Canon EOS 750D i 760D, Test
TEST KIT OBJEKTIVA
Od četiri kit objektiva koji se u raznim varijantama nude sa EOS-om 760D i jednim manje uz 750D, mi smo na testu imali dva standardna – kraći EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM i rasponski zum EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM. Serija test snimaka je izvedena na EOS-u 760D, a ispod snimka test scene su postavljeni linkovi sa fotografijama u punoj rezoluciji, za oba objektiva.
Test scena nam je poznata od ranije, a kako smo ove objektive u prošlosti već imali prilike da testiramo, otprilike znamo i šta možemo da očekujemo.
Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 IS STM (ZIP; 153 MB), 18-135 IS STM (ZIP; 214 MB),
CANON EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM
Prvi na redu važi za najmanji i najjeftiniji kit objektiv koji Canon nudi, a najčešći je pratilac poznate „Rebel“ serije DSLR-ova. Najpre da vidimo kako se novi objektiv nosi sa hromatskim aberacijama, a istovremeno ćemo pogledati i kako se novi aparat nosi sa uklanjanjem istih:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, prisustvo hromatskih aberacija: RAW (levo), korigovan RAW (u sredini) i JPEG (desno)
Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se inteziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, nije nešto po čemu se kraći kit objektiv može pohvaliti. Srećom, noviji Canon DSLR-ovi poseduju mogućnost automatske korekcije ove anomalije u realnom vremenu, a njen rezultat možemo videti na isečku desno. U sredini je rezultat ručnog uklanjanja aberacija iz RAW snimka, prilikom obrade. Naravno, da bi automatska korekcija u aparatu bila moguća, neophodno je aparat snabdeti odgovarajućim profilom za svaki od objektiva koji će biti korišćeni. To se postiže pomoću priložene EOS Utility aplikacije i očekivano, samo za Canon modele objektiva.
Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Nije da se od najjeftinijeg objektiva u ponudi može (i treba) očekivati čudo, ali poželjno je da objektiv, makar i slabije oštrine, bude što uniformniji na celom rasponu, kako bi se na njega uvek moglo računati sa predvidivim rezultatima. Pogledajmo kako se 18-55 IS STM nosi na najširem kraju i širom otvorene blende:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 18mm f/3.5
Primećujemo blaže prisustvo aksijalnih (longitudinalnih) hromatskih aberacija („purple fringing“) koje se javljaju nezavisno od pozicije u kadru i iz sasvim drugačijih razloga u odnosu na lateralne hromatske aberacije. Ispoljavaju se kao senka ljubičasto/roze nijanse koja utiče na mikrokontrast i u nepovoljnim situacijama drastično narušava krajnji kvalitet snimka. Srećom, ovde je nema u prevelikim količinama. Oštrina je sasvim solidna, ali ne bismo mogli reći da je nešto naročito bolja nego ranije. Periferija kadra jeste delimično poboljšana u pogledu oštrine, ali se pojačalo i vinjetiranje (stepen osvetljenosti kadra na periferiji snimka je slabiji).
Privrtanje blende na f/5.6 menja situaciju:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 18mm f/5.6
Aksijalne hromatske aberacije su u potpunosti nestale, a oštrina je pobojšana kako u centru, tako i na periferiji kadra. Isto važi i za mikrokontrast i delimično za vinjetiranje koje je sada manje izraženo. 24mm bi trebalo da popravi situaciju:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 24mm f/5.6
Kao što je i bilo za očekivati, 24mm daje primetno oštriji rezultat, što se posebno može primetiti na periferiji kadra. Mikrokontrast je ostao na istom nivou, a i vinjetiranje je nešto umerenije nego na 18mm. Pogledajmo kako stvari stoje na 35mm:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 35mm f/5.6
35mm bi se moglo uzeti kao idealna žižna daljina („sweet spot“) ovog objektiva, jer je na njoj oštrina najveća i u centru, ali i na periferiji kadra.
Poslednji isečak je napravljen iz snimka urađenog na krajnjih 55mm:
Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 55mm f/5.6
Ovde na delu vidimo da se ovaj objektiv jasno „popravio“ u odnosu na prethodni test u kojem smo ga isprobali, a objašnjenje očigledno leži i u kvalitativnim varijacijama među primercima, što nije nepoznato čak ni u najvišim klasama objektiva, pa nije čudno ni za najeftinije. Oštrina je nešto manja nego na 35mm, a slično se može reći i za periferiju. Ipak, to je primetno bolje nego što smo ranije viđali sa ovog objektiva. Uniformost tako nije postignuta ni ovaj put, mada treba imati u vidu da će i pored toga ovaj objektiv i dalje biti idealan za početak, za sve laike i entuzijaste koji još nisu u stanju da odluče o svojim prioritetima. Na taj način će imati objektiv za upoznavanje sa novim aparatom, a gubitak u zameni ni u jednoj varijanti ne može biti veliki, jer je i osnovna cena najmanjeg kit modela u ukupnoj ceni i dalje simbolična.
