Nikon Df, Test

KIT OBJEKTIV

Iako ne biste očekivali da se jedan ovakav aparat nudi u kit varijanti, kod Df-a je upravo takav slučaj! Kako ga u mnogim aspektima prate neke specifičnosti, tako je i u slučaju kit objektiva, pa je ovo jedini DSLR koji za kit ima jedan prajm, dobro poznati AF-S 50mm f/1.8G, ali u SE (Special Edition) varijanti, koja se od klasične razlikuje (doslovno) samo po spoljašnjem dizajnu, ovaj put retro tipa. Kada kažemo „retro dizajn“, to na žalost ne treba da zavara, jer se radi o redizajnu koji je veoma površan i praktično se svodi na jedan nazubljeni metalni prsten, čija je svrha čisto estetska.

Zumovi nisu predviđeni kao kit objektivi uz novi aparat, pa ćemo pogledati šta se može očekivati od ovog objektiva, istina u ne baš adekvatnim uslovima, ali šta je tu je.

Nikon AF-S Nikkor 50mm f/1.8G SE (Special Edition)

Objektiv o kojem ćemo reći nešto više, a koji se po prvi put nalazi u ulozi kit objektiva uz neki DSLR, predstavlja restilizovanu verziju relativno novog AF-S 50mm f/1.8G objektiva, jeftinog prajma iz reda standardnih (tzv. „normalaca“), koji je praktično preko noći postao jedan od najbolje prodavanih modela, kako zbog cene, tako i zbog optičkih performansi. Kako su optička formula i konstrukcija ovde testiranog modela sa sufiksom “SE” potpuno identične sa gore pomenutom, celokupne karakteristike se mogu prosto preslikati, a promene bukvalno svesti samo na dizajn.

Spoljašnje dimenzije objektiva od 73mm x 53mm (prečnik x dužina) i masa od svega 190 grama, čine ga idealnim univerzalnim rešenjem za korisnike širih kreativnih shvatanja, kojima zum nije presudni faktor prilikom odabira optike. Ostaje žal što retro stil koji odlikuje Nikon Df, nije ispraćen u potpunosti, ali ako ništa drugo, objektiv barem optički briljira, u šta ćemo se kasnije i praktično uveriti.

Izrada je solidna, vrlo kvalitetna za cenovni rang kojem pripada, a završna obrada takva da suvišnih zazora praktično nema, te objektiv ne pokazuje znakove korišćenja čak ni nakon intezivnih, svakodnevnih foto-sesija. Bajonet je metalni i po obodu je obložen gumom kao zaptivnim materijalom. Kako se radi o objektivu namenjenom full-frame (35mm) senzorima, projekcija pokriva ugao od 47°. Montiran na APS-C telo, pokriva ugao od 31.3°, te se i ekvivalentna žižna daljina penje sa 50 na 75mm. Optička konstrukcija se sastoji iz 7 elemenata u 6 grupa, od kojih je jedan asferični i namenjen je korekciji hromatskih aberacija. Kako izgleda uzdužni presek optičke konstrukcije, možemo videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S Nikkor 50mm f/1.8G SE*

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti bez potrebe za prebacivanjem AF prekidača u položaj manuelnog fokusa. Po specifikaciji, fokus je realizovan interno (IF), što bi trebalo da znači da se mehanizam ne izvlači, niti prednji element prečnika ø58mm rotira tokom fokusiranja, pa je i upotreba posebnih filtera, poput CPL-a ili varijabilnig ND filtera, olakšana. No, prednji optički element, iako uvučen u telo objektiva tako da ne izlazi van njegovih osnovnih gabarita, ipak se pomera i konstruisan je tako da između njega i ostatka kućišta postoji nešto veći zazor nego što bismo voleli, što bi moglo izazvati mehaničke probleme, ukoliko u taj prostor dospe bilo šta čemu tu nije mesto. Isto rešenje je primenjeno i na bitno skupljem AF-S 50mm f/1.4G objektivu, što znači da je Nikon ipak zadovoljan njegovom funkcionalnošću.

