Canon EOS R, Test
DINAMIČKI RASPON
Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova u jednoj ekspoziciji. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.
Za razliku od većine malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC aparati su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, zabeleži što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon i Sony aparati u tome danas prednjače, zahvaljujući odličnim Sony senzorima.
Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi bez dodatnih korekcija – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale. Da bismo imali ideju o poziciji novog fotoaparata na tržištu, kao i napretku u odnosu na prethodnika, niže se, uz link ka test snimcima sa EOS-a R, mogu naći i linkovi arhiva sa snimcima Canona 5D Mark IV i Sony-ja α7 III, kao direktnog konkurenta testiranom modelu i jednom od vodećih u ovoj disciplini.
Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:
ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Canon EOS R (ZIP; 176 MB), Canon EOS 5D Mark IV (ZIP; 157 MB), Sony α7 III (ZIP; 79 MB)
Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.
Kao i uvek, počeli smo sa podeksponiranjem od jedne i dve blende. Jedna blenda kraće ekspozicije nema naročit uticaj na konačni snimak, a isto bi se moglo reći i za dve. Bez obzira što sva tri senzora rutinski prolaze ovaj deo testa, mora se primetiti da Sony već sada pokazuje veoma malu, ali uočljivu prednost, nudeći čistiji snimak u tamnijim partijama, gde dva Canon konkurenta pokazuju za mrvu više kolornog šuma. Njega je veoma lako ukloniti konvencionalnim oblicima obrade, jer ne utiče na oštrinu, reprodukciju boja ili detalje.
-3 EV nas dovodi do malo većih međusobnih razlika, sa EOS-om R koji, usled nešto veće osetljivosti, ispoljava čak i nešto slabije rezultate nego 5D Mark IV. Kratkom proverom smo utvrdili da su ta dva senzora ipak jako slična jer, bez obzira da li snimak sa EOS-a R potamnimo do nivoa uzorka sa EOS-a 5D Mark IV ili snimak sa 5D Mark IV posvetlimo na nivo onog sa EOS-a R, to svoje reperkusije ima u gotovo identičnoj količini šuma. Sony, kao što smo već rekli nešto ranije, takođe nije ujednačen po pitanju osetljivosti, ali je i pored toga bolji od Canonovih modela. Čak i kada snimak sa α7 III dosvetlimo kako bismo ga učinili ravnopravnim, razlika je i dalje najmanje 1/2, a reklo bi se i 2/3 EV.
-4 EV je obično trenutak na kojem vršimo presek utisaka, jer je taj stepen podeksponiranosti nešto što je zaista moguće iskusiti u realnosti. Podeksponiranje koje će uslediti posle ovoga, tiče se isključivo teorije i analize maksimalnog dometa senzora. Ono što senzor postigne do -4 EV, obično važi za veoma praktičan učinak.
Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende
Na -4 EV, oba Canona su faktički izjednačena, sa minornim razlikama proisteklim samo zbog različite osetljivosti. Sony je, s druge strane, i dalje predvodnik sa dosta čistim snimcima, koji nude oko 2/3 EV bolji rezultat, a možda čak i neki foton više. Sva tri snimka (a naročito Sony-jev) moguće je očistiti od kolornog šuma gotovo u potpunosti, s tim da je na Sony-ju to moguće učiniti lakše i bez preteranog truda.
Slično se ponavlja i na -5 EV, s tim da histogram EOS-a 5D Mark IV sada već pokazuje znake oštećenja informacija, dok EOS R gravitira na samoj ivici. Sony deluje kao da nema naročitih tegoba sa čak pet blendi manjka svetla, a konačan snimak je čak moguće i dooštriti bez preteranog narušavanja kvaliteta. Sony-jeva dominacija se nastavlja i na -6 EV, s tim da su razlike sve manje i prednost sve tanja. Nada da bi senzor iz α7 III mogao da ugrozi titulu koju je u pogledu dinamičkog raspona pre četiri godine stekao Nikonov D750, naglo je splasnula, jer je prednost u odnosu na ne baš briljantne Canon-ove modele, sada opala na nešto preko 0.5 EV.
