Canon EOS 750D i 760D, Test

TELO

Osnovni dizajn tela… pa, recimo da ovaj put nije tako jednostavno formulisati ove razlike. Gabariti aparata definitivno nisu nešto što je promenjeno u meri da postaje bitno. Milimetar manje ili više, skoro ni najmanje ne utiče na osećaj u rukama. Ono što utiče su međusobne razlike između dva nova modela iste generacije (kako to čudno zvuči). Dok je EOS 750D veoma sličan (skoro do neprepoznatljivosti) starom EOS-u 700D, 760D je po mnogočemu unapređen, ne samo u smislu poboljšanja osnovne koncepcije, već u smislu veoma ozbiljne redefinicije klase. Na ovaj način, 760D se nonšalantno ušetao na teren na kojem suvereno vladaju Nikon D7200 i Canon EOS 70D. Šta je poenta ovoga? Ostaje da vidimo. Ipak, činjenica da je Canon pokušao da sedi na dve stolice, time što je staru koncepciju (750D) zadržao i pored promovisanja nove, čini da cela ova priča deluje potpuno zamršeno. Kako sa stanovišta budućnosti ove klase, tako i u pogledu opstanka klase kojoj pripada još uvek aktuelni EOS 70D.

Uporedne ortogonalne projekcije Canona EOS 750D i 760D *
(klik za veću prikaz u većoj rezoluciji)

Osnovna forma je veoma slična ranijoj, ali uz promene koje 760D čine u najmanju ruku poželjnijim od slabijeg 750D. Dimenzije oba nova aparata su identične i iznose 132 x 101 x 78mm, a masa je zanemarljivo manja u korist 750D (555 grama spram 565 kod 760D). Gumena obloga je slično iskrojena, pokriva veći deo rukohvata, levi bok i prostor namenjen palcu desne ruke, desno od glavnog ekrana. Ovakva izvedba čini aparat veoma stabilnim u ruci, pa korišćenje nije suviše teško čak ni sa masivnijim objektivima.

I pored očiglednih vizuelnih unapređenja 760D, a koja ćemo u nastavku detaljnije obraditi, nijedan od dva aparata se ne može pohvaliti bilo kakvim oblikom zaptivenosti protiv meteoroloških neprilika (pre svega kiše). Zavesica je i dalje deklarisana na 100.000 okidanja, što je standard u ovoj klasi. Naravno, kao i uvek, napominjemo da deklarisan vek ne znači garanciju, već samo očekivani prosek.

Bajonet je standardan za jedno Canon APS-C telo, što znači da prihvata sve objektive EF i EF-S kategorije, a funkcionalnost je potpuna, bez obzira na model. Izuzetak je EF-M porodica objektiva, namenjena isključivo „bezogledalnoj“ EOS M seriji Canon digitalnih aparata.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Posle čuvenog 18 MP APS-C senzora čiji originalni dizajn datira iz 2009. godine, ovo je tek drugi zaista potpuno novi APS-C senzor iz Canon-a. Očigledno je da je ozbiljna izloženost kritici usled besomučne eksploatacije starog senzora imala odjeka u Canon kuhinji, pa isti recept nije primenjen sa senzorom iz EOS-a 70D, koji je iskorišćen samo još u 7D Mark II. Danas imamo prilike da vidimo potpuno novi, 24 MP senzor, a očekivanja su velika.

Radi se o CMOS senzoru APS-C formata i dimenzija 22.3 x 14.9mm, čija je ukupna rezolucija tačno 24 MP (precizno 6000 x 4000 piksela). APS-C format u slučaju Canona ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.6x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM ima efektivni raspon od 29-88mm, dok EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM raspolaže sa 29-216mm ekvivalentnih 35mm senzoru.

Rezolucija u odnosu na prethodnika je ovaj put već ozbiljno povećana, mada apsolutni skok od 33% deluje mnogo drastičnije nego što to zvuči linearnih ~15% po obe ose. Ipak, napredak je evidentan, a nadamo se da će i praksa potvrditi opravdanost ovog povećanja. Osnovni ISO raspon je ostao isti. Očekivali smo da možda Canon prihvati igru i odgovori na gotovo nerazumne ISO vrednosti koje se nude u poslednjoj generaciji fotoaparata svih klasa, ali to je izostalo. ISO raspon kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 12800, da bi softversko proširenje išlo svega jednu blendu više, na efektivnih ISO 25600 (H). Auto ISO opcija je prisutna, kao i ranije, ali nije obogaćena opcijom za bliže definisanje brzine ekspozicije.

Poslednja iteracija Digic procesora razvijenog u Canonu, nosi oznaku 6. Iako se radi o nesumnjivo veoma brzom procesoru, njegovi benefiti u telu 750D/760D svakako nisu u beskompromisnim performansama, već u boljoj koordinaciji podsistema koji aparat čine onakvim kakav jeste. Tako će Digic 6 da upravlja memorijskim kontrolerom, glavnim procesorom, internom obradom i korekcijama svih vrsta, sistemom merenja svetla, autofokusa i video kompresijom. Od njega mnogo toga zavisi, ali u startu možemo reći da ovi aparati nisu u mogućnosti da dostignu limite ovog procesora, pa su sva brzinska ograničenja rezultat veštačkog limitiranja.

Centralni procesor – Canon Digic 6 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku. S obzirom da su u isto vreme predstavljena dva aparata iste kategorije, očekivali smo da bi Canon mogao da izbaci sistem za čišćenje prašine, ali se to (srećom) ipak nije desilo.

