolucije (3.690.000 piksela za sva tri kolorna kanala, tj. 1280 x 960px efektivno). Faktor uvećanja je 0.8x, nudi 100% pokrivenost (bilo bi i čudno da je drugačije), a eyepoint, tj. maksimalna udaljenost oka od tražila, pri kojoj je moguće sagledati celi kadar, iznosi više nego solidnih 21mm. Poseduje i senzor primicanja lica, koji je lociran tik iznad okulara i omogućava da tražilo bude aktivirano tek kada za tim zaista ima potrebe, čime se štedi dragocena baterija.

Prikaz u tražilu i na glavnom ekranu je, kao što ranije rekosmo, potpuno istovetan, a kako izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz u elektronskom tražilu i na glavnom ekranu Nikona Z6

Glavni displej je baziran na klasičnom TFT LCD-u, proporcija 3:2 i dijagonale 3.2“ (~8 cm). Koristi RGB matricu i rezolucije je 2.100.000 piksela. Ekran se odlikuje odličnom vidljivošću iz svih uglova (170°), a u situacijama kada ni to nije dovoljno, od velike će pomoći biti vertikalno pokretljivi (tilt) mehanizam. Sposobnost rotiranja nije onakva kakvu bismo mi želeli, ali i ovo je bolje nego ništa. Sama pokretljivost je ograničena na vertikalnu osu, što znači da je ekran moguće rotirati u rasponu od 180° vertikalno, dok je po horizontali isključen bilo kakav oblik pomeranja. Ovo značajno ograničava pokretljivost kada se poredi sa nekim drugim rešenjima (posebno ako uporedimo sa DSLR Nikonima starijih generacija serije D5xxx). Zglob koji čini mehanički deo obrtnog sistema, nepotrebno je zakomplikovan po našem mišljenju, isuviše krut i nekako odaje utisak slabe otpornosti na eventualne mehaničke izazove.

Svojevremeno je na modelima D800(E) i D4, displej bio predmet kontroverzi – određeni procenat javnosti je smatrao da sa reprodukcijom boja na njima nešto nije bilo u redu i da je kolorit naginjao ka žuto-zelenim nijansama. Nekima je to smetalo, nekima nije, pa je Nikon rešio da bilo kakve buduće nedoumice ovog tipa elegantno stavi po strani, uvođenjem opcije Monitor Color Balance. Kao što i njeno ime govori, jedina namena joj je kalibracija prikaza, tako da displej bude potpuno prilagođen potrebama korisnika.

Information Display, detaljnija verzija statusnog displeja, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima ili posredstvom ekrana osetljivog na dodir. U tu svrhu je iskorišćen panel kapacitivnog tipa, što će reći da je i nehotičan dodir sasvim dovoljan da bude registrovan, a prepoznaje i više tačaka istovremeno, zbog čega se može koristiti po uzoru na one sa pametnih telefona. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

Režim živog prikaza, koji je i jedini moguć na MILC aparatima, svoje prednosti pokazuje upravo u ovakvim situacijama. Ukoliko se radi sa stativa ili iz ruke, uz pomoć stabilizacije, uvećanje prikaza, kako u tražilu, tako i na glavnom displeju, može biti od izuzetne koristi:

Uvećanje u LV režimu

A tu je i Virtual Horizon, grafički prikaz namenjen preciznom poravnanju aparata u odnosu na horizont:

Prikaz Virtuelnog Horizonta u elektronskom tražilu i na glavnom displeju

Simulacija ekspozicije, nekada bolna tačka većine Nikon DSLR-ova, na MILC modelima je u potpunosti prevaziđena. Ne sumnjamo da bi Nikon i danas smislio neki izgovor zbog čega parametre nije moguće menjati dok je LV (Live View) režim aktivan, samo kada bi nekako bilo moguće da Z6 radi na neki drugi način. Srećom, to nije slučaj, pa se može reći da nikakva ograničenja, na koja nas je Nikon svojevremeno navikao, više ne važe.

