Više od niskih cena
  • 011/407-21-09
  • 065/23-16-580

Canon EOS R, Test

 

TELO

Prvi Canon MILC u full-frame formatu donosi i određeni dizajnerski koncept, koji delimično neguje DSLR ergonomiju na koju smo navikli kada je Canon u pitanju, ali u manjem pakovanju i uz neka rešenja koja su specifična za MILC koncept. Kvalitativno gledano, EOS R u potpunosti poštuje Canon dizajn, kako u pogledu oblika, tako i u pogledu gumene obloge, koja bitno olakšava baratanje aparatom. Ono što donosi blagu strepnju je raspored i obim komandi, koje suviše asociraju na najnižu klasu Canon DSLR-ova.

005_T49_telo_orto.jpg


Već prvi fizički kontakt sa telom ukazuje na činjenicu da je primarni cilj dizajnerskog tima bio održanje uzorne ergonomije rukohvata, koji već godinama predstavlja zaštitni znak ovog proizvođača. Gumena obloga je zadržala kvalitet na koji smo navikli, a nismo previše oduševljeni što je desni bok tek polovično pokriven njome.

I pored nekih karakteristika koje ukazuju na niži rang tela u budućoj EOS R gami modela, gotovo kompletna konstrukcija se oslanja na magnezijumsku leguru, koja čini preko 90% spoljašnje strukture. Ovo je pozitivna stvar, jer se u budućnosti mogu očekivati uglavnom bolji modeli… ili se barem nadamo tome. Plastika je na spoljašnjim delovima kućišta upotrebljena isključivo tamo gde je neophodno.

006_T49_magnezijumsko_telo.jpgMagnezijumsko telo Canona EOS R *

Zaptivenost je u ovoj cenovnoj klasi očekivana, pa nismo iznenađeni što je nudi i EOS R. Naravno, kao i uvek, naglašavamo da zaptivenost fotoaparata retko kad (čitaj: nikada) ima veze sa poimanjem zaptivenosti koja je karakteristična za (recimo) ručne satove. Dok ručni sat ili akcionu kameru smete u potpunosti potopiti u vodu, to za fotoaparate sa izmenjivim objektivima nikako ne važi. Zaptivenost, kao takva, podrazumeva jedino i isključivo određeni stepen otpornosti na atmosferske uslove, koji uključuju slabije ili intenzivnije prskanje vode i tome slično. Da stvar bude još konfuznija, retko koji proizvođač fotoopreme pristaje da navede stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), na osnovu kojeg bismo tačno i precizno mogli znati do kojeg nivoa je zaptivenost stvarno pouzdana.

Kako god, ostaje nam jedino da pogledamo zvaničnu ilustraciju, koja ukazuje na vrstu tehnike zaptivanja koja je upotrebljena na pojedinim spojevima. Osim kritičnih spojeva između plastike i magnezijuma, koji se većinom oslanjaju na preciznu obradu i mali zazor među elementima, namenskih zaptivnih elemenata ima otprilike koliko i na EOS-u 6D Mark II. To znači da zaptivenost jeste solidna, ali da nije na nivou koji nude EOS 5D Mark IV ili EOS-1 Dx (Mark II). Kit objektiv takođe spada u red zaptivenih, ali opet uz napomenu da je zaptivenost garantovana jedino uz prisustvo filtera (nebitno kojeg tipa) na prednjem elementu.

007_T49_zaptivenost.jpgŠematski prikaz zaptivnih tačaka na Canonu EOS R *

Iako je u pitanju MILC model, mehanička zavesica je i dalje prisutna, kao i kod ostalih MILC-eva, a to znači i određeni vek koji ista može da izdrži do zamene. EOS R se po ovom pitanju ne ističe u odnosu na konkurenciju, ali nije ni loš, pa zavesica ima deklarisani vek od 150.000 okidanja. Naravno, treba imati u vidu da deklarisan vek ne znači garanciju, pa su iznenađenja, kao i kod svih drugih aparata, moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom. Pozitivna osobina MILC-eva da ne poseduju mehanizam ogledala, doprinosi njihovoj robusnosti, jer je u pitanju veoma precizan i kompleksan mehanizam, koji unosi efekat trzaja kod DSLR aparata i (uprkos retkim pojavama tog tipa) određen rizik veoma skupih kvarova.

Interesantna stvar u vezi sa zavesicom je i njena sekundarna uloga zaštite senzora prilikom menjanja objektiva. Naime, pošto MILC aparati senzor drže permanentno otkrivenim i samim tim, dostupnim prašini, sviđa nam se to što je Canon upotrebio zavesicu za zaštitu od prašine. Dok god je aparat isključen, zavesica je zatvorena. Kada je uključen, zavesica se otvara. Prosto i efikasno. S obzirom da EOS R ne poseduje ogledalo, ovo zavesicu čini nešto izloženijom mehaničkim oštećenjima, ali kako je senzor ipak mnogo skuplji za zamenu, smatramo da je potencijalna opasnost ovako ipak prihvatljivija.

Bajonet je potpuno nov i nosi oznaku RF. Canon je u prošlosti možda i previše puta pokazao da je sklon promeni bajoneta (a samim tim i sistema) češće nego što treba, ali se ovaj put može reći da je promena opravdana, radi hvatanja u koštac sa novim tehnološkim trendovima i potrebama tržišta.

Pristup konstruisanju novog bajoneta je tema koja zahteva širu analizu, kojom se ovde nećemo detaljno baviti. Tek, pomenućemo par činjenica. EF bajonet, čija je dugoročna sudbina predstavljanjem novog RF-a postala neizvesna (ma šta iz Canon-a govorili), prečnika je 54 milimetara, dok mu je registraciona distanca 44 milimetara. To ga, iz estetskih, ali pre svega funkcionalnih razloga (veći gabariti) čini nepodesnim za prosto prevođenje u MILC klasu. Kako bi rešio taj problem i uz bolne posledice ponovo priču postavio na zdrave osnove, Canon je odlučio da predstavi potpuno novi bajonet. Manji gabariti tela ne podrazumevaju manji prečnik bajoneta, a fizika kaže da je za 35mm senzor neophodno imati i otvor odgovarajuće veličine. Premda je 54mm predimenzionirani prečnik u odnosu na zahtevani minimum, koji je jednak dijagonali senzora, on u teoriji omogućava bezbolnije konstruisanje objektiva velike svetlosne moći, a uz kraću registracionu distancu i koliko-toliko prihvatljive dimenzije istih. S toga ne čudi što je novi bajonet istog prečnika kao i stari, dok je registraciona distanca skraćena na svega 20mm. Ovo je prouzrokovalo optičku inkompatibilnost starih EF objektiva, pa je novi bajonet mehanički i elektronski konstruisan tako da montiranje EF/EF-S objektiva fizički nemoguće, uprkos istom prečniku. Canon je predvideo i jedan novi element na objektivima – dodatni prsten beskonačnog hoda, kojim se mogu kontrolisati parametri po izboru korisnika. Prsten ima mehanički definisane korake, slično kao i kontrolni točkići, a u slučaju da objektiv(e) primarno koristite za video snimanja, Canon nudi i mogućnost uklanjanja segmentne rotacije i implementaciju skroz glatkog hoda. Pozdravljamo ponuđenu mogućnost, ali se pitamo nije li to moglo malo elegantnije - npr. da prosto pomeranje prstena napred/nazad promeni i način njegovog hoda? Ono što nam se u vezi prstena ne sviđa (barem na prvu loptu) je osećaj kašnjenja koji se javlja, ukoliko ga malo brže rotirate, kao i to što je nesretno pozicioniran, barem na trenutnoj ponudi objektiva. Naime, čini nam se da bi, sa ergonomske tačke gledišta, bilo logičnije da je prsten postavljen što bliže bajonetu, nego kao sada, kada se nalazi na vrhu objektiva. Dok su objektivi kratki, to i nije toliki problem, ali kada bude iole dužih, itekako može postati problem. Osim toga, različiti gabariti će verovatno uticati na poziciju ovog prstena, što može uneti nekonzistentnost po pitanju dizajna.

Kako bi maksimalno ublažio potencijalnu štetu koja može nastati zbog nezadovoljstva velike baze postojećih korisnika, Canon je odlučio da istovremeno sa telom, ponudi i čak tri adaptera za prilagođavanje EF objektiva RF bajonetu. Osim običnog adaptera, koji samo povećava distancu starih objektiva od senzora (na 44mm) i obezbeđuje elektronsku vezu sa telom, čineći ih upotrebljivim na novom sistemu, Canon nudi još dva (po našem mišljenju bitno zanimljivija) adaptera. Jedan koji poseduje gorepomenuti dodatni prsten, a koji na taj način postaje dostupan i na EF/EF-S optici, i drugi koji umesto prstena nudi slot za filtere, kojim se na daleko najelegantniji način prevazilazi problem korišćenja specifičnih ND ili CP-L filtera na pojedinim objektivima, bilo da se radi o ultraširokim ili npr. tilt-shift modelima, koji važe za naročito nepodesne za kombinovanje sa filterima. Adapteri su kompatibilni i sa EF-S objektivima, pri čemu se EOS R automatski prebacuje u APS-C režim rada.

Tokom testiranja smo primetili jedan funkcionalni nedostatak, koji nas je naročito iritirao. Naime, Canon EF/EF-S bajonet je konstruisan tako da je nebitno u kojem ćete položaju (od tri moguća) staviti poklopac, nebitno da li se radi o poklopcu aparata ili objektiva. RF ne prati to pravilo, pa se poklopci mogu postaviti samo u jednom položaju – onom koji podrazumeva istovetan položaj markera na poklopcu i telu/objektivu. Koliko god trivijalno zvučalo, ovo u nekim situacijama zaista može biti veoma praktično, jer nije neophodno „nišaniti“ položaj poklopca, što u nekim situacijama može biti zamorno, pa čak i nemoguće. Jedna od takvih situacija je rad noću, zbog čega smo i primetili ovaj nedostatak. Interesantno je, osim toga, da se RF poklopci mogu koristiti na EF objektivima, ali ne i obratno.



SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Po staroj Canon tradiciji, sve dok u ponudi postoji senzor dovoljno aktuelan da se još uvek može iskoristiti i plasirati kroz novi model aparata, to će biti i učinjeno. Činjenica da EOS R koristi derivat senzora koji nam je poznat iz EOS-a 5D Mark IV, utiče na neka pozitivna, ali i neka negativna osećanja. Pozitivna su, bez dileme, to što znamo da je senzor više nego odličan. Negativna se sastoje od samog saznanja da Canon, u periodu od predstavljanja poslednje iteracije 5D pa do danas, nije baš previše radio na polju unapređenja senzorske tehnologije. Osim toga, ovaj korak je proizvođaču nametnuo određeni balast, izazvavši u delu zainteresovane javnosti očekivanja da prvenac novog sistema predstavlja MILC verziju EOS-a 5D Mark IV. I pored sveg entuzijazma, u startu moramo da predočimo da to nipošto nije slučaj, čak i kada bi sam Canon tvrdio da jeste. EOS R, ovakav kakav je, najviše liči na ono što EOS 6D Mark II predstavlja u kategoriji DSLR-ova, a to znači – ulazni model više klase, koji je zamišljen kao odskočna daska za one ekskluzivnije koji će uslediti.

No, vratimo se na senzor. U pitanju je senzor izrađen u CMOS tehnologiji, full-frame (35mm) formata i dimenzija 36 x 24mm, čija je ukupna rezolucija 30.1 MP efektivno (precizno 6720 x 4480 piksela). Full-frame (FF; 35mm) format ukazuje na FOV (Field-Of-View) 1.0, što će reći – bez faktora množenja. To u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon i širinu projekcije baš onakvu kakva je za dati objektiv predviđena. Senzor spada u red modernijih Canon CMOS-ova, budući da je analogno-digitalni konvertor (ADC; Analog-Digital Convertor) integrisan u sam senzor, za razliku od starijeg rešenja koje je podrazumevalo ADC kao izdvojenu komponentu. Ovo je EOS-u 5D Mark IV donelo epitet Canon senzora sa najboljim dinamičkim rasponom, pa s nestrpljenjem čekamo da vidimo može li EOS R da donese još neki procenat poboljšanja na ovom polju.

Canon i dalje nije odlučio da izostavi AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filter ispred senzora, čija je primarna svrha kontrola nepoželjne pojave poznate kao moiré, a koja se javlja zbog prirode RGB matrice Bayer arhitekture, koju većina današnjih senzora i dalje koristi. Ostali proizvođači su se mahom odlučili da AA filter izostave iz većine svojih modela, budući da rast rezolucije delimično potiskuje ispoljavanje moiré-a. Međutim, Canon i dalje igra na sigurno, bez obzira što prisustvo AA filtera utiče na nešto slabiju oštrinu snimaka.

008_T49_senzor.jpgSenzor nasleđen iz EOS-a 5D Mark IV – Canon 35mm Dual-pixel CMOS od 30 MP *

Gornji limit baznog ISO raspona je u odnosu na 5D Mark IV povećan za još trećinu blende, pa se sada kreće od 100 do 40000. Opet neuobičajena vrednost, ali smo na to već navikli poslednjih godina, barem kada je Canon u pitanju. Širi bazni ISO raspon ukazuje na potencijalno bolje ISO performanse, ali ipak bez garancija da je zaista tako. Najzad, u više prethodnih testova smo utvrdili da se ovakva pretpostavka u praksi često pokaže pogrešnom, pa ćemo ovaj put prikočiti sa iznošenjem zaključaka. Proširene ISO vrednosti (dobijene softverski) su i dalje tu, a dostupne su kroz ISO 50 (L), ISO 51200 (H1) i ISO 102400 (ISO H2).

Pomenuti DSLR je slovio i za prvi full-frame senzor koji donosi Dual-pixel tehnologiju, a svoje prirodno okruženje nalazi upravo u EOS-u R. Da podsetimo, radi se o hibridnom rešenju koje kombinuje dva sistema fokusiranja - fazni (PDAF; Phase-Detection-AutoFocus) i kontrastni (CDAF; Contrast-Detection AutoFocus), kako bi postigao i brzinu i tačnost. Većina drugih rešenja prisutnih na tržištu, podrazumeva skup ograničenog broja pravilno raspoređenih faznih fokusnih ćelija, kojima se brzina fokusa dovodi na prihvatljiv nivo. One se ponašaju kao autonomni fazni senzori, koji posao fokusiranja vrše bez potrebe za kontrastnom detekcijom, čija tačnost nikada nije bila upitna, ali sposobnost rada u lošim uslovima i brzina svakako jeste. Da bi to unapredio, Canon je potpuno izostavio namenske fokusne ćelije i zamenio ih Dual-pixel tehnologijom. Dual-pixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama celog senzora. Svaka fotoćelija se sastoji od dve foto-diode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma, ali i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Uprkos stavovima skeptika, ova tehnologija se vremenom ispostavila kao veoma efikasna, pa je sasvim očekivano našla svoje mesto i u novom MILC sistemu.

Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ostale bitne parametre, poput ISO performansi, razlučivosti ili tonalnog opsega, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, foto-diode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, te šalju informaciju procesoru na obradu, a ovaj instrukcije za pogonjenje fokusnog mehanizma do određene pozicije, da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih A/D konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje 60 miliona foto-dioda, skrivenih iza 30 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

009_T49_DualPixel_tech.gifTehnologija iza DualPixel arhitekture Canon senzora *

Sve ovo zahteva ozbiljne procesorske resurse, za šta je zadužen Canon Digic 8. Osim opsluživanja samog senzora, Digic 8 je zadužen i za koordinaciju svih elemenata u procesu nastanka fotografije, ali i video zapisa. Interna obrada, kompresija i upravljanje memorijskim kontrolerom… sve su to zadaci za koje je zadužen centralni procesor, a sada su njegova zaduženja još šira, budući da MILC kao koncept, ne poznaje autonomne sisteme fokusiranja i merenja svetla, kakav je slučaj kod uobičajenog DSLR dizajna. Zato od efikasnosti procesora zavisi i autonomija, o čemu će više reči biti nešto kasnije.

010_T49_digic8.jpgCentralni procesor najnovije generacije – Canon Digic 8 *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva EOS ICS (od Integrated Cleaning System). Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora i AA filter su zaštićeni posebnim anti-statičkim premazom i uzemljeni na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača, a koji inače privlači čestice prašine. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata, kada traje nešto duže. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Kako je u pitanju MILC fotoaparat, autonomni elektronski sistemi su svoje mesto ustupili glavnom senzoru. To važi i za sistem merenja svetla, koji funkcioniše na način poznat sa kompakt aparata. Samim tim što se merenje izvodi pomoću glavnog senzora, podrazumeva se da je u pitanju TTL (Through-The-Lens) tehnika, što znači da je kompletan proces usaglašen sa onim što vidimo kroz objektiv, odnosno tražilo. Merenje se izvodi uzorkovanjem informacija iz ukupno 384 zone (dobijene od mreže koju čini 24 horizontalno i 16 polja vertikalno), a raspon delovanja je od -3 do +20 EV za fotografski režim, odnosno nešto slabijih -1 do +20 EV za video.

Modova merenja ima četiri, po uzoru na ono što smo od Canona navikli u DSLR klasi. Evaluative je podrazumevani mod merenja, koji informacije uzima sa svih AF polja, te ih usrednjava, na taj način obezbeđujući optimalnu dužinu ekspozicije za većinu uobičajenih situacija. Partial merenje uzorak preuzima iz 6.1% površine centralne zone kadra, dok je Center-weighted average definisan težištem na središnjem delu kadra. Spot merenje je takođe tu i bez obzira na naše nade da bi jedan MILC ovog tipa konačno mogao da stavi tačku na decenijske zamerke Canonu, to se ipak nije desilo, pa je ovaj mod merenja fiksiran isključivo na centralnu AF tačku, tj. površinu od 2.7% centralne zone kadra. Veoma je teško razumeti kakvi se razlozi kriju iza ovoga, jer ne postoji nikakvo tehničko opravdanje. Način na koji je spot zona vezana za centralnu AF tačku, može biti iskorišćen i za bilo koju drugu, da je postojala volja. Ovako, Canon ostaje jedini koji svojim korisnicima tera inat i ne želi da omogući jednu tako prostu, a neverovatno korisnu funkciju.

EOS R u svojim specifikacijama ne pominje ništa od „svemirskih“ akronima, poput ISA, iTR i tome slično, jer oslanjanjem na funkcije glavnog senzora, sve navedene analitičke tehnike bivaju integrisane u jednu. Digic 8 procesor je, u kombinaciji sa glavnim senzorom, zadužen i za analizu scene, kontrolu praćenja, prepoznavanja lica, očiju i sličnog. Samim tim, broj elemenata koje je potrebno simultano koordinisati, bitno je manji, a to bi (barem u teoriji) trebalo biti pretočeno i u veću efikasnost. Da li je stvarno tako, otkrićemo u praktičnom delu testa.

Režim okidanja obuhvata pet mogućnosti. Osim klasičnog, pojedinačnog okidanja (Single), aparat nudi sporo rafalno okidanje (Low-speed Continuous), brzo rafalno okidanje (High-speed Continuous), kao i dve varijante odloženog okidanja (sa 2 i 10s odlaganja), pri čemu se obe pozicije koriste i za okidanje daljinskim okidačem. Rafalno okidanje postiže maksimalnu brzinu od 8 fps, ali sa izuzetkom kontinualnog fokusiranja, kada brzina okidanja biva limitirana na 5 fps. Ukoliko je angažovano i automatsko praćenje mete, rafal se usporava na svega 3 fps. Aparat nudi i nekoliko vidova tihog okidanja, prilagođenog za rad u osetljivom ambijentu. Opcija Silent Shutter aktivira potpuno bešumno okidanje, korišćenjem isključivo elektronske zavesice, kada se proces prikupljanja svetlosti započinje i završava isključivo korišćenjem elektronske aktivacije i deaktivacije delova senzora. Zbog načina na koji ova funkcija radi, upotrebljivost je ograničena, pa će fotografisanje veoma brzih scena biti propraćeno značajnom i nepravilnom geometrijskom distorzijom, usled efekta „rolling shuttera“, koji informacije sa senzora očitava liniju po liniju, umesto istovremenog očitavanja celokupne površine senzora (što bi bio tzv. „global shutter“). Osim toga, okidanje elektronskom zavesicom nije moguće prilikom korišćenja bliceva, bracketing funkcije ili kada je aktivna Dual-pixel RAW opcija.

