Canon EOS R, Test
ISO TEST, RAW
ISO test već godinama važi za važan deo testiranja svakog novog aparata i senzora u njemu. Mogućnost da se i u lošijim svetlosnim uslovima dobije rezultat pristojnog kvaliteta, predmet je želja fotografa još od nastanka fotografije. Prelaskom sa analognog filma na digitalni senzor, fotoaparati su doneli revoluciju na ovom polju. Ne samo po pitanju manjeg šuma, već i po pitanju lakoće korišćenja, jer digitalni aparat nije uslovljen rolnom filma, već se osetljivost može menjati od snimka do snimka. Na taj način je ISO preko noći postao jedan od najvažnijih parametara, a testiranje performansi jedna od ključnih komparacija među senzorima.
Budući da je nasleđen iz EOS-a 5D Mark IV, senzor EOS-a R je i predviđen za rad u lošim svetlosnim uslovima. Bez obzira što je bazni ISO raspon proširen za 1/3 EV, nismo optimisti u pogledu poboljšanja ISO vrednosti. Srećom, one su i ranije bile više nego dobre, pa kao jedini problem za EOS R ostaje ono što će demonstrirati Sony-jev pulen.
Igrači su isti, a ista je i scena:
Isečci dobijeni konverzijom iz RAW formata, sa isključenim uklanjanjem šuma (s leva na desno: Canon EOS R, Canon EOS 5D Mark IV, Sony α7 III):
Loša vest je da epohalnog napretka u novoj verziji istog senzora – nema. Dobra vest je da u praksi ipak nisu 100% identični. Na žalost, ukoliko je neko očekivao da će EOS R preuzeti primat od 5D Mark IV u Canon taboru, to se nije desilo, jer bi razlike u tom slučaju morale biti jasnije. Do ISO 400, sva tri aparata su gotovo identična, uz Sony koji nudi savršeno čiste uniformne površine. Istina, uz nešto slabiju eksponiranost na istim ISO vrednostima, što ukazuje na nešto slabiju osetljivost senzora, iako ni sam Canon nije poznat kao brend koji naročito drži do standarda u ovom domenu.
Na ISO 1600, dva Canon-a su identična, dok Sony počinje blago da se odvaja, vrlo malom prednošću u pogledu šuma na uniformnim i tamnijim partijama snimka. Na ISO 3200, α7 III beleži prednost od oko 2/3 EV, da bi na 6400 ona porasla za još neki procenat. Isti trend se nastavlja i na ISO 12800, dok na 25600 α7 III svoju prednost zaokružuje na celu jednu blendu. Ipak, izgleda da je kontrola šuma nelinearno raspoređena, pa se prednost od 1 EV gubi na ISO 51200 i vraća se na ranijih 2/3 EV. Istovremeno, ovo je i jedina pozicija na kojoj je EOS R merljivo bolji od EOS-a 5D Mark IV, što govori u prilog tezi da je prošireni bazni raspon ipak ispoljio kakav-takav uticaj na performanse. Sony nastavlja istim intenzitetom i na 102400, dok su EOS R i 5D Mark IV izjednačeni na svojoj maksimalnoj ISO vrednosti.
Da bismo i u praksi proverili ovu tezu, uzeli smo dva snimka nastala na višim ISO vrednostima i uz obradu ih snimili u nekoliko rezolucija, na taj način demonstrirajući i lakoću uklanjanja šuma (što je takođe jedna od karakteristika koju je na običnom neobrađenom RAW-u nemoguće uočiti), kao i efekat interpolacije na njegovu ukupnu količinu:
Canon EF 70-200mm f/2.8L II IS USM USM + EF/EOS R adapter @155mm f/2.8, ISO 6400, (ACR NR): 30MP, 12MP, 6MP, 2MP
Canon EF 70-200mm f/2.8L II IS USM + EF/EOS R adapter @135mm f/2.8, ISO 32000, (ACR NR): 30MP, 12MP, 6MP, 2MP
Svaki u okvirima svojih parametara za date okolnosti, snimci deluju više nego odlično. Kolorit je u normalnim okolnostima lakše balansirati na ISO 6400, a ovde vidimo da EOS R nije imao poteškoća ni kada su ambijentalni uslovi bili više nego izazovni. ISO 32000 je vrednost koja je blizu limita baznog raspona, a ipak je kolorit ostao uzorno očuvan i sa dosta potencijala u obradi. Sve ovo govori u prilog tome da Canon nije pogrešio što je (ako je već morao da bira od ponuđenih) uzeo baš senzor iz EOS-a 5D Mark IV. Tokom poslednjih godina se pokazalo da je taj senzor u potpunosti konkurentan, uprkos blagom zaostatku za direktnim rivalima, jer laboratorijski testovi nisu jedino što se računa, a stvar je, barem što se Canon-a tiče, konačno pomaknuta sa mrtve tačke.