 

VIDEO

Pošto je MILC kategorija u video trku uletela otkrivenih karata, nije naročito čudno to što su skoro svi proizvođači izašli sa svojim viđenjem idealnog video proizvoda. Bilo da je to hibrid ili namenska video kamera, bilo da je u pitanju visoka ili srednja, pa i najniža klasa, svaki brend ima svoje predstavnike na tržištu. Pitanje je samo koji njegov segment ti predstavnici pokrivaju i koliki tržišni potencijal imaju.

Nikon je u video segmentu uvek nastupao nedokučivo. Dok bi u jednom momentu izazvao pravu malu revoluciju, u sledećem bi sedeo skrštenih ruku i čekao da drugi proizvođači od prvobitne ideje sačine nešto upotrebljivo. D90 je bio prvi DSLR i prvi ozbiljan fotoaparat, koji je doneo integrisanu mogućnost video zapisa na senzoru većeg formata, a da cena ne bude nedostižna prosečnom kupcu. Međutim, od tog momenta, čini se da je Nikon delovao suviše pasivno i dopustio da se drugi proizvođači bolje uklope i više zarade na ideji vrhunskog video zapisa za mase.

Gotovo svi Nikon DSLR-ovi su patili od neoprostivih nedostataka, uprkos činjenici da su mogli biti prevaziđeni na tehničkom planu. MILC je u tom pogledu oduzeo priliku za strateško planiranje mogućnosti i ograničenja od modela do modela, pa stare i poznate boljke jeftinijih Nikon DSLR-ova nije bilo moguće preslikati u novi ekosistem.

Nego, da pređemo na konkretne video mogućnosti Nikona Z6… Snimanje je ponuđeno u svega dve rezolucije. Veća je, naravno, 4K UHD (3840 x 2160), snima se u progresivnoj tehnici, brzinama od 24, 25 ili 30 fps. Krop faktor ne postoji, pa se kadar prostire na pun 35mm format koji senzor obezbeđuje. Naravno, ukoliko postoji potreba, snimanje je moguće vršiti i u APS-C formatu. Niža rezolucija, fullHD (1920 x 1080), takođe se snima u progresivnoj tehnici, ali je raspon brzina dosta širi, pa se mogu birati sve u rasponu od 24 do 120 fps. 1080p rezolucija može biti korišćena i u slow-motion tehnici, sa usporenjem od 4 ili 5 puta. Slow-motion je limitiran isključivo na 35mm format. Za razliku od modela Z7, jeftiniji Z6 4K UHD rezoluciju postiže oversampling tehnikom, tako što sirov materijal snima u 6K rezoluciji, te ga zatim reskalira na 4K rezoluciju, na taj način vršeći bolju kontrolu detalja, konturne oštrine, prisustva šuma i dinamike.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV ili MP4 kontejner, dok je zapis ograničen na 29 minuta i 59 sekundi po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Izuzetno, zapis je limitiran na 3 minuta kontinualnog snimanja, ukoliko se koristi slow-motion tehnika. 4K UHD i 1080p rezolucija u 100/120 fps su dostupne u samo jednom stepenu kompresije (high), pri čemu je ostvaren bitrate od 144Mbps. Ostale 1080p varijante se snimaju kvalitetom od 28-56 Mbps u high stepenu kompresije, odnosno 14-28 Mbps u normal. Slow-motion tehnika snimanja nudi slabiji kvalitet i protok od 29 do 36 Mbps. Ostvareni protok je, s obzirom na korišćenje XQD kartice, možda i suviše slab za naš ukus… naročito u poređenju sa nekim konkurentskim modelima. Primera radi, Canon EOS R 4K UHD zapis ostvaruje protok od čak 480 Mbps, dok Panasonic GH5 nudi takođe zavidnih 400 Mbps. Ako je ikakva uteha, Nikon Z6 je u ovom pogledu ipak značajno ispred Sony-ja α7 III i njegovih 100 Mbps. Naravno, sam protok ne znači nužno i veći kvalitet, budući da krajnji rezultat zavisi od mnoštva drugih parametara, ali je činjenica da veći protok znači i više korisnih informacija za dalju obradu.

