Nikon Z6, Test

 

TEST KIT OBJEKTIVA

Kit objektiv koji se isporučuje uz prve izdanke novog sistema, konceptualno je veoma blizak uobičajenim optičkim rešenjima koja se godinama unazad nude uz FF DSLR-ove. Nikkor Z generacija je specifična po tome što je konačno stavila tačku na sve nedostatke koji su starom bajonetu onemogućavale unapređenja i dovele sistem na nivo adekvatan vremenu u kome živimo. Možda prethodna rečenica zvuči suviše strogo prema starom F bajonetu, ali je činjenica da Nikon zaista nije mogao da nastavi dalje, uz ograničenja koja su postojala, te je redizajn iz korena bio neophodan.

Rezultat toga je novi Nikkor Z 24-70mm f/4 S, s kojim ćemo u narednim godinama imati dosta prilika za druženje. Nudi se uz oba MILC modela koje je Nikon nedavno predstavio, a u nastavku ćemo proveriti njegove optičke potencijale, ni bismo li utvrdili da li je ovaj objektiv da tu i ostane ili je predviđen samo kao odskočna daska za neke bolje optičke formule

Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalazi link ka arhivi JPEG snimaka sa novog kit objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – Nikkor Z 24-70mm f/4 S 

NIKKOR Z 24-70mm f/4 S

Navikli smo da na početku svakog testa objektiva, prvo isprobamo otpornost optike na ispoljavanje hromatskih aberacija. Na žalost, Nikon je u ovom slučaju ozbiljno omeo naše namere, onemogućivši nas da uopšte uspemo da dobijemo snimke kod kojih ove anomalije već nisu interno uklonjene. Ovaj potez Nikon-a je problematičan i sa moralne strane, s obzirom da od korisnika sakriva pravu prirodu i kvalitet objektiva, a problematičan je i sa tehničke, jer svaka vrsta korekcija neminovno uzima danak i u krajnjem kvalitetu. Najzad, ciljane korekcije, koje nisu rezultat uniformnog profilisanja (koje se kod ovakvih korekcija koristi), mnogo su efikasnije i manje štetne po konačni kvalitet. Osim toga, malo je objektiva koji ne pate od ove pojave (a i među onima koji ne pate, gotovo da nema zumova), pa se ovakvo petljanje po RAW podacima može protumačiti i kao neki oblik dovođenja u zabludu. Mi smo svakako probali da dobijemo snimke na kojima se vidi prisustvo i odsustvo hromatskih aberacija, a ovo je rezultat:

Prisustvo hromatskih aberacija na – Nikkor Z 24-70mm f/4 S, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

I kao što se dalo i pretpostaviti, pokušaj je završen neuspehom – implementacija internog profila je takva, da on prosto ne dozvoljava da korisnik ima pristup izvornom, neobrađenom RAW-u. Nije prvi put da se s ovim susrećemo. Podsetimo se Sony-jevog čuvenog „peglanja“ šuma u RAW formatu ili Fuji-jevog „popravljanja“ geometrijskih karakteristika objektiva. Dakle, ni prvi, a ni poslednji put. Međutim, Fujifilm je barem dozvoljavao da se korekcija hromatskih aberacija isključi u toku konverzije, dok Nikon to jednostavno nije omogućio. Uključivanje ili isključivanje korekcija u ACR-u jednostavno ne proizvodi nikakav efekat.

Ipak, može se primetiti da JPEG konverzija veoma brutalno pojačava mikrokontrast i čak izaziva pojavu korone na spojevima različito obojenih partija (naročito kontura). Od aberacija nema ni traga, ni na jednom od isečaka. Koliko god paradoksalno zvučalo, po prvi put nismo srećni što ih ne vidimo. Jer, kako onda verovati da su i ostale optičke karakteristike verodostojne? Možda je pitanje na mestu, ali valjanog odgovora nema, pa nam ne preostaje ništa drugo, nego da pređemo na standardan set isečaka na svakoj od obeleženih žižnih daljina, ne bismo li utvrdili kakva će zadovoljstva novi kit objektiv iz Nikon porodice pružiti svojim vlasnicima.

Test počinjemo na najširem delu raspona (24mm) i na najvećem otvoru blende (f/4):

Nikkor Z 24-70mm f/4 S @24mm f/4 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Novi kit već na prvom koraku pokazuje da ne spada u grupu „samo još jednog kit objektiva“, već da je u pitanju veoma ozbiljan optički sklop. Oštrina u centru je više nego dobra, a isto se može reći i za periferiju, sa tek minimalnim padom oštrine i relativno diskretnim vinjetiranjem. Kontrast je visok i čini se da teško može biti bolji. Pregledom ostalih snimaka iz serije, nastalih na otvorima od f/5.6 do f/16, uočavamo da nema nekih naročitih razlika! Vinjetiranje znatno slabi već na f/5.6 i gotovo u potpunosti nestaje na f/6.3.