CANON EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM
Ovaj model odavno nije nov, jer smo ga imali prilike već dva puta predstaviti kao prateći objektiv sa telima niže klase, ali i nekima iz više, poput EOS-a 70D. Proverićemo kako se 18-135 IS STM nosi sa novim EOS-om 760D, jer rezolucija pretpostavlja moguće promene u samom doživljaju njegovih performansi. Hromatske aberacije su uvek prve na testu, pa ćemo i ovaj objektiv prvo staviti na CA test:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, prisustvo hromatskih aberacija: RAW (levo), korigovan RAW (u sredini) i JPEG (desno)
Kao i u slučaju 18-55 IS STM, i ovde je jasno da hromatskih aberacija ima u izvesnim količinama, ali kao što se vidi na isečku u sredini, u obradi ih je veoma lako ukloniti, zbog uniformnosti. Isto važi i za opciju automatskog uklanjanja u aparatu, pa je 760D ovaj deo posla odradio na očekivanom nivou, bez potrebe za ikakvom naknadnom obradom.
Oštrina je sledeća na testu, pa pogledajmo stvari stoje na 24 MP. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 18mm f/3.5
Ovde vidimo ipak malo povoljniju situaciju u odnosu na manji kit objektiv. Oštrina je možda uporediva u centru, ali je na periferiji značajno bolja nego na 18-55 IS STM, kao i u odnosu na stari 18-135 IS (barem njegov prosek). Takođe, za razliku od 18-55 IS STM, longitudinalne hromatske aberacije u centru kadra nisu prisutne, koje su inače veći problem za uklanjanje nego one dobro poznate lateralne. Privrtanjem otvora blende na f/5.6 bismo trebali dobiti bolju oštrinu na celom kadru:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 18mm f/5.6
...što se u praksi i dogodilo. Oštrina u centru je porasla minimalno, jer je i inače pristojna, ali se na periferiji može jasno primetiti veća oštrina, kontrast, ali i manje vinjetiranje. 24mm bi trebalo da malo poboljša situaciju:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 24mm f/5.6
Veća oštrina u odnosu na 18mm f/5.6 se ovaj put vidi, mada je ona već bila na sasvim solidnom nivou. Isto važi i za periferiju kadra. Pogledajmo kako stvari stoje na 35mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 35mm f/5.6
Uniformnost je zadržana i na ovoj žižnoj daljini, što je pozitivan trend, pa se nadamo da će se slično održati i na 50mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 50mm f/5.6
Oštrina je solidna, možda za nijansu manja nego na 35mm, kako u centru, tako i na periferiji kadra. 18-135 ima još raspona na raspolaganju, pa ćemo prvo pogledati kako se drži na 85mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 85mm f/5.6
Uniformnost nas sada već podseća na proslavljeni Nikon kit objektiv – AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G VR, koji je svoju popularnost stekao upravo performansama koje ne potenciraju upotrebu ni jedne žižne daljine niti otvora blende, samo zato jer je objektiv na tim parametrima najbolji. U praksi je mnogo bolje imati objektiv koji je na celom rasponu solidan, nego onaj koji briljira na jednom kraju, dok je na drugom praktično neupotrebljiv. Pogledajmo kakva je situacija na konačnih 135mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, oštrina u centru (levo) i na periferiji (desno) na 135mm f/5.6
Ovaj objektiv nas je u svojoj prethodnoj verziji već pri prvom kontaktu osvojio izvanrednom oštrinom na maksimalnih 135mm. Nova STM verzija je nastavila tu tradiciju, pa je EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM model koji se na toj žižnoj daljini nema čega postideti. To na žalost ne važi i za periferiju, koja se ipak odlikuje određenim padom oštrine i mikrokontrasta. Vinjetiranje je takođe manje izraženo.
Ono što nas je kod ovog objektiva “oborilo s nogu” je brzina autofokusa. On je sada bliži skupocenim objektivima, nego standardnim kitovima! Tih, brz, nečujan i skoro bezrezervno precizan, autofokus pruža ogromno zadovoljstvo u radu i prilikom prvog kontakta kod većine proizvodi efekat koji izaziva zanemarivanje svih prethodno ispoljenih mana. Još ako je video jedna od primarnih stavki prilikom kupovine aparata, dileme jednostavno nema – trenutno jeftiniji, univerzalniji i pogodniji zum za ovu namenu ne postoji.
