Nikon Df, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalci“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje slabiji u poređenju sa filmom, ali sa tendencijom ka sve manjim i manjim razlikama. Najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

DR test već neko vreme podrazumeva i kontrolisane uslove, pa je lakše izvršiti i komparaciju, ukoliko zatreba. Iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK (ZIP; 88 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Nikon Df je u ovom testu briljirao, ostavivši iza sebe praktično sve prethodne i aktuelne aparate, maksimalnim očuvanjem kolorita u tamnijim partijama, koje su prve „pucale“ na snimcima prethodnih testova, ispoljavajući naglašene zelene kolorne tonove, tamo gde ih ne bi smelo biti.

Proces u drugom smeru bi bio vraćanje preeksponiranih snimaka, koji su inače mnogo teži zalogaj za digitalne senzore. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu Df snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Kao što smo i pretpostavljali, preeksponiranje je, kao i uvek do sada, dovelo senzor u mat poziciju, kada se nikakvim tehnikama u obradi ne mogu nadomestiti nedostajuće informacije. Preeksponiranje proizvodi bitno veću degradaciju krajnjeg snimka, pa se za njegov prilično obiman deo može reći da je trajno izgubljen, bez očuvanih korisnih informacija. To nije ništa neočekivano, jer smo i mnogo puta do sada konstatovali da je dinamika digitalnih senzora asimetrično pozicionirana u odnosu na nominalnu eksponiranost, te da se dotični uspešnije bore sa podeksponiranim, nego preeksponiranim partijama.

Uvidom u ceo set test snimaka, koji obuhvata 13 blendi, primećujemo da Nikon Df ulazi u okvir tolerancije za senzore modernih Nikon aparata. Evidentna je mala prednost u smeru ka tamnijem delu spektra, dok se u svetlijem delu može registrovati mali zaostatak u odnosu na D610. Ono gde se Df čini nešto boljim su više ISO vrednosti, što nas i ne čudi, s obzirom na vanserijske ISO performanse. Ukoliko na snimku načinjenom visokom osetljivošću poželite nešto agresivniju obradu, koja uključuje jače prosvetljavanje senki ili ublažavanje oštrih prelaza, Df je pravi aparat za to, jer će bez prevelike muke istrpeti veliku torturu u obradi. Tonalni opseg je takođe za pohvalu, pa subjektivno gledano, Nikon Df doživljavamo kao Nikon DSLR sa najvernijim koloritom na višim ISO vrednostima, što se može videti i na snimcima u punoj rezoluciji u galeriji na kraju testa.

Poslednji deo testa dinamičkog raspona, kada testiramo izdržljivost snimaka na podeksponiranje u cilju “push” procesa, ovaj put ćemo izostaviti, jer kako Df već poseduje čitavih četiri blende softverski dobijeih ISO vrednosti, nema smisla ići dalje od toga, pošto ISO 204800 u dovoljnoj meri ilustruje limite.