EOS Cleaning System – za efikasnu borbu protiv prašine na senzoru *

Stari 63-zonski TTL-RGB senzor merenja, kakav je Canon u ovoj klasi nudio još od EOS-a 550D, zamenjen je modernijim 7560-pikselnim RGB+IR TTL senzorom. On takođe poseduje 63 zone merenja, ali se svaka od njih sastoji od 120 piksela, čime je preciznost merenja podignuta na viši nivo. Pored uobičajenog RGB, ovaj senzor merenja obraća pažnju i na infracrveni deo spektra (otud ono IR), radi postizanja veće preciznosti. Sistem merenja je operativan u rasponu od 1 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog inteziteta blica u E-TTL II režimu rada.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti pretežno primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 6% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na mali deo (svega 3.5%) centra kadra, što je ujedno i glavna zamerka sistemu merenja. Za razliku od glavnog rivala (Nikona), koji spot merenje vezuje za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1D x. Imajući to u vidu, nerealno je očekivati da bi promena na bolje krenula od aparata niže klase, kad već nije od 7D Mark II ili EOS 5Ds.

Novi TTL 7560-pikselni RGB+IR senzor merenja svetla sa 63 zone*

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu, prvi put prisutna na jednom aparatu ove klase. Za razliku od 760D, EOS 750D ne poseduje ovu funkciju, tako da je možemo smatrati prvom od nekoliko razlika koje razdvajaju ova dva aparata.

Kako bi razlike u odnosu na skuplje modele bile očiglednije, izvedba ove funkcije je na rudimentalnom nivou, ali ipak ne i neupotrebljiva. Elektronska libela je funkcionalna samo za horizontalnu osu, u obe orjentacije aparata. To znači da će svoju funkciju vršiti samo prilikom naginjanja levo/desno, bez obzira da li aparat držite horizontalno ili vertikalno. Grafički prikaz ove funkcije postoji na glavnom ekranu, u režimu živog prikaza, ali i u tražilu. Istina, ne baš previše ilustrativno i precizno, ali ipak više nego dovoljno za efikasnu borbu sa ovom nezgodnom smetnjom:

Electronic Level, funkcija poravnanja aparata na delu (samo na 760D)

AUTO-FOKUS

Dva nova aparata su donela i obnovljen autofokusni sistem. Preuzet je iz EOS-a 70D, što je još jedan podsistem koji najnoviju generaciju ove klase Canon aparata izdiže na lestvicu iznad, ka srednjoj višoj klasi. Da li ovo znači unapređenje naslednika EOS-a 70D ili njegovo potpuno ukidanje, još ćemo videti. Zasad ćemo se zadržati na onome što nas u ovom trenutku više interesuje, a to je AF sistem EOS-a 750, odnosno 760D.

AF sistem se sastoji od TTL senzora faznog fokusa sa 19 krstastih AF tačaka. Činjenica da su sve krstaste, osigurava maksimalnu moguću preciznost, budući da je svaka od tačaka sposobna da jasno registruje fazne razlike i horizontalne i vertikalne orjentacije. Centralna tačka se odlikuje dodatnom osetljivošću, pa se osim horizontalnom i vertikalnom osetljivošću, ova može pohvaliti i dodatnim dvema linijama, orjentisanim dijagonalno, te je na taj način postignuta dvostruko krstasta AF tačka. Uslov za uživanje u njenim prednostima je objektiv f/2.8 i veće blende.

Većina novijih aparata više klase je pored poboljšanja samog AF senzora u smislu rasporeda i preciznosti AF tačaka, proširila i operativnost AF sistema u celini. Na žalost, jeftiniji aparati ostaju jeftiniji baš iz ovog razloga, pa se ni 750D, a samim tim ni njegov malo napredniji „rođak“, 760D, ne mogu pohvaliti proširenim opsegom delovanja. AF sistem je i dalje sposoban da deluje u rasponu od -0.5 do +18 EV, baš kao i kod EOS 700D. Ova činjenica ne treba biti nužno loša. Praksa govori da ciljna grupa korisnika, kojima su ovi aparati namenjeni, neće baš često biti u prilici da koristi ekstremne vrednosti ambijentalnog osvetljenja, tako da je možda i logično zakinuti na jednoj strani, kako bi i finansijski momenat bio u okvirima prihvatljivog.

Raspored AF tačaka u tražilu često je problematična stavka kada govorimo o slobodi komponovanja kadra. Srećom, 19 AF tačaka novog aparata pruža kudikamo fleksibilnije mogućnosti za postizanje željene kompozicije, bilo u horizontalnoj, bilo u vertikalnoj orjentaciji aparata. Pogledajmo kako to izgleda u praksi:

Prikaz AF tačaka u tražilu

Modova fokusiranja ima tri i oni su od ranije poznati ljubiteljima Canon aparata. One-Shot je mod pojedinačnog fokusa kada se izoštravanje vrši jednokratno, uoči samog okidanja. AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se meta permanentno prati unapred izabranom tačkom ili grupom tačaka, dok god je prst na prvom kolenu okidača. Poslednji mod, pod nazivom AI-Focus, predstavlja kombinaciju prethodna dva i funkcioniše tako što u početku vrši potvrdu fokusa na izabranoj tački da bi, u slučaju promene distance ranije izabranog cilja, automatski prešao u servo mod i nastavio kontinualno praćenje dok god je meta u pokretu. Naravno, opet uz uslov da je, kao i na AI-Servo modu, prst na prvom kolenu okidača.

Svaki od ovih modova se može kombinovati sa tri metoda izbora tačaka, od kojih su dva ručno podesiva, a treći je potpuno automatizovan.