Iako se Silent Shutter opcija okidanja u potpunosti oslanja na elektronsku zavesicu, Canon je odlučio da raspon trajanja ekspozicije čak i u ovom režimu drži na starom limitu od 30" do 1/8000s. Zašto - ne znamo. Možda postoji neki valjani tehnički razlog, ali bi to, ako nas pitate, bio dovoljan motiv da se premijera novog modela (ili da budemo precizniji - novog sistema) odloži još neko vreme. Prosto, smatramo nerazumnim da aparat ima tehničke preduslove da nešto pruži, a da to u praksi ipak nije slučaj.

Osim ovakvog tipa tihog okidanja, EOS R nudi i ono koje nam je poznato sa DSLR Canon modela, a koje je moguće koristiti isključivo kada je Silent Shutter opcija deaktivirana. Opcija nosi naziv Silent LV shooting (ne baš intuitivno, s obzirom da je živi prikaz (LV) praktično i jedini vid funkcionisanja MILC modela), a nudi se u dve varijante. Varijanta 1 okida nešto tiše nego kada je opcija isključena, ali funkcioniše i u rafalu (istina, nešto sporije). Varijanta 2 je još tiša, jer je limitira na samo jedan snimak, koliko god drugo držali okidači pritisnutim. Kuriozitet vezan za opciju utišavanja je u tome što nam se čini da bi intenzitet utišanog okidanja trebao biti uobičajen za ovakav tip aparata, jer kada su sve opcije utišavanja deaktivirane, EOS R emituje izrazito glasan zvuk zavesice, koji nadjačava čak i zvuk zaklapanja ogledala većine aktuelnih DSLR-ova. Cinici bi mogli reći da je pojačan zvuk zavesice implementiran u cilju bezbolnijeg navikavanja ljubitelja DSLR-ova na nove okolnosti. Kako god, zvuči čudno. I veoma glasno. Zapravo, opšti utisak je da je aparat prilikom okidanja glasniji nego neki DSLR-ovi.

Akselerometar je prisutan, poseduje dve ose, pa EOS R nudi standardnu funkciju elektronske libele, kojom se lako kontroliše nivelacija aparata, kako u odnosu na horizontalnu osu, tako i u odnosu na vertikalnu. Više bismo voleli kada bi prikaz u tražilu nudio malo diskretniji grafički prikaz poravnanja, umesto nametljivog kakvo je ranije korišćeno samo u režimu živog prikaza DSLR-ova, jer postojeće rešenje veoma efikasno smeta u procesu kadriranja i fokusiranja, pokrivajući bitne elemente u središtu kadra.



AUTO-FOKUS

Autofokusni sistem, kakav znamo sa Canon DSLR-ova, u novom sistemu više ne postoji. Kao i većina drugih podsistema, zamenjen je uslugama koje pruža glavni senzor, a koje su oličene u Dual-pixel tehnologiji. Baš kao što smo u priči o senzoru već naveli, 30 MP se zapravo sastoji od ukupno 60 miliona ćelija, jer je svaki piksel sastavljen od dva manja, čije se fazne razlike koriste za predikciju smera kretanja fokusne ravni, a kontrastni algoritam kako bi fokusiranje bilo beskompromisno tačno.

Iako je celi senzor obrazovan od udvojenih piksela, ipak se jedan manji deo ne koristi za fokusiranje. U svakom slučaju, EOS R nudi najveću pokrivenost fokusnog polja od svih Canon modela, pa je kadar pokriven 88% horizontalno i 100% vertikalno, kao što se može videti na sledećoj ilustraciji:

011_T49_AF-points_display.jpgPokrivenost fokusnog polja sa ukupno 5655 pozicija (87 x 64 faznih AF ćelija)

Fokusno polje čini mreža od 87 pozicija horizontalno i 64 vertikalno. Ukupan broj tako dostiže neverovatnih 5655 pozicija i 143 zone koje je moguće selektovati! Na žalost, koliko god ovo delovalo impresivno, za sobom vuče i neke negativne implikacije. Najpre, toliki broj pozicija zahteva bolju prilagodljivost načina selekcije. Canon je predvideo da se selekcija pozicija obavlja kursorskim tasterima, umesto namenskim džojstikom, na koji smo navikli u višoj klasi Canon DSLR-ova. Drugi način selekcije je pomoću celog ili jednog dela glavnog ekrana osetljivog na dodir. Ukoliko se odlučite na selekciju pomoću kursorskih tastera (čija funkcija, treba li reći, nije ograničena samo na to, već i na sijaset drugih opcija), morate biti spremni na nedopustivo sporu selekciju, koja će u velikom broju slučajeva dovesti do propuštenih prilika. U želji da impresionira fotografsku javnost, Canon je potpuno prevideo činjenicu da je baratanje hiljadama pozicija praktično nemoguće, a da brzina manipulacije bude koliko-toliko pristojna. Čak i uz akseleraciju kretanja, koja nakon par trenutaka ubrzava promenu aktivne fokusne tačke, cela stvar deluje veoma traljavo. Prelazak na selekciju pomoću glavnog ekrana rešava problem samo donekle – ta tehnika zaista jeste mnogo brža i dostupna je čak i kada se koristi elektronsko tražilo (ekran je aktivan i kada je naizgled isključen, a oko na tražilu). Međutim, čak ni nakon isprobavanja svih varijanti limitiranja aktivne površine ekrana, nismo uspeli da nađemo neki modalitet koji bi barem delimično približio brzinu manipulacije tačkama, onome što omogućava prisustvo namenskog džojstika, kakav poznajemo sa (npr) EOS-a 5D Mark IV. Kontrola tačaka/zona je veoma neprecizna, nedovoljno fluidna i povrh svega – svaki novi dodir (nakon odmicanja prsta) proizvodi blagu konfuziju, jer nikad niste sigurni gde će se tačka pojaviti. Sve u svemu, egzibicije sa tehnikama kontrole parametara smatramo nepotrebnim. Tim pre što Canon poseduje već formirana i dokazana rešenja za tela ovakvog koncepta. Želja da se EOS R učini „sličnim, a različitim“ u odnosu na tekuću EOS liniju, čini se usiljenom i posledicom težnje da se ne ugrozi egzistencija postojećih proizvoda. Reklo bi se – ništa novo iz Canona.

No, vratimo se na sistem auto fokusa. Canon navodi da je AF sistem sposoban da funkcioniše u rasponu ambijentalne svetlosti od čak -6 do +18 EV za foto režim, odnosno od -3 do +18 EV za video. Kada je u pitanju minimalni otvor blende na kojem je AF sistem operativan, on je za celu blendu niži od nekada uobičajenih f/8 za višu klasu aparata i sada dostiže čak f/11! Ovo znači da je sa 2x konverterima moguće koristiti čak i telezumove poput EF 100-400mm f/4-5.6 IS II USM, što ranije nije bilo moguće čak ni pomoću top modela kakav je EOS-1Dx Mark II. Da nije traljave izvedbe selekcije AF pozicija, bili bismo maksimalno impresionirani. Ovako, impresivno jeste, ali uz dozu kiselog osmeha na licu.

Fokusnih modova ima dva i poznati su nam sa Canon DSLR-ova. One-Shot je uobičajeni, pojedinačni mod fokusiranja, gde se izoštravanje vrši jednokratno, nakon pritiska okidača na prvo koleno. AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, gde se fokusiranje vrši dok god je okidač pritisnut, te se korekcija permanentno vrši, radi praćenja pokretne mete.

Ova dva moda se mogu kombinovati sa čak sedam metoda selekcije AF tačaka, od kojih neke korisniku prepuštaju potpunu kontrolu aktivne AF tačke (ili više njih), dok neke koriste algoritme za automatsku selekciju na celom ili limitiranom delu fokusnog polja. Od toga koji je trenutno aktivan fokusni mod, zavisi i ponašanje pojedinačnih metoda.

Prvi na listi je Face+Tracking metod. U pitanju je potpuno automatski metod selekcije, koji u pojedinačnom modu fokusiranja daje prioritet licima u kadru ili očima, ukoliko je tako prethodno podešeno. Inicijalno selektovana lica je moguće menjati pritiskom na komandu za izbor AF tačaka i promenom izabranog pomoću kursorskih tastera na 4-smernoj komandi. Info tasterom se selekcija menja sa lica na oči i obratno. U slučaju da u kadru nema lica, algoritam će funkcionisati kao klasični automatski metod selekcije, gde će prioritet imati objekti najbliži objektivu. U slučaju da se ovaj metod koristi u kombinaciji sa AI-Servo modom, ručno ili automatski izabrana (u zavisnosti od podešavanja) inicijalna meta će biti kontinualno praćena, dok god se nalazi u kadru.

012_T49_AF_face+tracking.gif

Sledeći metod je najsličniji Single-point metodu, poznatom sa Canon DSLR aparata, s tim da se sada zove 1-point AF. Radi se o metodu ručne selekcije AF tačaka, koji isključuje bilo kakvu automatiku. Fokusna tačka se ručno pomera po kadru, a fokusiranje vrši jednokratno ili kontinualno, u zavisnosti od izabranog fokusnog moda. Veličinu AF tačke je moguće menjati u dva nivoa, s tim što moramo naglasiti da je veći od dva nivoa dovoljno veliki za sve eventualne potrebe, dok manji nipošto ne zadovoljava standarde na koje smo navikli sa Single-spot metodom, poznatim sa naprednijih Canon DSLR-ova. Prosto, manja od dve veličine fokusne tačke je suviše velika, da bi obezbedila iole preciznije fokusiranje. Faktografski predstavljeno, može se reći da je manja od dve veličine za oko 30% veća nego standardna veličina tačke u Single-point metodu kod EOS-a 5D Mark IV, dok je razlika u odnosu na Single-spot metod drastična, jer pomenuti DSLR nudi gotovo trostruko manju AF tačku!