Kolorni prostor je limitiran na 8-bitni, 4:2:0 za sve rezolucije i interno snimanje na karticu, odnosno 10-bitni 4:2:2 za čisti HDMI izlaz. U cilju precizne kontrole kolorita, implementiran je i N-Log, logaritamski kolorni profil, čiji je zadatak da obezbedi širi dinamički raspon uz manju saturaciju i time pruži bitno više prostora za naknadnu obradu materijala, ali na žalost, dostupan je isključivo za eksterno snimanje. Ako je za ikakvu utehu, Nikon je obećao i buduću podršku za ProRes RAW izlaz, što je veoma retka osobina u ovoj klasi opreme, a tiče se istoimene kompresije potekle iz Apple Inc., koja omogućava znatno veći kvalitet uz relativno malo zauzeće prostora, pri čemu se zadržava visok potencijal za naknadnu obradu materijala. U međuvremenu, Flat kolorni profil će omogućiti dosta širi dinamički raspon, bez angažovanja namenskog logaritamskog kolornog profila.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 48KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM ili kompresovanom AAC formatu, zavisno od upotrebljenog kontejnera. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu. Takođe, prisutan je i 3.5mm stereo ulaz za eksterni mikrofon, sa podrškom za napajanje. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u dvadeset koraka. Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja. Zanimljivim rešenjima u pogledu snimanja zvuka ovde nije kraj, jer Z6 nudi i mogućnost korišćenja ME-W1 bežičnog mikrofona, koji sa aparatom komunicira posredstvom Bluetooth veze, što omogućava bitno fleksibilnije definisanje audio izvora, a bez potrebe za dodatnom opremom (izuzev dotičnog mikrofona, naravno).

Kontrola snimanja je praktično neograničena i podređena je jedino limitima koje telo i inače nameće ili su posledica generalnih ograničenja karakterističnih za video mod (u šta npr. spada brzina ekspozicije). Merenje svetla u spot modu nije na raspolaganju, ali zato ostali modovi jesu. ISO vrednosti su dostupne u gotovo celom rasponu (izuzev ISO 50), kao i kompenzacija ekspozicije od ±3 EV. Aparat nudi i time-code, kao i mogućnost time-lapse zapisa, za šta je moguće programirati ponašanje za gotovo 8 sati snimanja. Naravno, u skladu sa fizičkim limitima senzora, time-lapse zapis na Z6 je ograničen na 4K rezoluciju (Z7 može i 8K, zahvaljujući senzoru od gotovo 46MP).

Niz opcija kojima se ponašanje autofokusa može prilagoditi situaciji, dodatno utiče na udobnost rada i iznenađenja redukuje na minimum i podseća da više ne baratamo starim i u video smislu zaostalim Nikon DSLR-ovima, već sa modernim i svestranim MILC modelom. Fokus se može prilagoditi na više načina, a u odnosu na fotografski, video mod nudi i dodatni vid automatskog fokusa – Full-time Servo (AF-F). Dok nas iz doba DSLR-ova za ovaj mod vezuju ne baš sjajna iskustva, na Z6 on funkcioniše sasvim pristojno i upotrebljivo. Odlučite li se za manuelno fokusiranje, na raspolaganju je opcija naglašavanja kontura u fokusu (focus peaking), a način grafičkog prikaza je moguće korigovati opcijom Peaking Highlights. Iako naziv opcije sugeriše totalno drugačiju namenu i neupućeni bi mogli pomisliti da se radi o derivatu tzv. „zebre“, odnosno naglašavanja preeksponiranih partija, moramo reći da je ovde na delu Nikonova interna terminologija i gotovo bezobzirna neusaglašenost sa standardima industrije. Naime, ukoliko poželite funkciju tzv. „zebre“, tj. naročitog grafičkog prikaza preeksponiranih partija u realnom vremenu, opciju tog naziva nećete naći, a umesto nje ćete, u G odeljku posebnih podešavanja, naći opciju Highlight display, gde se dalje može precizirati primenjeno grafičko rešenje i prag nakon kojeg će signalizirati problematične partije u kadru.