Single-point AF je najjednostavniji, ali bez sumnje najpouzdaniji metod izbora tačaka, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom i pozicijom fokusa. Dostupan je u svim fokusnim modovima:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod je Zone AF, čija je primarna namena da olakša praćenje pokretnih meta čije je kretanje nepredvidivo, te ih je teško održati u fokusnom polju, ili kada su jednoličnog kolorita, što fokusnom sistemu otežava održavanje potrebne distance. Fokusno polje je podeljeno na ukupno 5 zona, a tačke unutar njih deluju kao set potpuno ravnopravnih automatskih tačaka. Pojedinačne zone obuhvataju po 4 ravnopravne AF tačke, osim centralne koja obuhvata 9. Zonskim metodom je moguće fokusirati bez preciznog nišanjenja, ali uz danak davanja prioriteta najbližim objektima koji se nađu u zoni. Zbog toga ovaj metod fokusiranja nije precizan poput pojedinačnog (Single-point), ali omogućava fleksibilnije praćenje i osim toga, i dalje je dosta efikasniji od potpuno automatskog metoda u modu pojedinačnog (One-Shot) fokusa:

Zone AF, zonsko fokusiranje sa 5 područja

Početnicima će možda najzanimljiviji biti metod potpuno automatske selekcije proizvoljnog broja od ukupno 19 raspoloživih AF tačaka. Ovaj metod fokusiranja važi za najmanje efikasan, često je nepredvidiv i generalno retko kad upotrebljiv. Njegova logika rada se zasniva na analizi objekata koje fokusno polje zahvata i davanje prioriteta najbližima od njih. Na taj način se stepen kontrole smanjuje do nivoa da je zaista teško reći ko odlučuje o tome šta je bitno. Ipak, ovakav sistem rada Canon 750D/760D zadržava samo u One-Shot fokusnom modu, da bi se nakon prebacivanja na AI-Servo, metod Auto-selection AF, pretvorio u nešto što do sada nismo imali na Canon aparatima ove klase, a to je automatsko praćenje unapred izabranog objekta u prostoru, dok god se on nalazi unutar omeđenog fokusnog polja:

19-point Auto-selection AF, potpuno automatski izbor aktivnih tačaka u One-Shot,
odnosno automatskog praćenja u AI-Servo modu

Interesantna stvar je da po načinu funkcionisanja ovaj metod fokusiranja neodoljivo podseća na Nikonov 3D-Tracking režim, a pohvalno je to što i u praksi funkcioniše na identičan način! Skroman spisak propratnih opcija vezanih za sistem fokusa, nalazi se u sekciji III Custom Functions odeljka, a pruža tek osnovne opcije kojima se AF može prilagoditi individualnim potrebama.

EOS 750D/760D ne raspolaže sofisticiranim iTR sistemom prepoznavanja kolorita, na način kako je to rešeno u top modelu APS-C kategorije, EOS-u 7D Mark II. Ipak, AF senzor jeste svestan kolorita fotografisane scene, pa će podrazumevano podešavanje uzimati u obzir i tonove ljudske kože, kada se vrši fokusiranje modom pojedinačnog fokusa. Ukoliko takav način rada nije podesan, funkcija može biti isključena, a AF sistem uzima isključivo distancu objekta kao najbitniju odrednicu.

TRAŽILO

Još jedna upečatljiva razlika između dve generacije ove klase je u tražilu. Ono je i dalje optičko i bazirano na pentaogledalu, što važi za standard u ovoj cenovnoj kategoriji, ali je ovaj put izvedba malo drugačija, u skladu sa novim autofokusnim sistemom. Pokriva 95% kadra, a faktor uvećanja od 0.82x je za mrvicu manji nego kod EOS-a 700D. Eyepoint, tj. maksimalna udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi 19mm.

Prikaz unutar tražila je vezan za fiksno fokusno staklo, ali ovaj put sa dinamičkim prikazom, što znači da je prisutan i transparentni TFT koji se brine za ovaj aspekt interakcije na relaciji aparat – fotograf. Na taj način se, osim fokusnih tačaka, zone spot merenja i pomoćne mreže za kadriranje, prikazuju i neki indikatori upozorenja. Naravno, ne treba očekivati ništa blisko onome što nudi EOS 7D Mark II, ali je i ovo veoma prijemčivo i lako za korišćenje.

Kako izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Novo „inteligentno“ tražilo Canona EOS 750D i 760D

Informacije koje su dostupne van same projekcije, obuhvataju solidan dijapazon informacija, parametara i indikatora. Tu je skoro sve što može zatrebati, pa ni za jedan od osnovnih parametara, nije neophodno skidati aparat sa lica.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Kao što smo u početku testa sugerisali, nema baš previše razlika između 760D i 750D, ali ono što jeste različito, može biti od velikog značaja pojedincima, i to pogotovo onima kojima to ne bi bio prvi aparat.

Pogled spreda je praktično identičan, kako međusobno, tako i u odnosu na EOS 700D. Centralno mesto zauzima Canon EF bajonet, kompatibilan sa svim EF i EF-S objektivima, na šta ukazuju crveni i beli marker na njegovom prednjem delu. Levo od bajoneta je relativno udobni, ali ipak ne previše duboki, rukohvat, a na njemu i infracrveni prijemnik namenjen daljinskom okidanju pomoću namenskog okidača. Prostor između bajoneta i rukohvata sadrži samo signalnu LE diodu, kojom aparat signalizira odloženo okidanje, a do njega je i desni kanal internog stereo mikrofona, namenjenog snimanju audio komponente video zapisa.

Pogled sa desne strane bajoneta nije nimalo živopisniji. Sasvim gore se nalazi mikrofon levog audio kanala, nedaleko od njega taster za aktiviranje internog blica, a malo niže i taster kojim se odbravljuje objektiv, radi uklanjanja sa tela. Ispod je i DOF preview komanda, za vizuelni prikaz dubinske oštrine na zadatom otvoru blende.

