Canon EOS R, Test
TEST KIT OBJEKTIVA
Novi aparat – novi kit objektiv. Ili novi sistem – novi kit objektiv? Ako je suditi po životnom veku već čuvenog Canon-a EF 24-105mm f/4L IS USM, i novi RF 24-105mm f/4L IS USM će dugo poživeti kao jedan od najprodavanijih objektiva i standardnih zumova uopšte. Zlobnici bi rekli – ako i sistem uopšte poživi.
Veoma smo nestrpljivi da proverimo da li je nova konstrukcija uključila i temeljnu promenu pristupa optičkom dizajnu, koji je na starom modelu bio veoma dobar, dok na nasledniku prosto nije briljirao i sveo se na nešto bolju izradu i višu cenovnu kategoriju. Novi objektiv je dosta krupan, iako manji od starog, što može ukazivati na manje kompromisnih optičko-mehaničkih rešenja, mada garancija u tom smislu nema, jer isto to može ukazivati i na inertnost dizajna i otaljavanje posla, da bi se zadovoljila forma. Gledajući na trenutnu ponudu RF optičke grupe, čini nam se da je prva varijanta izvesnija, a to ćemo upravo pokušati da proverimo.
Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalazi link ka arhivi JPEG snimaka sa novog kit objektiva:
Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – Canon RF 24-105mm f/4L IS USM (ZIP; 298 MB)
CANON RF 24-105mm f/4L IS USM
Kao i mnogo puta do sada, prvo testiramo otpornost optike na ispoljavanje hromatskih aberacija. Malo je objektiva koji ne pate od ove pojave, a i oni koji su je lišeni, obično spadaju u red prajmova. Stari EF 24-105mm f/4L IS USM, ali i noviji EF 24-105mm f/4L IS II USM, ispoljavali su lateralne hromatske aberacije (CA; Chromatic Abberations) u razumnim okvirima, dobro ih kontrolisali, te ih je bilo lako i ukloniti u obradi. Longitudinalnih hromatskih aberacija (poznatih još i kao „purple fringing“) nije bilo. Pogledajmo kako se prvenac u RF svetu nosi sa njima:
Prisustvo hromatskih aberacija na – RF 24-105mm f/4L IS USM, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)
Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se intenziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, nije nešto čime se zum objektivi (pa i oni najvišeg ranga, poput ovoga) mogu pohvaliti. Canon RF 24-105mm f/4L IS USM je po ovom pitanju primetno bolji u odnosu na DSLR parnjaka EF 24-105mm f/4L IS II USM. Odokativna procena kaže da je poboljšanje između 30 i 50%. To znači da aberacija i dalje ima, ali su manjeg intenziteta i slabije saturacije. Lako se uklanjaju u obradi, a profil koji je upisan u firmware objektiva omogućava stopostotnu eliminaciju internom korekcijom u aparatu. Anuliranje CA u aparatu je čak efikasnije i od naknadne obrade. Longitudinalnih i znatno nepoželjnijih aberacija nema ni u tragovima, što je veoma pohvalno, ali i očekivano od objektiva ove klase i otvora blende.
Prelazimo na test oštrine, kao jedne od važnijih osobina objektiva. Naravno, oštrina nije apsolutno najbitnija, jer se na spisku pozitivnih optičkih odlika nalazi i render boja, kontrast, odsustvo kolornih primesa i render delova kadra van fokusa (tzv. „bokeh“). Ipak, od svih pobrojanih osobina, jedino je oštrinu moguće meriti koliko-toliko egzaktno, te na taj način predstaviti i njegove domete makar u nekoj formi.
Uobičajeno, test počinjemo na najširem delu raspona (24mm) i na najvećem otvoru blende (f/4):
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @24mm f/4 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Start obećava. Oštrina na najvećem otvoru blende je već izuzetna, nezavisno od toga da li posmatramo centar ili periferiju kadra. Vinjetiranje postoji, ali nije preterano izraženo, a kontrast je odličan.
Zatvaranje blende obično ima uticaj na povećanje oštrine (izuzeci su, naravno, mogući), pa smo istu zatvorili na f/5.6, kako bismo videli ima li nekih promena:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Imajući u vidu da je oštrina na najvećem otvoru blende već bila visoka, reklo bi se da smo priželjkivali da promena ne bude, jer ako bi ih bilo, verovatno bi bile u negativnom smeru. Ipak, čak ni uz višeminutno analiziranje, nismo uspeli da utvrdimo neke bitne razlike u oštrini i mikrokontrastu, ako izuzmemo to da je na f/4 dubinska oštrina (DOF; Depth-Of-Field) plića, što utiče i na oštrinu celokupnog kadra. Prirodno, vinjetiranje je mrvicu manje, a ukupan kontrast je isto tako mrvicu veći. Praktično, optički potencijal je ostao isti i to je odlična vest. Detaljnija analiza snimaka nastalih sa otvorima blende u rasponu od maksimalnih f/4 do f/16, pokazala je da je uniformnost neverovatna i da se tek u rangu f/11-16 (i manje) primeti određeni pad oštrine usled difrakcije, a i tada nema razlike u odnosima centra i periferije kadra.