Za ove opcije je vezan i svojevrstan softverski paradoks, koji nam ukazuje da aparate pre konačnog predstavljanja retko testiraju upućeni pojedinci, već se sve svodi na bazičnu probu osnovnih funkcija. Naime, poželite li da na aparatu istovremeno aktivirate Focus-peaking i Highlight display, naići ćete na prepreku, jer aparat neće dozvoliti aktiviranje „zebre“, ukoliko je prethodno aktiviran prikaz delova kadra koji su u fokusu. Rešenje je u privremenom isključivanju Peaking Highlight opcije, aktiviranju „zebre“, te ponovnom reaktiviranju prve opcije. U tom slučaju ćete imati i jedno i drugo aktivno ali, s obzirom da Focus-peaking funkcioniše samo u modu manuelnog fokusa, morate prebaciti AF na pojedinačni (AF-S), te pomoću AF-ON komande privremeno reaktivirati i Focus-peaking. Tada će aparat uredno prikazati i jedno i drugo, naizmenično. Nije idealno, ali je upotrebljivije, nego da non-stop morate da ručno žonglirate opcijama u sistemu menija. Iskreno se nadamo da će ova nelogičnost biti rešena nekim budućim firmware-om.

I dok se za Nikon Z6 može mirne duše reći da definitivno predstavlja vrhunac Nikonovog rada na polju videa, komparacija sa direktnim konkurentima i ne izgleda toliko blistavo. Z6 definitivno ide u korak sa trendovima, ali se i bez naročitog zalaženja u detalje, lako dâ primetiti određeni stepen nezainteresovanosti za suštinski napredak, koji ne uključuje samo rezoluciju, već obraća pažnju i na lakoću dolaska do rezultata. U tom pogledu, Z6 vidljivo zaostaje u nekim aspektima, ali se isto tako mora naglasiti da ovaj sistem očekuje svetla budućnost, bude li se Nikon angažovao na njegovom razvoju, barem jednako kao što je i za prva dva modela. Najzad, već sada na stolu imamo neke pikanterije, koje dva 35mm Nikon MILC prvenca čine unikatnima. Nije loše za novokreiran sistem!

 

BLIC

Prateći najnovije trendove u okviru sopstvene ponude, Nikon je odlučio da na svojim 35mm MILC-evima ne implementira interni blic. Ne možemo reći da smo naročito iznenađeni, jer bi prisustvo (i inače ne preterano korisnog) internog blica uticalo na gabarite aparata, a značajno bi se odrazilo na veličinu prikaza u EVF-u. Istina, izostanak blica za sobom povlači i neke druge (ne baš zanemarljive) nedostatke, kao što je npr. bežična kontrola eksternih bliceva. Umesto internog blica, aparat nudi ISO-518 kompatibilnu papučicu sa Nikon i-TTL podrškom.

U pogledu kontrole eksternog blica, Z6 poseduje sve ono na šta smo navikli kada je Nikon sistem u pitanju. Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno.

Ponuđeno je pet modova rada eksternog blica: i-TTL, manuelni, Distrance-priority manual, Repeating Flash i Auto External Flash. I-TTL uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljesk. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage, a varijaciju ovog moda predstavlja Distance-priority Manual, koji u obzir uzima i distancu subjekta, te prema tome podešava potrebnu snagu. Pošto u potpuno manuelnom modu blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva, mada se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je Auto External Flash, koji jačinu bljeska određuje na osnovu odbljeska svetlosti od subjekta. Od dodatnih funkcija, na raspolaganju je okidanje na prvu ili drugu zavesicu, redukcija crvenila u očima, i slow-sync. Sinhronizacija je limitirana na pristojnih 1/200, a brže ekspozicije su moguće na uštrb intenziteta bljeska.