Zbog toga će se u kritičnim situacijama često dešavati da niste u mogućnosti da fokusirate veoma malu metu, kakva je recimo neka manja ptica na određenoj udaljenosti. Ili npr. oko neke životinje! Ovo je situacija na koju tim zadužen za ovaj aspekt funkcionisanja aparata očigledno nije dovoljno obratio pažnju, pa se nadamo da će neki budući firmware rešiti ovaj problem. Velika je verovatnoća da vas ovaj nedostatak neće dotaći u praksi, ali oni koji su navikli na standardnu veličinu AF tačke Canon DSLR-ova, neće biti baš preterano oduševljeni ovim detaljem:

013_T49_AF_1-point.gif

Metod proširenog fokusnog polja (Expand AF Area) nam je poznat od ranije, a slično funkcioniše i na EOS-u R. Jedna (u ovom slučaju veća) fokusna tačka, biva potpomognuta sa četiri okolne (manje), koje se staraju o tome da fokus bude zadržan, čak i u slučajevima kada je metu teže pratiti. Pozicija se bira ručno i ostaje aktivna dok god ne bude (opet ručno) promenjena:

014_T49_AF_expand.gif

U slučaju da to ne pomaže, postoji još jedan sličan metod – Expand AF Area: Around, ovaj sa čak osam pomoćnih tačaka, čiji je način funkcionisanja identičan prethodnom. Selekcija se takođe vrši ručno, bez ikakve pomoći od strane aparata:

015_T49_AF_expand-around.gif

Dobro poznati metod zonskog fokusiranja je takođe ponuđen, a njegov način rada je u mnogome sličan klasičnoj automatskoj selekciji, ali ograničenoj na određenu površinu koja pokriva mrežu sačinjenu od 5 x 5 AF tačaka, a koju korisnik sam pozicionira u fokusnom polju:

016_T49_AF_zone.gif

Metod zonskog fokusiranja postoji u još dve podvarijante – jednoj koja zauzima gotovo celu vertikalu i trećinu kadra po horizontali:

017_T49_AF_large-zone-v.gif

I drugu koja je orjentisana horizontalno, te se pravougaonik prostire po gotovo celoj širini i do otprilike jedne trećine ukupne visine kadra:

018_T49_AF_large-zone-h.gif

Polazeći od činjenice da je hibridni fokus apsolutna referenca kada preciznost u pitanju, te da je konzistentnost neupitna zbog koncepcije rada, lako je zaključiti zbog čega EOS R, kao ni većina ostalih MILC-eva, ne poseduje opciju kalibracije fokusa. Mogućnost da nešto pođe naopako u tom smislu, veoma je mala i sasvim je izvesno da njeno prisustvo ne bi imalo preteranog smisla, kao u slučaju DSLR-ova. Naprosto, objektiv sa hibridnim fokusom može da pogreši, ali ne može uvek na isti način, što je osnovni preduslov za postojanje opcije kalibracije.

Canon EOS R poseduje sijaset raznih opcija koje korisniku omogućavaju da detaljno prilagodi ponašanje autofokusa svojim potrebama.

Touch & Drag opcija omogućava da se izbor aktivne pozicije fokusne tačke ili zone vrši pomoću glavnog ekrana osetljivog na dodir, tako što se željena pozicija bira direktno, dodirom unapred definisane zone ekrana. Za ovu svrhu može biti korišćena celokupna površina ekrana ili jedan njen deo po želji korisnika. Osim aktivne površine, može biti definisan i način komandovanja – da li će biti apsolutan, kada se selekcija može izvršiti neposredno na bilo koju poziciju ili relativno, kada efekat dodira zavisi od trenutne pozicije tačke ili zone. Kao što smo pomenuli u delu testa koji se bavio komandama, ovakav sistem kontrole može ponekad biti zgodan, ali je nedovoljno pouzdan i sasvim sigurno će vas u nekom momentu izbaciti iz mentalne ravnoteže. Osećaj gubljenja kontrole je sve što možemo garantovati.

Kao i kod Canon DSLR-ova i EOS R nudi mogućnost odabira aktivnih AF metoda, pri čemu se oni manje omiljeni/nepotrebni, mogu izostaviti sa liste i time rukovanje učiniti efikasnijim i bržim. EOS R nudi i set funkcija kojima se ponašanje kontinualnog fokusa može prilagoditi datoj situaciji. U pitanju su funkcije definisane brzinom praćenja, ubrzanjem/usporenjem, te brzinom promene aktivne AF tačke, s tim da novi aparat ipak ne nudi predefinisane scenarije, na koje su nas navikli modeli poput EOS 5D Mark IV ili 7D Mark II. Ovo tumačimo kao još jedan pokazatelj da je EOS R predstavnik onoga što se može zvati „ulaznim modelom“.

Tu su još i opcije kojima se reguliše aktivna AF tačka/zona u odnosu na orjentaciju aparata, kao i način definisanja inicijalne AF tačke, za metode kod kojih je to primenjivo.

Premda po definiciji ne spada u opcije koje se tiču autofokusa, u grupi pridruženih opcija je i par opcija kojima se prilagođava rad manuelnog fokusiranja. Kako EOS R, zahvaljujući elektronskom tražilu pre svega, značajno olakšava manuelno fokusiranje, obezbeđena je opcija naglašavanja jakog kontrasta (MF peaking), koja vizuelno indikuje poziciju fokusne ravni kada se fokusira ručno. Intenzitet i boju indikatora je moguće menjati, a osim toga, na raspolaganju je i grafičko pomagalo (Focus guide), kojim se pozicija i neophodan smer fokusnog prstena mogu prikazati tako da olakšaju rad. Nismo naročito impresionirani grafičkim rešenjem indikatora Focus guide opcije, jer smatramo da je mogla biti bitno intuitivnija. Kada se jednom naviknete, sasvim je upotrebljiva, ali je to moglo i bolje. S druge strane, obojeno isticanje delova kadra koji su u fokusu, funkcioniše izvrsno i veoma fluidno, što prilično olakšava uočavanje pozicije fokusne ravni.

019_T49_AF_focus-guide.gifFocus Guide u modu manuelnog fokusiranja

Profilisanje EOS-a R, kao tek početnog modela u budućoj gami, uticalo je i na obim podešavanja autofokusnog sistema. Iako je u opcijama ponuđena poznata skala za prilagođavanje načina reakcije kontinualnog fokusa, predefinisani spisak scenarija je izostavljen. Pomalo paradoksalno, čini nam se da su ti profili čak i podesniji za manje iskusne i skromnije korisnike (a samim tim i one koji su ciljna grupa EOS-a R), nego za neku pro klasu. U Canonu očito misle drugačije. Sa spiska opcija vezanih za fokus je nestala i mogućnost kalibracije fokusa (AF micro-adjustment), na koju smo navikli kod nekoliko poslednjih generacija Canon DSLR-ova. Ovo nije iznenađenje, pošto je poznato da (zbog prisustva kontrastne analize) hibridni fokus nikada ne pati od front/back fokusa na način kako se to javlja kod DSLR-ova i faznog fokusa. Samim tim, nema ni potrebe za kalibracijom.



TRAŽILO

Canon EOS R, kao aparat MILC kategorije, poseduje elektronsko tražilo (EVF; od Electronic ViewFinder), koje prenosi ono što vidi glavni senzor, na minijaturni displej unutar okulara. Samim tim, prikaz obuhvata i balans bele, kao i eksponiranost, koja u značajnoj meri predstavlja upravo ono što će senzor zabeležiti nakon okidanja. Kvalitet prikaza možemo opisati kao izuzetan, što je poslednjih par godina uobičajena karakteristika modernih elektronskih tražila. Tražilo pokriva 100% prikaza kadra, faktor uvećanja je 0.76x, dok je minimalna udaljenost sa koje je moguće sagledati čitav kadar (tzv. eyepoint) izvrsnih 23mm, što znači da naočare nisu problematične za nesmetan rad. Minijaturni displej spada u OLED tip, odnosa je stranica 4:3, dijagonale 0.5“ (~13mm) i ukupne rezolucije od 3.690.000 piksela. Visoka rezolucija prikaz čini veoma ugodnim i jasnim, ali utiče i na povećanu potrošnju baterije u odnosu na prikaz na glavnom ekranu. Zbog toga je na raspolaganju senzor primicanja lica, koji će asistirati aparatu u privremenom uključivanju/isključivanju EVF-a, onda kada se ne koristi.

Optički sklop koji stoji između okulara i samog ekrana, omogućava korekciju dioptrije u rasponu od -4 do +2 m-1, što za veliki broj osoba može učiniti mogućim i rad bez naočara.

S obzirom da dele i izvor projekcije i grafička rešenja, prikaz u tražilu i na glavnom ekranu je praktično identičan, kada je obim informacija u pitanju:

020_T49_EVF.gifElektronsko tražilo Canona EOS R

 




KOMANDE I OSTALI DETALJI

Vizuelno, Canon EOS R se ipak dovoljno razlikuje od DSLR modela iste kompanije, da biste ih veoma teško pomešali. Evidentno drugačija linija gornje oplate, proporcije u odnosu na bajonet i bitno svedeniji profil… sve su to karakteristike koje EOS R izdvajaju od ustaljenog dizajna na koji smo navikli u EOS liniji DSLR-ova.

Pogled spreda otkriva i neke detalje. Očekivano, RF bajonet je dominantan, te još jednom uočavamo zavesicu koja skriva glavni senzor i 12 pinova koji služe za komunikaciju sa objektivima. Crveni marker je i dalje pozicioniran na vrh bajoneta, što za sobom povlači i veoma laku montažu objektiva. Sasvim desno je dubok i veoma udoban rukohvat, na čijem se vrhu nalazi dvostepeni okidač, a u prostoru između njega i bajoneta postoji samo dva elementa. Sasvim gore se nalazi LE dioda kojom aparat signalizira odloženo okidanje i asistira autofokusnom sistemu u uslovima lošeg svetla, a nedaleko od njega je i desni kanal internog stereo mikrofona, kojim se snima audio komponenta video zapisa. Dodatne komande, poput DOF-preview-a, na koji smo navikli u DSLR klasi, izostale su sa EOS-a R. Sa desne strane bajoneta, osim oznake modela, imamo još samo levi kanal internog stereo mikrofona i veliki taster kojim se bajonet otključava radi uklanjanja objektiva.