U nadi da će objektiv isto ovako briljirati i na većoj žižnoj daljini, rotirali smo zum prsten na 35mm:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Oštrina u centru je sjajna, nezavisno od otvora blende. Na f4 se može primetiti veoma mali pad oštrine na periferiji i odgovarajući stepen vinjetiranja. Kontrast je i dalje izvrstan, a primetniji pad sledi tek na f/11 i manjem otvoru, usled difrakcije izazvane rezolucijom senzora. Prelazimo na 50mm:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Ovde ipak imamo blaži pad oštrine na periferiji snimka nastalog na f/4, ali se objektiv brzo vraća na svoj maksimum već na f/5.6 Primećujemo da f/8 ipak nudi mrvicu bolji kontrast u odnosu na f/4-5.6, ali ništa što se ne može kompenzovati u obradi. Difrakcija i dalje svoj uticaj ispoljava počevši od f/11, što je i očekivano. Zumiramo na srednji deo raspona, 70mm:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Srednji deo raspona, 70mm, vraća uniformnost u priču – nezavisno od toga da li je otvor blende f/4 ili f/5.6-8, objektiv nudi odličnu oštrinu i nešto manji intenzitet vinjetiranja. Oštrina na periferiji nije istovetna onoj u centru, ali je i dalje veoma pristojna. Kontrast je možda za nijansu manji nego na kraćim žižnim daljinama, ali su u pitanju veoma minorne razlike. Sa 85mm, približavamo se kraju raspona. Sada smo već u tele-području:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @85mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Uniformnost je i dalje blizu idealne, a manji pad se može videti samo na periferiji snimka nastalog na f/4. Vinjetiranje postoji, premda se lako kompenzuje internom korekcijom ili u obradi, a kontrast je uzoran. Sa 105mm, na maksimalnom smo dometu raspona novog standardnog zuma:
Canon RF 24-105mm f/4L IS USM @105mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Trijumf je ostao za kraj. I na 105mm se samo na f/4 i to mahom na periferiji, može primetiti određeni pad oštrine. Istina, minimalan.
24mm, 105mm ili ono između, sa ovim objektivom je svejedno. Gotovo se isto može reći i za blendu. Maksimalni otvor ili pritvoren na f/5.6 ili f8, skoro je svejedno. Kit objektivi su u najvećem broju slučajeva iz reda standardnih zumova. Najčešće su u pitanju objektivi skromnih ili u najboljem slučaju solidnih performansi u jednako skromnom ili tek malo boljem pakovanju. Od svega navedenog, za Canon RF 24-105mm f/4L IS USM važi jedino ono da je u pitanju standardni zum. Po svemu ostalom što smo videli, radi se o veoma dobrom objektivu i jakom adutu novog sistema na samom startu. Kit objektivi se uobičajeno kupuju kao kakvo-takvo rešenje za prvo vreme eksploatacije novog fotoaparata. Bolji primerci, kakav je EF 24-105mm f/4L IS II USM ili Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS, nabavljaju se radi ozbiljnijeg rešenja u univerzalnijem pakovanju, barem do nabavke nečega specifičnog, a novi RF 24-105mm f/4L IS USM će se kupovati da bi se imao i koristio u dužem periodu. Ako je ovo pokazatelj budućih trendova u RF sistemu, možemo samo konstatovati da će nadolazeći modeli objektiva biti u najmanju ruku veoma zanimljivi. Od nas – preporuka bez ostatka!
UTICAJ DIFRAKCIJE
Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.
Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako se kod EOS-a R prvi znaci difrakcije (u teoriji) mogu javiti već na blendi f/11. Par poslednjih modela Canon-a više klase, nude i korekciju difrakcije, pa smo isprobali kakav je uticaj te korekcije na novi RF 24-105mm f/4L IS USM kit objektiv:
Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 24mm f/4, bez difrakcije (RAW); sredina – 24mm f/16, sa uticajem difrakcije (RAW); desno – 24mm f/16, difrakcija redukovana u aparatu (JPEG)
Uticaj difrakcije je veoma lako uočiti, kada se uporedi snimak kod kojeg difrakcije nema (levo) sa snimkom koji pokazuje znake difrakcije na f/16. Pad oštrine uzrokovan difrakcijom, po prirodi je veoma različit u odnosu na klasičnu neoštrinu uzrokovanu optikom, a ta činjenica je poslužila kao ideja za korekciju difrakcije. I zaista, kada uporedimo prvi i poslednji isečak, nad kojim je primenjena funkcija interne korekcije difrakcije u aparatu, lako možemo uvideti da razlike jedva da ima. Možda je mikrokontrast za nijansu veći nego što bi trebao biti, ali je krajnji rezultat u svakom slučaju izuzetan. Ukoliko dozvolite aparatu da koristi korekciju difrakcije, moći ćete bez bojazni da koristite čak i f/16, što može biti bitno za sve situacije koje traže neograničenu dubinsku oštrinu.