Pogled spreda – 750D (levo) i 760D (desno) *

Pogled odozgo donosi malo izraženije razlike između 750D i 760D. EOS 750D je veoma sličan prethodnim modelima ove klase, dok 760D više naginje ka onome što znamo iz više kategorije, u kojoj danas gravitira EOS 70D. Canon 750D, baš kao i 760D, na centralnoj poziciji ima kućište pentaogledala sa internim blicem i ISO-518 papučicom eksternog blica. Levo od toga se na 750D nalazi samo LED indikator Wi-Fi modula, dok je na 760D na tom mestu selektor modova, sa integrisanim tropoložajnim prekidačem. Jedna nas je sitnica u vezi dotičnog tropoložajnog prekidača iritirala tokom celog perioda testiranja, a to je njegov otpor, zbog kojeg se prečesto dešava da umesto uključivanja aparata i prebacivanja u fotografski režim, poluga najpre pruža prevelik otpor, a onda nekako previše lako „odleti“ na video mod. Pogled na desnu stranu 750D očekivano podseća na 700D. Osim identičnog selektora modova kao i na 760D, 750D na desnoj strani nudi još ukupno 5 komandi. Prva, i najvažnija je dvostepeni okidač, iza kojeg je prednji kontrolni točkić, namenjen izboru primarnih parametara i kontroli funkcija aparata u kombinaciji sa drugim komandama. Iza se nalazi još tri tastera. Sasvim levo je komanda kojom se vrši izbor metoda selekcije autofokusnih tačaka, u sredini je ISO komanda, dok se ona treća razlikuje. 750D na tom mestu nudi Disp komandu, kojom se gasi glavni displej radi uštede baterije, dok se na istom mestu kod 760D nalazi taster za uključivanje privremenog pozadinskog osvetljenja – statusnog displeja! Da, 760D je prvi Canon koji je nakon više generacija i cele decenije, ponovo doneo statusni displej u ovu klasu! Koliko god glavni displej nudio opširniji i vizuelno prijemčiviji prikaz, statusni displej štedi energiju i ponekad vidno olakšava rad.

Pogled odozgo – 750D (levo) i 760D (desno) *

Od ovog statusnog displeja ne treba očekivati obim informacija koje nudi (recimo) EOS 5D Mark III. Na raspolaganju su svi primarni parametri, nekoliko indikatora, ali i skala svetlomera raspona ±2EV. Kako sve to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:
 

Statusni displej EOS-a 760D

Razlike na zadnjoj strani aparata su malo izraženije i veoma upečatljive, posebno što govorimo o dva veoma slična aparata iste generacije. Naravno, zajedničko za oba aparata je i ono najočiglednije – obrtni displej i tražilo zauzimaju najveći deo zadnje strane aparata. S leve strane tražia su Menu i Info tasteri, kojima se ulazi u sistem menija i ciklično menjaju parametri prikazani na ekranu, nezavisno od toga da li se aparat nalazi u fotografskom, video ili modu pregleda postojećih snimaka. Ono što je interesantno je i oblik većine tastera koji se, iz nama nepoznatih razloga, međusobno veoma razlikuju kod ovih modela.

Sa desne strane tražila je raspored takođe identičan. Uz samo tražilo je komanda za aktiviranje režima živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV), a u samom gornjem-desnom uglu nalaze se dve komande sa višestrukim funkcijama. U toku fotografisanja će služiti za zaključavanje izmerene vrednosti svetla, odnosno prelazak u režim izbora aktivne AF tačke ili zone fokusa, dok će u LV režimu i režimu pregleda snimaka, služiti za uvećanje i umanjenje prikaza. Još jedna od prednosti 760D je senzor primicanja lica, koji služi za automatsko gašenje glavnog displeja, kada gledamo kroz tražilo. Nalazi se tik iznad tražila, ispod papučice blica. 750D ne poseduje ovaj senzor, pa se na njemu gašenje displeja izvodi pritiskom na Disp. Komandu sa gornje strane aparata.

Pogled sa zadnje strane – 750D (levo) i 760D (desno) *

Desno od displeja se nalazi čitav niz raznih komandi, koje se među aparatima delimično poklapaju. Njihov raspored se razlikuje i za komande kod kojih to nema nikakvog smisla, zbog čega smo skloni pretpostavci da su ova dva aparata projektovali različiti timovi. Potpuno bespotrebne egzibicije u pogledu ergonomije. Kod 760D, pri vrhu displeja se nalazi Q komanda za aktiviranje Quick Control Screen-a, funkcije interaktivnog upravljanja parametrima i opcijama aparata putem glavnog ekrana, dok se na istom mestu na 760D nalazi Av komanda za podešavanje otvora blende ili kompenzacije ekspozicije, zavisno od trenutno izabranog moda fotografisanja. Nešto niže se na 760D nalazi taster za prelazak u režim pregleda snimaka, dok je na 750D tu ranije pomenuta Q komanda.

Idući niže, primećujemo jednu od ključnih prednosti 760D – zadnji kontrolni točak, po prvi put prisutan na aparatu ove klase. Njime se vrši kontrola primarnih parametara, poput trajanja ekspozicije i otvora blende, a uobičajen je za aparate više kategorije. U njegovom središtu se nalaze oznake opcija i funkcija koje se mogu aktivirati direktnim pritiskom po obodima kontrolnog točkića koji radi i kao osmosmerna „klackalica“. Ponuđen je osnovni set komandi kao što je korekcija balansa bele (WB), režim okidanja, AF mod i kolorni stilovi. U središtu je i Set komanda kojom se svaki izbor potvrđuje. Sve pobrojano poseduje i 750D, ali kao zasebne tastere i bez kontrolnog točkića. Desno od ovih komandi je LE dioda kojom aparat signalizira upis na memorijsku karticu, a ispod njega je još par komandi. Kod 750D ih ima dve. Levo je taster za prelazak u režim pregleda snimaka, a desno je komanda za brisanje postojećih snimaka, oblikom napravljena tako da ju je teško nehotice pritisnuti. Kod 760D se u istom području nalazi komanda za brisanje, koja je oblikom realizovana lošije nego kod 750D, jer ju je ipak moguće pritisnuti i onda kada to ne želite. Pokraj nje je i Lock prekidač, na koji smo navikli na većim aparatima, a omogućava selektivno zaključavanje kontrolnih točkića po želji korisnika, tako da bi neželjene korekcije bile izbegnute.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata, pokriven plastičnim poklopcem. Iako plastičan, zavidno je čvrst i precizno ukrojen, tako da između njega i kućišta aparata ne postoji ni najmanji zazor.

