Canon EOS 750D i 760D, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: LINK (ZIP; 186 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti neka konkretnija zapažanja - podeksponiranjem za 1 i 2EV, 750D i 760D ne pokazuju nikakva bitna odstupanja od onog što smo navikli da vidimo kod modernih senzora. Praktično je nemoguće utvrditi razlike u odnosu na referentne vrednosti, izuzev tek minimalnog prisustva kolornog šuma na natamnijim partijama snimka. Po ovom se pitanju jedino Nikon D5500 izdvaja, jer njegov dinamički raspon dozvoljava veoma ozbiljno maltretiranje, pre nego što se na snimku pojave veće anomalije. Novi Canon aparati su na nivou koji je nedavno demonstrirao EOS 7D Mark II, a 650D je malo niže, sa malo jačim prisustvom hladnijeg kolorita u veoma tamnim partijama.

-3EV provocira pojavu uočljivog kolornog šuma čak i na D5500, dok se ostala tri aparata zadovoljavaju nešto lošijim rezultatom, pri čemu su 750D/760D i 7D Mark II izjednačeni, a 650D malo slabiji od njih. Manjak od četiri blende već postaje problem za tri od četiri aparata koje smo poredili, a jedino se (opet) izdvaja Nikon D5500, sa drastično manje kolornog šuma i izgubljenih detalja. Fotografije se i dalje mogu sasvim pristojno popraviti, ali konačni rezultat nije toliko uverljiv, kao u slučaju -2 ili -3 EV vrednosti. Plavi kolorni prizvuk je više nego očigledan na snimcima sa Canon aparata, a poredak je ovaj put za nijansu drugačiji – D5500 i dalje neprikosnoven, za njim je ovaj put 7D Mark II, dok je 750D/760D malo ispod, da bi 650D ostao kao poslednji u ovom poređenju. Jasno je da napretka po pitanju dinamičkog raspona ima, ali je on i dalje sasvim simboličan.

Ilustracije radi, ovako izgleda 4EV podeksponirani snimak, nakon što smo ga vratili u normalu, bez dodatnih korekcija:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Dalje podeksponiranje već postaje problematično i unosi dodatne degradacije na konačni snimak. Canon 750D/760D je zadržao svoju prethodno stečenu poziciju, negde između 7D Mark II i 650D, dok je D5500 i dalje na nivou kao da je snimak podeksponiran svega 2EV!

-6EV je problematično čak i za Nikonov senzor, budući da su najtamnije partije ostale „zapušene“ i bez korisnih informacija. Srećom, kolorne anomalije nisu prisutne, po čemu D5500 predstavlja referencu u APS-C svetu, odmah uz model više kategorije ovog proizvođača, D7200. Tri Canona se baš i nisu proslavila. Snimci su već ozbiljno devastirani, sa ogromnom količinom neukrotivog kolornog šuma, koji je detalje zamenio neartikulisanim partijama kojima se više ni boja ne može razaznati. Razlike između snimaka ova tri Canona više nema, pa je izlišno govoriti o nekakvom poretku.

Isto se ponavlja i na snimcima napravljenim sa -7 i -8 EV, s tim da se na D5500 sada prvi put javlja agresivniji bending u vidu pojaseva kolornog šuma, horizontalno orjentisanih. Na Canon aparatima se taj bending javio još na -5EV, pa je teško govoriti o nekakvom poređenju. Situacija je takva da Nikon i dalje diktira tempo razvoja DR-a, nezavisno od toga da li je angažovan Sony ili Toshiba senzor.

Za razliku od podeksponiranih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema.

Baš kao i u slučaju podeksponiranih, i preeksponirani snimci nisu problem ukoliko se praktikuju umereno. +1 EV neće napraviti ni najmanji problem. Većina današnjih aparata će ovaj zadatak odraditi rutinski, pa se kao rezultat može očekivati snimak koji po svim parametrima izgleda identično kao i referentni. Štaviše, digitalni senzori su takvi da im je tonalitet blizak gornjim graničnim vrednostima, daleko bogatiji informacijama, pa se osim pregršt informacija, na ovaj način može dobiti i za 1EV niži efektivni ISO stepen. U konkretnom slučaju, to bi bio ISO 50. Uslov je da kadar ne obiluje jakim konstrastima, pa da usled njih neki njegovi delovi ostanu trajno izgubljeni. Za razliku od podeksponiranih snimaka, gde se kao anomalije mogu javiti deformacije kolorita, zapušene partije i veće količine kolornog šuma, preeksponirani snimci kao problem često imaju samo pregorele delove. Deformisane boje se dosta ređe javljaju, dok je šum apsolutno nemoguće dobiti na ovaj način.

Idemo dalje. Preeksponiramo za 2EV i konstatujemo da Canon u ovom slučaju ni najmanje ne zaostaje za najvećim konkurentom, te da jedino EOS 650D pokazuje za mrvicu manju dinamiku u gornjem delu tonalnog opsega. Gubici, u vidu izgubljenih informacija, minimalni su, ali takvi da snimak čine slabo upotrebljivim, osim za veoma specifične situacije.

+3 EV provocira malo jasniju segregaciju, pa se kao lider ističe upravo 750D/760D. Margina koju ostvaruje u odnosu na sledeće mesto, koje dele D5500 i 7D Mark II, prilično je mala i reklo bi se u rangu statistike, ali ipak postoji. EOS 650D je u nešto većem zaostatku, što i ne čudi, s obzirom da je zasnovan na tehnologiji koja datira iz 2009. godine.

I, pogledajmo konačno, kako će se 760D snaći sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“ (tzv. „pull“ proces):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Tonska kriva se nije održala na istom nivou, pa je lidersku štafetu opet preuzeo Nikon D5500. Margina je opet skoro zanemarljiva, ali može se registrovati. I sve to ako stavimo po strani da je snimak svejedno neupotrebljiv, bez obzira na aparat.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Canona 750D i 760D, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa 750D/760D potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600, pošto je već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ono što smo na ovaj način dobili i nije baš u rangu najboljeg što jedan APS-C može da pruži, ali je i dalje dovoljno za neke specifične situacije kada svetla fali, a odustajanje nije opcija. Šuma ima dosta, njegov uticaj na kolorit je dosta naglašen, ali se uz pažljivu obradu može relativno dobro kontrolisati. Detalja u tamnijim partijama nema baš previše, pa je za jake kontraste (poput našeg primera), ova tehnika veoma ograničena. Ipak, šablon ne postoji, pa će za konkretne situacije biti neophodno probati. Za neku dokumentarnu upotrebu je donekle upotrebljivo, što ne bismo mogli reći za sledeći korak...

Isprobali smo i push na 102400, podeksponiranjem za 3 EV:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Na prvi pogled ovo uopšte nije loše. Ipak, do konačnog rezultata smo došli sa veoma agresivnom redukcijom šuma i selektivnom desaturacijom magentno-plavih nijansi, koje su skoro potpuno deformisale kolorit u neutralnom području. Količina detalja je veoma slaba, pa su kompromisi jednostavno preveliki da bismo ovakvo „natezanje“ predložili bilo kome. Možda opet, eventualno, za dokumentarne svrhe.

Sve u svemu, dinamički raspon novog senzora nije naročito napredovao u odnosu na prethodnu generaciju, premda merljive razlike ipak postoje. To jeste dobro, ali ipak nedovoljno da bismo pohvalili Canonove napore. Ako ih je uopšte i bilo u ovom pogledu.