Izuzetna oštrina na najvećem otvoru blende sugeriše da će objektiv na celom rasponu biti uniforman, sa tek manjim varijacijama. Iako ovo nije pravilo, najčešće i bude tako. Takvi objektivi spadaju u najpoželjnije, jer im performanse veoma malo zavise od upotrebljenih parametara. Pogledajmo šta se događa kada se objektiv namesti na 28mm:

Nikkor Z 24-70mm f/4 S @28mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Sjajna uniformnost nije baš dugo trajala, s obzirom da na 28mm i otvoru blende f/4, objektiv ipak pokazuje manji pad oštrine, kako u centru, tako i na periferiji kadra. Srećom, čim se blenda zatvori za 1/3 blende, situacija se popravlja. Vinjetiranje je vidljivo samo na f/4, a kontrast je izuzetan nezavisno od blende. Prelazimo na 35mm:

Nikkor Z 24-70mm f/4 S @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Kako stvari stoje, izgleda da je mali pad oštrine na 28mm f/4, bio tek kratak predah od izuzetnosti – na 35mm objektiv veoma liči na ono što smo primetili na početnih 24mm. Oštrina je sjajna na celom rasponu blendi, a isto važi i za periferiju. Vinjetiranje je praktično nestalo, a visok kontrast je i dalje tu. 50mm je sledeći korak:

Nikkor Z 24-70mm f/4 S @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Objektiv nastavlja da nas oduševljava svojim performansama, pa je i na 50mm situacija jednaka onoj na 24 i 35mm. Oštrina je sjajna na celoj površini kadra, bez vinjetiranja, sa sjajnom kontrolom geometrijskih izobličenja i uz visok kontrast, koji praktično izostavlja potrebu za korekcijama u obradi. Stižemo i do krajnjeg dometa zuma ovog objektiva, 70mm:

Nikkor Z 24-70mm f/4 S @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Blago vinjetiranje donekle kvari užitak na f/4, ali se to ispostavlja kao jedini nedostatak, pošto je oštrina i u centru, a i na periferiji, potpuno u rangu svega čime nas je ovaj objektiv počastio u prethodnim serijama, duž celog raspona. Kontrast ni sada nije manji, pa jedino ostaje dilema da li su ovakvi optički kvaliteti zasluga vanserijske optičke formule ili je interna korekcija ispeglala sve eventualne nedostatke i servirala nam „skuvan“ fajl, koji sa izvornim materijalom nema previše veze?

Bez želje da stajemo na stranu Nikon-a, ipak mislimo da ovakav rezultat nije posledica internih korekcija, jer je neke od njih veoma lako uočiti. Vinjetiranje je moguće prikriti relativno lako, a isto važi i za geometrijske korekcije do nekog nivoa. Međutim, sa oštrinom to ide teže, jer se sirova oštrina može pojačati na silu, ali se na taj način neće doći do višeg nivoa detalja, za koje je potrebno imati i odgovarajuću količinu sirovih informacija. S toga, možemo sa velikom dozom sigurnosti reći da je ovaj objektiv stvarno dobar, bez obzira na algoritme interne obrade, koji su nas na prvu loptu naterali da postavimo pitanje verodostojnosti, usled agresivnih korekcija hromatskih aberacija, a bez mogućnosti kontrole od strane korisnika.

Objektiv kao mehanički sklop, dobija dodatne poene, jer je izrađen dosta kvalitetno, nudi focus-by-wire sistem kontrole i mogućnost reprogramiranja prstena, tako da vrši funkciju po želji korisnika. Za nekog trivijalnost, za nekog veoma bitna stavka, a za nas odličan pokazatelj da su stvari kod (još uvek) vodećeg dvojca industrije, konačno počele da se pomeraju s mrtve tačke.

Nikon F je bio dobar, ali svakom čudu nekad dođe kraj, pa tako i decenijskom bajonetu koji je brend u okviru brenda. I dobro je da je tako, jer insistiranje na nepromenjivosti i univerzalnom rešenju ne vodi nikud, osim u stagnaciju. Na primeru Canon-a, a naročito Nikon-a, to smo mogli uočiti tokom nekoliko poslednjih godina.

 

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako se kod Z6 prvi znaci difrakcije (u teoriji) mogu javiti već na blendi f/9. Nikon nudi korekciju difrakcije, pa smo isprobali kakav je uticaj te korekcije na optičke domete kit objektiva:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende na Nikkor Z 24-70mm f/4 S
(levo – 24mm f/5.6, bez difrakcije; desno – 24mm f/16, prisustvo difrakcije sa uključenom korekcijom

Uticaj difrakcije je moguće uočiti, ali prilično teže nego kod aparata koji ne poseduju funkciju korekcije. Difrakcija je jedna od onih optičkih mana, čija je pojava neminovna, te se sa njom valja boriti na sve načine, jer je jedina posledica koja iza nje ostaje – mutna fotografija. Kada uporedimo snimak kod kojeg difrakcije nema (levo) sa snimkom koji pokazuje znake difrakcije na f/16, ali uz korekciju koju Z6 nudi, uočavamo da algoritam korekcije nije svemoćan, ali ipak uspeva da kompenzuje pad koji bi se javio da korekcije nema. Za ljubitelje pejzaža, funkcija zlata vredna. Ukoliko se koristi RAW, naravno da ona nije neophodna, ali za one snimke koji ne traže previše obrade, interna korekcija može biti zlata vredna.