Memorijski slot je namenjen karticama Secure Digital standarda (SD), a podržane su sve varijante standarda, od klasičnih, preko SDHC i SDXC. Podrška je obezbeđena i za brze UHS-I podvarijante, a na listi je i Eye-Fi tehnologija bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji.

Odeljak SD memorijskog slota

Brzinska zahtevnost novog aparata je nešto veća nego ranije, što zbog rasta rezolucije, što zbog bržeg rafala. Za udoban rad je neophodno obezbediti SDHC/SDXC kartice klase 10 i brže, pri čemu izvlačenje maksimalne brzine rafala nije toliko problematično, koliko je teško održati takav rafal u dužem periodu. Zbog toga je za maksimalne performanse neophodno obezbediti SDHC/SDXC kartice UHS-I brzinskog indeksa.

Fajlovi su u odnosu na stari 18 MP senzor otprilike proporcionalno veći koliko je veća i rezolucija, pa se na karticu kapaciteta 8GB može smestiti u proseku oko 240 RAW, 940 JPEG ili 190 RAW + JPEG kombinovano, u maksimalnom kvalitetu.

Video segment radi na bitno drugačiji način, pa od memorijske kartice zavisi pre svega da li će video zapis uopšte moći da bude zabeležen. Ukoliko kartica nije barem klase 10, može se desiti da aparat prekine snimanje, jer kartica ne može da isprati potrebnu brzinu upisa. Zbog FAT32 standarda upisa fajlova, snimci su limitirani na maksimalno 4GB po fajlu. Protok, koji aparat generiše po minuti video zapisa, zavisi od rezolucije i upotrebljenog stepena kompresije, pa će minut 1080p materijala u maksimalnom kvalitetu zauzeti prosečno 216 MB, što znači da će na karticu kapaciteta 8GB stati nešto manje od 40 minuta materijala. Jača kompresija, koja snimanje vrši protokom od oko 87 MB po minuti, omogućava da se na istu karticu spakuje skoro 100 minuta materijala, a ukoliko preferirate snimanje u 50/60fps i 720p HD rezoluciji, možete očekivati protok od oko 187MB u minuti, tj. približno istu minutažu kao i za 1080p rezoluciju.
 

BATERIJA

Baterija je evoluirala, donekle. Oznaka nove baterije je LP-E17, a od stare se razlikuje tek minimalno. I dalje je u pitanju Li-Ion baterija, samo što je kapacitet ovaj put manji nego ranije (1040 umesto 1120mAh), radni napon i dalje 7.2V, a masa smanjena na 45 grama. Baterija ne spada u red „pametnih“, pa nije moguće praćenjenje ciklusa punjenja, njenog stanja i ostalih parametara karakterističnih za one skuplje i veće modele.

LC-E17E punjač sa LP-E17 Li-Ion baterijom

Punjenje potpuno prazne baterije traje oko 2 časa, nakon čega aparat ima zvanično navedenu autonomiju od prosečno 440 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima, što je identičan rezultat kao i kod starije, a kapacitetom bogatije baterije. To znači da je ili nova baterija efikasnija ili je aparat štedljiviji. Šta god da je u pitanju, korisnici nisu na dobitku, ali nisu ni na gubitku. U doba kada se samo odsustvo negativnog tumači pozitivno, možemo čak biti i zadovoljni. Uz odgovarajuću štednju (pre svega u pogledu korišćenja internog blica i glavnog ekrana), iz baterije je moguće izvući do 550 snimaka. S druge strane, forsiranje LV režima će sasvim efikasno smanjiti autonomiju na svega 150-200 snimaka, pa ukoliko preferirate takav način rada, pripremite i dodatne baterije.

Video režim je još veći potrošač, pa se od pune baterije može očekivati maksimalno oko 80-85 minuta kontinualnog snimanja, pod uslovom da je ambijentalna temperatura relativno bliska prosečnoj sobnoj. Ako je temperatura bliža nuli, opada i autonomija.

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod dva vertikalno postavljena gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno četiri. Ispod levog poklopca nalaze se E3 konektor za daljinski okidač, kao i 3.5-milimetarski stereo konektor za eksterni mikrofon. Desni poklopac krije kombinovani USB 2.0-A/V konektor, kojim se aparat povezuje sa računarom, radi prebacivanja snimaka ili kontrole aparata posredstvom priložene EOS Utility aplikacije ili se povezuje sa eksternim A/V uređajem. Ispod njega je mini HDMI konektor tipa C, za povezivanje sa kompatibilnim digitalnim displejem, poput modernih televizora. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija.

Konektori: levo – E3 remote i mikrofonski stereo ulaz;
desno – mikro USB 2.0 i mini HDMI

DISPLEJ

Glavni displej se praktično uopšte nije menjao u odnosu na onaj koji nam je poznat sa EOS-a 700D. Radi se o TFT displeju sa RGB matricom, dijagonale 3“ (7.6cm) i odnosa stranica 3:2, što je već neko vreme standard na Canon aparatima i omogućava maksimalno iskorišćenje površine ekrana. Rezolucija od 1.040.000 piksela označava da ekran prikazuje 720x480 piksela, a ugao vidljivosti je 170°. Rotiranje se vrši u rasponu od 180° po horizontalnoj i 360° po vertikalnoj osi, a izvedena je u vidu standardnog zgloba u jednoj tački, koji je pričvršćen uz levu stranicu ekrana.