Isti odnos ostaje čak i na -7, s tim što sada već ne možemo govoriti o snimcima, već o ostacima snimaka. Oba Canon-a, a na žalost i Sony, u ovom trenutku su već izgubili gro tekstura, narušen im je kolorit, a čak su i čitave tamnije partije ostale trajno „zapušene“. Kataklizma nastupa tek na -8 EV, kada sva tri aparata, svaki sa svojim umetničkim zanosom, snimke učine toliko neprepoznatljivim, da to nekome može delovati kao loše primenjen filter posterizacije u nekoj grafičkoj aplikaciji. Spram njih, Nikon D750 se u ovom trenutku nosio sa izazovom kao sa tek lakšim treningom. Iako nije direktan učesnik ovog nadmetanja, Nikon-ova senka i dalje mrsi konce konkurenciji, čak i kada ona obezbeđuje uslove za to (kao u slučaju Sony-ja).
Idemo dalje… „Pull“ proces je uvek znatno teži zahvat za prosečan digitalni senzor. Po svojoj prirodi, procesori signala više vole pojačanje slabog signala, nego smanjenje prejakog. Tako je i kod senzora, pa je preeksponiranje bitno nezgodnija tehnika, nego što je podeksponiranje. Maksimum kojem izlažemo digitalne senzore je +4EV. Naprosto, iznad toga nema potrebe ići, jer se do sada još nije pojavio senzor koji se može izboriti ni sa celih +3EV, a kamoli 4.
Krećemo sa +1 EV iako bismo, u svetlu činjenice da sva tri aparata nude ISO 50 kao najnižu vrednost, mogli čak i da preskočimo ovaj korak. Kratka konstatacija da se rezultujući snimak ni po čemu ne razliku od referentnog, dovodi nas do +2 EV i na taj način simuliranih ISO 25. Canon EOS 5D Mark IV je uspeo da sačuva najveći deo snimka, sa tek par procenata trajno izgubljenih partija, a EOS R pokazuje jasno bolji rezultat, bez obzira što bi po prirodi stvari trebao prvi da posustane, budući da poseduje najosetljiviji senzor od sva tri modela. U ograničenom broju situacija bi se moglo reći da EOS R ima potencijala za praktično korišćenje simuliranih ISO 32, ako već ne 25. Kako Nikon D850 ISO 32 nudi u aparatu, iskoristili smo predah za kratak uvid u uzorke sa D850. Osećaj nas je prevario. Nismo u pravu – D850 i dalje ima nešto bolju marginu, što mu obezbeđuje bezbednu distancu od pregorelih partija. EOS R je na samoj granici, pa se o ISO 32 ipak ne može govoriti, ali bi ISO 40 bio moguć. Svakako odličan rezultat. Sony smo na trenutak čak i zaboravili, misleći da smo kao uzorak izabrali pogrešan snimak. Međutim, pogrešan je bio samo utisak – α7 III je potvrdila svoj izuzetan potencijal u svetlom delu tonalnog opsega, ne samo prevazišavši EOS R, nego čak i dostignuvši Nikon D850!
Višestruka provera parametara kaže da ne grešimo, pa smo prešli na sledeći korak, +3 EV i softverskih ISO 12. Mala cifra za velika postignuća. Stvari se sada vraćaju na svoje mesto. Nijedan od senzora nije uspeo da očuva snimak od oštećenja u svetlijim partijama, sa Sony-jem kao vlasnikom najboljeg rezultata, EOS-om 5D Mark IV na drugom mestu i EOS-om R na začelju. Interesantno je kako se odnos među senzorima manje-više održava na relaciji EOS 5D Mark IV i α7 III, dok EOS R deluje kao da ne može da nađe svoje mesto. Rezultati su čas lošiji, čas bolji od prethodnika. Čudno.