021_T49_front.jpg

Pogled odozgo otkriva prve bitnije razlike u odnosu na raspored elemenata na koji smo navikli u DSLR klasi. Ovo što vidimo najbliže je nekakvom hibridu naprednog kompakta i nekog od ulaznih modela DSLR-ova. Centralno mesto zauzima kućište elektronskog tražila, na čijem se vrhu nalazi ISO-518 kompatibilna papučica blica. Levo od nje je veoma neuobičajen rotacioni prekidač za uključivanje/isključivanje aparata, na koji se nismo navikli tokom celog perioda testiranja. Jednostavno, smatramo da je ranije rešenje, u vidu polugice, bilo daleko bolje, te dalji komentar nije potreban. Isto tako, prevelik prostor koji novo rešenje bespotrebno zauzima, moglo je biti iskorišćeno za neku dodatnu direktnu komandu.

022_T49_top.jpg

Prostor sa desne strane papučice blica, bitno je živopisniji. Najupadljiviji među elementima je statusni displej, koji je zasnovan na monohromatskom, dot-matrix LCD-u rezolucije 128 x 128 piksela, koji nudi tamnu pozadinu sa svelim ispisom, uz pozadinsko osvetljenje koje daje inverzni prikaz i dobija se produženim držanjem komande koja se nalazi gotovo priljubljena uz sam statusni displej. Veoma slično rešenju koje smo videli na nekim Fuji modelima. Kratak pritisak na ovu komandu menja prikaz i nudi drugi set parametara. Osim toga, prikaz se razlikuje u zavisnosti od izabranog moda, ali i režima rada, pa će video mod nuditi potpuno drugačiji prikaz, kao što se može videti i na ilustraciji:

023_T49_statusni.gifStatusni displej

Malo dalje, blizu pozicije na koju naleže palac desne ruke, nalazi se zadnji kontrolni točkić. Upućeni u Canon EOS sistem će lako primetiti nedoslednost i konstatovati da je ovo prvi Canon kojem se zadnji kontrolni točkić nalazi na ovoj poziciji. Vidljiv je i sa gornje strane, iako je pristup prstom moguć samo za zadnje. U njegovom središtu se nalazi Mode komanda kojom se, u kombinaciji sa kontrolnim točkićem, vrši izbor trenutno aktivnog foto ili video moda. Modova ima sedam i većina nam je poznata sa Canon DSLR-ova, a kako aparat ne poseduje klasični mehanički selektor na koje smo navikli kod Canon DSLR-ova, izbor modova je neophodno vršiti pomoću glavnog ili statusnog displeja. Tu je potpuno automatski mod, koji korisniku dopušta veoma ograničen uticaj na parametre, zatim pet kreativnih modova (manuelni; prioritet blende; prioritet zavesice; programirani-auto i bulb), kao i jedan novi, označen sa Fv, što je oznaka za Flexible-priority AE. U ovom modu, koji bez sumnje spada u red kreativnih, jer dopušta mnogo više od početničkih scenskih modova i direktno utiče na osnovne parametre, moguće je kontrolisati sva tri osnovna parametra (ISO, otvor blende i ekspoziciju), ručno ili automatski, te ih kombinovati sa kompenzacijom. Faktički, Fv kombinuje osnovna četiri kreativna moda (M; Av; Tv i P) – u zavisnosti od toga koji ćete parametar fiksirati, a koji prepustiti automatici. Ukoliko su i ekspozicija i otvor blende postavljeni na auto, aparat se ponaša kao i P modu, s tim da ISO komanda može biti setovana po želji (manuelno ili Auto), a kompenzacija je dostupna. Isto tako, ukoliko ekspoziciju postavite na ručno biranje, a otvor blende na auto, dobijate prioritet zavesice (Tv mod). Obrnut slučaj proizvodi mod prioriteta blende (Av), dok oba parametra na manuelnoj poziciji čine potpuno manuelni mod (M). Kompenzacija i ISO vrednost su u svakoj varijanti dostupni za promenu, a ukoliko bilo koji od parametara odstupa od optimalne vrednosti, aparat će to signalizirati treperenjem odgovarajućeg polja na ekranu ili u tražilu. Veoma zanimljiv mod, koji dosta podseća na način kontrole parametara kod Fuji MILC-eva.

Idemo dalje… Nedaleko od Mode tastera su i komande za početak/kraj snimanja video zapisa, kao i Lock taster, kojim se vrši blokada pojedinih komandi, koje je pojedinačno moguće izabrati u podešavanjima. Još dalje ka vrhu rukohvata je prednji kontrolni točkić, kojim se kontrolišu primarni parametri, ali i ostale funkcije u zavisnosti od trenutnog statusa. Na vrhu rukohvata je dvostepeni okidač, čije prvo koleno aktivira sistem autofokusa i merenje svetla, dok se na drugom vrši konačno okidanje. Nedaleko od okidača je M.Fn komanda, koja spada u red programabilnih, a inicijalno služi za brzu promenu najvažnijih funkcija. Svakim pritiskom se aktivne opcije ciklično smenjuju, da bi se u kombinaciji sa kontrolnim točkićima, njihova podešavanja mogla menjati. Pogled odozgo otkriva još jednu dizajnersku promenu – alke u koje se umeće rameni kaiš, bolje su uklopljene u korpus tela, zbog čega su još diskretnije i manje nametljive.

024_T49_back.jpg

Zadnja strana većim delom podseća na ulazne modele APS-C DSLR-ova ovog proizvođača, uz pojedine elemente koji otkrivaju da se radi o sasvim novom proizvodu. Dominantnu poziciju, kao i uvek, zauzima obrtni displej, a iznad njega elektronsko tražilo sa senzorom primicanja lica. Na levom boku gumene obloge je točkić za korekciju dioptrije tražila. Desno od tražila se nalazi komanda kakvu do sada nismo imali prilike da koristimo, a Canon ju je nazvao Multi-function bar. Radi se o minijaturnom panelu osetljivom na dodir, koji poznaje dve zone (levo-desno) i više različitih efekata koje je moguće proizvesti. Canon je izabrao da ova komanda inicijalno nema dodeljenu ulogu, a lista mogućih funkcija, iako ne beskonačna, ipak je zadovoljavajuća. Između ostalog, komanda se može podesiti tako da služi za promenu ISO vrednosti, balansa bele, izbor metoda autofokusa ili uvećanje/umanjenje prikaza. Skoro svega onoga što nije obezbeđeno kroz direktne komande na telu. Takođe, istovremeni pritisak na obe strane komande može proizvesti neku treću akciju. Letimičnom, a kasnije i detaljnijom probom, utvrdili smo i očigledne razloge zbog kojih ova komanda nema podrazumevanu ulogu – situacije u kojima nam se dešavalo da potpuno nehotice promenimo bitne parametre, te da to utvrdimo tek nešto kasnije, ponavljale su se iz dana u dan. Problem se krije u tome što dodir ove komande ne proizvodi gotovo nikakav povratni efekat – ukoliko status promene nije jasno vidljiv u tražilu, veoma je teško uočiti šta se događa, jer dodir, duži ili kraći, ne proizvodi čak ni zvuk niskog intenziteta ili barem nekakav „klik“. Tako smo sa novom, naizgled interesantnom komandom, prestali da se družimo mnogo ranije nego što smo očekivali. Dalje testiranje joj je pronašlo adekvatnu ulogu – u video modu, a posebno u situacijama koje podrazumevaju rad sa stativa i/ili monitoring putem glavnog ekrana, nehotična aktivacija je svedena na minimum, tako da i nova komanda dobija drugi sjaj. Promena opcija/parametara je potpuno nečujna, a od rada putem ekrana se razlikuje po tome što je reakcija trenutna i barem neki parametri mogu biti direktno promenjeni.

Sasvim desno, u gornjem uglu tela, nalazi se tri tastera. AF-ON služi za nezavisnu akciju fokusiranja i spada u programabilne tastere. Odmah do njega je AE-Lock komanda, kojom se zaključava ranije izmerena ekspozicija, a ispod nje se nalazi komanda kojom se poziva režim promene aktivne AF tačke ili zone. Istim tasterom se vrši i zumiranje prikaza u modu manuelnog fokusiranja.

Desno od glavnog ekrana je još nekoliko komandi. Dominantno mesto zauzima 4-smerna komanda, čija se funkcija može menjati prema potrebama, a u njenom središtu se nalazi Q/Set komanda. Udvojene komande nisu nešto što je strano Canon korisnicima, ali jeste im strano kada se udvajaju komande koje prosto moraju imati svoju izdvojenu poziciju. Q komanda služi za pozivanje Quick Control Screen-a, interaktivne promene parametara putem glavnog ekrana ili prelazak u režim kontrole dodirom, dok se Set koristi za potvrdu izabranih promena, nezavisno od trenutnog statusa aparata. Sve i ne bi bilo toliko nelogično, da se 4-smerna komanda u većini slučajeva neće koristiti kao jedina varijanta kontrole aktivnih AF tačaka/zona! Naime, usled nedostatka namenskog džojstika, koji smatramo neophodnom komandom za sve kompleksne AF sisteme, korisnici će biti prinuđeni da promenu tačaka vrše ili dodirom, putem glavnog ekrana ili upravo pomoću ovih kursorskih tastera, čije se uloge u zavisnosti od trenutnog režima rada, već i previše prepliću! Istovremeno, Q/Set komanda će prirodno biti reprogramirana tako da resetuje AF tačku/zonu na centralnu poziciju, kako je i logično. U tom slučaju, korisnik jednostavno gubi mogućnost pozivanja Quick Control Screen-a i, samim tim i mnogih drugih podešavanja! Da sve bude još gore, čak ni neke komande koje svoje mesto imaju i na najjeftinijim Canon DSLR-ovima (pa čak i kompaktima), nemaju svoje namenske tastere na EOS-u R! U takve komande spadaju ISO i WB! Takođe i režim okidanja! Nije prvi put da neki Canon ne poseduje direktnu kontrolu balansa bele (WB), ali jeste prvi put da je to slučaj i sa ISO vrednošću i režimom okidanja! Reprogramiranjem uloga pojedinih komandi, moguće je nadomestiti nedostatak nekih drugih, ali uvek po manju ili veću cenu. Prosto, direktnih komandi je premalo i svaki pokušaj prilagođavanja svojevrstan je izazov.

