Canon EOS 750D i 760D, Test
fotoTEST
Proteklih godina bismo, posebno u ovoj klasi DSLR-ova, često od Canona imali veoma mala očekivanja, jer nas je svojim nečinjenjem na to navikao. Iz godine u godinu, od 2009., pa do nedavno, Canon je bio uporan u eksploataciji istog senzora, kroz više generacija APS-C DSLR-ova. To se konačno promenilo dolaskom EOS-a 70D (i nešto kasnije 7D Mark II), koji je promovisao novi 20 MP CMOS senzor. Da je politika recikliranja senzora konačno napuštena, vidi se i na primeru ovde testiranih aparata.
Zato smo opet zaintrigirani da vidimo dokle se sa unapređenjima stiglo u Canon taboru i da li ih uopšte ima, osim deklerativno. Da bi test imao smisla, neminovno je i poređenje sa sličnim aparatima. Naravno, veoma nas interesuje kako se novi senzor nosi sa prethodnim CMOS-om od 18 MP, ali i protiv aparata najvećeg rivala, Nikonom D5500, čiji senzor slovi za trenutno verovatno najbolji u APS-C segmentu. Rezolucije su im praktično jednake, čime će i poređenje u startu biti više nego fer. Pošto je senzor EOS-a 750D identičan onome u 760D, prednost smo dali potonjem, pa će u konačnom okršaju sučeljavanje biti između Canona 760D i 650D, kao i Nikona D5500.
Kao i uvek, poređenje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentne prajm objektive iz reda „normalaca“ – Canon EF 50mm f/1.4 USM i Nikon AF-S 50mm f/1.4. Na taj način je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje, jer se u okviru istog brenda uvek koristi identičan primerak objektiva, dok su njihove međusobne razlike gotovo irelevantne za konačni ishod. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!
DETALJI, RAW
Prvi na redu je test detalja. Počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR aparatima. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi.
Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.
Kao što smo u uvodu već napomenuli, Canon 760D ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa EOS-a 650D (podsećamo da 700D nismo testirali, jer predstavlja bezočni, 100% plagijat EOS-a 650D) i konkurentskog Nikona D5500, koji će verovatno biti i najveća dilema u izboru u ovoj klasi APS-C modela.
Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:
Snimak u punoj rezoluciji: 760D, 650D, D5500
100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:
Poredak je očekivan. Stari 18 MP CMOS iz 650D se i dalje dobro drži, ali ipak ne može da se nosi sa količinom finih detalja koje isporučuju senzori od 24 MP. Razlika nije astronomska... nije logično ni očekivati je, ali ipak postoji. S druge strane, bez obzira što su po rezoluciji praktično identični, Canon 760D i D5500 nisu identični po pitanju količine detalja. Odsustvo Anti-Aliasing filtera kod Nikonovog modela ima veoma jasan uticaj na količinu finih detalja i utisak oštrine, što se jasno može videti na sva tri isečka. Naravno, da bi se ovakve razlike mogle primetiti, neophodno je koristiti objektive višeg ranga, ali i posmatrati rezultate na većem uvećanju. Koliko je Nikonov potez sa uklanjanjem AA filtera bio mudar potez, upravo se sada može videti, jer aparati ovog proizvođača čak i u najnižoj klasi nude kvalitet izlaza koji je konvencionalnim metodama jednostavno teško dostići, pa ovaj Sony senzor i dalje slovi za trenutno najbolji APS-C na tržištu. Naročito u Nikon izvedbi.
Obično se prilikom poređenja dvaju senzora različitih rezolucija osporava verodostojnost, budući da je i efektivni stepen uvećanja drugačiji. Kako bismo ih doveli na ravnopravan nivo, isprobali smo tehniku normalizacije, svođenjem snimaka jednog aparata na rezoluciju drugog. Pošto je ovu tehniku moguće sprovesti u dva smera, to smo i učinili. Prvo smo snimak sa EOS-a 650D doveli na 24 MP i uporedili sa nativnim test snimkom EOS-a 760D:
Canon 650D je sada u dosta nepovoljnijoj poziciji, budući da je 760D zadržao svoju nativnu rezoluciju, dok je EOS-u 650D manjak piksela nadoknađen klasičnom digitalnom interpolacijom. Samim tim, 760D deluje još ubedljivije. Zato smo probali i obratnu varijantu, svođenjem rezolucije 760D na 18MP:
Sada je 650D je u nešto povoljnijem položaju, jer je EOS-u 760D oduzet jedan od glavnih aduta – rezolucija. Oštro oko će možda primetiti finije detalje, ali je to otprilike sve. Protiv fizike se ne može – interpolacija neminovno potire jedan deo korisnih informacija koje je novi senzor zabeležio, ali ni to nije dovoljno da bi 650D bio na istom nivou.