Stigli smo i do maksimalnog stepena torture u „pull“ tehnici koju primenjujemo. +4 EV i softverskih ISO 6. Nekada su filmovi ove vrednosti bili predmet čežnje ljubitelja dugih ekspozicija i mrzitelja ND filtera visokog intenziteta. Najčešće zbog komplikovane manipulacije i kolornih primesa koje su unosili u fotografije. Kako stvari stoje, ni danas nije drugačije, pa osim što umesto filma imamo senzor, i dalje ćemo za duže ekspozicije i rad pri veoma jakom svetlu (a na malim otvorima blende), morati da se dovijamo raznim filterima. Ovako izgleda snimak na simuliranih ISO 6:
Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende
EOS R bi trebao biti zvezda ovog testa, ali… teško je ne primetiti očigledno - pogled na snimak sa Sony-ja donosi mini-šok. Po svim relevantnim merilima, Sony α7 III se po dinamici u gornjem delu tonalnog opsega približio Nikonu D850. To samo po sebi ne znači mnogo, jer nijedan od dva snimka nije preterano upotrebljiv, ali pokazuje da Sony-jev marljiv rad donosi rezultate. Sada još uvek nemamo mogućnost da iz svetlijih partija izvlačimo dragocene informacije, ali se čini da se stvar pomera sa mrtve tačke i da će besomučno širenje dinamičkog raspona u samo jednu stranu, možda konačno prestati i ubuduće biti bolje balansirano?
EOS R je ovde odradio zadatak korektno. Napredak u odnosu na EOS 5D Mark IV ne postoji, ali realno nije bilo ni za očekivati. Sony α7 III jeste bolji po svemu sudeći i rekli bismo da je ovo teren na kojem bi Canon u bliskoj budućnosti morao da poradi, ako želi da zadrži tržišni udeo. Igranje na renome zarađen u prošlosti i dalje traje, ali neće trajati doveka. Posebno zbog toga su karte (i za Canon) počele da se mešaju, što može izazvati potpuno drugačije uloge u tržišnoj hijerarhiji.
Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a ISO raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju EOS-a R, to je ISO 40000) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa EOS-om R potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 51200 ili 102400, pošto su obe već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 40000, podeksponiranog za 2.3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 204800:
Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 2.3 EV i i naknadnim izvlačenjem i obradi
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 30MP, 12MP, 6MP, 2MP
Na žalost, osim nešto drugačijeg rendera boja (ili bolje rečeno – rendera agresivnog šuma, nastalog u procesu dosvetljavanja), nekih preteranih razlika u odnosu na EOS 5D Mark IV – nema. Kada se ovako podeksponirana fotografija dovede u nominalne okvire, dobija se tonski deformisan, ali ipak donekle upotrebljiv snimak. Nismo sigurni u kojim bi se okvirima ona mogla i praktično iskoristiti, ali konture su tu, nijanse takođe, a jedino što predstavlja problem su pomenute kolorne devijacije, uslovljene agresivnim kolornim šumom, ovaj put pretežno zelenih nijansi.
Canon EOS 5D Mark IV, iako u trenutku premijere nije slovio za šampiona dinamičkog raspona, ipak nam je dao nadu da se u Canon taboru nešto pomera s mrtve tačke. Na žalost, dve godine kasnije, stvar je ostala na istom mestu gde smo je i ostavili. Izgleda da je Canon-ovom menadžerskom timu svaki pozitivan prijem nekog proizvoda, dovoljan stimulans da uspori sa razvojem… ili barem plasiranjem inovacija na tržište. Daleko od toga da će vas dinamički raspon EOS-a R demotivisati u radu, sprečiti da snimite dobru fotografiju ili video, ali ostaje trunka gorčine nakon što uvidite da ste kupili nov proizvod, koji je mnoge elemente preuzeo od već tržišno zrelih proizvoda, jedva promenivši poneki detalj. Ništa novo iz Canon tabora.