Iznad ovog skupa tastera se nalazi Info komanda, čija je uloga višestruka. Na DSLR-ovima služi za ciklično menjanje prikaza na glavnom displeju, dok na EOS-u R ima malo širi spektar zaduženja, jer se njime menja i veličina AF tačke u 1-point AF metodu fokusiranja, vrši promena težišta automatskog fokusa sa očiju na lica i obratno itd. Ispod kursorskih tasta je još par elemenata. Tu je LE dioda, koja indikuje razne operacije koje aparat vrši na relaciji sa memorijskom karticom, kao što je čitanje ili upisivanje, a ispod su tasteri za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje postojećih.



MEMORIJA

Canon EOS R se može pohvaliti samo jednim memorijskim slotom, što je od strane javnosti dočekano na nož čak i pre zvaničnog predstavljanja. S jedne strane, tačno je da većina prosečnih korisnika nikada neće imati stvarnih potreba za dva memorijska slota. S druge strane, nepobitna je činjenica da dodatni slot zaista učestvuje simbolično u ukupnoj ceni, te da bi njegovo prisustvo jednom delu skromnijih profesionalaca ipak dalo više poleta za eventualno usvajanje novog sistema.

Kako god, EOS R nudi memorijski slot zasnovan na Secure Digital (SD) standardu, a njegov se odeljak nalazi na dobro poznatom mestu, na desnom boku aparata, ispod plastičnog poklopca. Podrška obuhvata većinu varijacija, poput SDHC ili SDXC, a podržani su i svi brzinski indeksi, danas dostupni na tržištu. Podržane su UHS-II kartice svih klasa, ali je podrška izostala za Eye-Fi kartice. Koliko god čudno zvučalo, realnih potreba za takvom podrškom i nema, budući da EOS R poseduje Wi-Fi i Bluetooth module, kojima se ostvaruje i funkcija bežičnog prenosa snimaka, ali i mnoge druge, koje Eye-Fi standard ne nudi.

025_T49_memorija.jpgOdeljak i SD memorijskog slota

Memorijska zahtevnost najnovijeg Canona je veoma bliska onome što smo svojevremeno videli kod EOS-a 5D Mark IV, što je i prirodno za očekivati, budući da dele senzor iste rezolucije i veoma sličnih karakteristika. S obzirom da EOS R raspolaže sa nizom različitih kombinacija formata upisa i još nekih parametara, obim pojedinačnih snimaka može značajno da varira.

Tako na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: oko 255 RAW, 140 Dual-pixel RAW, 460 C-RAW, 280 Dual-pixel C-RAW, 950 JPEG, 200 RAW+JPEG snimaka kombinovano ili 300 C-RAW+JPEG kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + JPEG Large/Fine). Ukoliko se u kombinovanom upisu koriste Dual-pixel RAW i JPEG, kapacitet dodatno opada, pa se na istu karticu može upisati svega oko 120 Dual-pixel RAW + JPEG snimaka kombinovano, odnosno 220, ukoliko se uz JPEG angažuje Dual-pixel C-RAW, tj. kompresovani lossless RAW.

Kao i uvek, video zapis je nešto potpuno drugačije, pa se samim tim primenjuje i drugačija tehnika merenja. Ukoliko poželite da snimite video zapis maksimalnog mogućeg kvaliteta koji EOS R nudi, a to bi bila 4K rezolucija u ALL-I kompresiji, brzinom od 30fps i protokom od 480Mbps, na istu 8GB karticu možete smestiti svega 2 minuta materijala! IPB kompresija će doneti četvorostruko više, ali je jasno da ni 8 minuta ne deluje preterano impresivno, pa je za iole ozbiljan rad neophodno nabaviti karticu kapaciteta barem 32 GB. Kombinovanjem rezolucija, brzina i stepena kompresije, dužina snimka se može razvući na gotovo sat i pô vremena.

Uslov svih uslova, kada se o video zapisu radi, je brzinski indeks kartice. Preporučljivo je da on bude što je moguće viši, a nikako manji od klase 4, jer je to apsolutni minimum koji aparat zahteva za najniži kvalitet. Ukoliko postoji potreba za većim brzinama snimanja (više frejmova u sekundi), boljim kvalitetom ili rezolucijom, budite spremni da investirate u veoma brze kartice UHS-II grupe i brzinske klase 3. SD i SDHC kartice će biti formatirane u FAT32, dok će SDXC biti formatirane u exFAT standardu, čime se prevazilazi i 4 GB limit po fajlu, bitan u video modu.



BATERIJA

Baterija nam je poznata od ranije, a nosi oznaku LP-E6N. Kao i uvek, nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. U pitanju je Li-Ion baterija radnog napona 7.2V i mase 80 grama. Kapacitet iznosi solidno visokih 1865mAh, a baterija spada u red „pametnih“, što znači da je opremljena memorijom i kontrolerskim čipom koji omogućava da ista bude prepoznata od strane aparata, kao i da se vodi evidencija o njenom stanju, broju upotrebljenih ciklusa itd. Punjač koji stiže uz aparat je takođe dobro poznat. Nosi oznaku LC-E6, uz sufiks E, ukoliko se (kao u našem slučaju) radi o varijanti koja se na mrežu priključuje pomoću dodatnog naponskog kabla. Osim standardnim punjačem, baterija novog aparata se može puniti i putem USB konektora, ali uz dodatak koji se zasebno dokupljuje i nosi oznaku PD-E1.

026_T49_baterija.jpgLC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima gravitira oko cifre od 370 snimaka. U praksi, autonomija varira u zavisnosti od načina korišćenja. Ukoliko aparat pretežno koristite posredstvom elektronskog tražila, koje važi za većeg konzumenta energije, potpuno puna LP-E6N baterija će vam obezbediti između 350 i 430 snimaka. Pretežnije korišćenje glavnog ekrana donosi nekoliko desetina snimaka bolji rezultat, a dodatna ušteda se može ostvariti korišćenjem Eco režima, koji forsira prikaz u tražilu sa nižim brojem frejmova, a samim tim i manjom potrošnjom. U tom slučaju možete očekivati oko 550 snimaka. Uzdržanim korišćenjem režima pregleda snimaka, može se obezbediti i više snimaka sa jednom baterijom, ali je za nesputan rad preporučljiva nabavka namenskog baterijskog gripa oznake BG-E22.



KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod tri gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. S leve strane, izdvojen sasvim gore, nalazi se E3 konektor za povezivanje daljinskog okidača. Ispod njega je poklopac za audio komponentu – gornji predstavlja 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, a donji 3.5mm stereo izlaz za slušalice, kojima se vrši monitoring snimljenog zvuka u realnom vremenu. Desno je gumeni poklopac sa još dva konektora. Gornji je USB 3.1 tip C, kojim se aparat povezuje sa računarom i daljinski kontroliše pomoću EOS Utility aplikacije, puni baterija ili prenose snimci na računar. Ispod ovog konektora je mini-HDMI tipa C, kojim se slika sa aparata može slati na televizor, monitor ili eksterni uređaj za snimanje.

027_T49_konektori.gifKonektori: levo gore – E3 remote; dole levo – 3.5mm stereo mikronfonski ulaz i 3.5mm stereo audio izlaz;
desno –mikro USB 3.1 (tip C) i mini HDMI




DISPLEJ

Glavni displej spada u obrtne, pri čemu se rotacija može izvesti u punih 180° vertikalno i isto toliko horizontalno. Na taj način se postiže maksimalna fleksibilnost, bez obzira na ugao posmatranja, što naročito pogoduje snimanju video zapisa bez dodatne opreme u vidu eksternih displeja. Ekran je zasnovan na standardnoj RGB matrici, dijagonale je 3.15“ (8cm) i odnosa stranica 3:2. Njegova rezolucija je 2.100.000 piksela, a ugao vidljivosti približno 170°. Osvetljenost se reguliše ručno, a reprodukcija boja deluje veoma dobro balansirano, na šta smo i navikli kod Canon fotoaparata. U slučaju da ipak preferirate hladnije ili toplije tonove prikaza, opcija Display Color Tone će vam omogućiti bazičnu korekciju istih.

028_T49_display.jpg

Ekran je osetljiv na dodir, a upotrebljena je danas aktuelna tehnika kapacitivne osetljivosti, gde je i letimičan dodir dovoljan za valjanu reakciju. Osetljivost na dodir kod EOS-a R ima višestruku ulogu, a najčešće će biti korišćen za brzu i nečujnu promenu parametara, za šta se koristi dobro poznati Quick Control Screen, koji nam je poznat sa ranijih Canon modela. Quick Control Screen znatno olakšava baratanje osnovnim parametrima i funkcijama, kada je aparat na stativu:

029_T49_Quick-Control-Screen.gifPrikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

Parametri mogu biti menjani i kada je na ekranu aktivan živi prikaz (LV; od Live-View), tako da se i njihov uticaj može videti u realnom vremenu. Parametri su zaštićeni od nehotične promene, pa se za aktivaciju promene mora dodirnuti polje označeno sa “Q”, u gornjem desnom uglu ili istoimeni taster na samom telu. Takođe, i sama funkcija osetljivosti na dodir može biti isključena, pritiskom na komandu u donjem levom uglu ekrana ili kroz sistem menija. Osetljivost na dodir je takođe moguće privremeno blokirati i Lock komandom, ukoliko je stavljena na listu funkcija koja je obuhvaćena zaključavanjem.

030_T49_touchscreen.gif

Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta, ali je dostupnost ograničena samo na fotografski režim:

031_T49_LV_Zoom.gifUvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, kao i pomoćnom mrežom za kadriranje, u više varijanti. Tu je i grafički prikaz elektronske libele. Prikaz je praktično u potpunosti prekopiran iz elektronskog tražila:

032_T49_LV_Info.gifPrikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti. U slučaju korišćenja E-TTL(II) kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i onda kada parametri nisu odgovarajući za dat ambijent, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Ipak jedan nedostatak je prisutan ukoliko se aparat koristi sa bežičnim okidačima nezavisnog proizvođača, jer će prikaz forsirati balans bele koji ručno namestite, pri čemu u radu sa blicevima on mora biti forsiran na „flash“ poziciju. Flash pozicija će, posledično, prikaz učiniti izrazito toplim, jer je ambijentalno svetlo često blisko temperaturi od 2500-3200 Kelvina, dok blic funkcioniše na bitno višoj vrednosti. Opcija kojom bi WB prikaza i WB vezan za samu fotografiju mogao biti drugačiji (kao što to recimo nudi Fujifilm na nekim modelima), prosto je neophodna, ali nije uvrštena u postojeću verziju softvera. Forsiranje TTL komunikacije donekle može imati smisla kada je upravljanje parametrima blica u pitanju, ali mislimo da bi Canon konačno mogao da omogući korisnicima rad sa ozbiljnom studijskom rasvetom, koja svakako ne može biti konkurencija OEM proizvodima, jer Canon takav tip rasvete i ne nudi.