Ekran je i dalje osetljiv na dodir, a u pitanju je kapacitivni tip, što znači da nije potrebno pritiskati ekran, kao u slučaju rezistivnih. Dovoljan je samo dodir da ekran registruje kontakt. Ova mogućnost značajno olakšava rad, posebno u LV režimu, a naročita pažnja poklonjena je upravljanju parametrima u video modu.

I dok 760D poseduje statusni displej koji nudi prikaz svih osnovnih parametara, pa i više od toga, 750D kao jedinu sponu između korisnika i parametara, nudi glavni displej i funkciju Quick Control Screen. Naravno, i 760D nudi istu mogućnost, a dijapazon parametara je takav da je gotovo potpuno bespotrebno ulaziti u sistem menija, osim za veoma specifična podešavanja:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

LIVE VIEW

Live-view već godinama unazad evoluira, a Canon nas je navikao na to da različite klase aparata retko kad nude LV na istom nivou, ali i da cenovni rang nema baš preterane veze sa kvalitetom izvedbe. Tako se često dešava da najnapredniju varijantu LV-a poseduje aparat srednje ili niže klase, dok top modeli zaostaju generaciju ili dve iza.

750/760D su negde u sredini. Sam prikaz je, kao i kod svih Canon DSLR-ova, više nego odličan: tečan, vernog kolorita, sjajne oštrine i detaljnosti, a spektar kontrola je takav da je zaista teško naći zamerku. Ono što čini razliku, tiče sa autofokusa, a da bismo razjasnili problematiku, moramo da pojasnimo princip koji stoji iza LV-a.
 
Da bi prikaz sa senzora bio moguć (što je neophodno u LV režimu), mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja namenskog faznog AF senzora sa 19 krstastih AF tačaka, koji je smešten u dnu komore u kojoj je senzor. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, do sada su ga krasile neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost, a loše su ranije bile nusefekat upravo te preciznosti i načina na koji se ista postiže. Zbog toga CDAF dugo nije briljirao po pitanju brzine rada i efikasnosti u lošim svetlosnim uslovima. Većina nekadašnjih problema je prevaziđena, a upravo su prethodnici aparata koje sada testiramo (650D i 700D), svojevremeno ponudili prve varijante hibridnog fokusa, da bi ta tehnika bila unapređena načelno sa 70D.

Na žalost, 750D/760D ne donose Dual-pixel CMOS AF, koji smo imali prilike da vidimo na 70D i 7D mark II. Umesto toga, ponuđena je evolucija sistema fokusa viđenog u 650D/700D, a nosi oznaku Hybrid-CMOS AF III. I dalje je u pitanju hibridno rešenje koje kombinuje najbolje od oba sveta faznog i kontrastnog fokusa, s tim da je fazni deo realizovan tako što su pojedine foto-ćelije „žrtvovane“ kako bi u trenutku fokusa bile posvećene poređenju faznih razlika, umesto prikupljanju svetlosti. Efekat svega toga se ne može meriti sa efikasnošću Dual-pixel tehnologije, ali će za većinu prosečnih korisnika biti i više nego dovoljno za uobičajene namene. Ono gde ovakav sistem zaostaje je kontinualni fokus, koji i dalje predstavlja gotovo nepremostivu prepreku.

Fokusiranje se može vršiti pojedinačno ili kontinualno, a metodi su od ranije poznati: podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi tako što prioritet daje licima u kadru, na osnovu analize koju vrši svetlomer. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lica će biti ispraćena i fokusom, a prioritet će biti na licu najbližem objektivu. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati identično kao i FlexiZone – Multi, osim ukoliko Set tasterom ne aktivirate praćenje zadatog cilja u fokusnom polju. FlexiZone – Multi, drugi mod po redu, permanentno prikazuje celo fokusno polje (onih 80% kadra) i u suštini se ponaša kao i Auto-selection AF, dajući prioritet najbližim motivima u kadru. FlexiZone – Single je ono što nam je u LV-u poznato sa starijih Canon aparata i predstavlja metod kojim se jedno fokusno polje fleksibilno pomera po kadru i fokus održava samo na njemu. Takođe funkcioniše i u kontinualnom i u režimu jednokratnog fokusiranja. Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na 0-18EV, što je tek za pola blende skromniji raspon u odnosu na glavni AF senzor. Canon napominje da će CDAF najbolje funkcionisati sa najnovijim STM (Stepper-Motor) objektivima, koji poseduju Focus-By-Wire tehnologiju elektronski pogonjenog fokusnog prstena, koji je nečujan i samim tim najprikladniji za video potrebe.

Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću kružnog tastera u središtu zadnjeg kontrolnog točkića, inače osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) parametri se mogu menjati interaktivno, pritiskanjem ove komande u četiri pravca. Na ovaj način je postignuta potpuno nečujna kontrola parametara:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level u slučaju 760D, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Pošto se u LV režimu aparat ne može osloniti ni na zaseban podsistem namenjen merenju svetla, mora se koristiti merenje glavnim senzorom. Pored uobičajenog, Evaluative, koji vrši uzorkovanje proseka cele scene, prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen, tu je i Partial merenje. Ono funkcioniše slično kao i istoimeno merenje konvencionalnim svetlomerom, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 10%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot  merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.7%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostale osobenosti LV režima na Canon aparatima, prisutne su i na najnovijim malim DSLR-ovima ovog proizvođača – prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, ali se ne može isključiti, što može zasmetati u radu sa blicem. Promena parametara je neograničena i sa te strane je Canon i dalje dosledan, jer pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično.