U nastavku ćemo pogledati kako se Canon 760D II snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:
Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG
100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):
Dobro je poznato da RAW i JPEG nisu uporedivi, ali je evidentno da se proizvođači trude da JPEG maksimalno približe RAW kvalitetu, barem u nivou onoga što se iz RAW-a može dobiti prostom konverzijom. Moramo priznati da se po ovom pitanju u praksi ne može prepoznati neki šablon, jer se situacija razlikuje od modela do modela. Nekada imamo JPEG koji je detaljima i mikrokontrastom veoma blizak RAW-u dobijenim prostom konverzijom, a nekada deluje kao da isti snimak u različitim formatima nije načinjen istim aparatom. Sa 760D nismo previše odmakli od onoga što nam je poznato sa pređašnjih modela. Canon se drži nekakve sredine, ne potencira niži stepen kompresije (pa samim tim ni maksimalni kvalitet), a na gubitku su fine teksture i oštrina, koja je postignuta većim radijusom oštrenja nego što je (po našem mišljenju) poželjno. Količina detalja koju beleži RAW je jednostavno ubedljivija, mikrokontrast takođe, a oštrina je priča za sebe. O JPEG-u ćemo detaljnije u sledećem poglavlju testa.
Komentari (5)
neo
Konačno se pojavio novi rebel koji donosi pravu evoluciju.760d je mini 7d sa novim senzorom :) Odlična stvar je implementacija statusnog displeja.AF sistem je od ovog mališe napravio i pristojan akcioni aparat, tako da je ovo mašina koja može odgovoriti većini potreba prosečnog ili naprednijeg amatera :)
Osvrnuo bi se i na kit objektive 18-55 i 55-250.Bio sam ubeđen da su ta stakla napredovala samo u smislu STM motora, a pojma nisam imao da im prednji element više ne rotira :)
Smatram da uz pametnu cenovnu politiku ova klasa aparat nije rekla poslednju reč ;)
Test je, kao i svi prethodni, sjajan!Fenomenalna je stvar da na ovom jezičkom područiju imamo ovako kvalitetne prikaze i da sami autori mogu zainteresovanima dati informacije iz prve ruke.
StORM48
Samo sa jednom konstatacijom se ne bih slozio. To je da usled pravilne eksponiranosti svaki senzor moze da izvuce sve sto je potrebno. Svaki zalazak sunca, ma koliko difuzan bio ce biti preveliki zalogaj za Canon senzor (pa cak i za Nikonov), ako nam je cilj da se vidi prednji plan i da svetli deo nije pregoreo ili kojim slucajem nam trebaju siluete umesto osvetljenog prednjeg plana.
Zadrzavam pravo na subjektivitet, posto je ovo analiza samo za mene, a tesko da mogu da budem reper za sve :)
Uvažavam, ali s jednom primedbom - ni ljudsko oko nije sposobno da toliko dobro razluči detalje u kontrasvetlu, pa je izlišno uopšte pokušavati da prednji plan u nekom zalasku sunca posvetliš kao da je sunce iza tebe, zar ne?
Ja kad god sam od zalaska pokušavao da dobijem svetliji prednji plan, to je izgledalo nakaradno i nerealno, kao nekakav kvazi HDR. I opet, kad god sam poželeo malo bolji balans, opet je bracketing majka mara za sve to. NARAVNO, ako se za bracketing nema vremena, a želi se shadows/highlights, svakako je tu senzor sa širim DR-om u prednosti. Ali je u praksi malo teže naći takvu scenu gde će se s razlogom posezati za toliko dosvetljenih senki. Tim pre što se na taj način gubi crna boja, pa ceo kadar deluje kao da nema kontrasta.
@Goti
Hvala najlepše! :)
Pozdrav
Goti
Sa uživanjem pročitan još jedan odličan test, hvala. :)
Što se tiče obima testova iz mog ugla pored toga što sam imao prilike da se detaljno upoznam sa aparatima koje sam razmatrao za kupovinu i čitam o njima i na maternjem jeziku, mnogo toga sam i naučio uopšte o tom ozbiljnijem foto svetu, baš zahvaljujući tom obimu i Tvom osvrtanju na mnoge druge modele kako istog tako i drugih proizvođača, kao i detaljna pojašnjenja šta čemu služi i kako radi. Tako da još jedno veliko HVALA !
smarko
Sve je jasno. Poenta je da ljudi razmisle koliko je ta razlika zaista upotrebna vrednost u realnom radu.
Namerno sam stavio sebe za primer, jer:
- Zanr fotografije kao i stil obrade moze da bude jako zahtevan
- Prava sam "ISO kurva" sto se kaze. Ne volim shum ni u kakvom obliku, sto se vidi po podatku da ISO 800 prelazim samo ako mi se slucajno okrene tockic na auto mod :)
- Imao sam stativ 100% vremena uza se
To znaci da ako imam priliku, uvek cu da idem na sto manji ISO, narocito ako mislim da ce kasnija obrada da zahteva neko natezanje. Da analiziramo dalje.