VIDEO

Zlobnici bi rekli da je Canon dosledan samo u svojoj nameri da bude nedosledan. I to se, barem kad je video segment većine novih modela u pitanju, definitivno može staviti na listu istinitih primedbi. Par stvari biva unapređeno, a neke degradirane. Kritike se samo delimično usvajaju, što na kraju dovodi do još većeg nezadovoljstva.

Kada su u pitanju tehničke karakteristike video zapisa, Canon EOS R (uzgred, negde smo čuli da „R“ dolazi od „revolution“; možete se kladiti da ničeg revolucionarnog nema u ovom videu) prati okvire koje je zacrtao EOS 5D Mark IV, uz neka sitna poboljšanja, ali i pogoršanja mogućnosti. Ovo je i razlog za prilično loš inicijalni prijem novog MILC-a u javnosti zainteresovanoj za video mod, da je na trenutke delovalo da bi Canon trebao da rasformira ideju novog sistema i pre nego što je prodao prvi primerak. I najzad, kada obratite pažnju na specifikacije, shvatite da se na spisku promena može naći zaista malo onoga što bi nekog nateralo da za video potrebe uzme baš EOS R.

Video zapis se enkoduje u AVCHD/MPEG-4 (H.264), varijabilnim bitrate-om od 12 do 480 Mbps i pakuje u MP4 kontejner. Dostupno je dva tipa kompresije: ALL-I i IPB. Nema više MotionJPEG-a u MOV kontejneru, koji kod EOS-a 5D Mark IV nije naročito dobro primljen, uprkos svojoj superiornosti po pitanju kvaliteta, jer naplata dolazi u vidu neutoljive žeđi za terabajtima prostora. Ipak, mišljenja smo da ga nije trebalo ukidati, već samo ponuditi pored standardnih oblika kompresije. Ili/ili nastavlja da bude poslovna logika. Sada su na raspolaganju ALL-I i IPB kompresije, uz IPB Light za neke kombinacije rezolucije i brzina.

Interframe (IPB) kompresija radi tako što vrši predikciju nedostajućih frejmova, kako na osnovu prethodnog, tako i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija precizna komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. Canon EOS R nudi i podvarijantu IPB-Light koja je, uz protok od svega 12 Mbps, još manje zahtevna i dostupna je u pojedinim brzinama fullHD (1080p) rezolucije.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici. Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći (grubo, oko 3 puta u odnosu na IPB kompresiju), ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu. Kombinatorika koja odlučuje koji format može sa kojom rezolucijom i stepenom kompresije, definitivno prevazilazi okvire testa i za detalje vas moramo uputiti na zvanično uputstvo koje stiže uz aparat.

Na raspolaganju su svega tri rezolucije. UHD 4K video zapis je prvi hladan tuš. Ako se ista stavka kod 5D Mark IV provukla kao gruba omaška, onda ovde nema nikakvih sumnji da je u pitanju namera i to ona koja gornji segment video ponude (Cinema EOS) čuva od potencijalnog desetkovanja prodaje. 4K video zapis sada nije dostupan u proširenoj, DCI (tzv. Cinema 4K) rezoluciji (4096 x 2160p), već samo u UHD 4K (3840 x 2160p), ali je zato užasni 1.76x krop i dalje tu, što će reći – niti full-frame, niti APS-C format, već nešto još manje! U praksi, ovo znači da ako želite da postignete širok ugao, osuđeni ste na rad sa APS-C objektivima koji će većim delom uspeti da kompenzuju problem širokog ugla. Ako ništa drugo, sada je to barem moguće, uz EF adapter. 4K se (u rezoluciji 3840 x 2160, progresivno) može snimati u 23.98, 24, 25 i 29.97 fps. Dakle, nema više DCI 4K rezolucije, protokom koji ide od 120 do čak 480 Mbps, zavisno od toga kojom se brzinom snima i koja se kompresija koristi.

1080p (1920 x 1080, progresivno; fullHD) rezolucija je dostupna brzinama od 23.98, 24, 25, 29.97 i 59.94 fps, uz fusnotu koja kaže da se u 59.94 fps ne može snimati u APS-C formatu. To samo po sebi nije toliki problem, koliko postaje problem ako znamo da je 4K sa ultra širokim objektivom moguće dobiti jedino u APS-C modu. Protok koji se pri tome ostvaruje ide od 12 do 180 Mbps.

Poslednja, HD rezolucija, 720p (1280 x 720, progresivno), dostupna je u rasponu brzina od 25, 29.97, 50 i 59.94 fps, a protok se kreće od 13, pa do 80 Mbps. Najniža rezolucija je ponuđena i u posebnom, high-speed režimu, kada se snima brzinom od 100 ili 119.9 fps i protokom od 160 Mbps, radi kasnije reprodukcije koja je od 2 do 5 puta sporija (tzv. „slow-motion“).

Kolorni prostor je limitiran na 8-bitni (4:2:0) za sve rezolucije i interno snimanje na karticu ili 10-bitno (4:2:2) za HDMI izlaz. Dakle, ipak nije sve kao i kod 5D Mark IV, jer su neke stavke očigledno unapređene. Ukoliko se putem HDMI izlaza vrši snimanje, dozvoljena je samo 4K rezolucija. Osim toga, ovaj put je implementiran i Canon Log, logaritamski kolorni profil, čiji je zadatak da obezbedi širi dinamički raspon uz manju saturaciju i time pruži bitno više prostora za naknadnu obradu materijala, a dostupan je kako za interno, tako i za eksterno snimanje.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, fajlovima ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32, standard fajl sistema koji se koristi na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ali, kao što smo u sekciji vezanoj za memoriju već napomenuli, ukoliko je kartica SDXC standarda, biće formatirana kao exFAT, čime se prevazilazi i taj limit. Limit vezan za trajanje jednog video snimka je nepromenjen, bez obzira na fajl sistem. I dalje je maksimum koji aparat u jednom snimku može da zabeleži – 30 minuta, zbog propisa koji u određenim delovima sveta uređaje sposobne da snime više od pola sata video materijala tretiraju kao kamkordere, a time ih svrstavaju i u drugu carinsku kategoriju. Niži limit od 7 i pô minuta postoji samo za highspeed zapise.

033_T49_telo2.jpg

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima aparat generalno raspolaže. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od 1/25 do 1/8000, zavisno od izabranog formata. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ukoliko se snimanje vrši RF objektivima, njen otvor je moguće setovati i u koracima od 1/8, radi preciznije kontrole svetla. Manjih ograničenja ima u pogledu ISO vrednosti, čiji raspoloživi raspon zavisi i od izabrane rezolucije. Tako se u 4K rezoluciji raspon automatski može birati između 100-12800, a ručno do maksimalnih 102400, dok se u dve niže rezolucije AutoISO može kretati do 25600. AutoISO raspon se zasebno podešava za video mod. Drugih ograničenja nema.

Zvuk se snima 16-bitno, 48KHz, u stereo tehnici, nezavisno da li se koristi interni ili eksterni mikrofon. Zapisuje se nekompresovano, u Linear PCM formatu za ALL-I, odnosno AAC kompresovano, ukoliko se koristi IBP. Ulazni signal je moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Uz dosta kontrolisane zvukove unutar tela i objektiva, interni mikrofon može poslužiti svrsi, ali je za sva ozbiljnija snimanja ipak preporučljiva nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. EOS R poseduje i 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu audio zapisa u realnom vremenu.

Par većih zamerki, izuzimajući kropovani 4K video, koji je zamerka za sebe, tiču se nekih funkcionalnih nedostataka. Stabilizaciju senzora mnogi navode odmah nakon 4K videa, mada mi smatramo da je istina negde u sredini. Stabilizacija u telu jeste izuzetno korisna, ali se ne može reći da optička stabilizacija nije dobro rešenje. Svakako da bi stabilisan senzor olakšao rad sa manuelnim i veoma starim objektivima… generalno sa svom optikom koja ne poseduje sopstveni modul optičke stabilizacije, ali kako je ovo aparat koji teži da zadovolji i fotografe i videografe, donekle imamo razumevanja za ovaj nedostatak. Opet, lako je na trenutak zaboraviti šta podrazumeva ozbiljan video zapis. Ukoliko stabilizacije nema, tu onda dolaze razni rigovi, gimbali i tome slične sprave, koje služe da kompenzuju podrhtavanje izazvane hodanjem ili čak trčanjem. Sve to može da funkcioniše i bez stabilizacije, ali bi svakako bolje funkcionisalo uz nju. Osim toga, dodatna oprema u svrhu umanjenja podrhtavanja nije uvek praktična. Ne može se u svakoj situaciji baratati njome, a tu bi onda stabilisani senzor mogao biti od velike koristi. Canon je odlučan u tvrdnjama da stabilizacija senzora nije u planu i time je stavljena tačka. Ne bi bilo prvi put da pogaze svoju reč, ali to sasvim sigurno ne bi značilo nikakvu promenu u pogledu EOS-a R. On je nema i to je to. Istina, u opcijama je ponuđena stavka Movie IS, koja nudi standardni i Enhanced režim, a funkcioniše tako što efektivni kadar smanjuje za neki procenat, te vrši digitalno pomeranje u dve ose, kako bi na osnovu očitavanja sa akselerometra, kompenzovala podrhtavanje aparata. Enhanced varijanta vrši još veće kropovanje, na taj način povećavajući efikasnost. Nekome će ovo rešenje biti prihvatljivo, a sigurni smo da velika većina neće biti oduševljena. Naročito oni koji su veoma emotivno primili informaciju da UHD 4K snima u krop modu. Dodatni krop i u ostalim rezolucijama?

Možda je mnogo veći problem ponovni izostanak „zebre“, kao jedinog praktičnog dodatka koji ukazuje na preeksponirane partije u kadru. Kako algoritam za prepoznavanje istih već postoji i obilato se koristi na razne načine, ne nalazimo valjan razlog za izostavljanje sa spiska video funkcija, osim zbog pitanja poslovne strategije i onog čuvenog izbegavanja da jedan proizvod bude konkurencija drugom, unutar istog brenda.