UTICAJ DIFRAKCIJE
Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.
Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Canon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.3, mada se ona vizuelno, sa prosečno oštrim objektivima i uz prisustvo AA (Anti-aliasing/Low-pass) filtera teško može uočiti na blendama većim od f/10. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:
Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f4, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, sa uticajem difrakcije)
Komentari (5)
neo
Konačno se pojavio novi rebel koji donosi pravu evoluciju.760d je mini 7d sa novim senzorom :) Odlična stvar je implementacija statusnog displeja.AF sistem je od ovog mališe napravio i pristojan akcioni aparat, tako da je ovo mašina koja može odgovoriti većini potreba prosečnog ili naprednijeg amatera :)
Osvrnuo bi se i na kit objektive 18-55 i 55-250.Bio sam ubeđen da su ta stakla napredovala samo u smislu STM motora, a pojma nisam imao da im prednji element više ne rotira :)
Smatram da uz pametnu cenovnu politiku ova klasa aparat nije rekla poslednju reč ;)
Test je, kao i svi prethodni, sjajan!Fenomenalna je stvar da na ovom jezičkom područiju imamo ovako kvalitetne prikaze i da sami autori mogu zainteresovanima dati informacije iz prve ruke.
StORM48
Samo sa jednom konstatacijom se ne bih slozio. To je da usled pravilne eksponiranosti svaki senzor moze da izvuce sve sto je potrebno. Svaki zalazak sunca, ma koliko difuzan bio ce biti preveliki zalogaj za Canon senzor (pa cak i za Nikonov), ako nam je cilj da se vidi prednji plan i da svetli deo nije pregoreo ili kojim slucajem nam trebaju siluete umesto osvetljenog prednjeg plana.
Zadrzavam pravo na subjektivitet, posto je ovo analiza samo za mene, a tesko da mogu da budem reper za sve :)
Uvažavam, ali s jednom primedbom - ni ljudsko oko nije sposobno da toliko dobro razluči detalje u kontrasvetlu, pa je izlišno uopšte pokušavati da prednji plan u nekom zalasku sunca posvetliš kao da je sunce iza tebe, zar ne?
Ja kad god sam od zalaska pokušavao da dobijem svetliji prednji plan, to je izgledalo nakaradno i nerealno, kao nekakav kvazi HDR. I opet, kad god sam poželeo malo bolji balans, opet je bracketing majka mara za sve to. NARAVNO, ako se za bracketing nema vremena, a želi se shadows/highlights, svakako je tu senzor sa širim DR-om u prednosti. Ali je u praksi malo teže naći takvu scenu gde će se s razlogom posezati za toliko dosvetljenih senki. Tim pre što se na taj način gubi crna boja, pa ceo kadar deluje kao da nema kontrasta.
@Goti
Hvala najlepše! :)
Pozdrav
Goti
Sa uživanjem pročitan još jedan odličan test, hvala. :)
Što se tiče obima testova iz mog ugla pored toga što sam imao prilike da se detaljno upoznam sa aparatima koje sam razmatrao za kupovinu i čitam o njima i na maternjem jeziku, mnogo toga sam i naučio uopšte o tom ozbiljnijem foto svetu, baš zahvaljujući tom obimu i Tvom osvrtanju na mnoge druge modele kako istog tako i drugih proizvođača, kao i detaljna pojašnjenja šta čemu služi i kako radi. Tako da još jedno veliko HVALA !
smarko
Sve je jasno. Poenta je da ljudi razmisle koliko je ta razlika zaista upotrebna vrednost u realnom radu.
Namerno sam stavio sebe za primer, jer:
- Zanr fotografije kao i stil obrade moze da bude jako zahtevan
- Prava sam "ISO kurva" sto se kaze. Ne volim shum ni u kakvom obliku, sto se vidi po podatku da ISO 800 prelazim samo ako mi se slucajno okrene tockic na auto mod :)
- Imao sam stativ 100% vremena uza se
To znaci da ako imam priliku, uvek cu da idem na sto manji ISO, narocito ako mislim da ce kasnija obrada da zahteva neko natezanje. Da analiziramo dalje.
