Nikon Df, Test

fotoTEST

Ovako nestrpljivi uoči testiranja performansi senzora nismo bili još od Nikona D800(E), koji je na svoj način bio jednako poseban kao i ovde testirani Nikon Df. Jasno, sada su okolnosti bitno drugačije, ulog je po Nikon nemerljivo veći, a tržišni uspeh, i pored nesnosno agresivne reklamne kampanje – veoma neizvesan. Pitanje s početka testa, koje proziva logiku u formiranju cene i odabiru senzora koji uprkos svojoj superiornosti u nekim domenima može imati problema da opravda svoju poziciju pokraj aparata kakvi su Nikon D610 ili Canon EOS 6D, vremenom se čini sve opravdanijim.

Pošto Nikon Df nema adekvatnog pandana niti van, niti u okviru sopstvenog brenda, odlučili smo da ga sučelimo sa neravnopravnim protivnikom – Nikonom D610. Za taj korak smo se odlučili iz dva razloga – prvi je taj što D610 i sam važi za izuzetno dobrog igrača na polju high-ISO performansi, a drugi to što ga cena rangira bitno ispod Nikona Df. Kao takav, verovatno će se mnogim neodlučnim kupcima javiti kao racionalniji izbor, čak i po cenu žrtvovanja nostalgije.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo (kao i uvek) referentni prajm iz reda „normalaca“ – Nikon AF-S 50mm f/1.4G, a postupak dobijanja pojedinačnih snimaka je naveden u svakom poglavlju testa. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Uigran sistem testiranja započinjemo, kao i uvek, testom detalja. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će i u praktičnom testu biti težište. Dok JPEG najviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što senzor „vidi“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja) i primenjen istovetni stepen oštrenja. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon Df ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa Nikona D610, što će mnogima biti i glavna dilema prilikom izbora.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: Df, D610

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Ogromna rezolucijska razlika (50% u apsolutnim okvirima i čak 30% linearno po obe ose) ističe prednost D610 u detaljima, do mere koja bi se pre očekivala od dva aparata različitih generacija. Osim što oba senzora pokazuju odlične rezultate svaki u svojoj kategoriji, u ovoj komparaciji jednostavno nisu ravnopravni. Ni najmanje. Nikon D610 doslovno tranžira retro model, kako po pitanju detalja, tako i po pitanju mikrokontrasta koji utiče i na ukupan utisak oštrine. Tako dolazimo u pomalo paradoksalnu situaciju da aparat više rezolucije demonstrira veću oštrinu, iako bi po logici stvari trebalo biti obratno, budući da je i pritisak na optiku bitno manji.

S druge strane, namena ova dva aparata je ipak drugačija. Dok Nikon D610 stremi prosečnom kupcu željnom 35mm senzora, Nikon Df je namenjen onima koji ne tragaju za high-tech napravama, već nastoje da uživaju u onome što vole i planiraju da to čine nezavisno od uslova.

U nastavku ćemo pokušati da izvedemo normalizaciju snimaka, tako da ova dva aparata uporedimo što je ravnopravnije moguće, iz ugla onih koji digitalnu fotografiju i dalje posmatraju samo kao međukorak do štampanog medija. Kao što znamo, štampani mediji, nasuprot digitalnim, fizičkom omeđenošću diktiraju i konačan kvalitet. Naravno, rezolucija štampe diktira i krajnji kvalitet, ali ljudski je vid limitiran sposobnošću prepoznavanja detalja sa određene distance, pa se ne kaže slučajno da u maloformatnoj štampi svi aparati sa velikim senzorom postaju gotovo ravnopravni. Barem ukoliko se za posmatranje ne koristi uvećavajuća optika. Pogledajmo prvo kako se nativni snimak sa Nikona Df nosi sa interpoliranim snimkom D610, svedenim na 16MP:

Dodatno „zbijanje“ detalja sa više na nižu rezoluciju obično donosi boljitak, uprkos tome što interpolacija žrtvuje i dobar deo korisnih informacija. Međutim, moramo priznati da nas je ovako ubedljiv rezultat u korist D610 pomalo iznenadio. Količina detalja nije porasla, ali se smanjivanjem na rezoluciju Df-a dobija na mikrokontrastu i oštrini, čime prednost u teksturi još više dolazi do izražaja., jer je i stepen uvećanja jednak.

Probaćemo i obratnu tehniku, ovaj put vršeći ekstrapolaciju snimka sa Nikona Df na 24MP:

Prednost D610 se sada čak i pojačala, jer je prostu rezoluciju moguće dobiti umnožavanjem piksela, ali detalje baš i ne. Jedino što se na ovaj način dobija je dodatno umekšavanje prelaza koje snimak čini nesumnjivo lošijim nego što je bio. Naravno, za neku štampu na većem formatu, čiji bismo rezultat posmatrali za izvesne distance, verovatno razlika ne bi bila primetna u ovoj meri, ali se ipak ne treba zavaravati da je bilo kakvim tehnikama moguće postići ono što 24 MP senzor pruža nativno.

Kako su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima, isključuju čitav jedan dijapazon sporednih uticaja, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Nikon Df ovde nije izuzetak, pa ćemo pogledati kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Nikon Df ovde ne iznenađuje previše. Iako njegov JPEG ne spada u loše realizovane, prednost RAW-a je očigledna: finija tekstura, jasniji prelazi i veća oštrina, otprilike ilustruju i šta se u nekoj svakodnevnoj upotrebi može očekivati od oba ponuđena formata snimanja. Barem kada govorimo o onoj najobičnijoj konverziji. Ukoliko se u jednačinu uključi i potencijal koji RAW donosi u obradi, onda je svako poređenje bespredmetno. JPEG je definitivno upotrebljiv na ovom aparatu, a koliko, pogledaćemo u narednom poglavlju.