Negativni utisci se, na žalost, ovde ne završavaju, pa moramo da napomenemo da su snimci u UHD 4K rezoluciji sjajni i detaljni, ali da u nižoj, fullHD rezoluciji deluju mekši nego što bi trebali biti. Posebno u poređenju sa snimcima sa (recimo) modernih Fujifilm modela, poput X-T3, koji primenjuju tehniku interpolacije sa više rezolucije, zbog koje rezultujući snimak izgleda još oštrije, nego što bi bio da je sniman nativno. Kako ovakva tehnika ne postoji ni na jednom Canon modelu, verovatno je naivno očekivati da bi neki firmware to mogao doneti. Isto tako, efekat rolling shuttera je u pojedinim situacijama dosta izražen, pa je horizontalno praćenje mete (tzv. paning) često nepoželjno, zbog tzv. „jello“ efekta koji se pri tome javlja.

Ostatak podešavanja vezanih za video obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Podržano je HDR snimanje, tu je i time-lapse snimanje u 4K ili 1080p rezoluciji, a video je podržan i time-kodom.

Autofokus funkcioniše izvanredno, a podrška nije izostala ni za prepoznavanje lica. Promena koju je veća pokrivenost fokusnim poljem donela, oseća se u gotovo svakoj situaciji, jer je aparat odlučniji i manje sklon kolebanju. Istinu govoreći, Dual-pixel je uvek prednjačio u fokusiranju u video modu, ali se čini da je sada situacija još bolja.



BLIC

U beskonačnom nizu modela iz grupe onih koji poseduju 35mm senzor, EOS R je još jedan primerak onih koji ne poseduju interni blic. Od samih početaka trasiranja puta svojim 35mm DSLR-ovima, Canon je ostao dosledan nepisanom pravilu da veliki senzor defacto znači i odsustvo internog blica. Ukoliko vam je na EOS-u R neophodan blic, moraćete da se oslonite na nabavku eksternog. Iskreno, nije da fizičko odsustvo internog blica smatramo nekakvim velikim nedostatkom samo po sebi. Ono što smatramo nedostatkom je odsustvo bilo kakvog vida bežične kontrole bliceva. Prisustvo internog blica je nekada ranije bio uslov da telo može da kontroliše eksterne bliceve bežično, jer je pobuda okidanja ostvarivana upravo optičkim receptorima, koji bi na bljesak glavnog (master) blica (a mogao je to biti i interni) reagovali sopstvenim bljeskom. Međutim, evolucija rasvete je odavno prešla put od obične optičke pobude, do radio veze koja ne zahteva optičku vidljivost kako bi mogla da ostvari komunikaciju među komponentama sistema rasvete. Upravo je Canon bio jedan od pionira razvoja mobilnog radio sistema kontrole na eksternim blicevima, ali im to ipak nije smetalo da izostavljaju svaki vid bežične kontrole iz svojih aparata.  Tako smo došli u pomalo apsurdnu situaciju da najjeftiniji i DSLR-ovi niže srednje klase, poseduju ono što najskuplji i najprestižniji ne nude ni u jednoj varijanti, koja ne uključuje nabavku namenskih okidača/kontrolera.

ISO-518 papučica je, s toga, polazna tačka kada je rasveta na EOS R-u u pitanju. Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć veoma efektna. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu.
 
Blic može raditi u potpuno automatskom E-TTL modu, može raditi manuelno, kada se intenzitet bljeska određuje potpuno ručno, a tu je i Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću. Ponuđen je i novi mod oznake CSP (od Continuous Shooting Priority), čiji je zadatak da se, u režimu rafalnog okidanja, postara da stepen eksponiranosti bude što je više ujednačeniji, tako što intenzitet bljeska smanjuje za jednu blendu, istovremeno podižući ISO vrednost za isti nivo. Na taj način je omogućeno konzistentno okidanje u rafalu, štednja baterija u blicu, kao i sprečavanje pregrevanja glave blica. Zbog prirode funkcionisanja, CSP mod automatski aktivira AutoISO opciju.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu.

Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog intenziteta, može biti podešeno za tri snimka u nizu, u koracima od 1/2 ili 1/3 EV.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

034_T49_flash.jpg

EOS R ne poseduje PC-Sync konektor (po standardu ISO-519), pa ukoliko postoji potreba za takvom vrstom kontrole eksterne rasvete, biće neophodna nabavka BG-E22 baterijskog gripa, koji nudi sopstveni PC-Sync konektor. Neobično rešenje, ali ako ništa drugo, barem postoji.

U kombinaciji sa odgovarajućim okidačima, poput ST-E2 ili ST-E3(RT), Canon EOS R može uspostaviti i komunikaciju sa kompatibilnim E-TTL blicevima i tako ih bežično kontrolisati. Sva podešavanja se mogu vršiti kako sa blica, tako i iz samog aparata.

 

BEŽIČNA KOMUNIKACIJA

Canonovo nedosledno žongliranje raspoloživošću Wi-Fi i GPS modula, svoj nastavak dobilo je i na EOS-u R. Veoma brzo nakon prvog kontakta sa novim aparatom, utvrdili smo da je Canon ovaj put implementirao Wi-Fi modul, ali ne i GPS. Wi-Fi modul podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili ad-hoc konekcija. Svaku konfiguraciju je moguće zasebno sačuvati, tako da podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može ostvariti i sa više njih. Naravno, ne istovremeno. Osim Wi-Fi modula, Canon EOS R poseduje i Bluetooth modul koji je kompatibilan sa 4.1 verzijom standarda, a koji se može koristiti za daljinsko okidanje pomoću Wireless Remote Control BR-E1 ili za geotaging (upisivanje geografskih koordinata) snimaka posredstvom kompatibilnog pametnog telefona ili tableta, baziranog na Android ili iOS operativnim sistemima. EOS R ne podržava NFC, što je još jedan standard koji se s vremena na vreme pojavi, a onda isto tako i nestane iz nekog sledećeg modela.

Klasična bežična komunikacija (Wi-Fi) nudi četiri moda rada:

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne Canon Camera Connect aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=jp.co.canon.ic.cameraconnect) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/canon-camera-connect/id944097177?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu. U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Jednom rečju, većina onoga što se i inače može izvesti direktnom kontrolom aparata.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije na relaciji fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre samog započinjanja procesa, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara korišćenjem EOS Utility aplikacije – kako Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparate putem USB veze, ne čudi činjenica da mogućnosti obuhvataju i bežičnu komunikaciju. Vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a brz protok garantuje veoma fluidan prikaz, uz tek sporadične latencije, uzrokovane sporošću konekcije.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštititi lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka.




GRIP

EOS R je, kao inkompatibilan sa celokupnom postojećom ponudom gripova, morao dobiti sopstveni. Njegova oznaka je BG-E22, a radi se o vertikalnom baterijskom gripu, koji osim poboljšane ergonomije u portretnoj orjentaciji, nudi i bitno bolju autonomiju, zbog mogućnosti umetanja dve baterije.

Svojim dizajnom, BG-E22 je komplementaran sa dizajnom EOS-a R, što uključuje kako samu konstrukciju i dimenzije, tako i spoljni finiš i gumenu oblogu. Više bismo voleli da je profil nešto niži, ali šta je tu je. Logika kojom ovaj grip obezbeđuje dodatnu energiju telu, istovetna je onoj koju neguju i svi dosadašnji Canon gripovi. Postojeću bateriju je neophodno ukloniti iz aparata, demontirati poklopac i postaviti ga u za to predviđeno ležište na gripu, kako bi bio sačuvan od gubljenja. Aparat iz gripa preuzima energiju putem umetka koji se postavlja u ležište baterije, ali je sada, za razliku od svih prethodnih modela Canon gripova, za komunikaciju obezbeđen dodatni, namenski konektor koji se nalazi sa donje strane aparata. Zašto je izabrano ovakvo rešenje umesto starijeg ili jednostavnijeg – nismo kadri da odgovorimo. Znamo samo da je novo rešenje bitno manje elegantno, jer montaža gripa zahteva da barem dva poklopca sa tela budu uklonjena i bezbedno sačuvana. Samim tim, veća je verovatnoća i prljanja i problema u komunikaciji. Stezanje gripa se vrši na uobičajen način, točkićem kojim se 1/4" vijak uvrće u navoj za stativ. Sâm grip sa donje strane poseduje identičan navoj, tako da je rad sa stativom i dalje moguć.

Grip dolazi sa uloškom u koji je moguće umetnuti dve LP-E6N ili nešto starije LP-E6 baterije. Punjenje baterija se standardno izvodi u LC-E6(E) punjaču koji stiže uz aparat, a u skladu sa novim mogućnostima aparata, i baterije u gripu je moguće puniti opcionim PD-E1 USB punjačem. Na žalost, ova opcija je dostupna isključivo u kombinaciji sa LP-E6N baterijama, a ukoliko je barem jedna od dve baterije LP-E6, punjenje neće biti moguće ni za drugu.

Osim dvostepenog okidača, čija je pozicija u vertikalnom položaju jednaka poziciji okidača na telu, grip nudi još nekoliko udvojenih komandi. Iza okidača nalazi se duplikat M.Fn komande kao i prednjeg kontrolnog točkića, a malo iza je i rotacioni prekidač kojim se komande na gripu uključuju/isključuju. Nedaleko je i poklopac USB konektora za eksterni punjač. Zadnja strana gripa nudi još nekoliko komandi. Tu su AF-ON, AE-Lock i AF-point/magnify, čiji je raspored preslikan sa tela, a svoje mesto ovaj put ima i zadnji kontrolni točkić, čija pozicija sada olakšava udvajanje. Izostanak džojstika na telu, uzrokovao je izostanak i sa gripa, pa je u vertikalnom položaju dosta nezgodno manipulisati AF tačkama/zonama. Interesantno je da grip nudi i PC-Sync (ISO-519) konektor za kontrolu studijske rasvete, tako da je isti dostupan barem na ovaj način, ako ne već na samom telu.

035_T49_bg-e22_grip.jpgCanon BG-E22 baterijski grip *


 

Komentari

Podelite sa prijateljima!