Od tih 45%, barem 50% sam spustio na ISO 100, jer sam prosto mogao. Sto ce reci, nisu u pitanju izrazito kontrastne scene pa sam specijalno imao to u vidu. Identicno bih se ponasao sa Nikon senzorom, jer je jasno da svaki senzor daje najbolje rezultate na ISO 100. Dodao bih jos 20% gde nisam bio siguran da mi je trebalo, ali me opet nije mrzelo da rasklapam stativ, za svaki slucaj. Dodao bih jos 10% za scene koje bi bile prevelik zalogaj i za Nikon senzor i gde ne moze da se dobije ultimativni kvalitet iz jednog snimka.
Rezultat je manje od 10% fotografija gde bih uopste osetio prednost tog DR-a. Opet napominjem da sam ja u neku ruku ekstreman primer i da je ovaj procenat u velikom broju fotografa jos manji. Kad bi ljudi samo znali koliko je lako ukljuciti braketing i ispucati 3 snimka, pa cak i iz ruke, a jos lakse prefarbati masku u PS-u u delovima koji su dalje od idealne eksponiranosti, onda bi shvatili da je ta potreba jos manja.
Samo sa jednom konstatacijom se ne bih slozio. To je da usled pravilne eksponiranosti svaki senzor moze da izvuce sve sto je potrebno. Svaki zalazak sunca, ma koliko difuzan bio ce biti preveliki zalogaj za Canon senzor (pa cak i za Nikonov), ako nam je cilj da se vidi prednji plan i da svetli deo nije pregoreo ili kojim slucajem nam trebaju siluete umesto osvetljenog prednjeg plana.
Zadrzavam pravo na subjektivitet, posto je ovo analiza samo za mene, a tesko da mogu da budem reper za sve :)
Podelite svoja iskustva ili postavite pitanje
Na ovoj stranici je prikazano poslednjih pet komentara.
Pratite kompletnu diskusiju o ovoj vesti i učestvujte u njoj na našem forumu:
Digitalni fotoaparati forum » Canon EOS 750D i 760D, Test
Da biste mogli da postavljate komentare morate prvo da se registrujete.
smarko
smarko | 04. Nov, 2015, 14:35
Uvažavam, ali s jednom primedbom - ni ljudsko oko nije sposobno da toliko dobro razluči detalje u kontrasvetlu, pa je izlišno uopšte pokušavati da prednji plan u nekom zalasku sunca posvetliš kao da je sunce iza tebe, zar ne?
Ja kad god sam od zalaska pokušavao da dobijem svetliji prednji plan, to je izgledalo nakaradno i nerealno, kao nekakav kvazi HDR. I opet, kad god sam poželeo malo bolji balans, opet je bracketing majka mara za sve to. NARAVNO, ako se za bracketing nema vremena, a želi se shadows/highlights, svakako je tu senzor sa širim DR-om u prednosti. Ali je u praksi malo teže naći takvu scenu gde će se s razlogom posezati za toliko dosvetljenih senki. Tim pre što se na taj način gubi crna boja, pa ceo kadar deluje kao da nema kontrasta.
E tu lezi umece, naci balans i biti suptilan :)
Vrlo je tanka granica gde se pretera i ode u nakaradu, zanemarujuci pravila kako svetlo funkcionise. Ja zato i ne volim preterano mesanje vestackog i prirodnog svetla, kad je sunce iza ledja pa se blicom dosvetli previse. Izgleda kao jadni kompozit.
Tacno sam napisao jednu stvar u prvom postu, ali sam obrisao jer sam mislio da cu previce otici u off... da bi abnormalan DR na aparatu doveo do vrlo "zanimljivih" HDR resenja, koristeci genericki softver i time prakticno nekim ljudima koji ne bi znali da ga iskoriste kako treba ucinio medvedju uslugu i doveo do losijih fotografija kod pocetnika.
Slazem se i da oko ima ogranicenja prilikom raspona, ali mislim da je to bas ona granica dokle se treba ici, a da ne izgleda vestacki. Problem je sto su se ljudi jako navikli na fotografije sa malim DR-om, od kompakta i mobilnih telefona. PRosto su navikli da fotografija treba tako da izgleda. S toga sam uradio jedan eksperiment i rekao prijatelju koji nije u fotografiji da stane i pogleda jednu scenu i zapamti, sta vidi, kolicinu detalja, boje i sl. Onda sam uzeo aparat i okinuo tu scenu i pokazao mu LCD ekran. Onda je ukapirao da fotoshop ne znaci neminovno nerealnost prikaza. Ljudi su navikli na ogranicen DR u fotografiji i zato ono sto je u stvari realniji prikaz im deluje kao nerealan.