Kako je interni blic sada izostao, izostala je (naravno) i mogućnost optičke kontrole kompatibilnih bliceva. Umesto toga, Nikon Z6 nudi mogućnost bežične kontrole eksternih bliceva pomoću odgovarajućeg eksternog blica ili pomoću namenskog okidača montiranog na papučicu. Podrška postoji i za radio kontrolu, s tim da je u tom slučaju i izbor glavnog blica sveden na model SB-5000. Međutim, ne treba smetnuti s uma da Z6 ne poseduje poseban modul bežične radio komunikacije sa blicem, već samo odgovarajuću softversku podršku za kontrolu istog! Zato se SB-5000 može okidati bežično, pomoću radio komunikacije, ali isključivo ako se i na aparatu nalazi SB-5000 u ulozi okidača. Tako dolazimo do paradoksa da i sam aparat, kao i SB-5000 blic, poseduju mogućnost bežične komunikacije, ali međusobno nekompatibilne, pa da bi radio kontrola u CLS režimu bila moguća, neophodno je dokupiti posebni WR-R10 modul za bežičnu komunikaciju i prikačiti ga na za to predviđeni konektor. Ukoliko su hardverske predispozicije zadovoljene, Nikon Z6 će omogućiti kontrolu do 6 grupa bliceva ukupno (po 3 za optičku i radio komunikaciju), odnosno do 18 bliceva ukupno, pri čemu je svaki od njih moguće koristiti u svim režimima koji su i inače na raspolaganju sa eksterne bliceve.

 

BEŽIČNA KOMUNIKACIJA

Mogućnost bežične komunikacije aparata sa eksternim uređajima odavno nije novost. U Nikon ponudi ju je mnogo modela nudilo, mada su neki od njih bili hendikepirani prilično nepraktičnim korišćenjem. Srećom, to vreme je iza nas, pa noviji modeli nude standardne vidove komunikacije i uobičajen set mogućnosti, kojima se aparat može udobno koristiti i bez preterano obimnog predznanja.

Od vidova bežičnih konekcija, Nikon Z6 nudi Wi-Fi modul, koji radi na IEEE 802.11b/g/n/a/ac standardima, kao i Bluetooth verzije 4.2. Wi-Fi se može koristiti u ad-hoc/Access Point modu, kada je povezan direktno sa eksternim uređajem ili u infrastrukturnom, kao deo veće mreže i sa uređajem komunicira posredstvom mrežnog uređaja. Osim pomoću integrisanog Wi-Fi modula, Nikon Z6 komunikaciju može ostvariti i pomoću opcionog WT-7A Wi-Fi adaptera, a mogućnosti su (opet!) različite i očekivano – veće kada se umesto integrisanog, koristi zasebni uređaj.

Ukoliko se za komunikaciju koristi integrisani Wi-Fi modul, mogućnosti su, u slučaju povezivanja sa MacOS ili Windows PC-jem, limitirane na prost transfer snimaka sa aparata na računar, simultano u toku snimanja ili prema potrebama. Pre nego li ostvarite komunikaciju, neophodno je instalirati Wireless Transmitter Utility, besplatnu aplikaciju koja služi ovoj svrsi i raspoloživa je na sajtu proizvođača. Ukoliko vezu ostvarujete sa pametnim uređajem, bilo da je to Android ili neki od Apple pametnih uređaja (poput telefona ili tableta), mogućnosti su proširene i na mogućnost daljinske kontrole aparata. Daljinska kontrola, kao što možete i naslutiti, nije moguća sa računara, osim kada se veza ostvaruje putem WT-7A transmitera, koji nudi i mogućnost HTTP i FTP veze, ali i Ethernet vezu pomoću UTP kabla. Nikada nam nisu bila jasna ovakva ograničenja, a budući da konkurentski modeli sve ovo nude bez ikakve dodatne opreme (izuzev povezivanja UTP kablom), jasno je da nametnuta ograničenja nisu tehničke prirode.

Bluetooth konekcija takođe nudi mogućnost daljinske kontrole posredstvom pametnih uređaja koji koriste Android ili Apple IOS sisteme, a osim transfera snimaka, omogućava još i geotagging snimaka, korišćenjem GPS prijemnika povezanog uređaja.

Treba reći i da komande, u modu daljinske kontrole sa pametnih uređaja, nisu nešto čime se Nikon može podičiti, jer se svode na tek bazične komande, pri čemu je video mod i dodatno ograničen. Aparat podržava definisanje više različitih konekcija, koje se potom čuvaju u zasebnim profilima i moguće ih je aktivirati po potrebi. To znači da se uređaji mogu menjati bez da je neophodno ponovno podešavanje za svaki od njih.