Canon EOS R, Test

 

DETALJI, JPEG

Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u svetu aparata sa izmenjivim objektivima. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Ukoliko resursa za obradu manjka, što u kombinaciji sa senzorima visoke rezolucije naročito može biti slučaj, JPEG postaje jedini izbor!

Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo videli da je JPEG iz EOS-a R pristojan, mada i dalje ne briljira kvalitetom da bi se u nekom momentu mogao porediti sa RAW-om. Ipak, ako je JPEG jedino rešenje, dobro je znati koji su dometi aparata kojim se radi.

Iskoristili smo istu scenu, a snimci su nastali u istom momentu kada i RAW:

Snimci u punoj rezoluciji: Canon EOS R, Canon EOS 5D Mark IV, Sony α7 III

JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

 

Canon-ova indolentnost po pitanju JPEG-a možda i najbolje posledice ispoljava na ovom primeru! Ako je EOS R imao nekakvu prednost u detaljima, kada se radi o RAW formatu, ona se bukvalno istopila u slučaju JPEG-a. I ne samo što se istopila, nego je Sony rutinski preuzeo primat, bez obzira što novi aparat pokazuje male, ali ipak vidljive kvalitativne razlike u odnosu na EOS 5D Mark IV. Prosto, ovakve razlike, koje se lakše mogu utvrditi matematički, nego li vizuelno, možda deluju kao napredak u poređenju sa drugim proizvodom istog brenda, ali nisu od preterane koristi prilikom sučeljavanja sa proizvodom čiji projektni tim nije svrstao pitanje JPEG-a u fioku „ostalo“, već je ozbiljno poradio na konkurentnosti sopstvenog modela. Sony α7 III ovde odnosi glatku pobedu po praktično svim parametrima – od detalja, mikrokontrasta i oštrine… sve je mnogo jasnije i bolje na α7 III. Dalji komentar je suvišan.

Uporedićemo još jednom RAW i JPEG, ovaj put u studijskim uslovima:

 

Nije potrebno koristiti mikroskop (zapravo, ni naočare) da biste primetili koliko je RAW superioran. Ako vam se na trenutke učini da razlike nisu toliko drastične, potrebno je da samo malo pažljivije pogledate – JPEG je i dalje suviše mekan, suviše voštanog izgleda, bez finih tekstura i očigledno slabijeg mikrokontrasta. Komparativno gledano, Canon je u ovom trenutku ostao jedini koji nije ozbiljno revidirao pitanje JPEG formata u svojim aparatima, bez obzira što je spisku parametara (i to baš u pogledu oštrenja) dodato još dve zasebne skale. Ukoliko će JPEG iz aparata činiti više od 20% snimaka u radu, od srca preporučujemo da obratite pažnju na potencijal prilagođavanja interne konverzije, jer se njime koliko-toliko može kompenzovati jaz koji postoji između RAW-a i JPEG-a.

U svrhu „brušenja“ krnjeg JPEG-a, Canon nudi opciju internog oštrenja, čiji se parametri mogu prilagoditi u zavisnosti od potreba. Osim samog intenziteta, koji se podešava skalom „sharpness“, u rasponu od 0 do 7 (pri čemu je 0 – isključeno oštrenje, a 3 podrazumevana vrednost), na raspolaganju su i Fineness i Threshold skale, kojima se podešavaju radijus i uticaj na naglašavanje kontura, odnosno pojava nepoželjnih artefakata. Sledeći isečci demonstriraju efekat intenziteta oštrenja:

Canon EOS R se vratio ranijem pravilu da je rast efekta oštrenja linearan. Razlike među susednim vrednostima su male i ujednačene, a jedino se nulta pozicija (isključeno oštenje) izdvaja iz grupe. Ukoliko postoji potreba za preciznijim podešavanjem oštrine JPEG-a, Canon EOS R će pružiti dovoljno, iako se prostim oštrenjem ne može nadomestiti generalno slabiji JPEG za današnje pojmove. Ukoliko na intenzitet oštrenja dodamo i podešavanje radijusa (fineness) ili suzbijanja artefakta (threshold), dobijamo dosta preciznu kontrolu oštrenja. Na sve to, funkcija korekcije difrakcije je dodatni nivo kontrole, koji osim pukog oštrenja, donosi i anuliranje efekta AA filtera. I dalje smo ubeđeni da je fizičko uklanjanje ovog filtera najbolje rešenje, ali se u Canonu očigledno ne slažu.

Podrazumevani nivo (3) oštrenje vrši veoma konzervativno, bez ikakvih tragova koji bi ukazivali na neke negativne efekte. Slično se može reći za nivo 4, dok je nivo 5 otprilike i maksimum koji bismo preporučili. Na šestom podeoku se javljaju nepoželjne konture koje naglašavaju granice između dve susedne površine, a nivo 7 je definitivno previše. Kao i za sve druge zahvate, princip umerenog je u potpunosti primenjiv.