Od tih 45%, barem 50% sam spustio na ISO 100, jer sam prosto mogao. Sto ce reci, nisu u pitanju izrazito kontrastne scene pa sam specijalno imao to u vidu. Identicno bih se ponasao sa Nikon senzorom, jer je jasno da svaki senzor daje najbolje rezultate na ISO 100. Dodao bih jos 20% gde nisam bio siguran da mi je trebalo, ali me opet nije mrzelo da rasklapam stativ, za svaki slucaj. Dodao bih jos 10% za scene koje bi bile prevelik zalogaj i za Nikon senzor i gde ne moze da se dobije ultimativni kvalitet iz jednog snimka.
Rezultat je manje od 10% fotografija gde bih uopste osetio prednost tog DR-a. Opet napominjem da sam ja u neku ruku ekstreman primer i da je ovaj procenat u velikom broju fotografa jos manji. Kad bi ljudi samo znali koliko je lako ukljuciti braketing i ispucati 3 snimka, pa cak i iz ruke, a jos lakse prefarbati masku u PS-u u delovima koji su dalje od idealne eksponiranosti, onda bi shvatili da je ta potreba jos manja.
Samo sa jednom konstatacijom se ne bih slozio. To je da usled pravilne eksponiranosti svaki senzor moze da izvuce sve sto je potrebno. Svaki zalazak sunca, ma koliko difuzan bio ce biti preveliki zalogaj za Canon senzor (pa cak i za Nikonov), ako nam je cilj da se vidi prednji plan i da svetli deo nije pregoreo ili kojim slucajem nam trebaju siluete umesto osvetljenog prednjeg plana.
Zadrzavam pravo na subjektivitet, posto je ovo analiza samo za mene, a tesko da mogu da budem reper za sve :)
Podelite svoja iskustva ili postavite pitanje
Na ovoj stranici je prikazano poslednjih pet komentara.
Pratite kompletnu diskusiju o ovoj vesti i učestvujte u njoj na našem forumu:
Digitalni fotoaparati forum » Canon EOS 750D i 760D, Test
Da biste mogli da postavljate komentare morate prvo da se registrujete.
smarko
smarko | 04. Nov, 2015, 14:35
Uvažavam, ali s jednom primedbom - ni ljudsko oko nije sposobno da toliko dobro razluči detalje u kontrasvetlu, pa je izlišno uopšte pokušavati da prednji plan u nekom zalasku sunca posvetliš kao da je sunce iza tebe, zar ne?
Ja kad god sam od zalaska pokušavao da dobijem svetliji prednji plan, to je izgledalo nakaradno i nerealno, kao nekakav kvazi HDR. I opet, kad god sam poželeo malo bolji balans, opet je bracketing majka mara za sve to. NARAVNO, ako se za bracketing nema vremena, a želi se shadows/highlights, svakako je tu senzor sa širim DR-om u prednosti. Ali je u praksi malo teže naći takvu scenu gde će se s razlogom posezati za toliko dosvetljenih senki. Tim pre što se na taj način gubi crna boja, pa ceo kadar deluje kao da nema kontrasta.
E tu lezi umece, naci balans i biti suptilan :)
Vrlo je tanka granica gde se pretera i ode u nakaradu, zanemarujuci pravila kako svetlo funkcionise. Ja zato i ne volim preterano mesanje vestackog i prirodnog svetla, kad je sunce iza ledja pa se blicom dosvetli previse. Izgleda kao jadni kompozit.
Tacno sam napisao jednu stvar u prvom postu, ali sam obrisao jer sam mislio da cu previce otici u off... da bi abnormalan DR na aparatu doveo do vrlo "zanimljivih" HDR resenja, koristeci genericki softver i time prakticno nekim ljudima koji ne bi znali da ga iskoriste kako treba ucinio medvedju uslugu i doveo do losijih fotografija kod pocetnika.
Slazem se i da oko ima ogranicenja prilikom raspona, ali mislim da je to bas ona granica dokle se treba ici, a da ne izgleda vestacki. Problem je sto su se ljudi jako navikli na fotografije sa malim DR-om, od kompakta i mobilnih telefona. PRosto su navikli da fotografija treba tako da izgleda. S toga sam uradio jedan eksperiment i rekao prijatelju koji nije u fotografiji da stane i pogleda jednu scenu i zapamti, sta vidi, kolicinu detalja, boje i sl. Onda sam uzeo aparat i okinuo tu scenu i pokazao mu LCD ekran. Onda je ukapirao da fotoshop ne znaci neminovno nerealnost prikaza. Ljudi su navikli na ogranicen DR u fotografiji i zato ono sto je u stvari realniji prikaz im deluje kao nerealan.