VIDEO

Video je jedna od onih kategorija koje su doživele naglu ekspanziju i preko noći postale gotovo ključna stavka u poređenju aparata. Bez obzira što jedan ogroman deo javnosti nije zainteresovan za video, barem ne u meri da on čini neku bitnu stavku prilikom izbora, proizvođači su se dugo utrkivali ko će ponuditi više i bolje. U jednom trenutku, došlo je do zamora i razvoj je usporio. Ono što na Canon aparatima iritira više nego činjenica da se sa razvojem stalo, te nije ponuđen 4k format, je tiha stagnacija čak i ovoga što smo ranije imali. Naravno, to je ograničeno na niže klase DSLR-ova, ali je ukus i dalje gorak.

Niz ponuđenih rezolucija je i dalje isti. Osim najveće, fullHD rezolucije (1920 x 1080) u progresivnom prikazu, ponuđene su i niža HD (1280 x 720), kao i VGA rezolucija (640 x 480). Najviša rezolucija se može snimati brzinom od 24, 25 i 30fps, dok se niža HD može snimati u 25, 30, 50 i 60fps. Za najnižu rezluciju su rezervisane samo 25 i 30fps brzine snimanja.
 
Zapis se i dalje enkoduje realtime u AVCHD/MPEG-4 (H.264) formatu, varijabilnim bitrate-om i zajedno sa (ovaj put kompresovanim) mono ili stereo AAC zvukom, pakuje u MP4. MOV ovaj put nije podržan, kao i Linear PCM nekompresovani audio format!

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32, fajl sistem korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima raspolaže LV režim. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od 1/30 do 1/4000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, dok je ISO vrednost ograničena na bazni raspon (što je i logično, jer bi prosvetljavanje svakog frejma za određenu vrednost, bilo praktično nemoguće za izvesti bez maksimalnog opterećenja procesora, a time i baterije aparata). Shodno tome se ponaša i AutoISO opcija, čiji je raspon samostalnog odlučivanja o promeni osetljivosti senzora, moguće posebno podesiti.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

BLIC

Oba nova aparata poseduju pop-up blic vodećeg broja 12, koji pokriva ugao maksimalne širine 17mm (27mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±2 blende, a  omogućena je i bežična kontrola kompatibilnih Canon bliceva, uz zadržanu E-TTL II komunikaciju. Rad u manuelnom režimu na žalost nije podržan. Pošto posebna AF-Assist lampa za fokusiranje u lošim svetlosnim uslovima nije dostupna, interni blic se (kao i na ostalim Canon telima) koristi za tu namenu, nizom kratkih bljesaka. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manje pažnje. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, sa ekstermim blicevima može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.

Funkcija pod imenom Integrated Speedlite Transmiter namenjena je (maločas pomenutoj) bežičnoj kontroli kompatibilnih eksternih bliceva. Mogućnostima je slična izvedbi kojom se može pohvaliti i EOS 700D, uz neke dodatne opcije. Pružena je mogućnost kontrolisanja do dve grupe bliceva (A i B), dok se njihov međusobni odnos može podešavati bez dodatnih ograničenja.

Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene. I u jednoj i u drugoj varijanti je moguće kontrolisati do dve grupe eksternih bliceva, što je jedini minus u odnosu na istu opciju kod aparata više klase (poput 7D Mark II). Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva. Osim ovakvog načina korišćenja, sada je na raspolaganju i tzv. Easy Wireless, gde se nivo neophodnih podešavanja pre početka fotografisanja svodi na minimum, a svi blicevi, bez obzira na grupu kojoj pripadaju, okidaju istovremeno, istom snagom. Ukoliko je potrebno postići što veću snagu bljeska, bez ulaženja u detalje, ovo je za početnike više nego dobrodošla funkcija.

Wi-Fi

Polako, ali sigurno, funkcija bežične komunikacije postaje standard u nižim klasama aparata (paradoksalno, ne i u višim!), što korisnicima pruža jedan sasvim novi vid povezivanja i automatizacije rada sa fotografijama.

Canon EOS 750D/760D podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju kačenje preko Access Point-a, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Ovaj put je podrška proširena i na NFC standard, pri čemu se veza između aparata i kompatibilnog uređaja ostvaruje dodirom. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Naravno, istovremeno se aparat može povezati samo sa jednim uređajem. Kako podešavanja zahtevaju prilično opsežnu dokumentaciju, bićemo slobodni da Vas uputimo na originalno uputstvo, priloženo u rezimeu testa. Pogledajmo u kratkim crtama šta Wi-Fi modul EOS-a 750D/760D nudi:

Razmena podataka između dva fotoaparata – pod pretpostavkom da su u pitanju noviji aparati (modeli iz 2012. i noviji) i da se ne radi o kamerama, nego isključivo fotoaparatima, ukoliko oba poseduju Wi-Fi module (Eye-Fi nije podržan!), moguće je vršiti obostranu razmenu snimaka među njima, dok god su u pitanju JPEG snimci. Da, to je nedostatak prve opcije, ograničena je samo na JPEG i RAW nije moguće preneti. Doduše, mnogima će teško biti i da nađu namenu razmene snimaka među aparatima, ali ne sumnjamo da je i to moguće iskoristiti mudro. Pitanje je samo potreba. Još jedno ograničenje tiče se ukupne količine snimaka, pa je u cugu moguće poslati maksimalno 50 snimaka, a transfer se ne obavlja u realnom vremenu (tokom fotografisanja), već je potrebno pokrenuti odgovarajuću proceduru u aparatu. S druge strane, postoji i jedna vrlo korisna opcija – mogućnost simultanog smanjivanja rezolucije pre slanja, kako bi se ubrzao transfer.