Obezbeđena je skala distance fokusiranja, a sam fokusni prsten je dovoljno širok, napravljen od gume, zgodno nazubljen i precizan, mada na trenutke možda malo suviše krut. Minimalna fokusna distanca iznosi 45cm (mereno od ravni senzora, na Nikonu Df naznačena simbolom ø, na levom boku kućišta pentaprizme), a uvećanje koje na taj način postiže je 0.15x, odnosno 1:6.6. Brzina AF-a je nije nešto čime se objektivi ove kategorije mogu dičiti, pa možemo konstatovati da i ovaj Nikkor upada u prosek. To znači da će bez preteranih problema pokriti većinu potreba prosečnog korisnika, ali da ne treba očekivati čuda i tražiti brzinu i preciznost na krajnjim bočnim tačkama, koje nisu pokrivene krstastim AF senzorima. Ukoliko se insistira na dovoljno konstrastnim površinama, tačnost je na visokom nivou, sa vrlo malim procentom promašenih snimaka.

Maksimalni otvor blende ovog objektiva iznosi f/1.8, dok je minimalni f/16. Dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića, a pošto je u pitanju objektiv G klase, isti ne poseduje poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je bio slučaj sa starijim Nikon objektivima, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu. Mišljenja smo da je zarad kompletiranja dizajna, koji definitivno jeste predstavljen kao jedan od primarnih aduta novog aparata, ipak trebalo obezbediti mehanički prsten za kontrolu blende, jer bi i upotrebna vrednost aparata koji sve ostale kontrole poseduje u retro stilu, na taj način dodatno skočila.

Od dodatne opreme u paketu sa objektivom stiže zonerica oznake HB-47 i CL-1013 meka torbica. Kada se objektiv nabavlja u sklopu kita, torbica ne mora nužno biti deo paketa (ovo zavisi od tržišta kojem je namenjen).

Za svačiji ukus – srebrna i crna varijanta tela sa AF-S 50mm f/1.8G SE kit objektivom *

SOFTVER

Uobičajeni sistem menija nije menjan. Sastoji se iz 5 celina: Playback, Shooting, Custom Setting i Setup, kako se može videti i sa sledećih ilustracija:

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouche

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG, RAW ili TIFF formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. Kvalitet RAW snimka (inače, Nikon NEF verzije) je moguće definisati u dva nivoa. Jednim se definiše „dubina“ kolornog prostora, a ona može biti 12-bitna ili 14-bitna, dok se drugom određuje nivo kompresije. Nikon Df pruža mogućnost RAW zapisa u tzv. uncompressed , lossless compressed, compressed i kvalitetu. Uncompressed, tj. nekompresovani RAW zapis, fajl sa informacijama upisuje u neizmenjenom obliku. Na taj način je obezbeđen najveći obim informacija i samim tim i kvalitet. Lossless compressed, iako komprimovan, isporučuje snimak bez ikakvih gubitaka u kvalitetu, budući da je korišćen reverzibilni algoritam kompresije. Rezultujući fajl je na taj način smanjen za oko 15-30% (u odnosu na nekompresovani materijal), a kvalitet je očuvan. Treća varijanta kompresije ne uključuje reverzibilni algoritam, tako da je mali delić kvaliteta nepovratno izgubljen, ali uz 40-55% manji rezultujući fajl. Rezolucija NEF-a u FX formatu iznosi punih 16.2 MP (4928 x 3280), dok je u TIFF-u na raspolaganju tri rezolucije: najveća, koja identična kao i u RAW-u, 16.2 MP (4928 x 3280), srednja od 9.1 MP (3696 x 2456) i mala od 4 MP (2464 x 1640). U DX formatu, koji iseca središnji deo kadra identičnih dimenzija kao i APS-C senzor (FOV 1.5), rezolucija iznosi 6.8 MP (3200 x 2128).

Kao i uvek kada je Nikon u pitanju, JPEG je po pitanju izbora rezolucija i kvaliteta zapisa dosta fleksibilniji. Ponuđen je u tri rezolucije: najveća rezolucija iznosi 6.8 MP (3200 x 2128), srednja 3.8 MP (2400 x 1592) i mala  1.7 MP (1600 x 1064). Sve tri rezolucije mogu biti kompresovane na dva različita načina - Optimal Quality, daje prioritet višem kvalitetu, nezavisno od veličine izlaznog fajla, a  Size priority prioritet daje veličini fajla, nezavisno od kvaliteta. Definisanih stepena kompresije ima tri: Fine (stepen kompresije 1:4), Normal (1:8) i Basic (1:16). Kako memorijske kartice danas nisu baš preskupe, smatramo da treba igrati na sigurno i birati samo maksimalan kvalitet, nezavisno od rezolucije.