Veza sa „smart“ telefonima – iako mnogima verovatno na pamet prvo pada automatizovano slanje fotografija na društvene mreže, reč je o bitno drugačijoj i, za najveći broj potencijalnih korisnika, verovatno najzanimljivijoj opciji u Wi-Fi sekciji ovog aparata. Radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android i Apple telefone, telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Video zapisi, na žalost, nisu podržani, a razlozi nam nisu poznati. U svakom slučaju, radi se o vrlo fleksibilnoj opciji, koja udobnost rada može podići na jedan, do skora neslućeni nivo. Ipak, da ne bude sve tako savršeno, moramo pomenuti i da zvanična EOS Remote aplikacija, čije smo linkove postavili iznad, nije baš najstabilnija, a osim toga, neke funkcije deluju kao da su još uvek u probnom periodu. Ne sumnjamo da će to u skorije vreme sve leći na svoje mesto, ali mislimo da je ipak trebalo sve dobro doraditi i popraviti, pre nego što proizvod ugleda svetlost dana, pa čak i kada je besplatna aplikacija u pitanju, kao što je sada slučaj. U svakom slučaju, da biste uživali u ovakvom obliku konformizma, potrebno je posedovati najmanje Android verzije 2.3.3 (Gingerbread) ili Apple iOS verzije 5.0 i noviji. Tablet računari na veliku žalost nisu direktno podržani, pa će funkcionalnost zavisiti od slučaja do slučaja. Nadamo se da će i to biti ispravljeno u budućnosti.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Transfer snimaka na Canon Connect Station – istoimeni uređaj je nedavno predstavljen, a njegova osnovna svhra je da bude univerzalni hab za bežičnu razmenu, štampanje i deljenje snimaka sa svih Canon uređaja koje posedujete. Opremljen je internim skladišnim kapacitetom od 1TB i kompatibilan je i sa Wi-Fi i sa NFC standardom bežične komunikacije.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka.

Pregled fotografija na DLNA uređaju – ukoliko posedujete DLNA (Digital Living Network Alliance) kompatibilni uređaj, media plejer ili televizor sa Wi-Fi mogućnostima, bićete u mogućnosti da snimke pregledate bez povezivanja aparata pomoću A/V ili HDMI kabla. Način rada je skoro identičan, osim što u ovom slučaju nemate mogućnost LV prikaza.

Negativne vesti vezane za bežično povezivanje, ostavili smo za kraj – Canon 750D/760D je prvi Canon koji je, zarad jasnije cenovnog raslojavanja, izgubio mogućnost daljinske kontrole putem računara, posredstvom bežične veze. Na ovaj način je Canon, u želji da naprednije korisnike animira da izaberu višu klasu (poput 70D ili 6D), sam sebi izbio jedan od glavnih aduta u poređenju sa direktnim konkurentima. Nikad nam nije bilo jasno kakvom se logikom menadžeri rukovode kada ovako sakate više nego intrigantne funkcije, ali smo sigurni da će ovakva odluka skupo koštati… posebno u svetlu sve agresivnijeg nastupa konkurencije iz MILC kategorije, koja u borbi sa DSLR-ovima nema šta da izgubi. Nimalo vizionarski, ako smemo da primetimo!

GRIP

Uz novu bateriju obično dolazi i novi baterijski grip. Tako je i ovaj put. Srećom, oba nova aparata koriste isti grip oznake BG-E18. Spada u baterijske gripove, što znači da osim udvojenih komandi radi lakšeg korišćenja u vertikalnoj orijentaciji, poseduje i mogućnost produženja autonomije aparata. Izrađen je od iste kombinacije materijala, kako bi delovao skladno na aparatu. Obložen je i identičnom gumenom oblogom, tako da na dodir skoro u potpunosti asocira na originalni rukohvat, premda u rukama deluje malo nezgrapnije, nego što bismo hteli.

U grip je moguće umetnuti dve standardne LP-E17 baterije, ali će raditi i sa jednom. Sam grip teži 367 grama, ali na tu masu treba računati i masu dodatne baterije, pa to ukupno sa aparatom iznosi celih 967, odnosno 977 grama, u zavisnosti od toga da li je aparat 750D ili 760D. Za razliku od prethodnih baterijskih gripova, BG-E18 ne stiže sa posebnim uloškom za 6 AA baterija, a nije poznato ni da li će u budućnosti takav adapter uopšte biti na raspolaganju. Takođe, novi grip ne podržava ni originalni AC adapter za napajanje aparata iz gradske mreže. Uštede i degradacija na svakom koraku…

Canon BG-E18 baterijski grip *

Grip se za aparat pričvršćuje relativno jednostavno. Najpre je potrebno ukloniti postojeći poklopac baterijskog odeljka, povlačenjem osovinice, tako da ista mogu biti lako uklonjena. Sam grip poseduje odgovarajuće mesto za čuvanje poklopca, što smatramo jednom veoma zgodnom karakteristikom Canon gripova. Grip se nakon toga jednim svojim delom umeće u ležište baterije na telu, te na taj način isti snabdeva energijom i sa njime komunicira. Osiguravanje gripa se vrši stezanjem zavrtnja u ¼“ navoj za pločicu stativa, zakretanjem velikog točkića koji se vidi i sa prednje i sa zadnje strane. Od kontrola, grip poseduje prekidač za uključivanje kojim se udvojene komande aktiviraju, zatim dvostepeni okidač, komandu za promenu otvora blende ili kompenzacije ekspozicije, AE-Lock/FE-Lock i komandu za selekciju AF tačaka.