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Najbolji efekat uklanjanja optičkih anomalija objektiva dobija se obradom RAW snimaka, u specijalizovanim aplikacijama. Međutim, kako su procesori u aparatima napredovali i mogu se izboriti sa ogromnom količinom materijala u realnom vremenu, jako je zgodna mogućnost kada aparat može da pomogne barem u jednom delu, vršeći korekciju optičkih i/ili geometrijskih nesavršenosti u hodu. Naravno, samo u JPEG formatu. Nikon je već godinama poznat po kvalitetnim algoritmima za korekciju, a obuhvaćene su korekcije „barelnih“ geometrijskih izobličenja (preporučena su za G i D klasu objektiva), kao i hromatskih aberacija. Korekcija hromatskih aberacija funkcioniše prilično dobro, pa i objektivi sa relativno izraženim anomalijama  bivaju odlično korigovani. U post-procesu ih je moguće ukloniti nešto preciznije i sa manje gubitaka u konturnoj oštrini, ali kako je takva obrada preporučena isključivo za RAW format (na koji korekcije i inače ne utiču), automatska korekcija je sasvim pristojna i dobrodošla.

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimaka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali bez negativnih posledica kakvo bi bilo klasično dovođenje kontrasta u minus. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Nivoa korekcije ima četiri, a osim njih, tu je i Auto, kojim se potrebni nivo automatski određuje, neposredno pred okidanje (osim u manuelnom modu fotografisanja, kada se Auto mod ponaša kao Normal nivo). Na sledećem primeru možemo videti četiri nivoa u odnosu na snimak bez uključenog ADL-a:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-high intezitet

Na snimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki i osvetljenih partija. Njegov uticaj neće biti jednako vidljiv u svim situacijama, a izražen je kada su u pitanju jaki kontrasti. Postoje i situacije u kojima nije poželjno potencirati upotrebu ADL-a, jer se jak intezitet prosvetljavanja senki može negativno ispoljiti, u vidu kolornog šuma i deformacija boja u tamnijim delovima snimka. Baš kao i u slučaju ALO algoritma na Canon aparatima, i ADL može biti kontraproduktivan, izazivanjem najblaže rečeno čudne reprodukcije boja, pa je njegova primena preporučena u slučajevima kada se koristi RAW+JPEG zapis, jer je narušen kolorit tada lakše popraviti. Eventualno, može se posegnuti i za bracketing-om, koji je ponuđen i u kombinaciji sa ADL-om. Tako će ADL Bracketing omogućiti snimanje serije fotografija, pri čemu se svaka odlikuje drugačijim stepenom ADL-a.

HDR MODE

U odnosu na na Active D-Lighting, HDR važi za sledeći nivo kompleksne obrade. HDR (High Dynamic Range) kao pojam, sam po sebi nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija, ali se na aparatima, zbog svoje zahtevnosti, pojavio tek pre par godina. Namenjen je prvenstveno početnicima i svima koji žele instant rezultate. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje na oči krenu suze, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti, u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a je u teoriji moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim rasplaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi je HDR, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenameski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan. Algoritam implementiran u Nikon Df HDR izvodi iz dva uzastopna snimka, a na korisniku je mogućnost izbora inteziteta, pa je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom. Jedan niz različitih snimaka iste scene, urađenih sa različitim setovanjima HDR funkcije, možete videti na sledećem primeru:

Učinak HDR moda (s leva na desno): isključen, Low, Normal, High i Extra High intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, HDR scenu balansira manje uzdržano nego što to čini Active D-Lighting. Dok je najslabiji intezitet teško razlikovati u odnosu na snimak koji je napravljen bez ikakvih algoritama dodatne obrade, srednji (normal) stepen već pokazuje blago prisustvo „halo“ efekta, naglašenih „duhova“ koji se javljaju na spojevima kontura. Dva najviša stepena (High i Extra High) će se možda svideti samo laicima kojima će to biti prvi susret sa HDR-om, ali je za bilo kakvu iole ozbiljnu upotrebu njegov efekat najblaže rečeno preteran. Kako je korišćenje HDR-a uslovljeno pravilom da se isti može aktivirati isključivo za JPEG snimke (u smislu da je RAW neophodno isključiti), aparat će vas upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa uz prikladno upozorenje. S tim u vezi, preporučuje se i da svaki bitan kadar ispratite i jednim snimkom bez upotrebe HDR-a, jer ukoliko dotična funkcija da loš rezultat, skoro ga je nemoguće popraviti u obradi.

RETOUCH MENU

Na retro aparatu, kakav je Df, a kojem je video mod hirurški odstranjen, nismo očekivali ni mogućnost naknadne obrade snimaka u aparatu. Ipak, ona je tu, i dalje zauzima celu jednu sekciju u sistemu menija, a nudi čak 19 različitih opcija, od čega 16 otpada na razne vrste obrada. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Resize, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Color Sketch, Quick Retouch, Selective Color  i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Ukoliko postoji potreba da se novodobijena obrada uporedi sa postojećim snimkom, tu je opcija Side-by-side Comparison.

CUSTOM SETTING

Sastavni deo menija Nikon DSLR-ova je i poseban Custom Setting odeljak, koji kombinuje opcije specifične za određeni deo operacija. Sekcija ovaj put ima šest (zbog izostanka video moda), a podeljene su po slovima i bojama: Autofocus (a), Metering/Exposure (b), Timers/AE-Lock (c), Shooting/Display (d), Bracketing/Flash (e) i Controls (f). Sadrže praktično sve što bi vam ikada moglo zatrebati, a kao i za sve ostalo, pritiskom na Help komandu (dok ste u meniju) može se dobiti i kratak opis svake pojedinačne opcije, što zaslužuje posebnu pohvalu. Zamerku upućujemo jedino na pomalo konfuznu organizaciju, zbog čega ćete neke opcije konstantno tražiti na pogrešnoj lokaciji, a tome doprinosi i nedovoljno jasno odvajanje pojedinačnih sekcija. Tako je moguće otvoriti sekciju Shooting/Display (d) i završiti u Timers/AE Lock (c) opcijama, pošto je skrol beskonačan i ciklično izlistava ponuđene opcije svih sekcija u paketu. Letimičan uvid u opcije koje su na raspolaganju, možete videti na sledećim screenshot-ovima sa displeja:
 

Šest sekcija Custom Settings odeljka

INTERVAL TIMER PHOTOGRAPHY

Veoma zgodna opcija, tradicionalno prisutna u Nikonima srednje i više klase. Omogućava unapred programirano okidanje, zadatim parametrima u određenom vremenskom periodu. Start perioda može biti određen zadatim vremenom, a određen je brojem intervala, od kojih se svaki sastoji od određenog broja snimaka. Ljubitelji „timelapse“ fotografije posebno će umeti da cene ovu opciju, jer omogućava da u proizvoljnom periodu snime skoro neograničen broj fotografija, bez potrebe za stalnim, ručnim okidanjem ili bilo kakvom dodatnom opremom.

NON-CPU LENSES PODRŠKA

Upotreba objektiva koji ne raspolažu sopstvenom elektronikom, te aparatu iz tog razloga ne pružaju povrtatnu informaciju o trenutnom otvoru blende i žižnoj daljini (zbog čega ni aparat nije u mogućnosti da izvrši merenje), znatno je olakšana zahvaljujući ovoj opciji. Dozvoljeno je memorisanje parametara za ukupno devet objektiva, a predviđen je unos žižne daljine i maksimalnog otvora blende. Unosom informacija o žižnoj daljini, eksterni blic će moći da prilagođava zum glave trenutnoj žižnoj daljini i time optimizuje ugao koji isti pokriva. Osim toga, informacija o žižnoj daljini će biti upisana u EXIF, a time dostupna i u režimu pregleda. Ukoliko se kao podatak navede maksimalni otvor blende, isti će biti dostupan u prikazu parametara u tražilu, a biće prilagođena i snaga bljeska blica. U slučaju da su oba parametra na raspolaganju, i merenje će biti upotrebljivo, s tim što je preporučena upotreba Center-weighted ili Spot merenja. Ukoliko su u pitanju zum objektivi, unos će biti nevalidan sa promenom žiže, pa ga je neophodno korigovati ili upisati pod novim brojem. S obzirom na dostupne komande i širu kompatibilnost sa starijim objektivima, očekivali smo da broj istovremeno setovanih objektiva prelazi devet, ali to ipak nije slučaj.

BRZINA

Imajući u vidu spoljnu fasadu i koncept koji stoji iza Nikona Df, moramo priznati da smo ovom delu testiranja pristupili sa određenim predrasudama, verujući da digitalna replika analognog aparata verovatno neće biti nešto što će pleniti brzinom. Istina je sasvim drugačija...

Većina korisnika uz pojam brzine obično vezuju informaciju o brzini rafala koji je aparat sposoban da postigne. Nikon Df u tom smislu nije loš (čak naprotiv), ali o brzini rada s njim uopšte ne treba suditi samo na osnovu toga. Postoji mnogo toga “ispod haube” što je nemoguće naslutiti bez probe u realnim uslovima. U rafalu Nikon Df postiže 5.5fps i sposoban je da ih održi do izuzetnih 25 RAW, 100 JPEG, 21 TIFF ili 20 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu! Ukoliko se kvalitet RAW-a setuje na ekvivalentan modelu D610, rafal raste na čak 29 snimaka, čega se ne bi postideo ni top model prethodne generacije – D3s! Malo je reći da jako malo aparata može da se nosi sa ovim rezultatima, bez obzira što Nikon Df ne poseduje senzor jako velike rezolucije. U ovom rangu cena, ni jedan 35mm aparat se ne može pohvaliti ovakvom brzinom. Međutim, to nije sve!

Novi aparat donosi i drugačiju definiciju pojma agilnosti. Naime, kako su komande za primarne parametre direktnog tipa, tj. upravljanje njima nije uslovljeno trenutnim statusom aparata, u praksi se Df po ovom pitanju ponaša skoro identično kao i analogni SLR-ovi: promena ekspozicije, ISO vrednosti ili kompenzacije, moguća je praktično u bilo kom trenutku, nezavisno od toga da li ste aktivirali sistem menija, upravo snimili fotografiju, te aparat “žvaće” fajl i priprema se da prikaže snimak ili pak nešto treće. Promena će biti aktivna istog trenutka i aparat, samim tim, spreman za okidanje, bez i najmanjih zadrški! Da biste shvatili o kakvoj se promeni funkcionisanja u odnosu na standardne DSLR-ove tiče, Df jednostavno morate probati. Prosto prepričavanje jednostavno nije dovoljno verno!

Osveženi senzor iz D4 je možda trebao biti ispraćen novim Expeed procesorom četvrte generacije, ali kako iz iskustva možemo reći da se ni Expeed 3 nije obrukao, racionalnih zamerki sa te strane ne bi trebalo biti. On je sasvim dovoljan da obezbedi uzorno brzu koordinaciju među sistemima aparata, a samim tim i njihovo nesmetano funkcionisanje. Spremnost aparata za fotografisanje nakon uključivanja je praktično trenutna, a u odnosu na sveukupnu munjevitost akcija kojima Df odiše, jedinu zamerku smo mogli naći u pogledu autofokusnog sistema – i onog faznog, ali i kontrastnog. Da ne bude zabune, AF sistem je dovoljno agilan da isprati i veoma zahtevne scene, ali će se na trenutke činiti da je ostatak sklopa oko Nikona Df jednostavno suviše brz, te da AF sistem u nekim trenucima zaostaje. Šteta je što se Nikon ipak nije odlučio na AF senzor iz Nikona D800/D4, ali šta je tu je. Kontrastni fokus, koji je na snazi u režimu živog prikaza, nije se pokazao naročito brzim. Sve zamerke koje smo tokom poslednjih nekoliko godina imali na ostale Nikon DSLR-ove, skoro identično su preslikane i u slučaju ovog modela. Ipak, ne nalazimo da će korisnici zbog ovoga naročito patiti – uz saznanje na Nikon Df ne poseduje video mod, za čiju je funkcionalnost brz kontrastni AF kritičniji, smatramo da nezahtevni pejzažni fotografi neće imati naročitih zamerki, a da ljubitelji starih manuelnih Nikkora od CDAF-a i tako neće imati nikakve vajde. Ostaje samo žal što Nikon na ovom polju u poslednje vreme čini vrlo malo, ako uopšte nešto i čini.